xaxaxaxaxa, ko ti je kriv kad upisujes gimnaziju, ja ti reko upisi masinsku, sad nebi imao lektire uopste

Prvi plač

Razdvoji me od čežnje,
nestaju samo uzaludnosti,
tamo, gde odlazim
ne mogu nositi tvoju kožu.

Samo lica bez ožiljaka
mogu dozivati bogove
srebrne doline, samo
duše bez tela mogu
leteti na istok.

Oslobodi me ovde zemlje
što miriše na smolu,
andjeli ovog grada odavno
na krilima imaju sumpor.

Još tren i stopiću se sa njima
i ostaće od mene samo
smeh koji doziva oluje,
koji će dozvati i tvoj kraj.

Odseci me od sebe, od svog meca,
pusti me u vrtlog večnosti,
samo tako ću izbrisati
svoj prvi plač.

Evo i mog prvog posta na ovom forumu. . . .  :wave:

Pesma je lična i nadam se da će vam se svideti! :D
Zahvalan sam na svim kritikama :mrgreen:

Od toga dana ja sebe ne poznajem,
jer u svemu samo Tebe prepoznajem,
i svaki osmeh tvome sliči,
jer svaka devojka na tebe liči!

Od tog se jutra sa nadom budim,
ali se svaku noć sa sramom kudim,
jer ti nisam smeo šta osećam reći,
nisam imao hrabrost tvoju ljubav steći!

Dok tako lutam u samoći,
nadam se da ću ikad moći,
pogledati te kroz veo noći,
da nadom da će ljubav jednom doći!

Stalno sanjam tebe,
i stalno čekam godoa,
dok moj život juri poput nekog metroa,
bez nade ljubavi i srećmih smerova!

Везивно ткиво сећања
На прошла времена испред
Очију мојих ко биоскоп,
трака тече непрестана.
Та киша фрагмената
Покретне слике,
Великог рама,
Покретне слике која не стари,
А стално слама
Кроз призму своју
Мој поглед на свет.

Ја се сад дружим са
Богом,
Нама је лепо!
И ниједан глас иза
Гробаља није стигао
Јер душа воли
Да ћути и сања.

И онда одједном,

Узјахаше речи ветар
Но он их удави у сину свом уздаху!
Тај крвник Сатурн, децоубица
Одруби им главу
И сада синтагму у праху
И даље гони ветар,
Тако га вековима гледам,
Робовским бичем,
Скривен иза споменика,
Ја поново кличем
Не бих ли помогао
Но из мојих плућа не излази ваздух!
Значи, ја сам мртав,
Из мене ниче само трава и цвет љиљана
Који је довољна синтагма самом себи
Када се у сенци, скривено,
Из његових руку нежно преда њој,а она

Заспала је и спава
Ни близу ни далеко, али
Стално гледа љиљане
И ни један да јој се огласи,
А тишина је
Око врата стеже.
Опет се питам,
Јеси ли умрла као ја,
Или ко разводник тумараш
По мраку биоскопске сале!
Само тишина и лавиринт од столица.
Али ти си лепша од најлепшег разводника!
Мрак, лавиринт столица и тишина.
Ти вило међу љиљанима
.......мрак......

uzmi neku vec napisanu

Ово ми је дошло негде напола веома раног јутра испред биртије. Што би наши људи рекли из дупета у главу!


Док седиш сам у снегу
Обесправљен, осрамоћен и издан,
Од свог тела,
Ако ниси тада онда буди сигуран
Да ниси никада
Срео праву љубав.

Бивало их је превише,
Од муза до бучних ала,
А онда је клонуло и све више
Спуштавах се до свакаквих зала
( не бих ли пронашао праву љубав )!


Бесмртна како може да буде?
Док ти умиреш и
Твој тао се гаси,
Тело се тресе од страха!
И види сад, никог да те спаси,
Испружаш руку просијака
( не бих ли добио праву љубав )!


Божанско сунце топи снег!
А не њене очи!
Његова рука је топла и блага,
Као спона међу тоновима,
Док једно за другим упорно трага,
Ти промашујеш, ако је љубав за тебе
Само када је она нага,

Волети спону, драга,
То је љубав највећа,
Која је била икада!

--------------------------------------------------------------

Овај срок започињем
У кафани као човек.

Кад праг њен пеђеш, прешао си Ксерекс
И место руку сигурног водича да прихватиш
У овој испостави Xада,
Ти се окренеш и Вергилија пљунеш тада!

Bliže

Jedan list manje
jedan dan bliže
nit po nit
sa mreže nestaje.
Snovi započeti, nedovršeni,
imaju ukus slepe magle
i putevi do njih
imaju ruke grobara.

Tu, bliže, demon
hvata svoj plen
u klopku od ogledala,
zna da mi je najteže gledati svoj lik.

Ponekad je taj demon jedini prijatelj.

"Gledaj što duže u Sunce i nećeš
više videti svoj lik".

Onda ću videti samo tebe...

Ovako, skrivam te od sveta,
jer nisu svi srećni da imaju
pticu u grudima,
ja bar nisam.
Nisam ni mag
da pretvorim te u pticu
šarenih krila,
da tvoju žuč pretvorim
u svoju pesmu.
Ne danas,
jer danas sam jedan dan bliže.

tamo, tamo,
negde daleko,
iza ovog svetleceg mora,
iza svetla,
zive neka,
ljudska bica,
koja ne znaju nista o nama,
koja vode nasmejane rogonje,
koja nisu losa,
i zive tamo, tamo.

rogonje sto vode zemlje,
znaju za nase podneblje,
i prelaze more do srbije,
stizu na nase teritorije,
al more oni ne vide,
i misle to je njihovo!

                                                                   ***

   Ponekad se zapitam ko, kako, zašto? Pokušavam da odredim vrijeme i mjesto bivstvovanja, pitam zašto živim od snova, budućnosti koja se neće zbiti? Pitanja i odgovori prže dušu, misli su tako teške, za one koji traže srcem, a ne očima...
Nešto se kao osvrćem na prošlost, nije baš neka, ali šta ću, moja je, sve i da mogu, ponovo, ne bih mijenjala ništa, ni dobro, ni ono za čim žalim. A žalim često! Iako moram da se pomirim sa činjenicama, borim se sa nečim, kao da je sve zavisilo od mene, a nije bilo splet okolnosti.
Slučajnosti ne postoje, sve ima svoje zašto i zato, i ko zna zašto je to dobro!
Ma dajte, pustite mi te glupe odgovore, nisam shvatila, a niko i ne shvata zašo se život igra sa nama. Sa  mnom, tobom, sa svima!
   Hajde, treba da idem dalje (često ponavljam) da vjerujem, postojaće nešto vrijedno za što se treba boriti, sve što me muči proći će  vremenom, jedna pitanja zamijeniće druga, i tek poslije shvatiću da nije trebalo brinuti, i da uvijek ima gore.
Ali, to sada nije utjeha, jer zašto je moje gore najgore, zašto postajem slabić i junak u isto vrijeme, i vagam svaku riječ, uzdah, osmijeh, i pokret!
Kako da prevagne ono što je bolje, što neće nikome nauditi?
Zaista nisam takav mudrac da uvijek mogu učiniti ispravno.
Ne mogu da se pomirim sa svim onim što nije u okviru moga djelovanja, i krivim sebe zašto nisam na vrijeme uticala na to?
   Čini mi se da sve što dotaknem, uništim, kao da je nemoguće da mi se desi nešto lijepo...
Da li se lijepe stvari dešavaju ljudima po zasluzi? Ako jesu, zašto ih ja nisam zaslužila, koje su moje greške? Znam, morala sam griješiti, i ne smijem pravdati sebe, niti porediti sa bilo kim, ja sam opet samo ja, ništavno biće koje se ne smije suočiti sa svojim odrazom, ne smije prekoračiti prag bola, jer je već spoznalo bol.
Najteže mi pada saznanje da postajem slabić, i da ne mogu baš najbolje da se suočim sa stvarima, i tako sama postajem stvar, oruđe u rukama drugih.
Ni led se ne topi kao ja kada moram da lažem. Mislim da lažem druge, a u stvari, sebi nanosim povrede koje nikada neće zacijeliti.
   To sam ja, vraćam se u život tek kada splet okolnosti napravi žrtvu od mene, dižem se iz pasivnog stanja i borim. Sve oko mene je laž, i neizreciva patnja. U meni je još gore, potpuni haos, i ne mogu lako uspostaviti red.
   Često postavljam pitanja: Ko, kako i zašto! Zašto smo samo objekti stvarnosti i kako to da se gubimo u zamkama? To su sve prepreke koje sami sebi namećemo, one čine našu svakodnevnicu. Koji  je pravi put koji će me odvesti odgovoru - Šta sam ja? Da li sam tu da ispunjavam praznine u vremenu i prostoru, i da li imam ikakvu svrhu osim da gorim poput vječnog plamena? Da čekam nekog ko će mi otvoriti oči, i iscijeliti me kao slijepca. Uzalud gledam i slušam, postajem najtužnije biće na ovoj planeti...ili ne mogu zamisliti kako bi neko tužniji mogao izgledati!!!
   Budim zoru, i prizivam veče, a san kao najveći neprijatelj, obuzme me kada ne želim. Kada hoću da podijelim neke priče, neki nepoznat umor me skrha, i postajem samo tijelo sa čudnim snovima. Srećom, jastuci ne pričaju mnogo i ne odaju moje tajne, da me noću posjećuju nepoznata mjesta i da me plaše svakojaka lica. A, plaše me, zaista, zato ne volim da razmišljam o svojoj tuzi i onom što me razdire.
   Malo vremena je prošlo, neka čudna prepirka probudila me je, kao da me je neko pretukao (lakše bi mi bilo da jeste), shvatam da ne smijem da odugovlačim. Ova bjelina odavno čeka. Misli prave zbrku, duša se topi.
Kako je teško znati da si zaslužan za nečiju patnju, a istovremeno boriti se i protiv svoje. Svako svoju muku muči, ali ova je prevazišla sve granice (mada ja iskreno i ne priznajem mjeru za nešto i dokle se smije ići).  Postajem rob tuđi i svoj dok odgonetam svoje želje i mogućnosti, i svoje zablude. Nešto postaje pogrešno samo ako ja to želim, ali bi se nekim drugim ljudima progledalo kroz prste. Ljudi se dijele na razne načine, ali čini mi se da ne pripadam nijednoj od tih grupa, možda nekoj u koju se svrstavaju nepoželjni ili pogrešni.
Vatra misli je neumorna i ne dozvoljava nikakve dileme. Navikla sam da pravim pogrešne izbore i što je gore, da se nosim sa svojim odlukama.
   To je to, bilo je tako mnogo riječi koje su trebale pokazati nešto, slivale su se kao voda, i bile su neumorne, katkad poput neobuzdane planinske rijeke, žive, nekad mirne, lagano su se kretale ka objašnjenju svega što zbunjuje. Čini mi se da je ta voda nekako presušila ili je usmjerena drugdje, a ja sam kriva za to.
Ne tražim opravdanje, samo proučavam uzroke i posljedice, a mnogo je više ovog drugog. Nekome je to samo dobra lekcija u životu, a nekome strah i mnogo bola. Nekome igrarija, mnogo smijeha, a neko je nevičan takvim životnim igrama i ostaje sam i uplakan.
   Teško podnosim poraze, prije sam držala ponos  na prvom mjestu, i borila se na razne načine, a sada, gutam tugu. Postajem lutka sa staklenim očima koje kriju tajne, suzama obavijene, i kukavički ćutim, jer znam da bi me jedan iskren odgovor razbio i pretvorio u komade porculana, a to se ne može sastaviti.

Sve redje se smesim drugim ljudima. .
Zloslutni znaci crnine oprhvali su mi stvarnost. . .
I malo mi fali da misli svoje proglasim ludima. .
Previse je njih. . da bi bila podudarnost. . .

Sve cesce se osamim u svom nekom kraju,
Otpustim sve brazde nesrece i jedi,
Katkat pustim suzu. . . drugi da ne znaju. . .
Da je zivot(ma kakav bio)jedino sto vredi. . .