Naravno da nije teshko 
Evo jedne moje pesme   


Pevaj mi pesmu o sreci
i o ostvarenju sna,
da zvuci tako da se glasa
uplasim tvog,
da pomuti mi buducnost,
pokvari sadasnjost,
da pokrene oluju i prizove proslost...
Da kad zapevam je ja,
glas zadrhti mi,
i da zvuci kao tudja
a tako prisna bol.
Pevaj mi pesmu o neznosti,
nek dotaknem svaku nit beznadja,
i nek ruke moje polome sve
sto se polomiti da...
I neka za vek vekova
izgore svi mostovi i gradovi
kuda su moje noge prolazile,
gde je dusa moja ostavljala mirise.
Neka tvoj glas zazvuci kao
strasne dubine
u kojima odzvanja uklet detinji plac,
kao dubine kojima zivot dugujem,
dubine samoce moje
omrazene i voljene.
Pevaj mi neznu pesmu,
pevaj mi kao uspavanku
za vecno zatvorene oci moje,
pevaj uz osmeh,
za nesvanak moje sledece zore.
Koliko te noci samotne gone,
neka podivljaju vetrovi tvoji...
Pevaj mi...pevaj duso moja

kraj.   

I evo josh jedne   


Moj si dragi, a nisam ti prva,
moj si dragi, a nisam ti jedina.
I u tishini zavoleh krst svoj
i u samotji ga stegnuh chvrsto...
Ispustim li njega...izgubitju tebe.
Da li vredi zrtva ta,
do kraja puta netju biti sigurna.
I ne vidim da'l je slepa ulica,
a mozda bi mi lakshe bilo tad,
ni otvoreno nebo ne vidim,
al' me trese ljubavi glad.
Nema rechi, ne postoje znaci...
Smeti se nadati i zeleti
i obuzdati srce, pravo je umetje...
Niko s tim se rodio nije,
i nisam kriva ja,
shto sam u tvoju senku zaronila
i da voli, svoje srce pustila,
i shto sam u borbi svojoj
celu sebe zabolela.
Shto si tu i shto te imam,
a shto te ustvari, celog nemam.
I priznajem nemotj svoju
sopstvenom tugom,
dok te grlim i ljubim
neznoshtju
nesnosnom, neiscrpnom....
dugom.

Postoj vec tema u Umetnosti ~ Knjizevnosti.. i to top


spajam sa njom

Crno
Kao duša
opkoljena bezumljem
Plavo
Kao njene oči

Crveno
kao krik pobunjenika
zarobljenog tminom
Plavo
kao njene oči

sivo
kao ona izmučena istina
Plavo
kao njene oči

Sam...kao pseto na uzici
u meni ćute urlici
osjedlana propast jednog proljeća0

Crne misli tjeram od sebe
prošlost perem a još me grebe
zaboravljena ispovjest jednog proljeća

Sni teški udaraju po koljenima
sad znam nije me voljela
prokleti pupoljak jednog proljaća

            Kosovo

Probija se jutro, kao vitez gordi,
na vrh oštre stene orao se gnezdi,
to još jednom Lazar po Kosovu jezdi,
da porazi sile podivljalih hordi...

Preko krsta svetog, plamte zraci prvi,
sablasnu se zora od junačkih seni
i vapaji njini, sad se jave meni,
da presvetu travu ja poškropim krvi.

I da barjak nosim, nevidljivih sila,
blagoslovim seni ispred Gračanice,
predacima svojim da ozarim lice,
da sa njima padnem... I dobijem krila...

Probija se jutro, kao vitez gordi,
na vrh oštre stene orao se gnezdi,
to još jednom Lazar po Kosovu jezdi,
da porazi sile podivljalih hordi...

 

RADANJE SRECE

Da li smijes
da zabijes
noz u grudi
toj zabludi

koja vapi
da te capi
i odnese
u vir gdje se

razum muti?
Da li sluti
tvoje bice

kako svice
sreca tkana -
iz tih rana!!!

Da kazem nista nisam hteo

a da lazem nisam smeo,

jer bio sam i sto sam ko stena

ali sada kada nje vise nema,

tu stenu izgrizla je pena(morska )

a od nje ostade samo sena

a i ona je tako malena

uspomena na nju je bas sarena

koje vise,dodjavola,nema!

***

Pa dobro,sta da radim sada

jer stvarno bila je mlada

cak se i stidim sad a kada

vidim da kod drugog u narucje pada

i rekoh u sebi:ubicu tog gada

pa makar i sneg poceo da veje

ja necu da se ona kod drugoga greje

i hocu da se uvek samnom smeje

ako treba ici cu ulicom i vikacu: Peerjeee!

I to ce da je zagreje za nekog poput mene,Jeeee

***

I vise na nju nemislim

morao sam da raskrstim

i nesmem da se predomislim

jer ona je kao vim

kad te uhvati ocisti te sasvim

i nemogu da se uspravim

svezala me lancem gvozdenim

i nei vredi,nemogu da ga olabavim

jace je od mene,mislim

***

Nema druge,ona je ta

sto mene ometa

i sto mi smeta

kao da zna da je ona moja Ahilova peta

pa se samo pored mene seta

i opet kao da sam joj ja meta

„oh ne“uzviknuh“za ime sveta“

zar sada posle toliko leta

sudbo ukleta!

***

Srce pocinje jace da mi tuce

jer opet sam na lancu kao kuce

i neka,samo da nisam sam kao juce

i ici sa njom dok svu mi krv ne isuce

opet je ona moje luce

i nova ljubav puce(u pozitivi)

sad druge idiote razne misli muce

a vetar fijuce!

***

Eto prodje meseca dva

i jos uvek sa njom sam ja

kaze da samo ja sam joj u mislima

i da netreba joj niko sa slinama

dosta joj je onih sa kolima

a ja bih od srece mogo poleteti usima

toliko u meni snage ima

ali to ne pokazujem svima

jer eto laste idu i doci ce zima

a u mom srcu ostace zauvek leto!

Pesmu sam napisao davne 1994

  - Pesma, šta je pesma nije li to muzika, ne muzika je daleko savršenija. Možda je to samo skup reči koje imaju određenu melodičnost. Možda je bila, ali sada sigurno nije. Sada je samo bleda senka svoje prošlosti, virus koji traži novog domaćina da bi od njega napravila savršenog proroka svoje iskrivljene ideologije. Pesma je naj savršenija mistifikacija koju je čovek stvorio sa samo jednim ciljem, a to je manipulacija masama. Ona predstavlja jednu ograničenu celinu sa jedva definisanim početkom i krajem. Ako pesmu svrstamo u miziku, onda je takva muzika odavno izgubljena u moru lažnih osećanja koje nam donosi. Ta muzika se pretvorila u oruđe masovnih medija, delujući kao prorok koji propoveda ovozemaljsku sreću, a sam nevjerujući u nju! Takva muzika se odavno pretvorila u mašinu koja iz ničega stvara nešto, a to nešto predstavlja vetar koji duva tri minute pa prestaje gubeći se u ništavilu. Tako se i pesma zaboravlja posle nekoliko minuta (potpunog revolta i skrnavljena muzike), gubeći se u otpadu sličnih ostvarenja, a to nebi bilo bezopasno da taj otpad nije mozak!
  - Nije li muzika napravljena radi muzike? Pa ako jeste zašto to ovde niko ne pimjećuje, zašto niko ne zabrani ovim vandalima što uništavaju vjekovnu kulturu i nasleđe jednog naroda, uništavajući mu etiku i običaje. Ulazeći u sfere religije kome daje potpuno nove iskrivljene teze u koje većina slepo vjeruju, ne uviđajući prava značenja, a možda i ne želeći da ih uviđaju. Oni gaze preko svih normi koje su postavili istinski majstori muzike.
  - Muzika koja svakako gubi smisao pred svim prirodnima naukama, ovde ga je zauvek izgubila. Kao takva ona dobija sasvim novi karakter koji ima destruktivna djelovanja, a krajnji cilj je siva masa koja je već odavno u kritičnom stanju prouzrokovanom trusnim balkanskim podnebljem. 
  - Čitavi tomovi o bitku i namjeni muzike mogli bi se izraziti preko jedne jedine rečenice: '' Pesma bi trebalo da bude nešto, kao marš''. Što je u osnovi jedini istinski razlog postojanje muzike, koji je odavno izgubio smisao pred talasima muzike bez smisla. Jedina prava muzika, koja nije izgubila smisao ni pred naletima vjekova je muzika istinskih majstora, koji su bili jedini, koji su i sad jedini i koji će ostat jedini umjetnici i muzikanti. 

 

Muzika radi muzike: umjetnost radi umjetnosti: tvrdnja je to u kojoj obitava snobizam, cisti, onaj stoprocentni, onaj snobizam u kojemu ne postoji nikakava druga primjesa sem njega samog: sto bi se reklo "ko od majke roden". Nigdje se ne moze sresti vise snobova nego na jednom koncertu "ozbiljne muzike". Cak vise nego na promociji jedne knjige pjesama danas.