Dozvoli, jednom
nekada, nekom....
da te povede gde nisi bio...
dozvoli sebi, makar na tren
da primetiš lepotu druge strane...
dozvoli sećanju da te oslobodi
makar mrvu vremena...
dozvoli zaboravu da prošeta
kroz tvoju svest...
dozvoli rečima da ostanu
negde duboko u tebi,
neizgovorene...
ne uskraćuj sebi
to kratko putovanje
koje će u tebi probuditi toplinu...

У сећање на Милета

                        души најчуднијег мацана
                           у целом Новом Београду

Нестао једнога дана
Умиљати црно- бели мачак
Танушних шапица ко нека дама
Зеленоок,бркат и несташан.
И питали се зачуђени врапци
Ко мацан-Милу  смрсио је конце
Тражили га џукци,стари знанци
И миши што би му привезали звонце
Питају се где одоше беле шапе
Црног мачка с очима од звезда
Где му је цветни траг стопе
Зар Миле наш да се преда!

Титрају шљоке жеженог дана
А нигде нема нашега мачка
Можда је негде иза седам гора
Нашао језеро млека,мачји рај,
И чаробницу Цица - Мацу,
Па је заборавио пут у завичај.

( ПтицаЗу 2002.)

gej haiku

blago glupanima...obezbedjeno im je carsko nebesko

***
Како да изустим оно што желим рећи
Како да прегазим понос који веже
Како да наредим реци куд ће тећи
Како кад мени много је теже?

Како да пређем преко сваке грешке твоје
Како да скројим кад нити беже
Како да обуздам лудо срце своје
Како кад мени много је теже?

Како после свега да не мислим на тебе
Како да заборав све речи искорени
Како да престанем да лажем себе
Како кад много теже је мени?
***

Ako bih se nekada zapitala zbog čega se oblaci igraju sa vodom i zbog čega se sunce u istoj ogleda, ako bih ikada pokušala da uhvatim pokret ruke umetnika jeseni i ispratila slojevito nanošenje boja, bilo bi to tek onda kad bih prestala da razmišljam o tebi.
Jedino tada imala bih vremena da se posvetim smišljanju odgovora i da ispratim čari prirode.
Ako bi me nekad zaustavila ciganka u želji da pročita moju budućnost, ako bi me ikada stari prijatelj koga godinama nisam videla  upitao kako sam vreme trošila, odbila bih razgovor.
Pored tebe sposobna sam da razmišljam samo o mrvi vremena iza i ispred sebe.
Ako bi ikada cvet iz bašte pozvao da ga ugrejem  u toplini doma, ako bi mi vrabac došao na prozor da zatraži mrvu hleba, pomogla bih im tek kad bih tebe isterala iz svog života.
Jer dok ti postojiš ja nemam vremena da brinem o drugim stvarima.
I da mi ponude vile i gradove; i da mi ponude krila i beskraj; da mi ponude nebo i vasionu; da mi ponude zlato i moć... rekla bih: Neka, imam ja svoj svet, imam svoju kišu, tamo, iza brda, imam svoje divlje konje, imam jezera, imam stazu kojom gaze samo oni kojima dozvolim, imam njega... To mi je dovoljno...
I da mi ponude tebe i svu tvoju ljubav u zamenu da prestanem da te volim, rekla bih: Nemojte, pustite me da ga volim, ne želim biti voljena...
I da mi zaprete da će sve nestati, da će mi ruke svezati, da će mi oči oslepeti, da će mi glas uništiti.... Rekla bih: Moj svet mi ne možete oduzeti...
A kad budu rekli da će mi život uskratiti, da me više neće biti... Reći ću im: Vodite me. Time ćete ugasiti moj svet, ali, moju ljubav nećete! Ona je toliko jaka da će i nakon mene trag njen zauvek ostati...


***


Nekad kad svoje misli upitam
kome su danonoćno bežale-
reći će: „Onima koje si volela!
Meni, ruke bile su vezane.“
Nekad kad svoje srce upitam
ko je sve u njemu boravio-
reći će : „Oni koje si ti pustila...
Ja, imena sam im zaboravio.“
Nekad kad svoj razum upitam
gde je svrha bila u tome-
reći će: „Sama si birala,
ipak ti upravljaš mnome.“
Nekad kad sebe upitam
hoće li ikada smisla imati,
reći ću: „Odgovor nećeš dobiti
Samo ćeš uzalud pitati...“

Kroz vrata nesanice
noć me odvodi u odaju tame,
samoće i spokoja;
Mir iz vrtloga nerealnih senki
zove moje ime.
Odazivam se i tonem;
Kroz staze izlizane
nekim drugim tragovima,
vazdušnim nitima povezanim...
Stranci.
Izgubljeni u svetu bez sna.
Braća po noći;
prijatelji sumraka
i večne sigurnosti.
Svi su tu;
svako u svojim budnim kišama;
svako u svom srebrnom oklopu,
u boji mraka,
u veštini skrivanja.
Svi ujedinjeni -
a svako svoj...
Vrata nesanice za mene otvorena...
Šire mi ruke noćni talasi,
vode me u nepojmljivi svet
stepeništem maglovitih misli,
sećanja
i budnih snova.
Poziva me gospodar noći:
„Dete moje, ti meni pripadaš!“
Istrajalim pogledom
obuzimam svet jave,
zaboravljam snove,
tišina noći me odmara,
ništavilo umiruje moj um...
Prazni deo moje svesti
briše nepotrebne misli
koje nikuda ne vode...
Noć je moj prijatelj
i ja sam prijatelj noći...

Nije važno more koje šalje talase,
Ni vetar
Kroz zrake sunca;
Nije važan sjaj sa dna,
Ni zvezda pri vrhu;
Nije važno dodavanje,
Ni igra,
Ni svet koji izgara
Od želje;
Nije važan kutak ni ugao,
Ni crno na žutom,
Ni minut strepnje,
Ni deo vasione;
Nije važan pogled
Šumskih zveri,
Ni krov
Pre straha,
Ni zaštita od tame,
Ni istina u oklopu;
Nije važan mir
Plamena sveće,
Ni dan pometnje,
Ni udar nesigurnosti,
Ni prašina slegla u tragovima;
Nije važan miris,
Ni opijum,
Ni tulipani, ili božuri;
Nije važna gora,
Zeleni beskraj,
Ni prozirne vode bez toka,
Ni mostovi beznađa,
Ni zalasci
Bledog koluta,
Ni noćni posetioci
I nerealni saputnici;
Nisu važne trunke proteklih
Ni mrve pred nama
Senki i ideala;
Nije važan početak priče bez kraja,
Ni svenuće tek sazrelih plodova,
Ni jesenje drugarice
U šarenim krpama,
Ni sivilo nad okeanom,
Ni reči iz nepovrata
I dobro skrivena osećanja;
Nisu važni otkucaji,
Poslednji trzaji,
Ni ledene skulpture,
Ni istopljeni koraci,
Ni časovi ponora,
Ni minuti spokoja,
Ni godine srama
Ili reke nerazumevanja;
Nije važna rosa,
Ni suša zelenih kandži,
Oštrica besa,
Granica ljutnje,
Prelazak prezira,
Prepreka gneva;
Nije važan dan očaja,
Ni izvrnute misli,
Ni prljava nadanja,
Ni čovekoljublje,
Ni licemerje,
Ni panika rastanka,
Ni radost susreta;
Nije važno pre posle,
Ni nakon ranije,
Ni ostaci sreće,
Ni beg vremenu.
Nije važno
Dok ponosa ima...

Prvi dan

Dovoljno blizu da gorim,
dovoljno daleko da sanjam,
i kroz tebe živim, isprepletena.

Dovoljno hrabra da smislim srećan kraj,
dovoljno umorna da odustanem od pokušaja,
i imam te, tek tako, bez kajanja.

Dovoljno mudra da uberem prave reči,
dovoljno naivna da suvišno zaboravim,
i sebi oprostim, proživljeno.

Šapat

Ustvari, pitao me jednom
Iznenadila sam sebe ćutanjem
Pokušah glasno izreći odgovor
Sve se završi kratkim šaputanjem....
Uz šum i tihi izgovor
Reč se nekako okrenu
Ne rekoh kako sam želela
Lavinu sumnje pokrenu'...
Al’, avaj, ko grešku sad da ispravlja
Što je rečeno, u meni se skrilo
A ono u šta šapat reči pretvori
Postade njemu milo....
Sad hrabro širi svoja krila
Kao lešinar iznad mene
Odgovor traži, strpljivo čeka
samo dve reči iskrene....
Nije mi loše, i dalje lovi
I da me sačuva bori se...
Možda i bolje što u mom ’volim te’
Čuo je ipak, ’lomim se’....

...Neke stvari i neka desavanja ne mozemo izabrati, mozda mozemo naslutiti i predati se ili izbjeci..
I onda se desava....kao grom iz vedra neba, na najneobicnijem mjestu, u tom medjuprostoru...
dani prolaze, "redovi" se nizaju, niti su cvrsce, oci sklopljene a misli usmjerene.....
Koliko je zaista potrebno za srecu?
I kad pomislis "da, samo to je falilo", desi se neocekivano....
Kad osjetis da se sreca smjesi moras odustati, okrenuti ledja i nastaviti po starom....