О светлости која лута

У пролеће или с јесени, када људи касно увече, враћајући се с посла, пролазе луговима и мочварама, они виде малене плавичасте светлости које лутају. То су блуднички, светлости које намамљују људе у мочваре.

Ишла једном једна девојка из суседног села својој кући. А около магла, па она скренула с пута и није више знала куда ће. Изненада виде пламичак.

– Пламичку, пламичку – поче да моли девојка – одведи ме кући, а ја ћу ти дати грош!

Заиграо пред њом пламичак, што је значило да пристаје. Пошао он напред, а девојка његовим трагом. Тако се вратила кући. Угледала девојка свој дом, стала на праг и мисли у себи: "Добро је, а сад ћу причекати да он даље продужи!" Али пламичак стоји крај куће, стрпљиво чека. А док је чекао, придружило му се још мноштво других светлости.

Шта да ради, даде му девојка обећани грош. Пламичак извуче испод свог сјајног огртача белу руку, узе грош па ишчезне, утрне.

Водењак и медвед

У нидејску воденицу, свакад по вечери, уобичајио је да навраћа водени дух. Дође и развиче се:

– Добро вече, воденичару!

И сваки пут је доносио вршку с рибом, да себи у воденичаревом котлу чорбу скува. Воденичару је то већ било досадило и стално је размишљао како да му покаже врата.

Неочекивано му је у томе помогао случај.

У оно време ходали су по селима медведари с медведима. Медведи су играли на задњим шапама и свакојаке вештине изводили. Обре се тако један медведар с медведом и заноћи у воденици.

А после вечере, по обичају, дошао водењак са својом рибом, очистио је и почео себи кувати чорбу. Тек што је чорба у котлу закипела, осети је медвед. Он се подиже и пође к ватри. Гледа, види рибе у котлу. Улови он рибу из котла и хтеде да је поједе. Али водењак дохвати варјачу и запрети медведу:

– Одлази! Ја ћу те после по своме угостити.
Медвед се не уплаши и поново посегне за рибом. Разљути се водењак, и трас медведа по шапи. Медвед се разјари, зграби водењака предњим шапама и почне да га стеже и ломи. На једвите јаде се искобеља водењак и докопа свог вира.

Много времена је отад протекло док се није опет спремио у госте воденичару. Пришао, прислонио главу уз врата и виче:

– Добро вече, воденичару! Реци ми је ли твоја страшна мачка још увек ту!

– Ту је – одговори спремно воденичар – мишеве прогања!

– Онда остај здраво! – рече водењак и никад се више не појави.

Шумска вила

Крај пута између Вјелећина и Вотошевца налазило се врело које се ниједне зиме није замрзавало. Сваке вечери је на то врело долазила шумска вила да се воде напије. Утоливши жеђ, она би се опет враћала у своју шуму, где је на великом камену спавала.

Једном је кроз шуму пролазила девојка. Иде она, осврће се и гле – у шумском зеленилу седи жена. Запита жена девојку би ли хтела да је очешља. Девојка пристане. Зачуђујуће брзо и лако очешља она шумску вилу. У знак захвалности, насу јој вила пуну прегачу лишћа. Шта да ради, девојка узме лишће, иако је била незадовољна: како то да нешто боље не доби! Кад се мало удаљила, она узе те мрзовољно проспе лишће на земљу.

Дошла она кући, а гле – листови који су се на прегачи задржали, претворили се у чисто злато. Потрчи девојка натраг на оно место где је лишће просула, али тамо не нађе ништа.

Побеђена Сунчаница

Једном је жела девојка у пољу лан и, како се била занела послом, није чула да са оближње сеоске цркве подне звони. Подигла она главу и види – крај ње стоји Сунчаница. У руци јој срп којим главе одсеца. Скочи девојка на ноге, дограби свој срп и повиче:

– Ја се тебе не бојим!

А Сунчаница се зачуди и упита:

– Зар се Сунчанице не бојиш?

Девојка јој одговори:

– Никог се ја не бојим!

Тада јој Сунчаница с осмехом рече:

– Ти ми се допадаш!

– А ти мени не – дочека је спремним одговором девојка. – Али кад тако кажеш, одбаци свој срп, па да видимо, докажи!

Сложи се Сунчаница, баци свој срп у траву и рече:

– Ето! Само чуј, ја ћу ти живот подарити ако ми цео један час само о лану приповедаш и ни о чему другом!

Девојка се насмеја:

– Па то није тако тешко!

А Сунчаница одговори:

– Прво скочи па онда кажи хоп!

Девојка у себи помисли: "Па добро, ако будем сваку реч отезала, проћи ће час." И она поче да приповеда:

– Ду-у-го, ду-у-го сам ја лан на по-о-љу жела..

Седи девојка, причу испреда, како сељак дрља своје поље, како га равна, како само најбоље зрно за сетву одабира, како потом девојке зрно по зрно у земљу стављају. Приповеда, а сунце на небу иде, одмиче. Тако нису ни приметиле кад је један час прошао. Сунчаница се одједном узнемири, погледа на небо и виде – подне је одавно прошло.

– Имаш среће, победила си ме – рече она девојци.

То изусти и ишчезну као да је никад није ни било. Од тога времена више је нико није видео.

О гори Капоници

Једног пролетњег дана враћао се млади ковач кући и корачао широким путем. Много је времена провео у туђини и зажелео се својих родитеља. Сунце му се осмехивало с неба, а у души ковачевој постало је још светлије када је угледао гору Капоницу. Иза ње је лежало његово родно село Херманеци, где су га нестрпљиво и с великом радошћу чекали отац и мати.

Ковач је журио кући размишљајући о Капоници, о дивним шареним птицама, које су некад живеле у шуми на падинама планине. Али сад је у шуми, између борића и бреза, било пусто и једнолично.

Одједном се ковач преплашен тргао: пут којим је ишао водио је право према огромним гвозденим вратима. Ипак је продужио даље, док на вратима није угледао старог, седог човечуљка, који му даде знак да приђе ближе. Стрепећи, ковач се приближи, али му човечуљак рече да се не боји и упита га одакле путује и шта иначе ради.

– Веле да сам ковач од заната – одговори му искрено момак.

Тада човечуљак замоли ковача за једну услугу, за коју обећа да ће му добро платити, и позва га унутра. Ковач пристане, прекорачи праг и уђе у планину. А шта све тамо није видео! Пред њим је била велика и пространа коњушница, озарена тајанственом плавичастом светлошћу, за коју се није могло знати одакле долази пошто коњушница није имала прозора. Лево од улаза стајали су наоружани војници у црним оклопима и тророгим капама. Војници су се обема рукама ослањали о дуга копља старинске израде. Глава приклоњених на груди, они су тврдо спавали. Њихове дуге седе браде сезале су до земље. С десне стране ковач је угледао коњанике у црвеним оклопима и витешким шлемовима. Сваком је низ леви бок висио ритерски мач. Они су седели на враним коњима и, такође, спавали. Њихове седе браде падале су до саме земље.

– Ти треба да поткујеш њихове коње – рече му човечуљак, показујући на коњанике. – Обави тај посао добро, а за сваку копиту на коју прикујеш потков, добићеш грош. Потковице су ту, а алат ћу ти одмах донети.

Човечуљак донесе алат, а врата се с треском затворише. Опрости се ковач од белог света. Он се баци на врата, али му човечуљак рече:

– Не бој се, неће ти се ништа догодити. Почни да радиш, а што пре урадиш, то боље по тебе. Али те опомињем: не смеш никог додирнути, јер ако додирнеш војника једанпут, мораћеш седам година међу нама остати, додирнеш ли два пута, за седам година ћеш умрети, додирнеш ли три пута, лишићеш се своје душе и заувек код нас остати. Зато буди обазрив!

Приону ковач на посао; радио је окретно али и с пажњом да неког од војника не дотакне. Био је готов с коњима у првом реду и већ се спремао да пређе на други, када због малог одстојања између редова додирну једноме коњанику ногу. Човечуљак тужно уздахну, а војник се пробуди, подиже главу и упита:

– Је ли већ време?

– Није – одговори човечуљак. – Још није време, спавај!

Заплака војник и кроз сузе упита:

– Колико ћемо још дуго овде бити? Зар још није протекло тих десет дугих година?

И опет се његова глава спусти на груди и коњаник утону у сан. Човечуљак тад љутито рече ковачу:

– Пази, не чини то више!

Ковач је сад полако радио и посао завршио у року а да ње више додирну ниједног коњаника. Ни осетио није како је протекло време.

Човечуљак однесе алат и врати се с великом кесом новца, у којој је било за сваку потковану коњску копиту по грош. Ковач радосно узе новац, а у себи помисли: "Убрзо ћу се одавде извући." И збиља, човечуљак га поведе према вратима. Пошто му се захвали за добро обављен посао, упита:

– Реци ми, лете ли још увек црне птице с црвеним наушницама!

– Лете – одговори ковач.

– Још дуго, значи, морамо остати овде. Док оне не ишчезну, мени одавде нема изласка.

Онда се опрости са ковачем, пропусти га кроз врата и момак изађе на диван сунчани дан. Врата се за њим затворише, а када се осврну, не угледа их више, само је понор зјапио на оном месту где су била врата.

Изађе момак на широк пут, гледа, а борови за осам лаката израсли. Кад је долазио, само су му до колена досезали. Поче да броји резнице и изброја их седам. Обистинило се што је говорио човечуљак – седам година је у срцу планине провео.

Ковач похита кући. А кад је дошао у родно село, сви су у страху од њега побегли. Није било ни чудо, јер му је израсла дуга густа брада. У родитељском дому је затекао туђе људе.

– Ти си свакако Хандруш? – зачуђено су га питали. – Твоји родитељи су у тузи и жалости умрли пре четири године. Сада ми живимо у овој кући.

Пошао онда ковач к старешини села, нашао себи посао, оженио се сусетком Ханком, па је са њом дуго и срећно живео.

Dете и змијски краљ

Била једном жена која је имала малу кћер. Свакад кад би краву помузла, стављала би она на под, пред своју девојчицу, зделу с млеком и надробљеним хлебом, па одлазила од куће на рад. Али, на повратку би јој девојчица приповедала да је долазила некаква кокош, млеко јој попила, а хлеб ни такнути није хтела.

Једнога дана опет је мати ставила зделу млека испред своје кћери, али се при том сакрила, очекујући да се необична кокош поново јави. И она се појави.

Али то није била кокош, већ змија са златном круном на глави. Она поче да пије млеко. А девојчица ју је лупкала кашичицом по глави и говорила:

– Хеј ти, папај и хлеб, а не пиј само млеко!

Мати се уплаши да ће змија девојчици неко зло учинити. Али она скиде своју круну с главе и остави је детету. И тако је оно постало веома богато.

О великом Спревнику

У прадавна времена, крај Чешких планина, у лужичком крају, живео је огромни моћни див који се звао Спревник. Он је био тако снажан да је огромно дрвеће – храстове, брестове, тисе, хватао за врхове и лако чупао из земље заједно с корењем; он је подизао камење огромно као облаци на небу и слагао га на гомилу или бацао куд је хтео. Он се није никога бојао – толико је у себи имао снаге; а тада није било оружја, ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева. Спревник је владао великим народом, који се око њега ројио као пчеле око своје матице.

Једном дођу к њему његови поданици и кажу:

"Чуј нас, велики Спревниче! Ми бисмо радо заувек остали у овој земљи, јер нам је досадило да се вечно вучемо некуд према западу, по трагу сунца. Ми знамо да нас ти штитиш и да се немамо кога бојати. Али, када лежиш доле, у увалама, или се увлачиш у своје клисуре, ти тада не можеш видети шта се догађа на твоме тлу и не можеш нас заштитити. Подигни нам велики град и начини себи оружје како би могао да из даљине убијаш наше непријатеље и браниш нас не померајући се с места."

Див Спревник је своме народу испунио ову жељу: саградио је велики град с обе стране свог боравишта и назвао га Будишин, а цео овај крај будишинским. Он је окружио зидовима све своје земље и подигао на границама, тамо где је то било потребно, стражарске куле. Једну од њих поставио је крај Хућина, другу поред Ракеца, а даље, према западу, саградио је Строжишћо...

Потом је начинио себи копље и лук и тад му се прохтело да сазна колико може да одлети његова стрела. Узео је зато снопић стрела и око подне их пустио према планинама. Његови људи су похитали да погледају где су пале. Нашли су их далеко у клисури, али када су покушали да ишчупају стреле из земље, нису имали снаге за то; биле су дубоко заривене. Зато су почели да копају и дуго су рили док нису ископали једну стрелу.

Тамо где су извукли стрелу, створило се врело и из њега је потекла велика река да би без престанка текла по будишинском и целом лужичком крају. За успомену на великог Спревника, назвали су је људи Спревом, а оно место где је див Спревник стајао док је гађао из лука, зове се данас Тршелани.

Gde nalazis to???

samo ti uživaj u čitanju,ako ti se dopada ..naravno

naravno,