Zasto bi pisali tudje pesme kada mozete da napisete svoju ? ko zna , mozda to procita neki menadzer i zaposli vas da pisete pesme nekoj zvezdi !
Evo za pocetak cu ja da napisem nesto od svojih tekstova .

Ko slomljeni gresnik zemlje ove ,
Biserne suze dobro ti stoje ,
Gledam te kroz maglu srce mi se steze ,
Mislim na tebe , a misli mi beze ,
Ti si sama , oko tebe tama ,
Dugo cemo cekati novi odsjaj dana .

Vidite , nista tesko .

Well, kao što i sam naslov kaže: Napišite svoje stihove,misli,
pesme,sonete i sl...
bez ikakvih pravila i ograničenja, samo neka budu vaši !

I naravno da probijem led:

             Dunav

Preplanula polja suncem zlatnim,
kraj Dunava, tamo gde sam rođen,
i gde opet želim da se vratim
plavetnilom toga jutra vođen.

Nadvile se topole nad reku,
u njenom se sjaju ogledaju,
Brodovi je talasima seku,
a slavuji pesmom pozdravljaju.

Tu sam s ocem starim zapecao,
kao dečak kad sam bio mali,
prvu suzu tu sam isplakao,
ognji silni kad su zagruvali.

Plače šaran nasukan na sprudu,
ko mi tvoja zlatna jutra uze,
u tuđini sanjam rodnu grudu
i sam Dunav ronio je suze.

Zastao je kao da ne teče,
i nemoćno kao da se žali,
jer olovo sad mu lice seče
i slavuji sad su zaćutali.

Ali jutros u snovima mojim,
sanjam tvojim talasima plovim,
vratiću se, evo dane brojim,
kad ću opet šarane da lovim.

Preplanula polja suncem zlatnim,
kraj Dunava, tamo gde sam rođen,
i gde opet želim da se vratim,
plavetnilom toga jutra vođen.

Sem nesto malo kratkih prica slabo sta imam iskucano, videcu kad budem imao vremena da iskucam nekih 20ak pesama koje sam davno napisao...

u srednjoj skoli sam bas piskarala... ovo je jedna od retkih pricica koja je sacuvana... vec sam je postovala u Romanticnom kutku, ali nema veze....





"Da li me volis?" - zapitao si me jednog jutra dok smo po paukovim mrezama skupljali nocne leptire. Rekla sam: "Ne znam." Ljubav je za mene bila poput celjusti lava. Nisam zelela da zavrsim u nima.

"Da li me volis?" - ponovo si me pitao onog letnjeg popodneva dok smo sedeli na obali. Voda se preplitala sa nasim stopalima. "Mozda." - odgovorila sam i provukla prste kroz tvoju kosu zamsenu vetrom.

"Da li me volis?" - upitao si me i one veceri kada smo dugo, dugo saputali lazi na jastuku. Uzviknula sam: "Da!" - jer nisam vise mogla da zamislim dase probudim, ada te ne vidim sa leve strane.

"E, vidis... Ja vise ne znam da li te jos uvek volim." - rekao si tiho i okrenuo se na drugu stranu ostavljajuci mi prazninu svojih ledja...

Zanimljiva pričica...k'o da čitam Coelha 

evo jedan sonetni venac, za promenu:

      Ponositom gradu
       (sonetni venac)

                    I

Patio sam i još uvek patim,
za trenutkom kad sam otišao,
za Dunavom i tim tornjem zlatnim,
sto gradova ja sam obišao.

Nema mesta dušu da mi smiri,
da se oči u spokoju sklope,
kraj Dunava ruža miris širi,
denule se sve rajske divote.

Tu pod sjajem nekadašnjeg mora,
vekovima ponosit si bio,
gde obronke valja Fruška gora,

najdivnije snove ja sam snio.
Venuo sam k'o grana od bora,
otac krvcu dok je za te lio,


                     II

Otac krvcu dok je za te lio,
ja sam bio samo dečak mali,
al' sam znao gde sam se rodio,
plakao sam, snove su mi krali.

Pamtio sam dane zaigrane,
nad vratima upamtio lastu,
pamtio sam plave jorgovane,
što pred starom trošnom kućom rastu.

Od sreće sam mogao da letim,
izlazio brodove da pratim,
a sad te se k'o kroz maglu setim,

stihovima svoje dane kratim,
nema snova dok te ne osetim,
nema sreće dok ti se ne vratim.


                     III

Nema sreće dok ti se ne vratim,
dok ne vidim to predivno ušće,
dok korakom Vuku ne dopratim,
putem kojim ka Dunavu spušće,

Iz Dunava ne zahvatim vode
i umijem njome sneno lice,
dok na vodi labudice brode,
kao nekad tvoje golubice.

I svako se toj lepoti divi,
svako bi ti tako zavidio,
Kakva mržnja u ljudima živi?

Sam bi se je đavo postidio.
Nad tobom su sad oblaci sivi,
odavno te ja nisam vidio.


                  IV

Odavno te ja nisam vidio,
čekao sam u tuđemu svetu,
što mi nikad nije se svidio,
sanjao sam obale u cvetu.

Sanjao sam te krovove stare,
tvoju luku i ulice znane,
i rukavce, dunavce i bare,
gde sam s ocem lovio šarane,

sanjao sam tvoja jutra bela,
sanjao sam tvoje plačne oči,
sanjao sam tvoja njedra zrela,

sanjao sam ruše te u zloći,
sanjao sam rasteš iz pepela,
sanjao sam da sijaš u noći.


                    V

Sanjao sam da sijaš u noći,
tumarao licem tuđeg grada,
provodio dane u samoći,
kada seta moje misli svlada,

sanjao sam neubrano grožđe,
pitao sam majku gde je tata?
Samog Boga molio da dođe,
da rastera sve te zveri rata.

Molio se za mostove tvoje,
što ih Vuka na grudima prima,
koji danas tu ponosno stoje,

prkoseći vragu i ljudima,
molio se da povratiš boje
I da širiš svoje ruke svima!


                   VI

I da širiš svoje ruke svima,
što te vole i što ti se dive,
da prigrliš tim divnim njedrima
što će doći u tebi da žive.

Tu da žive k'o njihovi pretci,
kroz vekove koji tu su bili,
da te paze, grade svojoj deci,
da bi oni srećne snove snili.

Svim ranama tvojim bolnim žalim,
i korakom teškim ja ću poći,
svim ljudima velikim i malim,

ja znam da ću novu snagu smoći,
da se vratim i sveću zapalim,
tebi opet da ću srećan doći.


                   VII

Tebi opet da ću srećan doći,
položiti cvet kod palog borca,
Vučedolu stići do ponoći,
i zastati kraj Elfovog dvorca.

Svetoj Petki poći do Adice,
što je zovu "Vukovarska pluća"
„dobre vode“ piti iz crkvice,
plesti venac od vrbovog pruća.

Opet mi se uspomena budi,
dok tugujem u hladnim noćima,
pamtim zoru što u zlatu rudi,

opija me sjajem i moćima,
a srce se toj lepoti čudi,
ote' mi se suza u očima.


                 VIII

Ote' mi se suze u očima,
što milinom napaješ mi njedra
i iz grla uzdah se otima,
silne lađe šire svoja jedra.

U sećanju to je je još ostalo,
sad je Dunav zamućen u krvi,
Vuka ćuti i vreme je stalo,
rat te gazi i kosti ti mrvi.

Bežao sam preko vode hladne,
ispraćen sam eksplozija zvukom,
oprosti im, neznaju šta rade,

živio sam sa svom tvojom mukom,
da ne gledam dok ti srce vade,
morao sam oči skriti rukom.


                   IX


Morao sam oči skriti rukom,
dok te gledam plačnog u daljini,
sa tobom se pozdravljao mukom,
krila su ti lomili u tmini.

snove su ti gazili u blatu,
zapalili tvoja mesta sveta,
slomili ti kazaljke na satu,
sad ti duša jeca razapeta.

Skamenjena majka u crnini,
već danima nije se pomakla,
otišao svojoj sam rodbini,

da ne gledam kad brat brata zakla,
da ne slušam jecaj u tišini,
gorio si u vatrama pakla.


                   X

Gorio si u vatrama pakla,
šibali su tvoja leđa jače,
a nadanja tvoja su umakla,
još ti duša u svitanja plače.

Osvestili još se nisu ljudi,
još se dele na: Vaše i naše,
razdiru ti ponosite grudi,
još ti dani sumraka se plaše.

Nikad više da ne bude proklet,
poučen je krvavom poukom,
zaživiće punom snagom opet,

ljudi vrevom i auta bukom,
kao da je samom Bogu otet,
raj obgrljen Dunavom i Vukom.


                      XI

Raj obgrljen Dunavom i Vukom,
Kao Feniks iz pepela niče,
sunce zlato sipa nad olukom,
golub pesmom radosnicom kliče.

A rosa ga jutrom srebrom kupa,
duša mu se zagreva u žaru,
u pesmi mi kao ruža pupa,
poklanjam je divnom Vukovaru.

Poklanjam je toj curici slatkoj,
Što je cvetak u kosi zatakla,
pa se šeta u suknjici kratkoj,

a smešak je slučajno namakla.
Gasio se u toj magli ratnoj,
a sad sijaš k'o da si od stakla.


                    XII

A sad sijaš k'o da si od stakla,
u sumraku što purpurom iskri,
sjajna luna Vuki se primakla,
pa se gleda u taj izvor čisti.

Talasi ti na obale sleću,
prelivaju hiljadama boja,
nek' svi vide gde sam naš'o sreću,
nek' svi znaju gde je duša moja.

Nek svi znaju odakle si, ko si,
i da nisi slučajnosti pukom
tu nikao, sada ti prkosi,

silni Dunav što protiče hukom,
jer i kiša kad ti lice rosi,
duga kiti tvoje zore lukom.


                   XIII

Duga kiti tvoje zore lukom,
svih lepota skupio si slade,
kad bi mog'o i dugu bi svuk'o,
divni grade u tvoje fasade.

Kad bi mog'o tu Vuku prelepu,
i taj Dunav što bregove tare,
da ukradem i nosim u džepu,
gde god pođem da mi dušu zare.

Svaka tvoja priča mi je mila,
stari alas dok Dunavom hakla,
I ptičica što je gnezdo svila,

što za šumom tamo je zamakla,
namignula pre nego je spila,
u grudima srce mi je takla.



                  XIV

U grudima srce mi je takla,
ratna priča grada voljenoga,
što hiljade nevinih je smakla,
još hiljade srca slomljenoga.

Sad te grade neke ruke nove,
anđeo ti u noćima bdije,
da ti nikad ne ukradu snove,
oni što su ukrali ih prije.

što ti krila divna polomiše,
nikada se ne pomirih sa tim,
što ti grudi olovom probiše,

što te slome,ne mogoh da shvatim,
al' ti dušu nikad ne ubiše,
Patio sam i još uvek patim.

                                                         
                                                                 




                                                                   Magistrale


                                                      Patio sam i još uvek patim,
                                                     Otac krvcu dok je za te lio,
                                                    Nema sreće dok ti se ne vratim,
                                                   Odavno te ja nisam vidio.

                                                 Sanjao sam da sijaš u noći,
                                                I da širiš svoje ruke svima,
                                              Tebi opet da ću srećan doći
                                             Ote' mi se suza u očima.

                                           Morao sam oči skriti rukom,
                                          Gorio si u vatrama pakla,
                                         Raj obgrljen Dunavom i Vukom,

                                      A sad sijaš k'o da si od stakla.
                                     Duga kiti tvoje zore lukom,
                                    U grudima srce mi je takla.

wau!
@anea   

@ Martingale


Svidio mi se sonetni vijenac. Ali reci, jesi li temtikom vezan samo za rodni kraj ili ćemo imati priliku čitati i djela drugačijeg karaktera?

većinom su to ljubavne pesme, ali ima i ostalog, evo postaću još jedan svoj sonetni venac, ovaj put ljubavni ,
zapravo izražavam njime zahvalnost svojoj dragoj prijateljici sa Korčule

Ne rekoh ti nikad koliko mi značiš
          (sonetni venac)


                       I

Ne moraš ni reći to što duša ćuti,
možda pukom srećom, možda Božjom voljom,
u prostranstvu silnom, sreli nam se puti
i da sam te snio, ne usnih te boljom

nego što mi jesi, pa mi lečiš dušu
i uvek si topla i za dušu melem,
više se ne bojim kad mi bure pušu,
jer znam da ćeš reći da će stati. Elem,

nisu moje bure razlog Venca moga,
već sonete ove od srca ti vijem,
zahvalan sam tebi Daria do Boga
i u tvoje zdravlje ovu čašu pijem.

A uvek mi tvoje pesme čuti prija,
kada topla reč ti sa stihom probija.


                        II

Kada topla reč ti sa stihom probija,
kao da se zemlja plavom nebu diže
i od višnjeg sunca zlatni dar dobija,
za trenutak i sam k'o da sam mu bliže.

To iz duše dođe, to ne može svako,
da mi veru sipa, nadu da mi vrati,
kad zbog setne pesme, noćima sam plako,
to niko ne kupi, to niko ne plati.

Zato se ne ljuti kad te budim snenu,
da me toplom reči podigneš iz blata,
prijateljstvo tvoje, znaj da nema cenu,
a i sama patiš, pa me tuga hvata.

Sad mi tužno srce nove suze sluti,
pod istim smo nebom, isto nam se muti.


                        III

Pod istim smo nebom, isto nam se muti,
al' te zato trebam, od mene si jača,
kad poviju glave suncokreti žuti,
tvoj im osmeh mio sunce nebu vraća.

A uvek se divih cvetovima divnim,
pa i sam sam nekad isplakao oči,
lutajući zalud za tim sjajem silnim,
da mi puste bure u jugo pretoči.

A nije ga bilo dok ne znadoh tebe,
teško mi je samom snaći se u noći,
pa mi drhte usne i srce mi zebe,
sada već mi sviće i znam da će doći,

iz stihova tvojih još mi jače sija,
dok mi smeškom zračiš, nasmejem se i ja.


                       IV

Dok mi smeškom zračiš nasmejem se i ja,
još nad mojim krovom neke ptice leću,
evo jedna slatka čak i gnezdo svija,
možda baš će ona naći svoju sreću,

tu na mome krovu, u toploj mi duši,
da cvrkuće meni i zimi i leti,
neću nikom dati, gnezdo da joj ruši,
evo ruku pružam da na nju mi sleti.

Sad ka nebu gledam, uzdignute glave,
sad mi tvoja vera moju želju budi,
a srce zadrhti samo kad se jave
neke tople oči, neke bujne grudi.

Sad mi rime tvoje novu snagu pletu,
jer mi danas znači dok ubijam setu.


                      V

Jer mi danas znači dok ubijam setu,
kad me neko teši, kada mi je bliže,
pa sam vazda srećan, k'o pčela na cvetu,
mojih dana novi steg se opet diže.

Mojih noći opet mirniji su snovi,
jer daleko negde ti pomisliš na me,
ti si mirno more lađi što mi plovi,
u samoći teškoj za plakanje rame.

Ti si moja druga, moja dobra vila,
tebi kažem ono što drugima tajim,
ti si uvek znala (uz mene si bila),
da u srcu svome čiste želje gajim.

Al još dušu svoju, ne oprah od zloga
i proklinjem Boga (a znaš i zbog koga).


                      VI

I proklinjem Boga (a znaš i zbog koga),
Misli su mi grešne, al' je ljubav čista,
a i sama ti si patila zbog svoga,
al' u srcu zlatnom ostala si ista.

Zato ti se divim, tom plamenu srca,
jer i kad ti dani sreće dođu kraju,
istim žarom gori, istom snagom kuca,
samo hladne noći tvoje suze znaju.

Sad me tako jako tvoja vera dira,
pa se opet miris tog proleća širi,
šapat mi doleti iz dubine mira,
u trenutku dušu ustreptalu smiri.

Sad me opet diže ko pticu u letu
spoznaja da nisam jedini na svetu.


                     VII

Spoznaja da nisam jedini na svetu,
najlepši je poklon što si meni dala,
vidala mi pesmom ovu ranu kletu,
stihovima ovim ja ti kažem "hvala"!

Znam da sada stojiš u prohladna jutra,
dok ti šumom šapće zaljubljeno more,
iz njega ti dođe ta vera u sutra,
kapljice ti baca po prozoru gore.

Daj ukradi jedno svitanje mu zlatno,
ukradi mu jedan talas dok se peni,
oslikaj ga stihom, kao da je platno,
obojaj ga dušom, pa ga šalji meni..

Znam da Bog me prati kroz lutanja mnoga
i da imam tebe, srećan sam zbog toga.


                   VIII

I da imam tebe, srećan sam zbog toga,
jer ćeš uvek biti kazaljka na satu,
i vodilja moja, što me prati, stoga,
i laste sa juga doleću u jatu.

Iako su bile ovde mnogo puta,
vraćale se uvek onom istom mestu,
jer kad sama leti i ona zaluta,
k'o u magli putnik, kad izgubi cestu.

Još nekad zastranim, jer su noći duge,
al' krajičkom oka ti me uvek pratiš,
jer mesec i zvezde, odane ti sluge,
pa me na put pravi u trenutku vratiš.

Sad u noći vedroj nove zvezde brojim,
ganula me snažno stihovima svojim.


                    IX

Ganula me snažno stihovima svojim,
kao da mi sama luna zrake rasu,
po licu i kosi, po snovima mojim,
kao da se nebo spustilo u času.

Pa se duša zari od te setne pesme,
što je skladna kao šaputanje zore,
primaklo se nebo, al' mi sići nesme,
na krilima pesme vratiće se gore.

I zaslugom tvojom sad više ne grmi,
već me dugom vodi ka izvoru nade
i neće me omest ni putevi strmi,
sad mi jutro novo sate noći krade.

I zato ti hvala i srećo i tugo,
Srodna dušo moja, u nevolji drugo.


                      X

Srodna dušo moja, u nevolji drugo,
iz dalekog kraja tu u moru sinjem,
neki topal vetar, mora da je jugo,
doneo te srcu okovanom injem.

Sad mu noći greje i dušu mu topi,
u sevdahu tome u koga ga baci,
u smiraju dana kad se oko sklopi,
kad za gustim granjem zađu sunca zraci.

I gle divnog čuda, svaka bol mi presta,
bar u jednom trenu i u jedan časak
i iz plačnog oka vrela suza nesta,
kad pomislim na te, kad ti čujem glasak.

Nit' anđela milog, nit' se zveri bojim,
pred likom i delom zahvalan ti stojim.


                      XI

Pred likom i delom zahvalan ti stojim,
svi putevi tvoji nek se nebu vinu,
nek' ti sreći hode, krenula ma kojim,
nek' te duhu vode i ocu i sinu...

Nek' ti sjajna zvezda iznad kuće drema,
dok uz more šetaš, nek' ti ruku pruži,
znaj da sama nisi, jer kad nikog nema,
iz srca je moga, pa nad tobom kruži.

Pa nek' ti prosvetli i obasja lice,
oseka kad dođe, to se more stidi,
pa pred tobom beži, moja drugarice,
i od silnog besa udara o hridi.

Ovaj sam ti venac baš od srca strgo,
I za divne reči klanjam ti se dugo.



                    XII

I za divne reči klanjam ti se dugo,
trag mojih zaluta u pesmi je ovoj
i tvoje dobrote, moja zlatna prugo,
kojom voz mi jezdi ka stanici novoj.

Možda zadnja bude, il' jedna u nizu,
ja to sada neznam, niti želim znati,
bilo kako bilo, ti si uvek blizu,
hoćeš li mi doći, blagoslov mi dati ?

Trag je blaga tvoga sakriven od ljudi,
za sebe ga samu još sebično kriješ,
mesto da se stidiš, ti ponosna budi,
stihovima svojim u dno duše biješ.

Poezije bojom vedriš i oblačiš,
među zvezde sjajne ti stihove kačiš.


                    XIII

Među zvezde sjajne ti stihove kačiš,
misli su ti čiste poput vedra dana,
ne dopusti nikad, da se s noću smračiš,
duša ti je rajskom rosom okupana.

Da si jedna od njih anđeli mi kažu,
al' ti skromnost ne da da pokažeš krila,
mada priznat nećeš, anđeli ne lažu,
a i sam ih vidim, mada si ih skrila.

Jer ne možeš skriti, što se skriti neda,
a svima ću reći, kad me neko pita,
jer topi se srce, k'o da je od leda,
dok ti nežne pesme u samoći čita.

A još ti se divim, jer toplinom zračiš,
ne rekoh ti nikad koliko mi značiš.


                    XIV

Ne rekoh ti nikad koliko mi značiš,
kad su noći duge, kad su noći tiše,
iz dugine kose pramenje izvlačiš,
da mi zoru krasi, šta mi treba više ?

Ne rekoh ti nikad ali sad mi teče,
pustio sam srce nek iz njega lije,
pustio sam dušu da ti ona reče,
pustio sam suzu, trebala mi nije.

Neka ti se dani u ljubavi množe,
da te milost prati, da te zdravlje služi,
da za tugu neznaš, pomozi joj Bože,
da ti sunce sreće iznad glave kruži.

Neka su ti puti zlatom razasuti,
ne moraš ni reći to što duša ćuti.




                Magistrale

Ne moraš ni reći to što duša ćuti,
kada topla reč ti sa stihom probija,
pod istim smo nebom, isto nam se muti,
dok mi smeškom zračiš, nasmejem se i ja.

Jer mi danas znači dok ubijam setu,
i proklinjem Boga (a znaš i zbog koga),
spoznaja da nisam jedini na svetu,
i da imam tebe, srećan sam zbog toga.

Ganula me snažno stihovima svojim,
srodna dušo moja, u nevolji drugo;
pred likom i delom zahvalan ti stojim,
i za divne reči klanjam ti se dugo.

Među zvezde sjajne ti stihove kačiš,
ne rekoh ti nikad koliko mi značiš...