tražim te na najglupljim mestima,
tamo ti bežiš od sebe, sveta,
mogućeg smisla što zaliči na nužnost određenosti,
od tvog ličnog anđela u zavojima,
izbuljenog od užasa, panike i uskraćenosti..
kao duh seni lebdiš kroz svetove tuđih budalaština,
tražis u njima osmeh i dubinu,
tražiš ljubav u igrariji, samopotvrdu u virtuelnom svetu,
tražiš sebe na najglupljim mestima..
kad me se setiš, zatvoriš oči
kad zatvoriš oči, opet vidiš ekran,
opet si tu,
nigde određeno,
opet si među svojima,
nikom određenom..
postaješ avet lažne istine

...

Šta je neminovno
Šta definitivno
Šta konačno
A šta beskonačno

Samo smrt,
Kraj,
Život,
Ljubav,

Svi ljudi umiru,
Ali svi ljudi prvo žive

Takav je poredak stvari
Takva je ravnoteža u prirodi
Gde je kraj
Tu je i početak
 I oni nisu bitni
Bitno je ono sto je između

Između nas
Između ljubavnika
Između prijatelja
Između redova

Ono sitno napisano

Što obično malo ko vidi
A svako želi da zna

Јако сијају ли звезде
Изнад Африке ове ноћи?
И да ли плави свод
Покрива вечерас зевање крда лавова
Док
Безбројне црне промичу тачке
Гледане са врха Килиманџара!
Све боље мирише чак 
До Картагине и Шпаније,
Све боље мирише
Од крда лавова и крава

Испод дрвета је уснула принцеза
Док њена тамна пут бди,
Изнад је милује трава
Такву ноћ има савана
Где спавају крда лавова и крава.

На прстима породица
Тешких животиња корача, принцеза спава
Прекрасна и обнажена као звезда
У сенци свог дрвета – храма
Окружена крдом лавова и крава.

Мирних груди и бедара
Она спава, коначна у својој одлуци
Да очи не отвара
Размишља да ли је хоризонт или фатаморгана
Тамо где се појављују крда лавова и крава.

Она жмури док води љубав
Сва од љубави саткана,
Њена стопала не постоје више
Њен врели стомак, ни груди ни глава
Само кости под дрветом,
Ни млађим од ње ни старијим,
Где спавају крда лавова и крава,
Ту принцеза бди и спава.

Vidim je kako koraca izmedju zidova noseci tihe usklicnike
Uvijek ista
Pada kao stakleni kamen, a onda se siri po sobi
U dijelovima
U komadima
Raspadanje njene zrcalnosti trag je izazvan sablastima
Mrtva je ta furija ali i zivotnija nego kada je disala vlazni ljudski zrak

Nisu li ljigave te crne Eumeneide?
Posalju najtisu da pojaca tisinu zidova bez rijeci
Tisina, ta prokleta bezpredmetnost
Tisina sa bijelim povezanim rukavima
U kosulji
Tisina u meni
Ja u tisini
Furija u bijeloj kosulji sa povezanim rukavima

Vidim je u ogledalu

@melab 

Altamira 21.  stoljeca




“Na pocetku bjese rijec”…Jos u uvertiri izgubise se slova
Hodamo izgubljeni ulicama prividnosti stvari, a da nikada nismo do kraja zavirili u svoja I u tudja srca.
Zivimo u neboderima prividnosti stvari, u ludickom prostoru velikog Boga
Vjetrom se pokrecemo
Kisom osjecamo
Nas jauk je gromoliki urlik vasione
Ova zemlja – suvremene Altamira cuva svoje stanare, njihove zaumne jezike u zidovima moderne pecine

Ko je taj Prometej sto je darovao vatru
Onaj kog smo spalili u toj istoj
I rijec sa pocetka, spekulacija je naseg gnjeva
Psovka nasih otaca, nas i nase djece
Umrimo u pecini jer smo manji I od onog sto jesmo…Ljudi

    НА  РУБОВИМА  ЖИВОТА


Сваке ноћи осетићеш
нежни додир срца мог;
крв ће да ти заталаса
светле груди, што те боле.  
Чежња ће да ороси очи,
срца ће сву ноћ да се воле;
но, љубити се нећемо моћи.  

Сваке ћете ноћи,
сопствена заблуда да подсети:
на стварност, на судбину клету,
на окове, на тамницу стару.  .  .  
Душа ће престати да трепери;
запалићеш, још једну горку цигару,
а срце ће, мене да пожели.  

Ожиљци стоје.   Нико их не види?
Танана ти душа обрасла њима.  
Осећам их, од давно постоје;
па о теби већ данима маштам,
борећи се да те схватим;
но немогу, само да ти праштам
док те други убијају гордо.  

Можда ти је душа, ко пустиња празна?
Можда сам се узалуд, за све борио?
Можда су те стигли: грех и казна.  .  .  
А ја те само у машту претворио?


    VLASTIMIR  ĆIROVIĆ

Ne sjećam se njenih očiju, nekad davno sam ih gledao. Sjećam se samo sjaja njenih usana koje sam ljubio i dodira koji me budio. Tajne koje sam joj povjerio, sada čuva zaborav, ali je i taj zaborav dio dalekog grada i mirisa koji ćeš osjetiti kada prodješ našom ulicom. Šapat sa njenog jastuka, sada me budi nocima. Znam, bog me je kaznio sto sam je lagao...

Да не буде само херметичко преношење својег:

         
Немаш појма колико волим такав почетак!
И крај је моћан... магијска пећина