Дванаесторо браће

Био некад отац који је имао дванаест синова, а ниједну кћер. Када су сви одрасли и један за другим занате изучили, дођу синови к оцу и кажу:

– Оче, дозволи нам да у свет пођемо и да сваки од нас потражи себи жену која ће му бити мила.

Отац на то одговори:

– То вам радо дозвољавам, али се женити не смете док год не нађете оца који има дванаест кћери а ниједног сина. Уколико ми обећате да ћете тако поступити, пуштам вас и желим вам срећу на путу.

Синови обећају оцу да ће му жељу испунити, и тако крену на пут. Свуда су се распитивали постоји ли где такав отац. После дугог времена учини им се сав труд узалудан. На крају им неко рече:

– На педесет миља одавде живи отац који има дванаест кћери, али он жели дати своје кћери дванаесторици синова једнога оца.

Ова вест браћу веома развесели и они одлуче да се сместа тим девојкама упуте. Али им људи уз пут рекоше:

– На своме путу морате проћи кроз страшну долину. Тамо влада зао дух, који све живо у камење претвара, на првом месту оне којима није наклоњен. За такве после нема никакве наде. Само покаткад, али веома ретко, пропусти зао дух људе кроз своју долину.

Али се браћа не уплаше, већ наставе пут. Најпре дођоше у велику мрачну шуму. У средини шуме окупиле су се са свих страна многе дивље звери, које су од глади страшно урлале. Браћа им сву своју залиху хлеба и сувог меса баце, тако да им више ништа за јело не остаде. А звери се хлебом и сувим месом засите и смире. Онда се пријатељски приближе браћи и из захвалности им понуде неколико својих длака, говорећи:

– Ако будете у нужди, не заборавите да те длаке запалите! Мирис запаљених длака осетиће све звери и одмах ће вам притећи у помоћ.

Потом стигну браћа на језерце. Тамо набасају на лопове који су крали рибу. Када крадљивци угледаше дванаесторо браће, утекоше главом безобзирце, а оставише уловљену рибу. Браћа пусте рибе поново у воду. За ту услугу подаре рибе браћи неколико својих крљушти, говорећи им:

– Ако будете у нужди, баците крљушт у воду! Све рибе ће вам одмах притећи у помоћ.

Браћа су се већ три дана налазила у великој и мрачној шуми, непрестано истражујући пут. Четвртог дана у зору приближе се ономе страшном долу. Њега је још прекривала дебела магла, па, иако је грануло сунце, зраци се нису могли пробити. А уоколо, као дрвеће из земље, уздизало се на хиљаде каменова. То су били људи које је зао дух окаменио.

Ово камење је служавка злог духа свакодневно прала. И сада је од камена до камена ишла с крпом и ведром воде. Браћа је љубазно замоле да им код злог духа издејствује дозволу за пролазак кроз долину. Али девојка то одбије, јер се јако бојала злог духа. Ипак им рече где он борави, додавши:

– Тамо ћете видети планину. У њој је језеро по којем плива патка, у патки је јаје, а у јајету пламичак. Тај пламичак је зао дух. Ко пламичак угаси, тај ће духа победити и ослободити све ове људе који сад стоје окамењени.

Али језеро је било под земљом, у срцу планине, па браћа до њега нису могла допрети. Размишљајући шта да ураде, сете се обећане помоћи звериња, па један од њих предложи:

– Запалимо длаке и позовимо их у помоћ!

Тако у учине. А тада са свих страна похрлише звери, сручише се на планину, па су грбали, копали, рили и земљу превртали све док не разнесоше и не поравнаше целу планину.

Пред браћом се сад појави подземно језеро, а на њему патка, која је тачно по средини воде пловила. Како да је ухвате? Најзад се један од браће сети обећане помоћи риба.

– Спустимо крљушти у језеро и дозовимо рибе у помоћ!

Тако учине. И гле, одасвуд нагрнуше рибе и почеше да гоне патку према обали. На обали је браћа ухвате. Одмах је закољу, јаје изваде и разбију, а пламичак у води угасе. На то се разлеже страшан тутањ и земља се затресе. Звери се у страху разбеже. Али то потраје само тренутак. Одмах затим се магла у долу разреди, а на хиљаде каменова преобрати у људе, који почеше притицати са свих страна да се захвале избавитељима.

Браћа сада лако превалише пут кроз страшну долину и убрзо пронађоше оца који је имао дванаест кћери. Кад чуше зашто су дошли, пријатељски их прихватише и богато угостише.

Није дуго потрајало, а браћа крену са својим невестама кући. Отац је за својих дванаест синова и њихових дванаест девојака спремио велику свадбу, која је неколико дана трајала. А са свих страна су придолазили људи које су браћа ослободила, да им се у весељу придруже, да их дарују и срећу пожеле.

Неустрашиви Јан

Био негда отац који је имао два сина. Један од њих, који се звао Јан, није се ничег бојао и није знао шта су то језа и страх. Зато је хтео да то осети и спозна. Једном, касно увече, оде на гробље, где је његов кум био сахрањен. Тамо угледа велико мноштво људи и сви су се они у гробовима куглали. Јан им приђе. Одједном препозна међу њима и свог недавно умрлог кума и запита га:

– Зар не бих и ја могао са вама да се куглам?

– Зашто да не! – одговори му кум. – Али новац који добијеш, стави у кошуљу. И још нешто: Не остај овде дуже од поноћи, јер ћеш бити изгубљен!

Јан се силно куглао и доста новца добио. Он све то стрпа у кошуљу. Када се поноћ приближи, људи престадоше са куглањем, а кугле и чуњеве почеше да трпају на гомилу. Јан хтеде да оде, али му један од њих рече:

– Ти си се с нама куглао, сад с нама и склањај!

Јан дохвати куглу и чуњ и стави их на гомилу. Кугла је била човечја лобања, а чуњ цеваница. Али на торњу је већ откуцавао дванаесто час. Јан се хитро изгуби, а када на торњу изби последњи пут, био је тачно на гробљанском зиду. Ту га нешто удари снажно по глави, тако да му је капа одлетела.

– Шта ме брига за капу, због ње се не враћам! – рече Јан и оде кући.

Код куће извуче из недара велику хрпу новца и свима исприча да се на гробљу куглао с мртвацима, међу којима је био и његов кум. Рече им и то да га је кум посаветовао шта треба да чини. Код куће га упитају да ли је осетио страх. Али Јан још увек није знао шта су то језа и страх. А како је желео да то осети и сазна, крену у далеки свет.

На свом путовању наиђе усред шуме на прекрасан дворац. Али дворац је био празан, јер нико у њему није становао. Јан упита шумске раднике, горосече, који су у близини радили, зашто је овај лепи дворац тако пуст. Они му испричаше да у том дворцу не може нико остати, јер су њиме завладале сабласти, па у свим одајама пирују. А недавно су ту боравили и зли дуси, који су многе људе побили.

Како је Јан баш то хтео – да језу и страх доживи и осети, оде кнезу коме је дворац припадао и запита га да ли сме тамо да преноћи. Кнез му дозволи, али га стаде да одвраћа:

– Сви који су то пре тебе покушали, већ сутрадан су били мртви. Али ако ти ипак пође за руком да зле духове победиш, можеш се настанити у дворцу и остати тамо као мој шумар.

Сутрадан оде Јан у аветињски дворац. Да би себи скратио време, понео је са собом велики врч пива и своју лулу. У најпространијој соби постави пет свећњака на сто, удобно се смести у меку столицу и напуни лулу. Потом отпи мало из врча и рече себи:

– Пиј у своје здравље, Јане! Срећно, Јане! Не бојиш се, Јане? Чега да се бојим, још ми нико ништа не чини!

Те би речи с времена на време понављао, отпијао помало из врча, испуштајући при том густе облаке дима из луле. Али није предуго тако седео, када изненада паде човечја рука на сто и угаси му једну свећу.

Јан одгурну руку и поново упали свећу, говорећи:

– Наздрави себи, Јане! Живео! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

Поново паде човечја рука са таванице на сто, али сада угаси два свећњака. Јан одгурну руку на страну и опет упали свеће, говорећи:

– Наздравље, Јане! Живео, Јане! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

Тада са таванице паде човечја нога на сто и угаси одједном четири свећњака. Јан гурну ногу у страну и опет упали свеће, говорећи:

– Наздравље, Јане! Срећно Јане! Бојиш ли се, човече? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини!

На крају паде и цело човечје тело и погаси све свећњаке. Јан дограби тело и одгура га према оним рукама и ногама. Потом упали свеће.

Сад је један часак владао мир, и ништа се не догоди. Неочекивано, отворише се једна врата и одједном у собу уђоше свирачи, а за њима и играчки парови. Како свирачи уђоше тако и засвираше, а играчки парови заиграше. Потом позваше Јана да са њима игра. А он се у себи опирао:

"Јан не жели да игра! Јан неће да игра!"

Они му заповедише да риђе и заигра, а он у себи понови:

"Јан не жели да игра! Јан неће да игра!"

При томе остаде. Седео је и даље за столом, посматрајући играче. С времена на време отпијао би из врча и говорио:

– Наздравље, Јане! Живео! Бојиш ли се, Јане? Чега да се бојим, кад ми још нико ништа не чини.

Кад један час откуца, изгубише се сабласти. Унаоколо опет завлада тишина. Али врата се поново отворише, а у собу уђе седи човечуљак, приђе Јану и рече:

– То пре тебе још нико није издржао. Сада пођи са мном у подрум! Тамо згрни богатство какво год желиш, и не бој се.

Али Јан се није ни бојао, па пође с малим човеком у подрум. Пред вратима му рече седи човечуљак:

– Кад у подрум уђеш, немој се освртати!

Иза врата лежао је дивовски црни пас зажарених очију. Доле му седи човек показа на некакве наћве и рече:

– Узми из њих шта ти се допада!

Али Јан није хтео ништа да узме. Зато му човечуљак напуни корито златом и рече:

– Однеси то горе и врати се још једном, али пази да се не осврнеш!

Јан однесе тешко корито пуно злата горе у собу и просу злато на сто. Потом опет сиђе у подрум, али се не осврну. Овога пута му седи човек напуни корито сребром. Док је Јан с коритом из подрума излазио, затворише се подрумска врата уз јак тресак. Јан се осврну, али никаквог подрума више није било.

У рану зору стигоше шумски радници и радознало погледаше кроз прозор. Јан им припрети: "Сад ћу једног од вас сахранити!" Па отвори прозор да им радосно махне и пожели добро јутро, али горосече се разбегоше куд који. Јан последњем раднику баци један талир и рече:

– То ти је за пиће! А сад трчи кнезу и реци му да сам остао жив!

Међутим, радник је испрва разрогачено у Јана гледао и обилазио бачени талир. Али тренутак касније већ је весело јурио из шуме, јер цео талир ни за једнодневни тежак посао не би могао зарадити.

Убрзо дође кнез и веома се зачуди када Јана жива и здрава угледа.

– Од данас, ти си мој шумар и можеш у овом дворцу становати! – рече му.

Али када потом у соби, на столу, велику хрпу сребра и злата угледа, схвати да је Јан веома богат, много богатији од њега. Зато му даде своју кћер за жену.

Отада је Јан у шумском дворцу боравио и проводио леп живот. Али није био спокојан, јер још увек није знао шта су то језа и страх. И једнога дана позва своју жену и саопшти јој:

– Морам у далеки свет отићи да бих сазнао шта су то језа и страх!

Његова жена се веома уплаши када то чу, бојала се да би јој муж могао негде главу изгубити, па га упита:

– Зар се никада ниси најежио од страха?

– Не – одговори јој Јан – нисам се никад најежио. А волео бих да то осетим.

Жена на то оде у кућу и стаде дању и ноћу размишљати како да га код куће задржи. Она је сваког за савет питала и једна жена јој, најзад, рече:

– Набави мале живе рибе и стави их у лонац хладне воде. Кад твој муж заспи, сипај му хладну воду, заједно са тим рибама под кошуљу.

Жена тако учини. Купи доста малих риба и стави их у лонац веома хладне воде. Када Јан леже да спава, приђе полако његовој постељи и изручи му одједном цео лонац хладне воде, заједно с рибама, под кошуљу.

Јан поскочи и крикну:

– Ху, како сам се најежио! Јаој, шта је ово!

Као очерупан летео је по соби, викао и тресао се.

Када је после сазнао шта се са њим догодило, насмејао се гласно и никад више није изразио жељу да иде у свет, већ је остао код своје младе жене и био срећан до краја живота.

Поново нађена невеста

Био негда сиромашни сељак који је имао много дугова. Повериоци су га прогањали и ни дана га нису остављали на миру. Кад више никаквих изгледа није имао, сељак купи уже и оде у шуму да се обеси. Али тмо се изненада појави човечуљак у зеленој одећи и рече:

– Даћу ти грумен злата, ако ми обећаш прворођеног у свом дому. За шеснаест година ћу поново доћи на ово исто место.

Сељак у томе није видео никакво зло. Штавише, радовао се што ће моћи да исплати све дугове. Зато се с човеком погоди, доби грумен злата и врати се кући.

Али не прође ни пола године, а њему се роди дечак. Он израсте у веома лепог и мудрог момка. Зато га отац посла на високу школу. Уто и шеснаест година прође.

Колико су се отац и мајка радовали напредовању свог сина, толико су и туговали очекујући дан растанка. Једном се дечак охрабри и запита свог оца зашто је тако тужан. Отац му на то одговори:

– Ох, кад бих те могао тога поштедети! Ја сам те, у ствари, пре него што си се родио, обећао човечуљку, а ево је дошла и година када мораш отићи од нас.

И исприча сину како се све то догодило. Син се испрва јако уплаши, али се потом сети свог мајстора, који му је свакад добре савете давао. Зато оде к њему и све му исприповеди. Мајстор је мало размишљао, а онда га посаветова:

– Када у шуму, на оно одређено место пођеш, понеси са собом сточић. На сточић стави балон вина. Затим, кад неко наиђе, реци: "Ко с добром намером иде, нека приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!"

Момак поступи по савету свог мајстора. Одређеног дана узе сточић и балон вина па обоје стави на договорено место. Није дуго потрајало, кад наиђе цео пук војске. Војници још издалека повикаше: "Склони се с пута, склони се с пута!" Он се, пак, не уплаши и рече:

– Ко с добром намером иде, нек приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!

А војници прођоше. За њима наиђе други, а потом и трећи пук војске, и, мада су на њега непрестано викали: "Склон' се с пута, несрећниче!" младић се није уплашио, већ је и даље понављао своју реченицу. И сви прођоше.

Уто наиђоше покривена кола, са црним коњима. Младић изрече своју реченицу:

– Ко с добром намером иде, нека приђе и мог се вина напије, а ко зле намере има, нек пролази!

А кола одоше даље. Потом наиђоше покривена кола, са мрким коњима, која такође не застадоше. Напослетку стигоше и покривена кола, која су вукла два коња зеленка. На младићеву реченицу кола се зауставише, врата на њима отворише и из кола изађе прелепа девојка. Она приђе, љубазно оздрави младића и наши се његовог вина. Потом га узе за руку и уведе у кола.

После су јездили дуго и дуго, преко гора и долина, док нису дојездили до лепог града. Али пред градским вратима лежао је велики огњени змај с дванаест глава. Страшно је сиктао и из својих чељусти избљувао ватру.

Девојка задрхта и замоли младића:

– Узми свој мач и убиј огњеног змаја. Ако ти то пође од руке, постаћемо вереници.

Младић истрже свој мач и нападе змаја. Дуго се борио, све док му није све главе одрубио. Потом су радосно ушли у град. А неколико дана касније прослави младић са својом веома лепом девојком веридбу.

Али не прође дуго, и младић поче да жуди за својим домом. Горео је од жеље да својим родитељима исприча шта се са њиме догодило и да им своју лепу вереницу представи. Најзад се обоје укрцаше у покривена кола и одвезоше пут његовог завичаја. Било је вече кад су стигли. Али отац и мајка не препознаше свог сина, јер је сада био велики господин. Син их замоли за конак. Отац одговори:

– Можете код нас да преноћите, али кревета немамо. Мораћете спавати на слами.

Њима то није сметало. Кад полегаше, млада скиде с прста сој златан прсте, даде га момку и рече:

– Ове ноћи не смеш на мене помислити. Ако на мене помислиш, изгубићеш ме.

Али усред ноћи младић се пробуди, јер је на тврдом лежају спавао. При том помисли на своју жену, како то да тврдо спава на тако неудобној постељи. Потом поново усни.

Када се у рану зору пробудио, младе више нигде није било. Крај њене постеље нађе гвоздене ципеле и листић на којем је писало: "Док ове ципеле не подереш, нећеш ме пронаћи!"

На то младић оде тужан к својим родитељима, који га на светлости дана препознаше. Нашироко и надугачко им је морао приповедати шта је у међувремену доживео. Али мада су се његови родитељи силно радовали што им се син вратио кући, он ипак не остаде с њима. После неколико дана купи себи коња и кола и оде да тражи своју невесту.

Путовао је и по ноћи и по дану, све док није благо потрошио. Тада прода једног од својих коња. Сада је без одмора и даље по пространој земљи јездио. Нешто касније морао је продати и другога коња, а са њиме и кола, али од трагања није одустајао, иако још ништа о својој изабраници није сазнао.

Оставши без кола и коња, сада је пешачио у тешким железним ципелама. Убрзо залута у великој пустари. Тамо изненада набаса на медведа и мајмуна, који су се око некаквог огртача и некаквог седла отимали и тукли. Зачуђен младић им приђе ближе и запита због чега се тако крве.

– Ех – одговори му медвед – то није обичан огртач! Ко се њиме огрне, постаје невидљив. А и то седло је необично. Ко га уседне и изрекне "хоп-хоп", за тренутак ће превалити много миља у коме год правцу хоће.

Најзад медвед и мајмун замолиће њега да им у овом спору буде судија. Младић се упути са њима на брдо. Тамо узе велики камен, скотрља га с брда и рече:

– Ко први овај камен ухвати, њему ће припасти огртач и седло!

Медвед и мајмун потекоше за каменом, али камен паде у језеро и ниједан га не дохвати. Зато он огрну огртач, уседе у седло, повика "хоп-хоп" и, као ветром понесен, полете у даљину.

Убрзо стиже једног пустињака који је имао шест стотина година. Младић га упита: – Како ћу стићи у град Дреиберлин? И објасни му да се тако зове град његове невесте.

Али пустињак заврте главом и одговори:
– За тај град нисам никада чуо. Али можда ће мој брат, који је дванаест стотина година стар, нешто знати о њему.

Младић се захвали и одјаха на свом чаробном седлу даље. Кад наиђе на пустињаковог брата, запита га: – Како ћу наћи град Дреиберлин?

Пустињак се замисли, али одмах потом заврте главом и рече:

– За тај град никада нисам чуо. Али можда ће за њега знати мој брат, господар свих ветрова, који има осамнаест стотина година.

И он му показа пут. Младић се срдачно захвали и уседе опет своје чаробно седло. Али овога пута морао је неколико часова да јаше пре него што је стигао до господара ветрова. Али ни он за тај град није знао. Ипак га посаветова:

– Сачекај часак да се ветрови кући врате. Можда ће они знати нешто.

Младић сачека. Први стиже Вихор, који је јако шумео, али ништа није знао. Потом долете Ветрић, који је оштро фијукао. Он је знао за град Дреиберлин. На то му каза господар ветрова:

– Одведи мог младића у Дреиберлин!

А Ветрић упита младића:

– А можеш ли ти тако брзо трчати за мном?

Младић уседе своје чаробно седло и стиже много пре ветра на одређено место. Још издалека зачу у дворцу свирку и веселе повике. А када оде у дворац и запита слуге какво је то весеље, сазна од њих да млада господарица данас прославља своју свадбу.

Младић огрну свој чаробни огртач и залупа на врата свечане дворане. Отац младе господарице устаде од стола и изађе напоље, али не угледа никог. И дуги пут залупа младић на врата свечане дворане. Устаде младожења, изабраник младе господарице, отвори врата, али ни он не угледа никог. И трећи пут залупа младић на врата свечане дворане. Сада млада господарица устаде од стола и изађе напоље. Тада младић одбаци огртач који га је чинио невидљивим. Она га одмах препозна и с великом радошћу загрли. Потом га замоли да се на часак негде склони. Онда она оде, позва оца у другу собу и исприча му шта јој се напољу догодило.

После тога отац уђе поново у свечану дворану и објави гостима да се вратио вереник његове кћери. Због тога се нови младожења морао повући и младићу уступити своје место. Младић тада са својом лепом изабраницом прослави велику и веселу свадбу.

Јанк и Ханка

Били једном отац и мајка и становали у убогој кућици, близу велике шуме. Имали су много деце. Отац је био сиромашни горосеча, који је сасвим мало зарађивао. Због тога у њиховом дому зацари невоља и деца су ретко кад могла да се истински наједу. Новци би се брзо потрошили, а породица је остајала и без кришчице хлеба у кући.

Једном отац донесе из града мало грашка и сваком детету даде по прегршт. Али на Јанка и Ханку заборави. Они су због тога горко плакали.

Отац им рече:

– Ћутите и не плачите више! Сутра ћу поћи у шуму да дрва сечем, а вас ћу повести у јагоде.
Мајка им даде дрвењаке. У шуми отац окачи дрвењаке о дрво и рече:

– Сад можете ићи да тражите јагоде! Док ја овде дрво сечем, чупкајте и сладите се!

Јанк и Ханка весело одоше дубље у шуму. А ветар је клатио дрвењаке, они су лупали, и то се деци чинило као да отац сече дрво. У шуми нађоше веома лепе и укусне јагоде и наједоше се досита. Још су и пуну котарицу набрали. Потом легоше испод једног дрвета, у хладовину, да се мало одморе. После извесног времена пођоше да потраже оца. Убрзо дођоше на место где су на дрвету висили њихови дрвењаци, али оца није било тамо. Деца се тада расплакаше. Јецала су, трчала, дозивала и тражила унаоколо по шуми, али оца не нађоше. А већ се смркавало.

Најзад се деца реше да сами потраже пут до куће. Али при том уђоше дубље у шуму и сасвим се изгубише.

Када се већ спустила густа помрчина, угледаше у даљини светлост према којој се одмах упутише. Најзад набасаше на малу кућу, која је била од правог хлеба грађена, а од горе до доле колачима обложена. У тој кући боравила је стара вештица Вјера. Како су деца већ била огладнела, одломише парче колача са куће и окусише.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – зачу се глас.

И стара Вјера отвори прозор, провуче своју главу с дугим, шиљатим носом, отвори уста с великим зубима и викну:

– Ко је то ту?

А деца заплашено одговорише:

– Само ветар, само ветар!

Грдећи, вештица затвори прозор. А деца поново одломише парче колача и мало се заложише.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – зачу се опет вештичин глас.

И стара Вјера изађе на врата вичући:

– Ко је то?

А деца се брзо сакрише. Пошто је вештица била слепа, није их могла приметити. Деца одломише нови комад колача и заложише се.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – допре поново вештичин глас.

Тада се врата поново отворише и Вјера изађе са својом сестром. Обе су трагале около куће све док нису пронашле децу. Одмах их дограбише и одвукоше у кућу. Сад се Вјера задовољно насмеја и рече:

– Добро ћу вас хранити. Имаћу финог печења од вас.

И она затвори Јанка и Ханку у кавез и донесе им одмах велику гомилу земичака и зделу млека. А деца навалише да једу. Аи већ после неколико дана дође Вјера с ножем у руци пред врата кавеза и позва:

– Јанк, провуци прст да видим јеси ли добро ухрањен!

Али Јанк провуче своју дрвену пиштаљку, коју је имао у џепу. Стара Вјера је опипа:

– Ах, слабо си ухрањен, мораћеш још да једеш! Ханка, провуци сад ти свој прст, да видим како си ти ухрањена!

Ханка провуче свој прстић с прстеном. А стара вештица, која је слабо видела, напипа прстен и рече:

– Ах, ни ти ниси добро ухрањена!

И она оде грдећи. Јанк и Ханка су се силно радовали, али у том весељу изгуби Јанк своју пиштаљку, а Ханка свој прстенчић.

После неколико дана, дође опет стара Вјера до кавеза с великим ножем у руци.

– Јанк, провуци свој прст да видим јеси ли добро ухрањен!

Јанк провуче прст, а она га рецну ножем и при том се грозно насмеја:

– Ханка, провуци и ти свој прст, да видим јеси ли добро ухрањена!

Ханка провуче прстић, а стара Вјера га рецну ножем, тако да и њој потече крв.

– Да, да! – Повика она. – Обоје сте дебели, и сад ћу вас испећи!

И она оде да боље распали пећ. Потом дође по Јанка и Ханку и одведе их пред пећ.

– Седите сад на ову лопату! – рече им.

Али деца поседаше на дршку лопате, крај самих вештичиних руку, тако да их она није могла гурнути у пећ. Стара Вјера им поче објашњавати како треба да седну, али је они нису слушали. Напослетку рече Јанк:

– Не знамо како хоћеш да седнемо. Покажи нам сама како се то чини!

А вештица седе на лопату. Сад деца зграбише лопату за дршку и, један, два, три – убацише вештицу у пеш, где изгоре.

Јанк и Ханка сада истрчаше из куће поцикујући. Пред кућом је било замрзнуто језеро и они се почеше клизати о њему. Њихову грају дочу Вјерина сестра па похита из куће. Када угледа децу на језеру, пође и сама на лед како би их ухватила. Али на глаткој површини није могла да их стигне. Најзад се оклизну, паде, а лед се под њом распрсну и вештица упаде у воду.

Сада су Јанк и Ханка били слободни, а остаде им и цела кућа. Претражише је од крова до подрума и нађоше велику оставу пуну разних јела и пића. Сада су лепо живели и од миле воље јели.

После много времена, наиђе отац, који их је дуго и дуго тражио док је по околним шумама дрвеће секао. Угледавши из даљине кућу од хлеба и колача, зачуди се и пође према њој. Али када у њу уђе, о радости – он Јанка и Ханку чиле и здраве угледа!

Деца му прво донесоше да нешто поједе и попије. Потом га послаше с великим завежљајем колача к мајци, браћи и сестрама. А било је пуно колача – цела кућа. Другог дана дођоше сви на виђење, а потом поведоше Јанка и Ханку кући. Из куће старе Вјере још су толико јестива понели да су могли много дана у сласти да уживају. Ту је био и крај њиховој невољи.

Јанк и Ханка

Били једном отац и мајка и становали у убогој кућици, близу велике шуме. Имали су много деце. Отац је био сиромашни горосеча, који је сасвим мало зарађивао. Због тога у њиховом дому зацари невоља и деца су ретко кад могла да се истински наједу. Новци би се брзо потрошили, а породица је остајала и без кришчице хлеба у кући.

Једном отац донесе из града мало грашка и сваком детету даде по прегршт. Али на Јанка и Ханку заборави. Они су због тога горко плакали.

Отац им рече:

– Ћутите и не плачите више! Сутра ћу поћи у шуму да дрва сечем, а вас ћу повести у јагоде.
Мајка им даде дрвењаке. У шуми отац окачи дрвењаке о дрво и рече:

– Сад можете ићи да тражите јагоде! Док ја овде дрво сечем, чупкајте и сладите се!

Јанк и Ханка весело одоше дубље у шуму. А ветар је клатио дрвењаке, они су лупали, и то се деци чинило као да отац сече дрво. У шуми нађоше веома лепе и укусне јагоде и наједоше се досита. Још су и пуну котарицу набрали. Потом легоше испод једног дрвета, у хладовину, да се мало одморе. После извесног времена пођоше да потраже оца. Убрзо дођоше на место где су на дрвету висили њихови дрвењаци, али оца није било тамо. Деца се тада расплакаше. Јецала су, трчала, дозивала и тражила унаоколо по шуми, али оца не нађоше. А већ се смркавало.

Најзад се деца реше да сами потраже пут до куће. Али при том уђоше дубље у шуму и сасвим се изгубише.

Када се већ спустила густа помрчина, угледаше у даљини светлост према којој се одмах упутише. Најзад набасаше на малу кућу, која је била од правог хлеба грађена, а од горе до доле колачима обложена. У тој кући боравила је стара вештица Вјера. Како су деца већ била огладнела, одломише парче колача са куће и окусише.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – зачу се глас.

И стара Вјера отвори прозор, провуче своју главу с дугим, шиљатим носом, отвори уста с великим зубима и викну:

– Ко је то ту?

А деца заплашено одговорише:

– Само ветар, само ветар!

Грдећи, вештица затвори прозор. А деца поново одломише парче колача и мало се заложише.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – зачу се опет вештичин глас.

И стара Вјера изађе на врата вичући:

– Ко је то?

А деца се брзо сакрише. Пошто је вештица била слепа, није их могла приметити. Деца одломише нови комад колача и заложише се.

– Кљуц, кљуц, кљуц у Вјерину кућу! – допре поново вештичин глас.

Тада се врата поново отворише и Вјера изађе са својом сестром. Обе су трагале около куће све док нису пронашле децу. Одмах их дограбише и одвукоше у кућу. Сад се Вјера задовољно насмеја и рече:

– Добро ћу вас хранити. Имаћу финог печења од вас.

И она затвори Јанка и Ханку у кавез и донесе им одмах велику гомилу земичака и зделу млека. А деца навалише да једу. Аи већ после неколико дана дође Вјера с ножем у руци пред врата кавеза и позва:

– Јанк, провуци прст да видим јеси ли добро ухрањен!

Али Јанк провуче своју дрвену пиштаљку, коју је имао у џепу. Стара Вјера је опипа:

– Ах, слабо си ухрањен, мораћеш још да једеш! Ханка, провуци сад ти свој прст, да видим како си ти ухрањена!

Ханка провуче свој прстић с прстеном. А стара вештица, која је слабо видела, напипа прстен и рече:

– Ах, ни ти ниси добро ухрањена!

И она оде грдећи. Јанк и Ханка су се силно радовали, али у том весељу изгуби Јанк своју пиштаљку, а Ханка свој прстенчић.

После неколико дана, дође опет стара Вјера до кавеза с великим ножем у руци.

– Јанк, провуци свој прст да видим јеси ли добро ухрањен!

Јанк провуче прст, а она га рецну ножем и при том се грозно насмеја:

– Ханка, провуци и ти свој прст, да видим јеси ли добро ухрањена!

Ханка провуче прстић, а стара Вјера га рецну ножем, тако да и њој потече крв.

– Да, да! – Повика она. – Обоје сте дебели, и сад ћу вас испећи!

И она оде да боље распали пећ. Потом дође по Јанка и Ханку и одведе их пред пећ.

– Седите сад на ову лопату! – рече им.

Али деца поседаше на дршку лопате, крај самих вештичиних руку, тако да их она није могла гурнути у пећ. Стара Вјера им поче објашњавати како треба да седну, али је они нису слушали. Напослетку рече Јанк:

– Не знамо како хоћеш да седнемо. Покажи нам сама како се то чини!

А вештица седе на лопату. Сад деца зграбише лопату за дршку и, један, два, три – убацише вештицу у пеш, где изгоре.

Јанк и Ханка сада истрчаше из куће поцикујући. Пред кућом је било замрзнуто језеро и они се почеше клизати о њему. Њихову грају дочу Вјерина сестра па похита из куће. Када угледа децу на језеру, пође и сама на лед како би их ухватила. Али на глаткој површини није могла да их стигне. Најзад се оклизну, паде, а лед се под њом распрсну и вештица упаде у воду.

Сада су Јанк и Ханка били слободни, а остаде им и цела кућа. Претражише је од крова до подрума и нађоше велику оставу пуну разних јела и пића. Сада су лепо живели и од миле воље јели.

После много времена, наиђе отац, који их је дуго и дуго тражио док је по околним шумама дрвеће секао. Угледавши из даљине кућу од хлеба и колача, зачуди се и пође према њој. Али када у њу уђе, о радости – он Јанка и Ханку чиле и здраве угледа!

Деца му прво донесоше да нешто поједе и попије. Потом га послаше с великим завежљајем колача к мајци, браћи и сестрама. А било је пуно колача – цела кућа. Другог дана дођоше сви на виђење, а потом поведоше Јанка и Ханку кући. Из куће старе Вјере још су толико јестива понели да су могли много дана у сласти да уживају. Ту је био и крај њиховој невољи.

Непослушни син

У једном селу сред четинарске шуме боравио је негда стари угљенар. Он је у црногорици имао угљенару, у којој је пекао угљен. У раду су му помагали синови Јуро и Јан. Јан је у шуми секао дрва и радио крај пећи, а Јуро је возио угљен у град и тамо га продавао. Зато је он увек при себи имао новаца и могао је недељом да сврати у крчму. Јанк је, пак, стално, у шуми боравио у свету ништа није видео, а недеље је проводио суве гуше, јер није имао новаца. Зато је временом постајао све неспокојнији и све је више размишљао о томе да неки други посао потражи. Кад отац за то сазна, не пусти Јана д оде, већ одлучи:

– Од сад ћете наизменично возити угљен у град, прво један, па други. Потом ће сваки добити што је заслужио.

Тако Јан оде први пут у свом животу у град. Он се чудио високим кућама и кићено одевеним људима. Све му се толико допадало да би ту заувек остао. А када је још у двор стигао, где је требало да истовари свој угљен, није се могао нагледати шаренила. Виде га дворски слуга и рече:

– Допада ти се?
А Јан одговори:

– Да! Радо бих ту остао.

Слуга исприча то кнезу, а овај приђе да момка погледа. Јан му се допаде, јер је био стасит, а, чинило се, и паметан. Зато рече кнез:

– Ако ти родитељи дозволе, можеш се код мене запослити.

Јан то с великом радошћу прихвати. Кнез му даде два талира напојнице и посла га кући да од својих родитеља дозволу измоли. Али Јан не оде кући. Он се заустави у градској крчми и започе веселу теревенку. С некаквим пијанцима потроши оне талире које је од кнеза добио.

У крчми је за то време седео сељак, коме се дорат у Јановим колима необично допао. Он запита Јана би ли хтео да му прода свог дешњака. Јан испрва није хтео ни да чује за о. Али му сељак није давао мира: нуди му је све више и више новаца, а напослетку предложи да оба коња и кола откупи. Јану најзад би свеједно и он за добре паре прода сељаку оба коња и кола и све што је било у колима. Сада је имао толико новаца да је неко време могао остати у граду и животарити безбрижно.

Када је све новце потрошио, оде Јан у двор и рече да је спреман да службу прихвати. Кнез му даде униформу и посла га у школу. Ту је Јан учио да чита и пише и све остало што кнежев службеник треба да зна. Био је марљив ученик и за кратко време све је научио. Када је школу завршио, узе га кнез у двор за свог коморника. И остаде ту Јан неколико година добро живећи.

Једном науми кнез да путује. Он постави Јана за управитеља двора, даде му све кључеве и рече:

– У све собе смеш улазити и разгледати их, једино ову малу, у коју се улази из дворане, немој нипошто отворити, јер би то било зло по тебе!

И кнез отпутова.

Јан је сада водио рачуна о свим стварима на двору, улазио у све собе и пазио на ред. Али мала соба му није давала мира. Свагда би изнова размишљао о томе каква ли се то тајна у њој крије. А када је једном ушао у дворану, није могао одолети својој радозналости. Увуче кључ у браву и отвори врата собице. У њој нађе разноразних ствари, а сасвим испод један мали ковчег. Он узе ковчег и подиже пажљиво поклопац. Изненада, из њега искочи мала бела мишица и утече. Јан се веома зачуди. Потом га спопаде страх шта ли ће се после овог догодити.

Сутрадан врати се кнез. Кад чу шта се збило, разгневи се, одузе Јану лепу одећу и врати му оно старо замазано угљенарско одело и торбу за хлеб. Затим исплати свом бившем службенику заосталу плату и отера га из двора. Тако се Јан неочекивано нађе на улици, не знајући куда би пошао. Због оне продаје није се усуђивао да оде кући. Један часак је размишљао, онда рече себи: "Ах, па шта! Сад имам нешто новца, поћи ћу у далеки свет!"

На своме путу стиже до једне велике шуме, која му се учини бесконачном. Он у њој залута. Док је тумарао уздуж и попреко, мучила га је страшна глад. Убрзо се и ноћ спусти. Одједном спази Јан далеко испред себе некакво светло. Пође према светлости и ускоро се нађе пред великим дворцем чији су прозори били осветљени. Али између њега и дворца пружао се широк јарак.

Јан пође около дворца и нађе мостић преко јарка, који је водио право на улазна врата. Он залупа једанпут, двапут, трипут, али му нико не отвори. Тада покуша да сам отвори врат. Зачудо – била су отворена. Иако је све блистало у јаркој светлости, не појави се ни жива душа. Он отвори и друга врата. У соби угледа прострт сто са дивним јелима. Али ни ту никога није било.

Пошто га је глад мучила, седе за сто и наједе се досита. Одлучи да се мало одмори на меканој столици, али како је био изнурен, брзо усни. У зло доба се прену, али се ни тада нико не појави. Јан се врати у предворје, и опет – нигде никог. Он отвори још једна врата и уђе у собу. Тамо се налазила лепа постеља. Више се није премишљао, већ леже у постељу. Тврдо је спавао све до зоре.

Уставши из постеље, опет нађе све што му је потребно. У предсобљу га је већ чекао доручак. После доручка обиђе и остале одаје. У једној од њих нађе кићено одело, које узе и обуче, јер је желео да се ослободи својих угљенарских рита. У последњој соби открије велику гомилу злата, драгог камења и другог накита. То благо стрпа у своју торбу за хлеб. Потом се брзо изгуби из тајанственог дворца. Коначно нађе стазу, којом је напредовао све док се шума није разредила. Пред собом угледа простране зелене ливаде. Ту застаде и поче да размишља: "Сада сам богат као кнез. Треба зато да узмем и нарочито име. Од сада ћу се звати кнезом од Зелених ливада."

Потом је путовао даље, и после неког времена дође у велики град. Ту унајми најлепшу гостинску собу, накупова још шарених одела, набави покривена кола и коње, и најми кочијаша. Кад би му новаца понестало, продавао је драго камење.

У томе граду живео је краљ који је имао веома лепу кћер. Она је већ запазила овог наочитог кнеза и потрудила се да сазна ко је он. Рекоше јој да је то кнез од зелених ливада, да је врло богат, али да нико ништа поближе о њему не зна. Тада озваше Јана у двор. Он се упозна с принцезом и она му се јако допаде. Због тога је, после, све чешће долазио у двор. А како је и принцези постао мио овај млади и наочити странац, брзо објавише заруке, а нешто касније и венчање, на које су били позвани многобројни гости.

Јан и принцеза били су врло срећни. Али принцеза ништа није знала о његовим родитељима, пријатељима и познаницима. О њима Јан никада ништа није говорио. Зато га она за њих упита, а пошто је Јан веома волео своју жену, он јој поче да прича о својим дечачким годинама, о својим родитељима, угљенарском послу, о својим шалама, згодама и пустоловинама. Када јој је све испричао, рече принцеза:

– Зашто си оставио оца у сиротињи и дозволио да се под старе дане мучи на тешком послу? Он би могао да живи с нама и да му буде лепо. Мораш да одеш и да га доведеш!

Јан испрва није хтео да је послуша, али она му је из дана у дан приговарала, све док се није одлучио. Он позва дванаест војника и пође на пут, који је био дуг и напоран.
После неколико дана стиже опет у велику шуму. Тамо их изненади страшно невреме, тако да су се морали у шумску крчму склонити. А како киша ни до вечери није попустила, одлучи Јан да са својим људима у крчми преноћи. Он наручи добру вечеру и собе за ноћивање. Касније дођоше у крчму и придружише се Јану и његовим слугама нови гости. Јан се с њима картао, али све што је добијао, враћао им је назад.

Усред ноћи, пред Јановом собом створи се одједном страховита гужва. Неко је снажно ударао у врата и с друге стране викао: "Отвори! Отвори!"

Слуга прише вратима и упита:

– Ко си ти и шта хоћеш?

– Отвори! Ми ћемо ући у собу, макар развалили врата!

Били су то разбојници. Јан заповеди да отворе врата. Предвођени својим вођом, разбојници навалише у собу. Вођ приђе Јану, држећи у руци прекривену посуду, и рече:

– Сад ћеш добити печење! Оно ти неће бити тако слатко као вечера у крчми. Јешћеш га завезаних очију.

Али Јан одговори да ће отворених очију јести. Тада скидоше са посуде прекривач и Јан угледа у њој оштар бодеж. Њиме је морао да одузме себи живот.

Јан замоли да га оставе у животу. Обећа да ће им све дати што има код себе. Али разбојницима је запело за око његово одело. Они му га одузеше, а дадоше му некакве дроњке па га пустише да иде својим путем. Његове војнике су пре тога на спавању изненадили и савладали.

Пошто је остао здрав и читав, Јан је сада трапао разним путевима, док најзад није стигао у своје родно село. Али отац није заборавио његово неваљалство, а још када га тако одрпаног угледа, не прими га у кућу. Ништа му друго није преостало него да себи некакав посао у селу нађе. На крају је пристао да свиње сеоског старешине чува. После извесног времена, усни принцеза да су њеног мужа на путу убили. У зору исприча она тај грозни сан своме оцу. Овај помисли: "Кнезу од Зелених ливада се свакако неко зло догодило." И договори се са кћерком да нешто предузму.

Принцеза одабра сто војника и крену на пут да свога мужа пронађе. У сваком селу се код људи распитивала јесу ли таквог и таквог кнеза видели. Најзад су стигли до оне велике шуме, а ту и њих, као некада Јана, изненади страховито невреме. Принцези се чинило да је премален део пута превалила, па је хтела да по олуји крене даље. Али је заповедник њених војника био противан томе. Зато се зауставе у шуми и начине логор. Истражујући шуму унаоколо, војници открише крчму. У једној од крчмарских соба нађе принцеза део одеће свога мужа. Она позва заповедника к себи и показа му шта је открила. Он нареди да се око крчме постави стража. Сада испиташе пажљиво и остале собе у крчми, као и шуму унаоколо, и тако открише разбојничко скровиште. Дође до оштре битке, али војници надјачаше разбојнике. Њихов вођ исприча принцези да су њеног мужа пустили да оде.

Сутрадан пођоше даље. Принцеза посла неколико војника напред у родно село свог мужа, да за њу и њену пратњу обезбеде коначиште. Војници тада прођоше поред Јана, који је у пољу чувао свиње. Он схвати да су то њему пошли у помоћ. Од радости хтеде да скочи међу војнике, али се опомену својих дроњака и оста да мирно седи.

Нешто касније у село стиже и принцеза са својом пратњом. Војници се разиђоше по коначиштима, а принцеза оде са својим слугама к староме угљенару. Стари угљенар и његова жена се изненадише, али не хтедоше да приме принцезу, рекавши:

– Ми смо сироти људи. Имамо само стару, дотрајалу кућу, у њој мало јела, нешто кромпира и киселог купуса, и ништа друго.

Али принцеза се ипак смести код њих. Она није тражила ништа од јела, јер је доста јестива са собом понела. Кад је све средила, упита старца:

– Немате деце?

Он одговори:

– Имам два сина. Један ми помаже и вози угљен у град. А други је неваљалац, који нас је у своје време јако уназадио продавши кола и коње. После тога је утекао.

– А где је он сада? – упита принцеза.

– За који часак вратиће се кући сав прљав и дроњав, јер чува свиње сеоског старешине.

Али принцеза закључи:

– Тако вредан момак може и друге послове да ради.

Па осла човека у поље да позове свињара. Али свињар не дође. Тада рече мајка принцези:

– Видите, тај ветропирасти прљавко је и непослушан. Он више воли да је поред свиња.

Сада посла принцеза неколико војника да свињара силом доведу. Они тако у учинише.

Када Јан у собу ступи, наточи му принцеза чашу вина, али он дохвати цео бокал и испи га до дна. Мајка, која је то гледала, рече ломећи руке:

– Гледајте само какав је то неотесанко!

Али принцеза одговори с осмехом:

– Ах, ништа зато, имам ја још доста вина!

Потом се обрати Јану и рече:

– Да видимо јеси ли момак за војску!

И она га са свих страна осмотри, па закључи:

– Да, зрео си да у војску идеш! Одмах ћеш добити униформу и отићи с другим војницима на стражу.

Јану донесоше војничко одело и он пође на стражу. Али Јан више није могао срцу да одоли, је се веома принцезе зажелео, па напусти стражу и оде принцези у собу. Био је то радостан састанак. Принцеза му даде друго одело, а затим је морао да јој своје доживљаје приповеда.

Другог дана рано, седео је Јан с принцезом и доручковао, када мајка уђе у собу. Она се зачуди када угледа тако наочитог кнеза. А принцеза је упита:

– Синоћ сам поставила стражара испред врата. Он се изгубио. Знаш ли, можда, где је тај стражар?

Мајка на то одговори:

– Нисам ли вам одмах рекла да тај дечко није ничему вичан! Он је сигурно опет код свиња у пољу.

И она поче грдити свога сина Јана. Напослетку Јан одговори:

– Али, мајко, престани да грдиш, ја сам твој син Јан!

На то га мајка пажљивије погледа у очи и тако се изненади да замало на земљу не паде. Али Јан прискочи и прихвати је. Тада дотрча отац и дуго је требало док је схватио да је тај наочити кнез његов син Јан.

После тога је увек из почетка морао приповедати о себи и принцези, а кад отац и мајка нису могли да верују, принцеза је, гласно и весело се смејући, потврђивала да је све тачно што каже њен муж. Јан за цело село приреди велико славље. Тамо се толико јело и пило да људи још и данас приповедају о тој гозби и о кнезу од Зелених ливада.

Старо седло

Један сиромашни сељак служио је у седмогодишњем рату као војник. У једној бици њега је сам краљ одликовао.

После рата је сељак орао своју земљу баш у време када је краљ онуда пролазио. Краљ препозна сељака и упита га како у животу пролази.

– Свакако – одговори му сељак.

Потом упита краља да ли сме да му пошаље нешто. Краљ се томе мало зачуди, али милостиво климну главом. А сељак му пошаље лонац куваних трешања.

Када је касније краљ истим путем пролазио, упита га сељак како су му пријале трешње. Али краљ о њима није ништа знао, јер су заслађене трешње његове слуге појеле. Али сад је он морао запитати сељака шта жели да за те трешње добије.

– АХ! – одговори сељак. – У ствари, ништа! Али, ако баш хоћеш да ми нешто даш, можда би ми старо седло било од користи.

Краљ то благонаклоно одобри. Али сељак је хтео и написмено да има, ако би краљ, далеко било, у међувремену умро или на ово заборавио. Краљ му даде и написмено.

Већ другог дана оде сељак са том потврдом кнезу, који је недалеко од сељакове куће на великом добру живео. Његово добро звало се Старо седло.

Сељак учтиво рече кнезу:

– Краљ ми је Старо седло даровао, а овде имам и написмено. Сад вас молим да ми добро предате.

Кнез одмах оде да се с краљем објасни, али краљ, кад препозна свој потпис, мораде сељаку оставити добро.

Татеј и Матеј

У граду Кулову одржавао се годишњи вашар. Татеј и Матеј у то време нису имали никаква посла. И тако се реше да иду у Кулов на вашар. Али за то је био потребан новац. Досети се Матеј и рече Татеју:

– Направићемо лимунаду. Њу ћемо тамо продавати на чаше. Тако ћемо се лепо провести и још зарадити.

С пуним балоном лимунаде, крену они на вашар. Али да не би пали у искушење, оставе код куће све паре. Балон су носили наизменично.

С почетка је добро ишло, али убрзо је сунце припекло таквом жестином да су сваки час брисали зној са чела. Језик им се за непце лепио. Тада рече Матеј:

– Како би било да на овој врућини попијемо по чашу лимунаде?
Али Татеј, који је баш тада балон носио, оста чврсто при договору и одговори:

– Без пара нико неће ништа добити!

Док је то изговарао, облизивао је усне, али је храбро продужио даље. Тужни Матеј, гунђајући, једва је хватао корак с њим. Али случај је хтео да он, завукавши руку у џеп, пронађе у њему давно заборављени грош. Каква радост! Одмах му сине кроз главу: за грош се може лимунада купити.

– Татејићу, – узвикну он – продај ми чашу лимунаде, имам један грош!

И Татеј му наточи. Сад је Матеј био на реду да балон носи. Нису далеко одмакли, кад и Татеј купи од Матеја чашу лимунаде за грош. А кад је Татеј балон понео, затражи Матеј чашу лимунаде за грош, и то је тако ишло све док нису стигли на вашар. А тада, кад им се за лимунаду обратише први купци, балон је био празан.

Али то их није нимало узнемирило, јер су се сетили да су лимунаду путем један другом продавали и да су за сваку чашу добијали по грош. Зао се одмах упуте у крчму да те новце потроше. А тамо – иако су све џепове претражили, не нађоше у њима више од једног гроша.

Priče iz predanja

Лутки са Кошинске горе

У стара времена лутки, патуљци, живели су на Кошинској гори и понекад одлазили у госте људима којима су били пријатељи. Најчешће су посећивали једног овчара, који је под гором напасао своје стадо. Они су му помагали око оваца и играли се с јагањцима.

Овчар је био добар човек и они одлуче да га награде. Зато га позову к себи у планину да му открију ризницу пуну злата и драгог камење. Ризница је била на врху планине.

Кад овчар стигне на врх, покажу му лутки три цвета, препоручујући му да откине два, а трећим да додирне земљу. Тај цвет је, рекоше му – кључ од подземне ризнице.

Овчар откине два цвета, а трећим, неузбраним, дотакне земљу, али му се врата подземног скровишта не отворе. Уместо тога зачује се глас да је, вели, откинуо цвет који је био кључ, и да више нико, за веки веков, неће проникнути у тајну златне скривнице.

Mudro i poucno