Глупи Ханс – мудри краљ

У маломе месту живео је некада крчмар који је имао три сина, два мудра и једног глупог. Глупога, који је био најмлађи, звали су Ханс.

Једнога дана приступи најстарији син к оцу и рече:

– Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новца за пут!

Отац се са тим сагласи и даде му две стотине талира. Али за пола године син све потроши и врати се празна џепа.

Сада приступи други син к оцу и рече:

– Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новаца за пут!

Он доби сто талира. Али не прође ни година, па се и други син врати празне кесе. Напослетку и глупи Ханс приступи к оцу и рече:

– Радо бих да у свету своју срећу окушам, па ми дај нешто новаца за пут!

– Глупи Хансе – одврати отац – кад они мудрији нису ништа постигли, какви су твоји изгледи! Сасвим је извесно да нећеш ништа створити.

– А ти ми дај педесет талира – на то ће Ханс – и ја ћу бити задовољан.

На крају му отац даде педесет талира. Ханс брзо стрпа новац у торбу и весело се запути у главни град. Није далеко одмакао, а сети се да је свој чобански штап заборавио. Но, не хтеде да се враћа.

Убрзо сусретне овчара који је на својим гајдама лепо свирао.

– Сто му мука – помисли Ханс у себи – кад бих ја могао тако лепи да свирам на гајдама, а још кад бих имао тако леп штап!

Приђе зато овчару и рече:

– Чуј, пријатељу, дај ми своје гајде и свој штап, а узми за то моју нову торбу!

Овчар се испрва није дао намолити, али касније пристаде и уступи Хансу гајде и штап. Ханс се весело удаљи, а како се бојао д би овчар могао због ове замене да зажали, потрча што је брже могао. Исто тако и овчар, који је у међувремену у торби нашао оних педесет талира, на које је Ханс заборавио, грабио је што је брже могао да га овај не сустигне.

Сада је Ханс радосно путовао даље. Дувајући путем, научи да свира у гајде. Најзад стиже у главни град.

У граду је био краљев двор. Ханс је пред њим стајао задивљен, јер у животу тако велику и дивну грађевину није видео.

Угледа га краљев службеник, приђе му и рече:

– Пријатељу, чини ми се да немаш посла?

– У први су! – одговори Ханс.

– А нама на двору недостаје овчар. Изгледа ми, ти би се тог посла прихватио?

– Зашто да не бих! – одговори Ханс.

Одмах уговорише висину плате и Ханс постаде краљев овчар. Сада је морао из дна у дан, од зоре до вечери, да напаса краљеве овце. А град је лежао у долини, између три брда. Ханс је своје стадо оваца сваког дана изгонио на друго брдо.

Краљ је имао лепу кћер, за којом су многи племићи чезнули. Да ниједном не и кривду начинио, краљ позва све племиће на велико такмичење. А победнику намени своју кћер.

На заказан дан много лепих и угледних племића пристиже са свих страна. Сви становници били су још од ране зоре на ногама да виде стране и угледне госте.

Ханс, пак, рече својим друговима:

– Ко данас уместо мене овце најави, добиће четири сребрњака!

– Макар и осам дао – одговори му један од његових пријатеља – нико ти данас не би овце најавио.

Тако је Ханс морао сам да истера овце на пашу. Када је стадо најавио, леже гневан у траву и усни. Када се пробуди, његових оваца није било, само је горе, на врху брда, чуо њихово блејање. Ханс брзо пође у том смеру. Када доспе на сам врх, изненада се појави див. У десној руци је држао страшну батину, а у левој сребрни кључ. Он бесно рикну:

– Како си смео себи дозволити, ти, ништаријо, да на моју земљу закорачиш? Зато ћеш сада умрети!

Див са својом страшном батином пође на Ханса да га једним ударцем смлати, али Ханс се вешто измаче и замахну својим оштрим пастирским штапом. Он удари дива у колено тако да се овај одмах стровали на земљу. Пре него што је успео да се поново подигне, Ханс га потпуно савлада.

Сада узе сребрни кључ који је див имао у руци и помисли да је то, свакако, кључ од дивовог боравишта. Поче трагати и нађе у грмљу скривена врата. Он увуче кључ у браву, и гле – врата се намах отворише. Ханс уђе у прави правцати дворац који се у сребру блистао. Сви зидови и таванице и подови беху од чистог сребра.

"Сада сам ја господар овог богатства", рече у себи, а онда повика оштро: – Слуге, овамо!

Дотрчаше слуге и запиташе:

– Шта желите, господине?

Ханс је дуго размишљао, па рече:

– Дајте ми сребрно одело и догнајте ми коња у сребрној опреми!

Слуге одмах извршише што је наредио. Ханс обуче сребрно одело, скочи на коња и одјезди у град. Тамо такмичење само што није почело. Али када издалека угледаше непознатог витеза у блиставој сребрној одећи, сачекаше још тренутак. Први краљев службеник, који је одржавао поредак, приђе Хансу и, сматрајући га правим принцем, објасни му да такмичар који први стигне до принцезе може узети златни ланчић са њеног врата.

Потом затрубише трубе и трка отпоче. Коњи су летели као ветром ношени и готово се чинило да земљу не дотичу. Ханс стиже први до принцезе. Он јој одвеза златни ланчић и на тај начин постаде њен заручник. Али како се бојао да краљ своме овчару неће нипошто дати кћер за жену, одјаха даље и изгуби се. У сребрном граду на брду остави коња, одело и мач, а слугама заповеди:

– Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Па изађе из града и, весело свирајући, потера своје стадо оваца поред краљевог двора.

Принцеза је необично волела свирку и свакога дана, у свитање и сумрак, чекала је да чује овчарево свирање. И овог пута је, као обично, стајала крај прозора и говорила оцу:

– Наш овчар данас лепо свира!

– Глупа девојко – чудио се краљ – боље би било да се данас, када ти је лепи племић утекао, о томе бринеш, а не овчару!

Пошто је победник утекао, одлучи краљ да се сутрадан поново такмиче. Кад Ханс за то сазна, рече својим пријатељима:

– Ко данас уместо мене овце најави, добиће осам сребрњака!

– Макар нам шеснаест дао, нико ти данас не би овце најавио – одговорише му они.

Опет је морао Ханс своје овце сам напасати. Овога пута потерао их је на друго брдо. Тамо гневан леже у траву и усни. Када се пробуди, виде да му нема оваца. Само је горе у висинама чуо њихово блејање. Брзо се узвера за овцама на врх. Само што стиже и своје стадо угледа, а појави се изненада страшни див, који је у десници држао батину, а у левици златни кључ. Див заурла:

– Ништаријо! Синоћ си ми брата премлатио, зато ћеш сад умрети!

И див са својом огромном батином полете на Ханса, али овај се вешто измаче и удари нападача својим оштрим штапом у колено. Али пре него што је успео да се поново придигне, Хансе га потпуно савлада. Потом узе од злата кључ и пође до врата која воде у дивов дворац. Брзо их откри, отвори и нађе се у прелепој дворани која се у злату сијала. Сви зидови, таванице и подови били су од чистог злата.

"Сада сам ја господар овог богатства", рече у себи, а онда повика оштро. – Зашто нема ниједног слуге? Брзо овамо!

На то слуге дотрчаше и запиташе:

– Шта желите, господине?

– Дајте ми златно одело и догнајте ми коња у златној опреми!

Слуге одмах извршише што је заповедио. Ханс обуче златно одело, уседе коња и одјаха с брда у град.

Када га први краљев службеник издалека угледа, заповеди да се са надметањем причека. Али Ханс брзо стиже. Опет га први службеник понизно дочека и објасни му да ће данас победник од принцезе добити златан прстен. Затрубише трубе и јахање отпоче. И данас стиже он први до принцезе, којој скиде златан прстен с прста. Но он се и овог пута неопажено изгуби. У златном дивовом дворцу остави слугама коња и златну одећу, па рече:

– Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Потом изађе из града и покупи овце. Свирајући путем до краљевог дворца, размишљао је о томе како би сад, да није овчар, могао да буде принцезин заручник. Због тога се веома растужи. Зато је свирао само тужне песмице. Принцеза, која је и данас на овчарево свирање чекала, рече свом оцу:

– Наш овчар вечерас тако тужно свира!

– Глупа девојко – одговори јој краљ – боље се брини о томе шта је са тим племићем у златној одећи! Да знаш, сутра ће бити последње такмичење, и ако ти заручник поново утекне, даћу те у манастир.

Сутрадан, уставши из постеље, Ханс замоли своје пријатеље:

– Ко данас уместо мене овце најави, добиће пола талира!

– Макар нам цео талир дао, нико ти данас не би овце најавио – одговори један од њих.

Так је Ханс опет морао овце сам напасати, али овога пута потера их на треће брдо. Тамо гневан леже у траву и усни. Када се пробуди, виде да му се приближава страшан див са огромном батином у десници. Он још издалека громким гласом повика:

– Гаде, ти си ми браћу премлатио, сад мораш умрети!

И замахну да га удари тешком батином, али Ханс му скочи међу ноге и погоди га својим оштрим штапом по колену тако да див поклецну и паде. Пре него што је успео да се поново подигне, Ханс га потпуно савлада. Потом нађе дијамантски кључ, који је див испустио. Обазре се и угледа врата дивовог дворца. Кључем из отвори и уђе у дијамантску дворану. У њој је све треперило од сјаја драгог камења. Ханс рече:

– Слуге, овамо!

А већ су пристизале слуге са свих страна, питајући:

– Шта жели господин?

– Догнајте ми најбржег коња са дијамантском опремом, а мени донесите одећу прошивену драгим камењем!

Одмах му догнаше риђег кона, брзог као птица. Друге слуге донесоше дијамантску одећу. Ханс се хитро обуче, скочи на коња и одјезди са брда доле у град.

У граду је такмичење управо почињало, али први краљев службеник, који је и данас одржавао поредак, још издалека угледа непознатог витеза и заповеди да се још тренутак причека. Он Ханса понизно поздрави и објасни му да ће данашњи победник смети да пољуби принцезу пошто половину њеног сребрног рупчића одсече. Потом затрубише трубе и јахање отпоче. Ханс је летео као ветром ношен и опет први стиже до принцезе. Он одсече половину њеног сребрног рупчића и пољуби је, па се окрене да побегне. Али краљ је пре тога заповедио да његове чете опколе град. Ханс мамузама ободе свога коња, залете се и прескочи војнике. Ипак, један од војника замахну сабљом и забоде му је у ногу. Сабља се сломи, али њен врх остаде у нози.

Хансу пође за руком да побегне. У дијамантском дворцу остави коња и одећу и заповеди слугама:

– Чувајте ми мој дворац добро док се не вратим!

Потом окупи своје стадо и потера га према граду. Али врх сабље му је све више продирао у месо, и то га је јако болело. Храмао је и на свирање није ни мислио.

Принцеза је на прозору стајала и чекала да последњи пут овчарево свирање чује и да га још једном види пре него што оде у манастир. Узалуд је на свирку чекала, па тужна рече оцу:

– Наш овчар данас не свира, а, како ми изгледа, он помало храмље.

– Глупа девојко – одговори краљ – не причај стално о том овчару. Боље потражи оног лепог племића коме си данас награду дала!

Сутрадан у зору принцеза је опет узалудно чекала на овчара и његово свирање. Пошто се начекала, а овчар се није ни појавио, оде међу пастире да га потражи. Ханс је лежао на постељи.

Принцеза га упита:

– Шта ти је?

А Ханс одговори:

– Сигурно сам желудац покварио.

На то принцеза рече:

– Послаћу ти лекара.

– Ја нећу никаквог лекара! – одговори јој Ханс.

Принцеза је још мало с Хансом разговарала, па оде. Но како се прибојавала да би Ханс без помоћи могао да умре, посла му свога лекара. Он Ханса прегледа и извести принцезу да је са Хансовим желуцем све у реду, али да се момку врх сабље у ногу зарио. Каза јој и то да је испитао војника који је оног племића у ногу ранио и да врх сабље из Хансове ноге одговара сабљи војниковој. Принцеза одмах помисли да је Ханс некакав прави принц, па оде к њему и замоли га да јој цео свој живот исприча, а нарочито шта му се догодило последњих дана. После дугог размишљања, Ханс пристаде да исприча. А као доказ да је и први и други пут обедио у такмичењу, показа јој ланчић и прстен.

Принцеза радосно отрча к своме оцу и све му исприповеда. Али отац испрва не хтеде ни да чује да се његова кћи за овчара уда, но сети се да овај има три дворца у брдима и да је исто толико богат као и он сам, па пристаде.

Ханс убрзо оздрави и тридесет дана касније прославише свадбу за великим столом. Када је стари краљ умро, постао је Ханс краљ. А пошто је мудро и по закону владао и својим поданицима обезбедио мир, доби од народа надимак "мудри краљ".

Једнога дана рече Ханс својој жени:

Овде ме зову мудри краљ, а код куће само глупи Ханс. Отпутујмо у мој завичај, до очевог дома, а ја већ знам на који начин ћу ти доказати да истину говорим.

Другога дана отпутоваше. Ханс обуче своју стару одећу, у којој је од куће отишао, и понесе гајде и штап, које је трампом од оног чобанина узео. Недалеко од Хансовог родног дома заустави се краљевска кочија да би Ханс сишао и онако у старом оделу и са гајдама кренуо к својима. Спазише га деца и почеше викати:

– Гледајте, крчмарев глупи Ханс се вратио!

Свирајући, Ханс се приближи кући. За њим стиже и краљевска кочија. Када крчмареви синови краљевску кочију угледаше, полетеше к вратима да би угледне госте са свим почастима дочекали. Али у исто време спазише глупог Ханса, па га дограбише и у последњу одају угураше да их не би срамотио. Стари крчмар је био умро, а мајка остала са синовима. Она краљици одреди најлепшу собу и стаде је са својим синовима при обеду дворити. Краљица је запита:

– Имаш ли још деце?

– Имам још једног, али он је веома глуп!

– А где је? Зовни га нек помаже у послуживању! – заповеди краљица.

Крчмарици не би право, али како је краљичина последња, даде она Хансу велику зделу да је у одају краљице однесе. Али овај само што стаде на праг, спотаче се и паде насред собе. Браћа га опет зграбише избацише напоље. Пошто је Ханс викао да жели да види краљицу, угураше га у свињац.

Краљица за то сазна. Она нареди својим слугама да истраже где су Ханса стрпали и да га навече пусте к њој. Када су Ханса ослободили, он оде краљици, обуче шарену блиставу одећу, а слугама нареди да у његово старо одело обуку сламнато страшило, затим да страшило у свињцу обесе и врата запру.

Слуге тако поступише.

У зору дођоше браћа да свињац отворе. Угледаше обешеног човека и повероваше да је Ханс себи живот одузео. Убрзо затим уђе крчмарица у краљичину собу. Угледа наочитог господина, коме се веома зачуди. Што је више у њега гледала, све јој се више чинило да личи на њеног Ханса. И браћи се тако чинило. Краљица је упита:

– Зашто гледаш тако зачуђено?

Крчмарка одговори:

– Тај лепи господин толико личи на мог глупог Ханса.

– А где ти је он?

– Он се у свињцу обесио!

На то Ханс рече:

– Погледај мало боље у мене, мајко, зар ја нисам твој Ханс?

– Да, истина је, сада видим, ти си заиста наш Ханс! – одговори она.

Сада је морао Ханс приповедати како је постао краљ. Онда му приђоше браћа да им опрости. Он им опрости и богато их награди, рекавши:

– Пођимо! Сваком ћу дати по један прекрасан град.

Најстарији брат није хтео да напусти очев дом. Мати и млађи брат одоше с Хансом у престоницу. Мајка доби од Ханса златни, а најмлађи брат сребрни град. Ханс је, пак, са својом женом живео у дијамантском дворцу. Ако досад нису умрли, још и данас тамо живе.

Пепељуга

Били некад отац и мајка који су имали тако лепу кћер да јој се на челу златни месец сијао. али мајка убрзо умре и девојка је сада имала само куму. К њој је често одлазила.

Једнога дана рече кума својој кумици:

– Кумице, иди кући и ишти од оца да ти сребрну хаљину купи.

Девојка оде кући и каже то свом оцу. А отац оде на пазар и купи јој сребрну хаљину.

Девојка се похвали куми, а она је посаветова:

– Кумице, иди кући и ишти сад од оца да ти златну хаљину купи!

Девојка се врати кући и каже то свом оцу. Отац оде на пазар и купи јој златну хаљину.

Девојка весело отрча к својој куми и похвали се. Али кума не би тиме задовољна, и рече:

– Кумице, то није довољно. Иди кући и ишти од оца да ти одећу са драгим камењем купи!

Девојка оде кући и каже то свом оцу. Отац, који је своју кћер волео, оде на пазар и купи јој одећу с драгим камењем.

Девојка опет посети своју куму, али она ни овог пута не би задовољна, па рече:

– Кумице, то свакако није све. Иди кући и замоли оца да ти купи кола, али таква која сама иду и која се не могу голим оком видети, а уз њих и бич. Потом седни у кола и одвези се, јер твоме дому прети велика невоља!

Нешто касније набави отац кола без коњске вуче, која сама иду и која се не могу видети, а набави и бич. Девојка се смести у њих и одвезе се у далеки свет.

После дугог времена стиже у зелену горицу и изађе из кола. Сребрну, златну и дијамантску хаљину сакри заједно с колима у жбуње, па оде пешице даље.

Убрзо угледа диван велики дворац. Тамо се девојка распита да ли им треба служавка. Али јој слуге одговорише да не треба. Господар дворца, који је из прикрајка слушао, умеша се у разговор и рече да му је потребна пепељуга. И девојка као пепељуга доби ту у кухињи намештење.

Прође доста времена. У суседном месту припремали су свадбено весеље које ће три дана трајати. И господара дворца позваше на ову свечаност. Првога дана, када је он већ на свадби био, отрча пепељуга у шуму, свуче своју замазану одећу, а обуче сребрну хаљину, седе у кола и одвезе се на свадбено весеље.

Сви свадбари дивили су се њеној светлој хаљини, а после обеда и њен господар заигра с њом. Потом је све време само с њом играо, а увече се понуди да је до њене куће одвезе. Пепељуга се тада незапажено изгуби са свадбе и оде у шуму. Тамо поново обуче своју напепељену хаљину и врати се на своје место у кухињи.

Другога дана спремао се господар дворца да опет оде на свадбу. Пошто није могао да навуче нове чизме, позва пепељугу да му помогне. Али она је била веома неспретна. Због тога се господар разљути и удари је изувачем. Потом оде на весеље.

Пепељуга опет отрча у шуму. Тамо свуче своју запрљану хаљину, а обуче златну, седе у кола и одвезе се на свадбу. Сви су се гости дивили њеној блештавој одећи, а после обеда заигра и њен господар с њом. Златани месец на девојчином челу осветљавао је целу дворану и господар дворца примети да му се та девојка све више допада:

Најзад је упита:

– Девојко, одакле си?

Али она му ништа не одговори, већ својим колима поново утече у шуму, где пресвуче златну, а обуче стару хаљину.

Трећег дана оде господар дворца на завршно весеље. Пепељуга пак отрча у шуму, свуче прљаву одећу, а обуче хаљину с драгим камењем. И опет се нађе на свадбеном весељу, и опет је њен господар играо с њом, трудећи се да сазна чија је и одакле је. Напослетку му пепељуга одговори:

– Ја сам из оног краја где људи изувачем бију!

Господар се наједном уозбиљи и рече:

– Па ја сам баш вечерас изувачем своју пепељугу лупио!

Пепељуга не рече ништа. А он јој сребрни прстен на прст навуче и ухвати за руку. Опет се понуди да је до куће одвезе, али она се отрже, дотрча до својих кола, па седе у њих и врати се у шуму.

Другог дана у зору замоли пепељуга куварицу да јој дозволи да господару дворца јутарњу чорбу зготови. Али куварица је одби и рече:
– Ти си тако прљава да би нешто са тебе могло у чорбу упасти. А после би нашег господара желудац заболео.

Али, како је пепељуга упорно молила, куварица јој то на крају дозволи. Кад јутарња чорба би готова, надроби пепељуга хлеб, стави га у зделу, а заједно с њим и сребрни прстен који је од господара добила. Кусајући, примети господар на дну зделе прстен. Он дозва куварицу и упита је:

– Ко је данас за мене чорбу кувао?

Куварица се уплаши и одговори:

– Пепељуга ме је тако упорно молила, па сам јој дозволила да вам зготови јутарњу чорбу.

– Иди по пепељугу! – узвикну господар.

Пепељуга се појави, уђе у собу у својој замазаној одећи и главе завијене до преко чела. Господар је помно у њу гледао. Онда јој заповеди да мараму одвеже. Она одвеза мараму, а златни месец са њеног чела обасја целу собу. Девојка одбаци и пепељаву хаљину, а сад је пред господаром стајала у блиставој хаљини с драгим камењем. Господар препозна девојку с којом је играо на свадбеном весељу и веома се обрадова.

Убрзо, он пепељугу за жену узе.

Вредна и лења кћи

Живели су некад, кућа уз кућу, један честити удовац и једна веома зла удовица. Удовац је имао лепу и вредну кћер, а удовица ружну и лењу. Једнога дана удовица рече кћери честитог удовца:

– Када бих ја твоја мати била, сваког дана бих ти главицу млеком, а ножице пивом умивала!

Због тога узе удовац удовицу за жену. Али она одмах испољи своју злобу. Не сам да не одржа обећање, него и рече мужу:

– Гледај да својој кћери службу нађеш!

И отац је послуша. Пошто је суседно место где је својој кћери службу нашао било доста далеко, он пође да је отпрати. После једног часа хода, угледаше крмачу где лежи на путу. Она рече девојци:

– Почеши ме, моја девојко, почеши! Када опет кући дођеш, даћу ти лепо прасе.

Девојка почеша крмачу.

На један час хода даље, угледаше кобилу, која рече:

– Поглади ме, моја девојко, поглади! Када опет кући дођеш, даћу ти лепо ждребе.

Девојка и кобилу поглади.

На један час хода даље, угледаше у једној башти јабуково дрво. Оно рече девојци:

– Поткреши ме, поткреши! Када се кући вратиш, даћу ти пуну прегачу лепих, округластих јабука.

Девојка јабуково дрво поткреса.

Опет на час хода даље, наиђоше на групу младих девојака, које су у језерцету платно мочиле. Девојке јој рекоше:

– Помози нам да комад платна омочимо! Када кући пођеш, даћемо ти пола сандука платна.

И девојка им поможе да омоче платно.

Није потом дуго потрајало и стигоше код богатог сељака. Сељак је, пре него што је прими у службу, запита:

– С ким хоћеш да једеш: са псима и мачкама или с људима?

– Са псима и мачкама – одговори девојка.

А пси и мачке су код тог сељака јели земичке у млеку, а људи само суви хлеб.

– А где желиш да спаваш – упита је сељак – код паса и мачака или код људи?

– Ја бих са псима и мачкама остала.

А пси и мачке су код тога сељака на меканој постељи лежали, а људи на поду.

Када је година службовања минула, упита сељак:

– Какав ковчег желиш, нови или стари?

– Ја бих, ипак, узела стари – одговори девојка.

А стари ковчег је био пун сребра и злата. Сада девојка крену кући.

Најпре наиђе на групу девојака, којима је прошлог лета помогла у мочењу платна. Од њих доби пола ковчега прекрасног платна. Потом приђе јабуковом дрвету, којег је тада кресала. И оно јој пуну прегачу црвених округластих јабука натресе.

Затим прође поред кобиле, коју је негда погладила. А она јој даде младог ждрепца.

Напослетку сусрете крмачу, коју је онда почешала. Она јој даде лепо прасенце.

Убрзо стиже кући. Маћеха је још издалека угледа. Зато рече петлу:

– Узлети на стреху и запевај: "Наше прљаво прасе иде кући с гујама и крастачама."

А петао узлете на стреху и запева:

"Наша млада господарица иде кући са сребром и златом!"

Због тога га маћеха одмах закла, али он је био у праву. Када је девојка у собу ушла и своје богатство показала, маћеха се веома зачуди и рече свом мужу:

– Одведи и моју кћер да исто тако служи!

И он јој службу пронађе.

Кад је маћехина кћи одмакла од куће, на један час хода угледа крмачу где лежи на путу. Крмача јој рече:

– Почеши ме мало, моја девојко, почеши! Кад опет кући дођеш, даћу ти лепо прасе.

– Глупа животињо – одврати јој девојка – драпај се сама!

И оде даље. На један час хода даље, угледа кобилу која јој рече:

– Поглади ме, моја девојко, поглади! Када опет кући дођеш, даћу ти лепо ждребе.

– Глупи скоте – каза девојка – глади се сама!

И оде даље. А после једног часа хода наиђе на дрво, које јој рече:

– Поткреши ме мало, поткреши! Кад опет кући пођеш, даћу ти пуну прегачу лепих јабука.

– Ја имам пречих послова, а не да дрвеће поткресујем – одговори она и оде даље.

За један час стиже до језерцета, где су девојке платно мочиле.

– Драга девојко – замолише је оне – помози нам да платно омочимо!

– Нисам ваљда полудела! – одби девојка и оде даље.

Убрзо стиже свом газди. Он је одмах упита:

– С ким хоћеш да једеш, са псима и мачкама или с људима?

– Нећу, ваљда, са животињама да једем – одговори она.

А људи су код тог газде јели суви хлеб, а пси и мачке земичке у млеку.

– А где хоћеш да спаваш – упита је даље газда – код паса и мачака или код људи?

– Ја ћу с људима спавати! – одговори девојка.

А људи су спавали на поду. Пси и мачке код овог газде имали су мекану постељу.

Када је година службовања минула, упита је сељак:

– Какав ковчег хоћеш, стари или нови?

– Стари свакако не! – одговори девојка.

А нов ковчег је био пун гуја и жаба крастача. У старом је лежало сребро и злато. Сада девојка пође кући.

Најпре прође поред језерцета, где су оне девојке платно мочиле. Оне је страшно изударају. И јабуково дрво је својим гранама по образима ошину, кобила је ритну, а крмача уједе, па је девојка после тога била сва модра и хрома.

Још издалека угледа је мати и рече петлу:

– Узлети на стреху и запевај: "Наша лепа млада господарица иде кући са сребром и златом".

Али петао узлете на стреху и запева:

– Кукурику! Наша замазана прасица иде кући с гујама и крастачама!

А газдарица га на месту закоље. Ипак, он је био у праву.

Пан Хибшик

То је било и није било.

Отац и мајка су имали јединца сина кога су, кад се родио, назвали Пан Хибшик. Али Пан Хибшик није био као сва друга деца. Преко дана је ишао у кожи свиње, а само преко ноћи био је леп дечак.

То је његове родитеље веома забрињавало. Обоје су многе мудре људе и жене молили не би ли им како помогли, али све је било узалуд.

У међувремену стиже Пан Хибшик до оних година када младићи мисле на женидбу. Тако се и он ожени. Али његова млада жена се љутила што јој муж преко дана у одвратној свињској кожи иде. Зато је размишљала на који начни би постигла то да јој муж и преко дана буде тако леп као по ноћи.

Коначно јој сину замисао, коју одлучи да у ноћи изведе. После вечере јако зажари пеш. Када њен муж заспа, дограби његову свињску кожу и хитро је баци у пећ. Кожа наједном букну, а по целој кући се рашири очајан смрад. Пан Хибшик осети смрад, пробуди се, скочи из постеље и утече. Ни до јутра се није кући вратио. Његова жена се растужи и целог дана је свог мужа тражила. Али од људи које је питала, ниједан није знао где је и ниједан га није видео.

Жена се реши да у свет пође и свога мужа пронађе.

После дугог путовања, стиже једне вечери у велику шуму, где убрзо залута. Идући од колибе до колибе, угледа на крају једну малену.

"Ако има људи, молићу их за помоћ", рече у себи жена и залупа на врата.

На вратима се појави старица и упита:

– Шта тражиш?

– Драга нано – замоли Хибшикова – примите ме на преноћиште. Тамно је, а ја се у шуми не сналазим.

Тада старица рече:

– Мила моја, овде станује Ветар, мој муж, и зато те не могу да примим. Пошто сваке вечери бесан кући долази, он би те смрвио кад би те ту нашао.

Али сирота Хибшикова је тако молила да је старица није могла одбити. Уведе је унутра и сакрије иза каљеве пећи. Потом затражи да јој исприча како се нашла у шуми. Кад чу женину причу, старица обећа да ће свог Ветра запитати није ли негде Пана Хибшика видео.

Убрзо улете Ветар кроз прозор и повика:

– Фуј, фуј, ту на човека смрди!

Старица му одговори:

– Целога дана ни птицу нисам видела, а камоли човека.

Ветар је и даље беснео и грдио људе, тако да је жена иза каљеве пећи била врло неспокојна. Најзад заспа.

У цик зоре, док је Ветар још у постељи лежао, упита га старица није ли можда на својим путовањима видео некаквог Пана Хибшика.

– Нисам – одговори Ветар. – Али можда мој брат Месец за њега зна, јер он на све висове и у све кутове гледа.

Потом излете Ветар кроз прозор.

Хибшикова је иза каљеве пећи све чула и одмах, чим је Ветар излетео, запути се према Месецу. Али пре него што је пошла, подари јој старица лешник и рече:

– Скрцкај га кад ти помоћ затреба!

И показа јој пут до Месеца. Хибшикова је опет путовала цели дуги дан. Касно увече, негде усред шуме, приближи се једној малој колиби, где је још светлело.

Она залупа и опет се на вратима колибе појави старица. Хибшикова јој се благо обрати:

– Прихватите ме, нано, вечерас у својој кући!

Али је старица не хтеде да прихвати и рече:

– Мој муж, светли Месец, сваког дана у зору долази веома љут. Он би те у својој јарости могао убити.

Пошто јој Хибшикова каза за своју муку и невољу, старица попусти и дозволи јој да остане. Још јој обећа да ће свог мужа Месеца за њеног изгубљеног супруга запитати. Хибшикова потом леже на дрва иза пећи.

У зору дође среброкоси Месец кући. Он је био тако гневан да своје чизме тресну о земљу. Грдио је што људи никада нису њиме задовољни. Једнима светли превише, другима премало, а никад им није постојан. На крају се умири и леже. Али, пре него што усни, упита га старица није ли можда Пана Хибшика видео.

– Нисам – одговори Месец. – Треба питати мог брата Сунце. Он ходи од зоре до вечери и обасјава све врхове и долове. Он би га морао видети. А сад, пусти ме да спавам!

Хибшикова одмах настави пут. На растанку подари јој старица лешник и рече:

– Скрцкај га када у нужди будеш!

Потом јој показа пут ка Сунцу. Хибшикова јој се лепо захвали, опрости се и пође даље.

Опет протече цели дуги дан. Тражећи Сунчеву колибу, забаса у велику шуму. У тој шуми је пронађе и залупа на врата. Отвори јој старица, а она је замоли за конак.

– Сунце се увек јако љути на људе – одговори јој старица. – Ако би те затекло, могло би да ти нанесе зла.

Али, на крају, и она се смилова, уведе је унутра и сакри иза пећи, крај дрва. Старица јој још обећа да ће Сунце питати за пана Хибшика. Али кад Сунце бану у кућу, још са прага рече:

– Ту на човека мирише!

Старица му одговори:

– Целог дана нисам ни птицу видела, а камоли човека!

Али Сунце је било љутито и грдило људе што се бог њих по цео дан мучи, а не може да им угоди. Једнима сија превише, другима премало и увек им по својој вољи земљу греје.

– Тим људима никад не можеш бити исправан – рече и усни.

У зору упита старица Сунце није ли где Пана Хибшика видело.

– Видео сам га – одговори Сунце. – Он ће данас у оближњем селу са другом женом прославити свадбу.

Па климну својој златном главом у поздрав и излете кроз прозор напоље. Хибшикова, која је све чула, силно се уплаши. Скочи са дрва и похита у то село где ће њен Пан Хибшик са другом венчање славити. Али пре него што је отишла, подарила јој је старица лешник, рекавши:

– Скрцкај га кад у невољи будеш!

Сирота напуштена жена проведе још пола дана пробијајући се кроз шуму. Најзад угледа пред собом село из којег је допирала свирка и цика младежи. Хибшикова се уплаши када то чу и није знала шта да предузме. То се младеж весели на свадби њеног изгубљеног мужа, који је у међувремену другу невесту испросио.

Ипак потрча из шуме да би што пре до веселих сватова дошла. Али начини само неколико корака. Опет се тужна врати у шуму. Сетила се да се у таквој хаљини не може да појави на свадби. Била је сва црна и исцепана, и личила би на просјакињу, а не на свадбарку. Ожалошћена, седе испод борића, стави главу у дланове и поче да размишља о својој несрећи. Изненада, на ум јој падоше лешници које је од оних старица добила и сети се њихових савета: "Скрцкај га кад се у невољи нађеш!"

Брзо извади први лешник, који је од Ветрове жене добила, и скрцка га каменом. И гле – из њега, као цвет, изрони лепа свилена хаљина, какву у животу није видела. Она ту хаљину без оклевања обуче и упути се смирена на свадбу.

Кад је тамо стигла, сви су нетремице гледали у њу и сви су настојали да са њом заиграју. Сватови, па и младожења, питали су се ко би могла да буде та наочита гошћа, али је нико није познавао.

У ноћи, кад је весеље било најбучније, утече Хибшикова а да нико није знао где се изгубила.

На други дан свадбе, још од ране зоре, гледали су сватови радознало низ пут неће ли се она наочита гошћа појавити опет. И гле – она се, збиља, појави, а сва је блистала у сребру. Хибшикова је данас још лепшу хаљину обукла, пошто је лешник Месечеве жене скрцкала. Сви играчи похитали су јој у сусрет и почели да је моле за игру. Али је нико није познавао. Касно у ноћи она опет утече, неприметно као што је и дошла.

Трећег дана у зору, скрцка Хибшикова последњи лешник, који је од Сунчеве жене добила. У њему нађе одећу каква се само замислити може. Била је сва златним нитима прошивена, тако да се као право сунце сијала. Сада је Хибшикова била толико лепа да је се сватови нису могли нагледати.

Најзад Пану Хибшику сину у глави. Он препозна своју жену и схвати да је лепша од ма које друге. Потајно се састадоше, договорише и навече утекоше са свадбе. Дуго су путовали до родног дома. Ако досад нису умрли, можете их тамо наћи спокојне и срећне.
Народне бајке Лу

Плави појас

Једном путовала жена са својим сином по брдима. Изненада, угледа момак крај пута сјајан плави појас. Он упита мајку може ли га подићи и са собом понети, али мати одговори:

– Остави га нек лежи! Може бити зачаран.

Али момак се није могао уздржати. Кришом, да га мати не види, подиже појас и обави га око паса. Наједном осети у себи дивовску снагу. Мајци, пак, ништа о том не помену, јер се бојао да ће му појас узети и бацити.

На путу проведоше цео дан. Сумрак се већ спуштао, а мати и син још нису знали где би могли да преноће. Већ су помишљали да под голим небом легну, кад у близини угледаше светлост. Брзо су се упутили тамо. Мајка се прибојавала да не набасају на боравиште каквог дива или чаробњака, али момак је ишао без имало страха, јер се уздао у своју изненадну снагу. Када на врата залупаше, отвори им стари див, који их позва да уђу.

Див се опходио пријатељски. Чим је сазнао да су гладни, распали ватру и донесе целог вола, кога одмах изнад огња положи да се испече. Потом оде по огроман бокал вина.

Када див принесе печење на сто, жена ништа не окуси, страхујући да је храна зачарана. Али је зато момак јео за двоје, а кад слисти печење, узе огроман бокал у обе руке и искапи га до дна.

Пошто су се див и момак досита најели, навали див и на остатке, те тако не оста од вола ни кошчица. Онда он одреди где ће ко спавати: жену посла у кревет, а младића у колевку. А колевка је била тако велика да би и највиши човек имао у њој довољно места.

У ноћи наговори див мајку да код њега остане. Али момак му се није допадао и зато га се хтео отарасити. Дуго је размишљао како да момка из дома макне. Најзад смисли:

– Сутра ћу поћи да камење ломим. Момак мора са мном. Тада ћу гледати да се њега решим.

Али дивов шапат био је тако јак да га је момак у својој колевци чуо. Он рече у себи да сутра мора бити обазрив када са дивом пође.

Сутрадан у зору, озва див момка да му у послу помаже. Одоше заједно у брда и почеше са стена велико камење одламати. Када су већ имали гомилу камења, рече див момку да сиђе и пронађе литицу са које би се могло даље ломити. Кад момак сиђе, свали див низ стрмину велики камен на њега. Али момак то примети, ухвати стену руком и одбаци је у страну. Потом опет оде горе и рече бесно:

– Ја више не идем доле! Тамо се велико камење ваља. Иди и сам тражи!

Див, збиља, пође, а кад је већ био одмакао, свали момак стену на њега. Али како није добро проценио, стена само расече диву ногу. Див више није могао да иде, па га момак подиже накркаче и однесе ући. Код куће се пожали див жени да није успео да убије младића.

У ноћи је поново размишљао и досетио се. У зору другога дана, жена поче да јадикује како је болесна. И рече сину:

– Једино ми лавичино млеко може помоћи! Нађи ми то.

А див је у повртњаку држао дванаест љутих лавова. Младић се без страха упути тамо. Али кад врата отвори, пренуше се лавови из дремежа и искезише на њега своје оштре зубе. Најкрупнији лав скочи на момка, али овај га докопа у шаке и растрже. Од тога се остали толико преплаше да се намах умирише, а лавице му легоше крај ногу. Сад их је могао без страха помусти. Али лавови га више нису хтели напуштати.

Див схвати да покушај није успео, али у глави је већ имао другу замисао. Рече младићу да лавичино млеко није помогло и да су сад мајци потребне јабуке које расту у воћњаку његовог брата. Тај други див био је два пута снажнији, па је његов брат веровао да ће лако с момком изаћи на крај.

Младић пристаде да јабуке донесе, па пође на пут. Аи и лавови кренуше за њим. Брзо пронађе тај воћњак и напуни недра чаробним јабукама. Јабуке су биле толико лепе и мирисаве да се није могао да уздржи, већ и сам поједе једну. Али, чим је јабуку појео, паде у дубок сан.

У међувремену је див приметио уљеза и одмах полетео да крадљивца јабука уништи. Али лавови су лежали у кругу око момка који је спавао и не пустише дива да се приближи. То дива још више разбесне па бане међу лавове, али се ови бацише на њега и намах растргаше.

Од буке и гужве прену се момак из свог дубоког сна. Виде шта се догодило и одмах пође у кућу дивовог брата. Претражи је одозго до горе и пронађе велико склониште новца и драгоцености. Он све то остви како је нашао, јер одлучи да по благо дође касније. Али кад подрумска врата отвори, спази тамо лепу девојку. Он је ослободи и упита одакле је. Девојка му рече да је египатска принцеза, коју су дивови отели и ту затворили зато што је одбила да за једног од њих пође.

Младић девојци показа пут до њеног завичаја и обећа да ће свакако доћи по њу. Кад девојка оде и он се са својим лавовима упути кући, да јабуке однесе. Мајка и див се зачудише када га жива и здрава угледаше.

Они су обоје били немоћни пред младићем који је поседовао такву снагу и нису се више усуђивали да било шта против њега предузму. Зато га оставише на миру и момак је једно време животарио весело и безбрижно. Али, како је био убеђен да му више никаква опасност не прети, постаде лакомислен и необазрив.

Жена је, пак, одавно наслућивала да младић на себи има плави појас и да је због тога толико јак. Једном га за њега запита, а младић се распаса и показа јој га. Тада му жена изненада истрже појас из руку, па утече и добро га сакри.

Сада је младић опет био слаб и беспомоћан. Пре него што је успео да побегне, стиже га див, дограби у шаке и премлати. Потом одузе момку очни вид и још га баци у море. Али лавови су то нањушили. Они скочише у море и извукоше младића на острво које див ни видети ни пронаћи није могао.

Једном на острву потера један од лавова слепог зеца. Зец упаде у извор и загњури се у воду. Кад је поново из воде изронио, обазре се са страхом, па потрча даље и утече. Лав схвати да је зец прогледао. Тад одјури до младића, довуче га до извора и загњури у воду. Момак намах прогледа.

Још исте вечери преплива момак са својим лавовима део мора и врати се натраг. Усред ноћи упаде у дивов двор, потражи свој појас, брзо га нађе и опаса. Одмах осети у себи стару снагу, па дограби огромну батину и њоме премлати дива.

Сада је боравио момак у дивовој кући и осећао се сасвим добро. Али тако не потраје дуго. Све је више чезнуо за египатском принцезом. Он отпусти своје верне помоћнике лавове и крену на пут у Египат.

После дугог путовања, стиже, најзад, у краљевски град и пријави се краљу. Исприповеда му да је принцезу ослободио и да је жели узети за жену. Али краљу ни на крај памети није било да тако простоме момку своју кћер за жену да, па рече:

– Ја сам своју кћер добро сакрио, и даћу ти је ако је за двадесет и четири часа пронађеш. Ако то не постигнеш, заповедићу да ти главу одсеку. Сутра у зору, кад се сунце помоли, почни да трагаш!

Хтео – не хтео, младић се морао с тим сложити. Али он је одмах знао да ће бити тешко пронаћи сакривену принцезу. Зато смисли подвалу. Оде из двора у град, набави медвеђу кожу и нађе човека који ће медведа да води. Увуче се у кожу и навече пође, као медвед, с предводником у двор. Кад медвед на двору започе игру, сви житељи двора сјатише се да то виде. И краљ приђе да медведову игру погледа и веома се развесели. Он нареди својим слугама да медведара с његовим медведом на двору задрже и угосте.

Нешто касније дође опет краљ и поведе медведара с његовим медведом према мору. Тамо краљ истрже из земље неколико колаца и из мора изрони кућица. Краљ откључа врата и на њима се појави принцеза. Сада је пред краљевом кћери медвед играо и забављао је. Потом краљ опет закључа кућицу и спусти је у море.

Када је већ двадесет и три часа минуло, оде момак краљу и затражи да му преда све кључеве и да са њиме пође доле, према мору. По томе схвати краљ да је младић тајну открио. Бесна, дозва главосечу, али се сети да мора одржати своју краљевску реч.

Када су били недалеко од мора, повика краљ:

– Ево прошао је двадесет и четврти час! Главосечо, узми тог момка и одсеци му главу!

Али младић се успротиви:

– Још имам неколико тренутака!

И он скочи ка оним кочевима, цимну их и извуче из земље. Морска вода зашумори и из таласа изрони кућица. Али се краљ не даде, већ повика:
– Твоје време је прошло! Главу си већ изгубио!

Тада се момак послужи својом дивовском снагом и поломи врата на кућици. Принцеза се појави, одмах позна свог изабраника и потрча му сва срећна у сусрет. Краљу није било друге: он заказа свадбу. Момак, пак, донесе оно велико благо из дивове куће па постаде и сам врло богат. Имао је дуг и срећан живот са својом лепом принцезом.

Златно добро

Био једном човек који је имао златно добро – лепи, нови дворац, и у њему два сина. Кад је остарео, хтеде да златно добро једноме од синова преда. Зато позва обојицу к себи и рече:

– Ко ми од своје невесте најлепши прстен донесе, добиће златно добро.

Старији се обрадова, јер је већ имао изабраницу. Млађи, пак, остаде тужан. Први поцикујући оде из дворца, а други плачући оста крај куће. Испод трема искочи велика жаба и рече:

– Дечаче, зашто тако горко плачеш?

– Како да не плачем – одговори момак. – Наш отац, који има златно добро, одлучио је да га преда ономе ко му од своје невесте најлепши прстен донесе.

– Не плачи! – каза му жаба. – и пођи за мном.

Он пође за њом у рупу. тамо је била лепа одаја, у којој му жаба предаде прстен тако блистав да је целу одају осветљавао. Он га понесе кући.

Отац их опет позва к себи и рече:

– Старији, покажи ми шта си донео!

А овај одви хартију и из ње извуче зарђалу бурму. На то рече отац:

– Млађи, а ти?

А овај извуче свој прстен, који се тако блистао да је целу собу обасјавао. Али отац не би задовољан и поручи:

– Ко ми од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе, добиће златно добро.

Старији поцикујући истрча из дворца, а млађи плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:

– Зашто тако горко плачеш, дечаче?

– Како да не плачем! – одговори момак. – Отац нам има златно добро, али ће га дати ономе ко му од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе.

– Не плачи – каза жаба – и пођи са мном!
Она га поведе са собом и заједно уђоше у ону рупу. Тамо, у лепој одаји, жаба му предаде светлуцави рупчић и он га однесе кући.

Отац их опет окупи и запита:

– Старији, покажи ми шта имаш!

Овај показа, али уместо марамице, имао је мараму. Отац тад рече:

– Млађи, а ти?

Млађи извуче светлуцаву марамицу. Али отац ни са тим не би задовољан, па поручи:

– Ко ми најлепшу невесту кући доведе, добиће златно добро.

Старији се обрадова, а млађи растужи. Први отрча поцикујући из дворца, други, пак, горко плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:

– Дечаче, зашто сад плачеш?

– Како да не плачем! – одговори момак. – Отац нам има златно добро, али ће га предати оном ко му најлепшу невесту у кућу доведе.

– Не плаћи – каза жаба – и пођи са мном!

Она уведе момка у рупу, али сада је тамо, у оној лепој одаји, стајала прекрасна девојка. Жаба девојку опреми: одоздо јој стави свилену, одозго – обичну, свакодневну сукњу. Тако обучену је предаде младићу.

И старији доведе своју невесту, али она је била китњасто одевена. Отац их лепо прими и рече:

– Старији, заиграј с твојом невестом!

Али када се девојка у игри поче окретати, подиже се горња кићена хаљина, а указа доња, сва сива и згужвана. Отац тад рече млађем:

– Заиграј и ти са својом!

А кад се друга невеста поче окретати, подиже се горња, свакодневна хаљина, а указа се доња, свилена. Отац се зачуди и рече млађему:

– Теби предајем златно добро!

Три друга и сабласни човек

Била некад два брата, Хандриј и Јан. Отац и мајка су више волели Јана, јер је би мудрији о д Хандрија. Због тога су међу браћом настале свађе и на крају је непријатељство било тако велико да један другога подносити нису могли. Тада одлуче родитељи да их пусте у свет. Браћа се раздвоје и свак оде на своју страну, да себи срећу потражи.

Јан стиже у велику шуму и после кратког времена угледа непознатог путника, који се тужан на дрво наслонио. Јан застане и упита:

– Зашто си тако жалостан?

– Догодила ми се несрећа и зато сам тако жалостан.

– Пођимо заједно! – предложи му Јан.

Странац пристане, и сад су заједно ишли дубоко у тамну шуму. После дугог времена, нађу крчму. У крчми угледају војника, који се тужан пружио по столу.

Јан и њега запита због чега је тако жалостан.

– Ох! – одговори овај. – Ја сам велику несрећу имао и због тога сам из туђе војске утекао.

Јан и њему рече да пође с њим и с његовим другом дотле док му се буде ишло. Војник на то пристане, и сад су сва тројица заједно наставила пут.

Пошто су добар део времена на путу провели, угледају пред собом висок и прекрасан дворац, који се сав у злату и сребру блистао. Али нигде не живе душе није било и дворац је изгледао потпуно празан. Војник наговори своје другове да у дворцу преноће. Ови с почетка нису хтели, јер су се веома бојали, али како их је умор савладао, а и сумрак се почео спуштати, реше ипак да ту остану.

Почну разгледати дворац. Блистав и леп, какав је био споља, такав је био и изнутра. Зидови су му били зелено обојени, а таванице најразличитијим јарким бојама ишаране. Дуге беле завесе прекривале су прозоре, а дебели црни прекривачи застирали подове. На столовима су били црвени столњаци, а на удобним креветима белела се постељина од паперја са доњим и горњим прекривачима. То их омами и другови полегају у пернате постеље. Тако преспавају готово целу ноћ.

Када су се у зору пробудили, понадали су се да ће бар сада неког од житеља дворца угледати. Али нико се не појави. Зато се договоре да у дворцу остану и да га за себе задрже. Али пошто у њему није било ни мрвице хране, договоре се да Јан и војник пођу у лов а да у дворцу остане путник.

Јан и војник наловили су доста дивљачи и увече су се вратили натраг. Другог дана остане опет у дворцу путник, а војник и Јан крену у хајку. Путник наложи ватру и почне да пече дивљач. Изненада се ту појави мали сед човек и рече:

– Ху, ху, мени је хладно!

Путник се тако уплаши да ни речи није могао да изусти. Када се седи човечуљак огрејао, опет се изгуби.

Увече, када су се два друга вратила из лова,, исприча им путник шта се догодило. Обојица се на то насмеју и почну прекоревати друга што се толико боји. А војник се хвалисао како би он више храбрости имао. Зато уреде да он другог дана остане у дворцу и дивљач пече.

Тако оду путник и Јан у лов, а војник остане да месо пече. И гле, поново се појави седи човек и почне да јадикује:

– Ху, ху, зима ми је!

Сад се војник страшно уплаши. Дрхтао је целим телом и ћутао. Када су се другови из хајке вратили, не усуди се да им ишта помене.

Трећег дана дође ред на Јана да у дворцу остане. Војник и путник оду у лов, а он узме да пече месо. И гле, поново се појави седи човек и рече:

– Ху, ху, зима ми је!

Али Јан се не уплаши, већ викне на њега:

– Враже, греј се где год знаш!

Сад се седи човек веома уплаши и замоли:

– Драги мој, не учини ми ништа нажао, а ја ћу ти све исприповедати!

– Па причај, иначе ћу те бацити у огањ!

А седи човек отпочне:

– Испод дворца су три велика подрума. У сваком подруму је по једна девојка заточена. У првом подруму стражаре три страшне змије, у другом шест, а у трећем дванаест. Узми тај дуги мач што тамо на вратима виси! Ту ћеш наћи и лествице, па се помоћу њих спусти у подрум. Али буди пажљив да змије не пробудиш. У сваком подруму на стражи је и по један див. Први од њих најтврђе спава, други већ не, а трећи има врло лак сан. Ако их пробудиш, бићеш изгубљен.

На то се седи човек изгуби. Јан остави одмах и ватру и печење, оде по мач, узме лествице и помоћу њих се спусти у дубину како му је седи човек објаснио. Обазриво одшкрине врата од првог подрума. Онда ступи, а девојка, која је ту била затворена, даде му знак да пази и да змије не пробуди, јер би у противноме обоје били изгубљени. Али Јан без страха пође, одсече змијама главе и умори дива који је тамо лежао.

Потом оде у други подрум. Тамо му даде знак друга девојка и опомену га да тихо иде. Али он без страха пође на змије, одсече им главе и умори дива који је девојку чувао. Када у трећу одају ступи, замоли да заточена девојка да тихо корача. Јан се, пак, баци на змије, свакој одруби главу, али се утом пробуди стари див који је тамо лежао. Девојка почне да дрхти од страха. Али Јан пође храбро на дива, па и њега после дуге борбе савлада и умори.

Сад су све три девојке биле ослобођене.

Али када Јан са девојкама до излаза дође, примети да су ишчезле лествице којима се доле спустио. Разочарано је стајао, не знајући како да се са девојкама извуче из подрума. Али најлепша девојка, која је била у последњем подруму затворена, имала је чаробни прстен. Она га трипут окрене, и створе се нове лествице. Помоћу њих се сви четворо попну у дворац.

Тамо су другови већ чекали на Јана, кога су свуда узалуд тражили. Веома су се зачудили кад су поред Јана угледали и три лепе девојке.

Девојке им тада испричају да су их разбојници са собом повели и ту, у подруме затворили. Испричају им и то да је њихов отац богат и веома уважен властелин, који се својим кћерима поносио. На крају замоле три друга да их одведу њиховој кући. Они тако и учине.

Властелин се веома обрадовао када је своје кћери опет угледао. Он дозволи Јану да једну од девојака узме за жену. Он изабере најлепшу, из последњег подрума, која му се од првог тренутка допала. Од њеног оца доби део имања. Али и његови се другови ожене њеним сестрама, па су тако сва тројица били срећни до краја живота.

Силни момак

Били негда муж и жена. Живели су сиромашно у малој кући, а морали су из дана у дан, од јутра до вечери, да обављају тешке послове не би ли зарадили за свакидашњи хлеб. Гајили су и сина, који се звао Јан. Дечак је чудесно брзо растао, ако гљива, много брже од других дечака, тако да је убрзо постао висок и снажан момак. Али, би је стално гладан. Што је више растао, све је више жудео за јелом.

Родитељи више нису знали како да засите сина, а у кући није било послова за тако силног момка. Зато одлучи Јан да у свет пође и да тамо такав посао нађе који би му довољно хране обезбеђивао. Зато се опрости од родитеља и крене у свет. После дугог путовања, у предвечерје, наиђе на ковачницу. А био је гладан и уморан.

"Можда је ковачу снажан момак потребан", помисли Јан и уђе у ковачницу. Тако се и догоди: када ковач снажног младића угледа, обрадује се, и, пошто није имао помоћника, прими га на посао. Ту се момак досита наједе, па оде у своју собицу.

Другог дна изјутра, позва ковач Јана да сиђе у ковачницу и отпочне посао. Када је сањиви Јан ушао у ковачницу, мајстор је већ весело лупао маљем по наковњу. Одмах и он доби велики ковачки чекић. Јан га лако подиже, замахну њиме и тако силовито удари по наковњу да овај дубоко урони у земљу. Мајстор се јако уплаши. Остави започет посао, отрча к својој жени и пожали јој се да ће му нови помоћник целу ковачницу слупати. Жена се такође побоја, па примети:

– И моја ће кухиња остати убрзо празна, јер он превише једе!

Потом, размисливши мало, рече:

– Пошаљи ти њега за угљен у аждајину пустару!

Так Јан доби задатак да у аждајину пустару иде. Мајстор му даде целу гомилу врећа да би што више угљена донео. Потајно се, пак, са својом женом надао да ће Јан тамо од аждаја настрадати. Али, не мало је било његово изненађење када га поново угледа са пуним врећама угљена. Мајстор га запита како то да тамо никога није срео, а момак одговори:

– Ах, срео сам некаква мала створења, али с њима сам био брзо готов!

Па ипак, код ковача није могао дуго остати, јер је овоме убрзо понестало хране. Зато се Јан запути даље, и већ другог дана нађе богатог сељака коме је требао момак. Сељак је био велика тврдица и одмах помисли како би му тако снажан момак сам самцит могао све послове обавити. Зато га прими. Али се Јан пре тога погодио да му сељак свакога дана за доручак даје цео хлеб, а за ручак пола вреће кромпира. Иако Јану ни то није било довољно, предано је прионуо на посао и за кратко време толико урадио да сељак више није имао никаквог посла за њега.

Да не би дангубио, посла га сељак у шуму да пањеве копа. Али када по подне и сам оде да момку помогне, Јан је већ био целу шуму раскрчио и огромну гомилу дрвља наслагао. Сељак се зачуди и поче да се свог снажног момка прибојава. Од тада је стално размишљао како би га се отарасио.

У суседном селу живео је газда на свом великом добру. Он је био озлоглашени мучитељ. Сваког дана надгледао је послове својих момака и сваки пут би кажњавао батинама оног који би последњи завршио посао. Томе кнезу оде богати сељак и понуди му свог снажног момка. Газди су били потребни радници због жетве која је била на прагу. Када чу за Јана, обрадова се и рече:

– Тај ће ми све тешке послове обављати!

Јан се погоди код газде на једно лето. Плату није тражио, једино да доста једе, и још – да сме, на крају лета, газди шамар опалити. Газда је би задовољан што је тако глупог момка добио, који плате не тражи. А за шамар се уопште није бринуо.

Газда му одреди велико поље са кога ће јечам пожњети. Али Јан начини себи дивовску косу. Уместо бруса, набави клешта-штипаљке. Кад би му се коса иступила, он би је мало уштинуо, па би косио даље. Тако пожње огромно поље јечма за један дан.

После жетве добили су радници у задатак да дрва секу и пред кућу довозе. Момци нису трпели Јана зато што је био јак и што је пребрзо радио. Желели су да га газда због закашњења избатина. Зато смислише подвалу.

Једне вечери растурише његова кола и посакриваше делове. У рану зору пођоше сви у шуму на рад. Пре тога пробудише Јана, јер су знали да он дуго спава и да му се у то време не устаје из постеље. Када је Јан најзад устао и волове до својих кола догнао, виде да су она растурена. Дуго му је требало док је све делове пронашао, а кад је у шуму стигао, момци су већ све посвршавали и своја кола натоварили. Јан забрза и начупа гомилу дрвећа заједно с корењем и зачас натовари своја кола. Када то момци видеше, обузе их силан страх.

– С Јаном нешто није у реду – расуђивали су они. – Боље да му се што пре склонимо с очију!

У скоку су се нашли крај својих волова и потерали кола из шуме. Тако стигоше пре Јана. Тамо испричаше газди шта је Јан у шуми чинио. Газда се уплаши и заповеди:

– Затворите чврсто вратнице да нам не би ушао у двориште!

Момци тако учинише. Не потраја дуго и стиже Јан са својим дрвима. Кад виде да су врата затворена, он залупа, али му нико не отвори. Тада, не размишљајући много, пребаци Јан преко високог зида оба вола једног за другим, па кола са дрвима, а затим и сам прескочи вратнице.

Газда је то све посматрао и гризао усне. Момци су очекивали да ће Јан сада батине извући, јер је стигао последњи, али се ништа не догоди. Газда се није усудио да казни силног момка, па тако Јан оста до краја лета, како је уговорено.

На крају лета газда се сети шамара и поче због тога да страхује. Одређеног дана затвори сва врата на својој кући, а сам се добро сакри. Јан нађе у пољу огромну батину и пође према главним вратима. Кад виде да су затворена, разби их својом батином. И тако разбијајући једна врата за другим, крену да тражи газду. Најзад га нађе, али газда замоли Јана да уместо тог шамара заиште нешто друго. Јан је мало премишљао, па затражи од газде толико граха колико за један дан буде могао да омлати и са собом понесе. Газда је том погодбом био врло задовољан.

Јан сада покупи са свим кревета у кући прекриваче, свеза их уједно и начини од њих дивовску врећу. Потом оде на гумно и поче да млати грах. Својом батином намлати за један дан сав газдин грах, сасу га у дивовску врећу, а врећу пребаци преко рамена. Тако натоварен, крену из газдине куће.

Газда схвати да ће му силни Јан сав грах однети, поче да размишља како би га задржао, па викну слугама:

– Пустите на њега великог бика!

Кад Јан угледа разјареног бика, како га злим очима одмерава, насмеја се и рече:

– Пријаће ми грах са говедином.

Па згради бика за рогове и пребаци га преко свог бремена. Сад је спокојно носио свој терет преко дворишта.

Али газда није изгубио и последњу наду. Он нареди слугама да пусте великог нераста, рачунајући да ће вепар силног момка задржати. Кад Јан примети да вепар на њега насрће, повика весело:

– Свињетина ће још боље ићи уз грах!

Зграби нераста па и њега пребаци преко свог бремена. Али газда не попусти. Он нареди да се велике вратнице на дворишту чврсто затворе. Али силни Јан дограби велика врата, одвали их и положи себи на леђа. Одлазећи, узвикну весело:

– Како је добро испало да и дрва за ватру имам!

И снажни момак зготови себи ручак и силно се погости.

Мрави, патке и пчеле

Био један опустошени дворац у коме су боравиле сабласти. Људи су проповедали да су тамо зли дуси некаквог властелина и његову кћер зачарали. А ономе ко са ово двоје зле чини скине и ослободи их, осмехнуће се велика срећа.

Неколико села даље становао је сељак који је имао два сина, једног мудрог и једног приглупог.

Сељак предложи своме мудроме сину да одјаше у дворац и тамо своју срећу потражи. Овај узе коња и крену на пут. Усред шуме набаса на мравињак. Он скочи с коња, зграби грану и разори мравињак. Потом стиже на језеро, по коме су пливале патке. Он се баци камењем на њих и неке поубија.

Напослетку дојаха пред дворац. Ту је добио од стражара три задатка, која је морао да испуни. Као прво, просуше четврт мерице ланеног семена на ливаду и поручише му да их за један час опет сабере.

– То је посао за пољског момка, а не за газдиног сина – рече младић и остави семење да лежи.

Потом га доведоше на језеро. По њему су пливале три патке и свака је држала у кљуну зделицу. Патке испустише зделице. Младић сада доби задатак да их потражи и из воде извади.

– То није посао за снажног младића какав сам ја – одговори он и оде у дворац.

А у дворцу су беснеле сабласти и нико дотад тамо није могао ни једну ноћ издржати. Али он рече:

– Ја се не бојим!

Тако младић уђе у дворац и сачека ноћ. Али у ноћи поче по целом дворцу да пуцкета, цичи и завија, а сабласти стадоше младића прогањати по свим одајама и ходницима све до зоре. У зору је био на смрт измучен, али ипак весео што је сачувао голи живот. Без премишљања врати се кући.

Сада предложи сељак своме приглупоме сину да и он своју срећу потражи. Мудри син стаде оца да одвраћа, говорећи:

– Не шаљи њега тамо! Он ће још колико данас да погине.

Али брат узе себи коња и одјезди у дворац. На путу угледа у шуми разорен мравињак. Би му жао мрава, па скочи с коња и пажљиво уреди мрављу купу. Потом се приближи језеру с оним паткама. Ту застаде и баци им комадић хлеба. Дубље у шуми изненади лопова, који се баш спремао да пчелама мед украде. Он крадљивца отера, а пчелама остаде мед за исхрану својих младих.

Најзад дојаха и до самог дворца.

– Шта овде тражиш? – упита га стражар на вратима.

– Хоћу да ослободим зачараног властелина и његову кћер – рече младић.

– Онда мораш три задатка да испуниш – одговори му стражар.

Као прво, просуше му четврт мерице ланеног семена у траву. То је морао у току једног часа сабрати. Младић се веома трудио, али за један час тј се посао није могао обавити. Тада, неочекивано, с свих страна домилеше мрави и почеше да му помажу. За трен ока беху сва зрна покупљена и у мерицу сасута.

Потом је младић морао оне три зделице бачене у језеро да потражи и из воде извади. Али изненада долетеше све патке које је путем нахранио, пронађоше зделице и предаше их младићу.

Кад и то би обављено, рече стражар:

– Сад треба и последње да урадиш.

Он поведе младића уза степенице, све до собице под кровом. У собици су седеле три девојке, а једна од њих била је властелинова кћи. Ако погоди која је и покаже је стражару, властелин и његова кћи биће ослобођени.

Како је младић дуго размишљао, кроз прозор долете изненада цео рој пчела и поче да зуји и да се врти једино око главе средње девојке. Тада младић на средњу девојку показа и рече:

– Та у средини,
та најлепша,
прва и последња!

У исти часак наста тако силна тутњава да се цео дворац затресе, а одмах затим ишчезоше све сабласти и чини спадоше. Ослобођени властелин и његова кћи му од свег срца захвалише.

Убрзо потом прослави приглупи младић с властелиновом кћери венчање. Надмени брат је само издалека посматрао.

Сељак и берберин

Један сељак довезе на магарцу велико бреме лучевине у град. А берберин, који је стајао на вратима своје бербернице, угледа сељака и запита:

– Пошто је то што је магарцу на леђима?

Сељак рече цену и погоде се. Али берберин не узме само лучевину, већ и самар, тврдећи да је платио за све што је магарцу на леђима.

Окупљени грађани то потврде.

Друге недеље опет довезе сељак на своме магарцу лучевину у град. Прода је на пијаци, па сврати код берберина и упита:

– Колико тражиш да мене и мог помоћника обријеш?

Берберин рече цену, а сељак извуче новац, плати и седне у столицу. Када је био готов, сељак устане и доведе свога магарца да га берберин према погодби, обрије.

Берберин се успротиви, али грађани стану на сељакову страну. Шта је могао – он врати сељаку самар и новац за необријаног "помоћника".