Mirna voda

Volela sam tu kuću, našu kuću
Na obali mirne vode
I miris prolećnog lišća, prve gugutke i slavuje.
Volela sam starog kočijaša, koji je redovno prolazio našom ulicom,
Mahnuvši uvek lagano, tek da pozdravi.

Volela sam da hodam bosa po vlažnoj zemlji
tek preoranoj, toploj...
Volela sam kad si mi brao prve zumbule,
i miris njihov u sobi...koja je gledala na mirnu vodu.

Volela sam da gledam alase kako vuku mreže,
Njihova lica srećna zbog ulova
I žene natovarene korpama prvim trešnjama.
Volela sam našu kuću na obali mirne vode.

Radovala sam se kad smo zajedno sadili cveće,
Kada si me učio kako da hvatam svice
I kako sam bila sretna kada bi me u sankama vukao
po zaleđenoj mirnoj vodi.

Volela sam te zime, kada je sneg drugačije mirisao
Kada je mirisao na detinjstvo i tebe...
Volela sam kad bi dolazio sa puta i mahnuo mi već iz kola...

Ja nisam stigla tebi poslednji put da mahnem...

Sa obale mirne vode.

 Smrt

Nesto me iz daleka doziva...
neki cudan glas, zvuci kao moj.
Smrt to je, mozda to je kraj

Bezim od glasa, ali on je tu
progoni me, doziva ime moje
pomiriti se lako nije,
nije lako uci u vecnu tamu
nije lako ostaviti tebe samu...

Nesto sto sam malopre napisao... treba je doraditi, ali...

Blato

Volim kisu
volim kisu u ovom gradu
spira sve tvoje tragove
ali.  .  .  
blato
blato koje posle kise ostane
jos uvek me podseca na tebe

Odustajem od borbe

Odustajem od borbe,
tamo više neću!
Jake su stege,
oštre su žice.
Do oslobođenja
mi više stalo nije.
Dugo je trebalo da
progledam i vidim
strave duše.
Sad, kad znam
odoh negdje drugdje.
Isparano mi je nebo
oštricama noževa,
raspukla mi zemlja
od teških koraka,
izblijedilo Sunce od straha,
a noć preblijedila znajući...
Odustajem od borbe,
tamo više neću!
Oprosti mi, kukavica sam!


***

Nebo mi je ograđeno zidom,
oči su mi kažnjene vidom,
a govorom usne,
bolje da su nijeme,
plašim se izdaće mene.
Otkriće mi dušu
i slomiti sliku borca,
pokazati da sam kukavica,
i da nemam ništa i nikog,
ni tuđeg ni svog.
Pokazaće da sam prosjak samo,
odavno...
Imam samo nebo iznad,
a ispred, čisto blato,
al’ koga briga sad za to???

13.03.2006.  11:14

Malo sam se odlucio da neke stihove vratim na staro, po nagovoru ljudi koji su ih uporedjivali, pa sa jos dvije pjesme koje sam dodao sada, sve izgleda ovako:

***
Sanda

Tvoj sam svakog jutra, podneva i dana,
sumraka, ponoci i svih noci dugih-
na previse tvojih navik'o sam mana
da bih sad vrline trazio kod drugih...

Znam, ti ces otici ka svijetu laznih
ljubavi gdje neces bit' vise no sjena;
ostavices mene, kome zivot znacis,
da bi nekom drugom bila samo- zena....

***
Pjesma o tome kako bi Brana Petrovic opisao moju ljubav prema tebi

Tako mi beskrajne ljubavi moje,
zajedno cemo da ostanemo
do samog kraja, srecni, nas dvoje
dok najzad tijelom ne klonemo...

I, tada, sjedeci pored peci,
lijececi svoje srce slabo,
iskreno, jos jedan put cu ti reci:
"I dalje te beskrajno volim, babo..."

Mozda ces tada povjerovati
da sam te volio vise nego sebe
da je srce sto tih ce dana stati
oduvijek kucalo samo za tebe...

***

Istina

"E, pa, ni ja tebe! Svejedno mi je!"
vristim, trudeci se da sto bolje skrijem
koliko me boli ta laz koju kazem...

A nocu, kada sve zivo spava,
kad mnome vise ne upravlja glava,
tada te sanjam, i tad' ne lazem.

***

Kajanje

Bilo je kasno, bila si daleko,
kad sam spoznao svoje "ti" u sebi
i sada, kad bih te vjecno cekao,
ti ne bi dosla... I neka ne bi!

Bila si moja, sve si mi dala,
ja tebi nista nijesam pruzio,
tek sada vidim da sam budala...
I neka ne bi! Nijesam zasluzio...

(Inace, vratila se budali... Ona ne zna za ovu pjesmu, ali ja je znam... I cuvam je, da me podsjeti...)

***

Varka daljine uporno me mami,
opominje  da ostajemo  sami.
Varljiva sjenka u zaborav se skrije,
a potom joj glas čujem kao prije.
Razum, neki tuđi,
javi mi se nekad tako,
i kaže, da smo prije bili luđi,
a sada treba smireno i lako.
Uzalud znaci da me životu uče sada!
Ja znam!
Ljubav mi je bila hrana,
ostala sam gladna.

Jos nocas draga budi tu kraj mene ti,
U nasoj sobi,sjecanje nek izgori.

Poleti ptico pustim poljem,
Rasiri krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Jos nocas draga
Njeznost stara govori,
To traze luku
Mojih snova brodovi.

Poleti ptico pustim poljem,
Rasiri krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Jos nocas draga ,
Don Kihot zivi u meni,
Jos samo nocas.
Zablude smesne
I ovaj vetar pijani,
Jos samo nocas.

Poleti ptico,pustim poljem,
Rasiri krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Jos nocas draga tuga tuzno mirise,
Jos samo nocas,
Sutra sam stranac,sutra sam daleko,najdalje,
Jos samo nocas.

Poleti ptico pustim poljem,
Rasiri krilo ranjeno!
I leti ptico kraju boljem,
Sokol te nije volio.

Svu noc je padala kisa
I drveni pod je skripao
Dok sam se spremao za put.
Taksi je cekao pred vratima i
Telefon poceo da zvoni.
Na stolu su ostale stare fotografije,
U sobi miris vina.

Jos nocas draga ja gledam svetla ovog grada,
Jos nocas draga,putujemo mrak i ja,
Samo jos nocas,
Mrak i ja


p. s. Ova poezija je divna i osetila sam potrebu da ti na istu odgovorim.  stihovi nisu moji ali se nadam da ti prijaju. . . Lutalice

crnalavica me podsjetila na nesto,ako procita, voljela bih da prokomentarise

Oslobođenje

Neko je rekao: „Počelo je!”
Uzeo sam oružje u ruke
i raščistio puteve.
Iza mene su se rušili mostovi.
Mislio sam: Ja se nikada na staro neću vratiti!
Otkrivali su se krajevi neba
ali ne dovoljno da bih
mogao gledati plavim očima,
nedovoljno da bih postao ptica
što u kljunu nosi grančicu lovora.
To nije bilo dovoljno da bih osjetio slobodu!
Nisam mogao naći nebo kakvo želim.
Zato sam pogazio riječ i vratio se na staro,
preko kamenja, praznih puteva,
nadošlih rijeka.
Moji mostovi, kada su mi trebali najviše,
nisu postojali.
Vratio sam se u ropstvo.
Nisam mogao dalje...
Nestao sam u kovitlacu rijeke
i na mene se sručilo
najljepše nebo
i najnježnije stijenje.
Oslobodio sam se!


San

Tečem kroz zelenu Neretvu.
Ubija me blještavilo sivih oblutaka.
Kosmos se ogleda u njoj,
smije se svom odrazu.
Smijeh se razliježe, odbija se od tople stijene.

Bacam se sa mosta,
davim se u nebu,
padam na oblake,
miluje me sunce.
Neko me gađa zvijezdama
kao da su piljci.
Most se ruši za mnom.
Lomi me svojim bučnim nestajanjem.

Dižem se
i slomljenim rukama
hvatam za njegov nevidljvi luk.
Gradim ga ponovo, boljeg i ljepšeg
naporima svoje duše.
Gradim ga da me vrati...

LAZ
Lazem
Da necu te se
Sjecati vise,
I da cu ka snu
Letjeti drugacijih krila.
Znam,
I sjutra bices ovdje.
Bas kao sto i juce si bila,
Lazna pobijedices sujetu,
A sag sopstvenog unistenja
Prostrti preda me.

Lazem
Da necu te voljeti vise
I da cu drugacijih obraza
Traziti srecu.
Znam
I sjutra ce jutro
Dobiti tvoje ime.
Zaboravio sam slova
Ali otkucaje sam
Naucio napamet.