i sad malo listala forum, tj ovu temu..mislim das ti samo ovu i ovu zadnju pjesmu nisam komentirala...
btw. odavno imam u wordu napisan osvrt na tvoje pjesme - sve sto si stavila na forum sam dosada u tom tekstu komentirala, ima negdje oko 4-5 str tipkanog teksta, i jos ove dvije imam i lijepim ti ovdje.... a to je trebalo biti jedno lijepo iznenadenje za tebe... ali eto sad znas sta ti spremam....
tek toliko da vidis da nisam takva kakvom si mislila da jesam... bez ljutnje, sve je u dobroj namjeri..cmok....prijateljski naravno....

@crnalavica

Jao, jedva čekam. Ne znam šta da ti kažem... Ja pomislila da si ono mene kritikovala, a meni je iskreno postalo malo glupo da namećem svoje mišljenje, znaš? Može neko pomisliti da jedino ja imam pravo na neko mišljenje.
DA budemo načisto, ono što sam rekla da ću da komentarišem samo one koji zatraže komentar i one koje komentarišu moje pesme nije se odnosilo na tebe, već da ostale. Zaista ne vidim razlog zašto bi komentarisala neku pesmu (osim ako mi se mnogo ne svidi), ako korisnik nije zatražio komentar. Šteta što se  valiant_028 nešto ućutao, mislim da su njegove pesme vredne kritike, ali dobro možda će postovati uskoro. Nema nikakav ljutiš sa moje strane, jedna čekam tvoje novo-stare sihove. Slobodno postuj možemo da objavimo zajedničku zbriku. 

Isprekidanim dahom,
na staklu,
tvoje ime ispisujem...
Od topline nastajes,
u studeni nestajes
i vise te nema...
Verovatno si se vec umorila,
od beskrajnih putovanja
kroz misli moje,
pa si se skrila tamo,
gde se sklopljenih ociju dise...
Prstima po staklu saram,
ostavljm otiske svoje,
sa namerom,
nek se zna,
nek svi znaju,
da mi nocas nedosajes...
Nek svi znaju
i nek niko ne zna...
Da mi nedostajes
vise od poslednje molitve
nesrecnog coveka,
vise od decijeg pogleda
na prvo zimsko jutro,
vise nego sto bi tvoja slutnja
otkriti mogla
a moja ceznja i pomisliti smela...
Rukom staklo brisem,
odlazim da oci sklopim,
da te sretnem,
da te grlim...

Nerazuman neki glas u meni
tebe od zaborava brani...
Cini mi se da,
sa svakim udisajem svojim,
gutam po neku rec,
koju ti nikada
rekao nisam,
a koja mi sada
tako vazno zvuci...
Cini mi se da,
posle osmeha tvog
svaku drugu svetlost,
za jeres smatram...
Cini mi se da,
ti i ja podsecamo
na prolece i leto...
Jedno kraj drugog zauvek,
ali zajedno, nikada...
Cini mi se...

Ne, nismo se mi sreli
u zivotu proslom,
siguran sam...
Zar mislis
da bih ja dopustio
da mi nesto
tako trivijalno
kao sto je smrt,
izbrise secanje na tebe...
Nasao bih nacina
da te sacuvam,
preko granice
prenesem... Nekako...
Sakrio bih tvoj lik
u poslednji osmeh svoj,
zamenio bih
poslednju rec molitve
imenom tvojim...
Vezao bih te
za svoju dusu
kao sto bi mornari,
u nevreme,
za jarbol broda svog
sebe vezivali...
Ma, nismo se
u proslom zivotu sreli,
znam to...
Jer da smo se sreli
ja bih te ljubio...
Morao bih, znam,
odoleo ti ne bih,
kao sto ti odoleo nisam...
Ali, da sam te
tada ljubio,
do sada bih
sigurno umro
od neke nepoznate
cudne bolesti
prouzrokovane
prekomernom ceznjom
za usnama tvojim...
Doktori bi zbunjeni bili...
Steta, mlad covek,
govorili bi svi...
A evo, ziv sam...
Mada, za umiranje
nikad kasno nije...
Ne, nisamo se sreli pre...
Pa, valjda nismo...
Jer da jesmo,
ja te ne bih pustio
da sada od mene odes, zar ne?
Nikada te pustio ne bih...
Samo da sam u ocima tvojim
video da me prepoznajes...
Pa, valjda bi se i ti mene secala...
Reci mi, jesam li te sreo pre?
Ne, ipak nisam...
Sad sam te sreo...

OPET se ponavlja ono o čemu smo pricali...3 pjesme zaredom.....auj kad dodem s faksa...komentirat ćzu sve sto se nakupilo.....

Nisam znao za ovu temu, a sad već kad znam mogu da ubacim pjesmu


            Martina

Ah Martina, kako si ljepa i fina
Opijaš me kao miris vina

Iz očiju tvojih, kao iz rubina
Izvire milina

Slađa si i od najslađeg meda,
Osjećanja dopiru do neba

I po nebu tražih nešto slađe,
Ali moje srce ništa ne pronađe

Kikot tihi prepoznajem uvjek
Njen glas mi produžava vjek

Koža meka neće trajat do vjeka,
Za nju nema ljeka

Al bistrina i ljepota duše
Trajaće mnogo, mnogo duže.

Rukopis noža


-A šta misliš o ovoj?

Protrljao je oči i klizeći  pogledom  kroz tu slagalicu ljudskih laktova, kukova i raznoliko raspuštenih telesnih poza pokušavao bolje da osmotri devojku koju mu je drug jednim probranim cimajem glave pokazao, čineći tim pokretom onaj gest koji samo muškarci međusobno razaznaju, pogotovo ako su u društvu privlačnih žena i koji oneobičuje taj njihov složeni znakovni sistem sporazumevanja. Nalazili su se u popularnom, gradskom klubu «Sezam», u jednoj od onih zapuštenih, hladnih noći koje ne obećavaju ništa, a opet nerazumne odaje u svesti očekuju od njih i previše. Bili su u svom uobičajenom lovu na žene.

Ponekad bi im i uspelo, da nesuvislom pričom, zaklonjeni mračnim zastorima tih skučenih, zagušljivih prostorija, privole neku da pođe sa njima na neobavezno jednovečernje «druženje». Zapite alkoholom, omamljene glasnom muzikom i  duhom slobodne pristupačnosti svih svakome, pristajale su odlaziti u njihove stanove, probdele tu jednu besanu, zadihanu noć koje se posle neće ni sećati i iskradale se ujutru zajedno sa mrakom koji se podvlačio ispod horizonta. Ponekad bi ih  i odbijale, ne svodeći svoja tela na isturenu samouslužnu robu onako kako su ih oni posmatrali, ali to ih nije obeshrabivalo da ne pokušaju iznova, kod nove, posle nepunih par minuta, skoro bez ikakve selekcije ili prethodne pripreme. Noć, alkohol i izvesna senzibilnost svih ženskih čula pod takvim uslovima bili su njihovi jedini saveznici. Hvatali su njihove polupijane poglede kroz ples raštrkanih tela, a kada bi ga uhvatili pričvršćivali su se parazitski za njega, isisavali i poslednji tračak prisebnosti i mogućeg odbijana. U klubovima i kafićima, zatammjenim budoarima kojima je štrcala penušava muzika i točio se šareni, likerski alkohol, bilo gde, bilo kada. Bili su to ljudi bez korenja, koje je vetar raznosio slično krckavom lišću od jednog do drugog ćoška, kojima je život oduvek bio nesnosna bura bez mira i spokoja. Razbacani na sve strane tog grada svugde su se osećali kao kod kuće lučeći svoju esenciju umišljene šarmantnosti poput pasa koji pečatiraju teritiriju ako bi nanjušili ženke. A sve što su od šarma imali bila je ta uporna i neiscrpna žeć ka ženskim telima koja je zauvek zavarila  svaku vrstu snebivanja pred tim polom. Skoro ceo njihov život nosio je na sebi podnaslov tih  beznačajnih veza.
Te noći još uvek nisu imali previše sreće. Sedeli su zbijeni za šankom i na toj uhodničkoj odstupnici oponašali prerijske lavove koji se pretvaraju da spavaju dok se ustvari oblizuju laganim kasom promičućih antilopa. Njihove oči, ta dva budna nišana krstarila su od stola do stola, od žene do žene, strpljivo vrebala onu raskalašnijeg duha ili omamljene poze. Ali te noći žene su plesale i hodale opasane većom dozom sofisticirane prisebnosti nego inače, sve ponosite i gordo ispršene. A i one koje nisu izigravale tvrde orahe bile su u društvu svojih platilaca.

-Šta mislim? Pa zar ne vidiš da sedi sa dva tipa.
-Da, ali ni sa jednim nije u vezi.
-Otkud ti to znaš?
Govorili su jedan drugome u uvo da se zaklone od glasne muzike, razmenjivali svoje poruke i signale, poput puževa prepleli svoje senzorne, sluzave pipke.
-Posmatrao sam ih poslednjih pola sata, ni sa jednim se nije poljubila ili tako nešto, a i znam jednu bitnu informaciju.
-Nije valjda, a koju to?- progovorio je glasom izobličenim od ironije unapred otpisujući taj pokušaj.
-Znam kako se zove, čuo sam  malo pre kada sam išao do WC-a, jedan od njih dvojice ju je oslovio, Tijana.
-A je li, super, znači samo bi trebalo da priđem i kažem: «Hej, znam tvoje ime, zašto ne bi spavala sa mnom?»
-Dobro, nije to baš tako...
-Osim toga kako joj prići kad su ta dvojica stalno oko nje...
Odloživši taj segment u korpu «nemogućih» pokušaja koja je stajala odmah do one «nerealizovanih» i koje su se te noći ravnomerno i učestalo popunjavale odlučio je konačno aktivirati i onu poslednju od njih. «Realizovanih».
-Kako ti se čini ona na 3 sata odavde.
Vojna leksika koju su koristili i koja je trebala da odmeni obično «desno»  bio je je još jedan od načina da od svojih noćnih aktivnosti naprave malu nauku koja koristi svoju posebnu terminologiju, a ne samo telesnu razbribrigu.
-Pa ne znam, nekako je čudna... četvorka.
-Četvorka, ma daj, čista dvojka!
Ta nekom drugome nerazumna i potpuno strana brojčana kvalifikacija bila je jezik samo njima znan, poseban rečnik koji je odaljivao njihov svet od ostalih tu, a istovremeno im omogućavao da se brzo i lako sporazumevaju oko ženskih karakteristika. A ta lista izgledala je otprilike ovako: Jedinice su bile najomraženije i njima ne bi spavali uopšete, sa dvojkama bi to uradili na onaj besvesni, animalni način, bez skrupula i respekta, trojke su sa druge strane zasluživale svu njihovu prefinjenost i nežnost što ih je naravno svrstavalo u red najređih dok su četvorke bile one svakodnevne, obične sa kojima bi, ali ne obavezno i po svaku cenu. I neretko desilo bi se da se njihove kvalifikacije ne podudare što je govorilo o različitim spletovima ukusa fino razvrstanih između njih dvojice.
-Ne znam, ako voliš takav...veštičiji izgled, mene ne privlači posebno...više me plaši. Šta uopšte traži na ovakvom mestu, zar ne bi trebala da je na nekom gotik okupljanju? Primetio sam je pre sat vremena, došla je sa drugaricom, ali ona sad nije tu.
-Mislim da ću joj prići, ne znam zašto to kažeš, ja bih rekao da je zgodna...malo neobična...ali zgodna.
-Samo izvoli...samo kažem ti, nisam siguran.
-Ako se ne vidimo do kraja večeri, čućemo se sutra.
-Važi...srećno.
Počeo je da se probija kroz tela nanizana unaokolo u zbijeni snop kao kroz  gustu tečnost iscurelu iz nekakvog košmarnog sna. Muzika se vrpoljila između njih na momente ričući ne bi li se presula u lagano posustajanje bez ritma. Opleteni venci od svetloti visili su im nad glavama. Devojka kojoj je prilazio i koju se svrstao pod «dvojke»  imala je nesvakidašnji izgled, bar za to mesto na kojem su bili, ali on to nikada ne bi nazvao «veštičijim». Bila je meko oslonjena o šank leđima koja su poranjala tu kao da su od gume milujući šakom jednu od onih čaša na vitkoj nožici. Mogao je da oseti kako prede pod njenim nežnim dodirom i kako nečujno cikću njeni dugački, bordo nokti o staklo, išarani tankim belim crtežima, veoma precizno. Nosila je crnu rolku, toliko slepljenu za telo da joj je mogla biti druga koža, ali otvorenih ramena te su ta dva gola ostrvceta njene putenosti davala tom zatvorenom izgledu posebnu vrstu prigušene izazovnosti. Uzdignuta kosa demonstrirala je izvesnu nepokornost ponekim odmetnutim, štrčećim pramenom, toliko crna da nije bio siguran gde se na odeći završava utapajući se u tamu. Nos, mali ali ravan i oštar, uperen kao da pokazuje na nekoga, usne savitljivo izdužene sparene sa bojom laka za nokte, oči hladno zelene, dva opčinjujuća bodeža maslinaste drške, a iznad njih položene crne, istanjene obrve. Bilo je nečeg čudno nerazbirljivog u njenom pogledu, isti izraz na njemu mogao je da znači dve potpuno različite stvari. Zbog nje će morati da zadire dublje, da se ne oslanja na govor tela jer činila mu se mirnom i staloženom. Ali pašće, mora. Tako začudno privlačna, mračna, bivala je sve fatalnija što joj je bivao bliži. Takvu nikada nije imao. I što se više smanjivala razdaljina između njih osećao se vezanijim i sputanijim, ali nije mogao da stane. Kao da ga je nekakvo nesavladivo gravitaciono polje obešeno oko njenog pogleda vuklo ka njoj, ta neprežaljena tajna koju nosi u bedrima čitav minut i koja će ga prokleti ako je ne spozna, ta zagonetka njenih očiju i njenog prisustva. Mora je imati. Da useče još jednu recku u crni rokovnik, da upotpuni taj raznobojni ženski mozaik još jednom šarom, da utoli i tu žeđ pre nego što sutradan nikne druga, nezagasiva. Pogledala ga je. Provlačio se kroz ljude, prolazio kroz njih, dok se nije uhvatio za dršku šanka, da ga ne odvuče ta nemirna pučina. Stao je dovoljno blizu.
-Izvini, da li bi bilo neprilično da te častim jednim pićem?










Jedan sat kasnije...


-Izvini, nikada mi nije trebalo ovoliko dugo da otključam.
Činilo mu se da u tom mraku  ključ i ne pogađa bravu već ponire pored nje i krza se nespretno o drvo. Ruka mu je nervozno podrhtavala. Stajala je tu pored njega, lupkala igličastom štiklicom svojih crnih čizama oponašajući time zvuk vanvremenskog časovnika koji otkucava samo njemu u glavi i odbrojava poslednje čestice svog strpljenja. U zgradi nije radilo svetlo. Zgusla su se u mraku, ta dva tela,  začeta u požudi sada su obigravala iznutra sličnom, proturila je svoju gladnu glavu i tražila da je napoje, brzo. Iako je nije video iza sebe znao je da je prekrstila ruke u vidu isprućenih zmija i da besno izdiše. Prislonio je uvo na zid svoga srca da oslušne to šušteće vrenje.
Zvuk otključavanja zapekle brave raštrkao se zgradom u jatu mnoštva metalnih udara koji se uspeše do njenog zastakljenog krova i zaustaviše se tu. Sama strast iz njegovih vena progovorila je tim zvukom, razglasila  svima da je čuju.
Kako je odškrinuo vrata tako ga je opasala rukama u čvrstom zagrljaju ljubeći ga i uvlačeći u to mračno grlo praznoga stana. Njen poljubac imao je čudan ukus, vijugavi jezik jeguljasto je razvlačio iskričavi melem mentol cigareta izmešan sa blagim alkoholom i sladunjavom žvakaćom gumom. Jurili su se vrhovima jezika poput dve hitre vidre, preskakali zubne ograde i namotavali se jedno oko drugog u toj živahnoj igri dva neumorna organa. Sve vreme milovao joj je obline oko kukova plašeći se da ne nestane iz tog stiska kao jedna od onih rasplinutih vizija što ih strasno stežeš u snu dok ne isklizneš iz njega u maglenoj smesi buđenja. Tu je, stvarna i tako obla, savijala se pod dodirom i nekako narastala pod njim. Okruživši se sa svih strana svilenkastim koračali su tako pripojeni do spavaće sobe. Ništa u njemu nije ostalo, nijedan pojam iz života i prošlosti, samo ta jedna usta koja je dojio strašću, mesnata i nezadrživa.
Svukla mu je košulju lako kao da svlači pokornu lutku. Tako raspasan položio se na krevet. Svako životno znanje i iskustvo u njemu uperilo je svoj pogled tada u tu noć, kao da je jedina i poslednja u kojoj bi trebalo da se saberu sve te veštine zajedno u jednu koja će je objediniti i ostvariti. Ta poslednja noć provrele požude, da je mogla da progovori galamila bi gromoglasno, da je mogla da se pomakne mahala bi usplahirano rukama u neobuzdalom zanosu. Sve je izniklo i pomešalo se, taj telesni čin zameo je svoje biološke korene sazvežđem  ritualnog obreda u kome oboje bojažljivo, ali ipak željno i nestrpljivi učestvuju.

Skidala je čizme, čineći to sporo, praveći od tog postupka vabeći ples udova i razmilelih ruku. Tanke niti njenog tanga donjeg veša ličile su mu je na paukove nožice koji naležu na  kukove. Ostala je samo u svojoj crnoj rolci bez ramena kroz koju je sporo izvlačila brushalter. Tekao je ispod nje, poput nabrekle vene dok nije ispljunut napolje, crn i tesan. Sada su njene rasterećene grudi progledale dvema nežnim zenicama pravo u njega kroz taj crni sloj platna.
Prilazila mu je polako dok je navlačio kondom koji je trebao da bude jedini  posrednik između njih dvoje. Legla je na njega, pričvrstila ga butinama i prizemljila još jedan mokri poljubac na njegove usne. Po okvirima mračne sobe odjednom proklijaše znojne mahune. Pustinjski vrelo dahtanje ispuni prostor vlažnom zaparom i sitnim klicama znoja.
Probao je da joj skine rolku polako pomičući njene ivice ka grudima, bila je tako uska da ga je podsećala na celofan u koji je spakovan kakav predmet, ali čim ju je malo pomakao zadržala mu je ruke i spustila ih nazad na krevet zadirući noktima u njih. Koža se okrvi i zacrveni od tih njenih oštrih navlaka, bubrelo je nadraženo tkivo. Zastenjao je i krevet ispod njih, sporo pa sve nemirnije i brže. Gledala ga je tražeći u njegovom pogledu nešto što bi predstavljalo odobrenje ili podšku, ali on je samo učvorio lice režući zubima i čuvajući u tom izrazu potrebno nadahnuće, da ne mine prerano. Zato mu je podmuklim pokretom prešla preko grudi noktima.  Ove poput žarača ostavljaše crveni trag iza svog oranja. Pritajeno je jauknuo raskolačivši oči na nju i taj postupak. Žmarci peckavog bola proželi su mu kičmu do moždine. Možda je to sve deo igre čija pravila se menjaju svakog novog puta.
-Sviđa ti se ovo?- prošaptala je iznenada.
Usta su mu nemo zjapila. U tom ponoru nakupilo se čuđenje.
Razvukla je usne u tajanstveni osmejak i tiho se nagla ka komodi gde je spustila tašnu uzimajući iz nje neki smotuljak uredno svezan mašnicom. Odvila ga je izvlačivši odatle iglu veličine oko desetak santimetara i dvomilimetarskog obima pri dnu koje se izdizalo do nevidljivo oštrog vrha.
-Čekaj, šta?!- probao je da progovori, ali pomazavši ga prstom po usnama kao da ih je prelila voskom.
-Veruj mi...-izustila je tiho razmazavši pljuvačkom njegova otvorena usta još jednim poljubcem, a onda polako napravivši mali ubod isukanom iglom na njegovoj donjoj usni. Ova se trzla poput ranjene pijavice i  kap vrele krvi provri napolje. Žicnuo ga je mali  bol. Šta to radi? Otkud ta igla u njenim rukama srasla za nju poput novog nokta? Promešala je izniklu kap krvi kroz prste utrljavajući je u njegovu usnu, taj sočni nektar iz prepune voćke. Dva bola nejednakog inteziteta, onaj tinjajuće izgoretnine od noktiju na grudima i taj vreli ubod na usni izmešali su se tada u njemu, usađeni do srži. Sve vreme nisu prestajali da upražnjavaju odnos. Krv mu je sklizla niz bradu povlačeći liniju nekom svojom zamišljenom logikom. Bol je potisnuo ono što se u njemu isprva zbunjeno komešalo. Strah. Šta se to dešava?
Gusti vez noćnog mraka još više ga je slepeo i zbunjivao.
Kako se ta igla obrela u njenoj ruci?  Zatrpan mrakom i žudnjom skoro paralisanih misli nastavio je mehanički da trza karlicom. Mrak mu se mutio pred očima, njena silueta njihala se nad njim  čineći od tih pokreta baletsku poetičnost. Pretopila se u senku, vijala se poput nekog zalutalog vetra koji traži u šta da udari. Nije ni primetio kada je ponovo posegla ka komodi. Nedugo potom obični hirurški skalpel uspravljao se sa mekoće njenog dlana. Sečivo je namignulo odsjajem i vrh mu se zario u meso. Sa njegovih vrelih grudi zaprska krv.
-Aaaaaa, šta!
Skočio je sa kreveta odgurnuvši je sa sebe i povlačeći posteljinu  kojom se zaklonio. Taj skok zabaci ga u drugi kraj sobe. Sinulo mu je. Glava strasti je posečena, iz te rane šištala je  krv. Misao o smrti nadjačala je njenu  božansku pojavu.
-Šta to radiš, zašto!!! – pocepao je noćni mir držeći se za grudi na kojima se sveži rez još uvek prelivao crvenim. Mogao je da nasluti kako splasnulo ustaje sa kreveta, hitro i bez ikakve nadražajne inspiracije navlači nazad odbačeni donji veš i pali lampu. Svetlost preli sobu i zaslepi ga. Nekoliko crvenih tačkastih mrlja ukrašavalo je krevet na mestu gde je do pre sekund zaneseno stenjao. Osećao je kako mu grudi titraju bolom.
-Mislila sam -poče smirenim glasom - mislila sam da razumeš, da prihvataš...
-Razumem, razumem!? Šta da razumem, počela si da me sečeš?!- još uvek je goreo podmuklim bolom koji mu je pekao grudi nalik upornom ugrizu kakve zmije. Sakriven pod prekrivačem čučao je u uglu sobe. Koga je to pustio u stan? Kakav sotonin vodonoša  ušunjao se u njegov krevet, da kazni njegovu samoljubivost i površnost? Zar će sada sve platiti?

Sela je na ivicu kreveta prethodno odlažući skalpel nazad na komodu. Na licu joj se sjatiše pokunjeni mir i razumni pogled. Duboko je udahnula.
-Znaš... kada sam imala 16 godina ostala sam sama kod kuće na novogodišnju noć. Roditelji su otišli na neki prijem misleći da ću ja biti kod drugarice, ali nisam. Posvađale smo se i ja sam ostala kod kuće. Nisam imala mnogo prijatelja, nikoga sa kim bi provela to veče.
Mirni ton njene priče ličio je na ispovest. Prekrivač kojim se  obavio polako je crveneo od uporne rane. Gledala ga je umilno i prijateljski zauzdavši žar svojih maslinastih očiju. Noć poprimi boju njenog glasa.
-Bilo mi je strašno teško, napolju su se čuli veseli zvuci, bučna graja, a ja sam sedela sama. Htela sam da umrem. Otišla sam do kuhinje i uzela nož. Sela na parket i samo sedela tako  pola sata. Nisam bila sigurna šta želim sa tim niti zašto sam baš to uradila, kao da je sve vreme bio zapisan u mojoj glavi, taj kod, a onda se aktivirao te noći. Nisam htela da se ubijem, ali bila sam besna, na roditelje, na drugaricu, na sve. Počela sam da pravim male rezove na nadlaktici. Prva kap krvi me je uplašila, ali sam nastavila. Bol je bio...skoro utešan, koncentrisana oko njega nisam više mislila na ono šta se dešava spolja. A onda me je oblila neka nepoznata toplina, uši su mi gorele, bedra, prsti...Masturbirala sam skoro 20 minuta drškom od noža. Bio je to moj prvi orgazam. Nikada kao tada nisam bila u tako jakom kontaktu sa sobom, sa svojim telom, sa svakom kapljicom krvi...
Slušao je skoro otelovljavajući njene reči u izražajne slike bola i oduška.
-Od tada radim to, sečem sebe ili partnere dok vodimo ljubav, naravno ne uvek i ne sa svakim, ipak telo ima neke granice, ali kada su noći posebne, kao ova... Radim to već 12 godina.
Ustala je počeći da oblači suknju. Iz njenih dugih uzdaha naslućivala se beznadežnost u koju joj se pretvorila cela ta noć. Vetar koji je duvao i kršio iz nje sada se povukao  na nečujni povetarac. Sve vreme ju je oprezno posmatrao da joj ti obični, svakodnevni pokreti ne postanu neprijateljski prema njemu.
-Nije to nikakva sekta – nastavila je obuvajući čizmu glasom opravdanja – ali upoznala sam ljude koji to čine, kojima se ceo život vrti oko toga, ne bi verovao koliko nas ima. I svako ima svoje razloge i svoje objašnjenje. Moje je...ne znam. Tu je, iracionalno, stoji u meni, kao i impuls koji mi nalaže da dišem, jedem, tu je i ne mogu ga se odreći. Ima nešto u bolu što me ispunjava skromnošću i mirom, kada se celo telo okrene samo sebi i tom užarenom centru. A seks... Spojiti to dvoje, te dve najoprečnije stvari, bol i sreću...bilo bi to kao ostvariti se u apsolutu bića u istom momentu, stvoriti nov osećaj, novu svest...
Govorila je sporo i uz prekide, kao da sakuplja rasuta zrnca svog života na jednu gomilu koja se neće srušiti, da je sagleda celovitu. Uzdahom su joj se promaljale neosetne suze. Slušao ju je gotovo nepomičan pritiskajući ranu koja se stišavala. Bio je siguran da je jednom, nekad pročitao članak o ljudima koji se samopovređuju da bi se oslobodili stresa, da bi bol spoljašnjeg sveta izjednačili sa unutrašnjim, da onaj mentalni  zamene fizičkim koji mogu da kontrolišu, zavisni od hemikalija koje organizam oslobađa kada se povrede. Zgroženi nad trivijalnostima sveta tada kada su u centru svoje rane ili  podsećani na vrednost života tada kada se suoče sa vlastitom krvlju i smrtnošću. Tada je čitao sa mučninom, a sada eto je, navlačila je drugu čizmu u njegovoj sobi, na njegovom krevetu, jedna od «tih», pokušala i njega da odmami poroku. Lomili su prste, ruke, šamarali se, sekli... A on je klečao, nepomičan, zamišljen, želeći samo da ona ode.
Tada je, gotovo iznenada, zadigla svoju tesnu rolku i razotkrila telo. Gole grudi, stomak, kao jednan hijeroglifski papirus išaran rezama i crtama po samo njoj zadanoj šemi. Ožiljci, neki skoro nevidljivi i izjednačeni sa kožom, drugi sveži i još vlažni prekrivali su je, nanaošeni primetnom asimetrijom, u naletu strasti. Rukopis 12 godina koje je provela tražeći mir. Rukopis noževa i fantomskih noći. Kao izborana kora drveta.
-Kao što vidiš...retko posećujem plaže.
Telo mu se naježilo. Zadobijene rane kljucale su ga poput gladnih ptića.
-Ponekad to radim ja, ponekad partner, ponekad jedno drugom međusobno, ližemo jedno drugom rane kao dve izubijane životinje. Teško je naći...osobu koja će izdržati taj tempo, obično odustanu posle prvog ili drugog pokušaja, shvate da su previše...normalni da bi nastavili tako nešto da rade. Ne mogu ih kriviti... I da mogu promenila bih se...ali ne mogu. Samo želim da nađem nekog ko će da razume.
Pošto je završila oblačenje izvadila je iz tašne neke papire i spustila ih na komodu. I dalje je sedeo nepomičan i zagledan u jednu tačku.
-Ovo je moj poslednji HIV test. Videćeš da je negativan. Kada radiš ovo moraš voditi računa o tim stvarima redovno. Ovo drugo je moj broj telefona. Po tvojoj malopređašnjoj reakciji ne očekujem da ćeš me zvati, ali...ako se ipak predomisliš  bilo bi dobro kada bi uradio jedan ovakav  test.
Tada nije ni naslućivao koliko teško je istrgla iz sebe te reči. Obukavši kaput ostavila je da je lupkajući zvuk njenih štikli otprati iz stana. Tišina je  iznova naselila sve.

Neko vreme je samo sedeo i puštao zbunjene misli da se rastresu. Da pojme šta se upravo desilo. Koliko se ona razlikuje od njega? Ne traže li isto? Ali nije mogao poreći to izvesno olakšanje kada je zvuk brave ozvaničio njen odlazak. Kao da se neka gromorozna oluja stišala i ostavila njegovu kolibu nedirnutom, tek sa nekoliko ožiljaka. Podigao se i dalje umotan u posteljinu i prošao pored kreveta zamišljajući ga u potocima krvi koja se cedi sa njega na parket i čije barice šmrkću iz dušeka i pokrivača. Kakva klanica je mogao da postane. Njegove krvi.
Dovukao se do komode i ne gledajući ga zgužvao papirić sa njenim brojem telefona. Blago se osmehnuo na negativan HIV test koji je tu stajao i na koji je bio zaboravio. Dokument koji je donekle opravdavao te krvave seanse.

Noć mu je odvlačila pogled napolje. Nebo je bilo zavejano sivim oblacima, ulice su pospano zevale, grad se udobno nalaktio na njegovu zgradu.. Zlatne varnice promaljajućeg meseca rasipale su se po tišini neba. Poneki auto zario bi se svetlošću farova u pomračinu. Negde u noći neko se seče i krvari. Zato što želi da ga manje boli.
Dovukao se do stola na kome je ležao crni rokovnik i otvorivši ga na prvu stranu povukao još jednu crtu pored ostalih koje su tu stajale. I umesto da ga zaklopi tužno je posmatrao taj drvored bezimenih crta, povučenih kratko i odsečno kakav je bio i odnos sa tim ženama. Iza svake crte tiskala se jedna ovakva noć, jedan ovakav mesec. A bile su tanke i nehajno povučene. Šifrovani spomenar u kome je samo njihov broj važan.
Pogledao je u ranu čije su se usne sklupčale, pomilovao je prstom i liznuo svežu krv. Stvarno, u čemu je suštinska razlika između njih dvoje?

Otpuzao je onako umotan u pokrivač nazad do komode i odvio malo pre zgužvani papirić sa njenim brojem telefona.
Možda je vreme da se skrasi.





                                                      kraj

           SANJAO SAM DA ME JE PREVIŠE
 

Imao sam izmišljenog prijatelja. Čudno, sada kada to kažem, ovako kada je već od tog sudbonosnog momenta minulo i po koje zrnce vremena, zvuči mi ludo i u potpunosti kao akt sumanute osobe. Pa valjda na neki način to i jesam bio. Običan ne sigurno. Osećao sam to u sebi, nosio kao intimno saznanje koje mi pripada, to nasleđe o svojoj drugačijoj prirodi, čuvao ga, tajio u grudima, sve od dana kada sam postao svestan sebe. A imati izmišljenog prijatelja? Iako danas zvuči ludo onda, kada se ta ideja oslobađala iz matice drugih zalutalih misli, delovala je sasvim svrsishodno. Crpela svoju opravdanost iz jednostavnih, malih stvari nijednog trenutka ne sumnjajući u sebe i svoju obaveznost da se formira i obelodani. Jer život kakav sam ga živeo i nije zasluživao bolje od izmišljenog prijatelja. Ustvari možda ga je i zasluživao, ali nije uspevao da ga ostvari. Ljudi su se nekako opirali od mene, uvek tekli mimo, svi zajedno u svojim tokovima, a ja nikako da se ulijem ni u jedan. Promicali, gordi i uzdignutih brada, činilo mi se i da me ne primećuju tako zagledani svako u svoj svet. Rekao bih da sam bio nevidljiv, ali ne na onaj nakazni, filmski način, već onaj mnogo dublji, potresniji za čoveka i njegovu psihu. Mogao sam ušetati u sobu punu ljudi, a da  nijedan čak ni slučajan pogled odleprša iz svog gnezda i osloni se na mene, nijedan. Nisam mogao da nađem krivicu ni u sebi ni u drugima, bio sam ubeđen da moja pojava nije toliko neprivlačna, čak sam se smatrao veoma pristupačnim i duhovitim, ali to je bilo samo jedno mišljenje. Ništa od onoga što me je činilo čovekom nije se poistovetilo sa istim takvim osobinama drugih ljudi, kao da je moja duša iskana od nekih drugačijih, prozirnijih, lakših materijala pa sav lebdim iznad njih, nedostizan i nedogledan. I kao  takav nevidljiv. Potpuno nezanimljiv za te prizemne ljudske aktivnosti.

Zato sam sebi izmislio prijatelja. Čuo sam da ljudi to čine, da traže srodnu dušu ili projektuju pred sobom sliku sebe onakvim kakvim se zamišljaju u nekom boljem, savršenijem svetu i da ih tek psihijatriska terapija oslobađa takvih iluzija za koje sam čuo da mogu biti vrlo žive i jasne, gotovo opipljive. Sebe nisam svrstavao u grupu takvih, bezizlaznih očajnika. Meni nije trebala poboljšana verzija mene niti sam bio nenormalan, samo neko sa kojim ću s vremena na vreme podeliti zalogaj reči, donekle oživeti zvukom prazno bivstvovanje. Čak ni predstavu o tome kako ta izmišljotina može da prohoda i progovori svojim sopstvenim jezikom nisam shvatao kao realno ostvarivu, moj izmišljeni prijatelj to nije mogao. Satkao sam ga od senki i oblaka, nije imao ni oblik, ni ime, isprva ni pol dok nisam odlučio da to bude muškarac. Ne, nisam homoseksualac, ali razumele bi sve žene. Koliko privlačnih ženskih ćudi sam mogao da mu dam, a ja sam izabrao muškarca iz jednostavnih razloga. Nisam hteo da se naprežem. Žena bi zahtevala moju konstantnu pažnju, da budem zanimljiv i onda kada mi nije do toga. Pred njima nisam mogao biti čovek kakav jesam već neko drugo začudno biće sa svih strana udenuto u neke neobične osobine. A muškarac? Ne. Kako bi mi šta odgovaralo tako sam uziđivao u njega, da bude tolerantan, može, da bude razumljiv i utešljiv, kako da ne, ušio sam u razboj i tu šaru, da bude zabavan i bahat, naravno, dodao sam i tu nijansu na platno, da bude razborit, ali besvestan, pa razume se, dolio sam i to u svoj koktel. Ali mu nisam davao lice, držao sam ga postavljenog na fotelji, tu hrpu vazduha, izmišljao mu reči, odgovore, reakcije. Kada god bi mi bilo dosadno ili teško okretao sam glavu u njegovom pravcu, požalio mu se, a on bi mi odgovarao rečima koje bih želeo u tom trenutku da čujem i koje su mi prijale. Naslagao sam ih u njega, smeštao kao u ostavu i uzimao po potrebi, bio je moja mala riznica meni dragih predmeta. I što duže sam to radio sve više su mi bili nerazumni oni ljudi koji su dopustili svojim iluzijama da se otmu i otpočnu svoj život, ova moja bila je ophrvana teškim lancima i nije mogla dalje od mog ćoška, čak nije mogla ni da misli van mojih misli, da dela van mojih dela. Počeo sam polako da uviđam prednosti svog postupka. Čuo sam da se ljudi izgrađuju u društvu, da čovek nije ostrvo i da se tek u odnosu prema drugima pronalazi i stvara, razume svoju svrhu i funkciju, oziđuje se i napreduje. Ali takođe našao sam da ta pretpostavka ne mora biti u potpunosti tačna. Niko mi nije bio potreban. Onakav kakav jesam, niko sa strane ne bi uskomešao tu jasnu površ, mirnu i stabilnu, niko ne bi mogao da dosuje niti da prospe iz nje ono što je moje, ono što sam ja,  ono pred čim sam pokoran. Kako neko drugi može da me dogradi ako ja to ne želim? Ali zato sam ja zidao drugog. I to me je odelilo od drugih ljudi, dalo mi svojstvo koje su ostali mogli samo da naslućuju u sebi, sposobnost stvaranja. Kako da ne, istorija ljudske misli i ideje sežući daleko u prošlost oduvek je nosila u sebi cilj stvaranja. Od umetnosti do nauke, čovek je prenosio deo svoje božanske iskre u nešto tuđe, pokušavao da mu udahne život, da prohodaju reči i polete boje, ali nikada nije osetio da ga njegovo delo ispunjuje oniom utešnom supstancom konačnosti.  Ovaj čin stvaranja bio je sasvim drugačiji, bio je nesaglediv od drugih, samim tim jedino stvaran za njegovog stvaraoca, jedino njemu odgovoran i izložen, neiskrzan i  neotuđen nečijim drugim poganim pogledima koji sopstvenom interpretacijom kvare i spiraju sa čiste ideje njen jedini smisao, da bude dobra svome gospodaru. I zato mog izmišljenog prijatelja nisam puštao u javnost. Bio je zatočen u mojoj glavi i nisam ni pomišljao na njega napolju okružen drugim ljudima, da ga ne opije lažna, halucinativna  svetlost spoljašnjosti. Tek u potaji sopstvenog skrovišta puštao sam ga na slobodu i pričao sa njim. Nije imao nikakve ljudske prohteve, nije jeo, pio, nije imao reproduktivne niti organe za varenje, nije disao niti se razboljevao, imao je samo usta kojima mi je odgovarao. I jedino čime samo ga hranio bili su moji tumori. Sve što bi mi smetalo, tištilo, čupalo, pritiskalo odsecao sam sa sebe i odlagao u njega, moju ličnu kantu za otpatke, svakoga dana nova tura beznađa i bola.  Tovarena u njega meni je sklanjala prljavštinu sa duše, a njega iznutra postavljala mrakom. I bilo je sasvim prihvatljivo. Svakoga dana uviđao sam prednost te moje šake vazduha prožete zlatnim nitima ideje o čoveku, prijatelj koji je tu zbog tebe i to mu je jedina misao u biću, sve što zna od kada je nastao i koji ne vidi dalje od toga i ne zamišlja da postoji nešto više i bolje.

Ulagao sam u njega možda više nego što bih ulagao u stvarnog prijatelja, ali sam više i dobijao, potpuno razumevanje, usaglašenje, jedan mali otok koji me je branio od ljudi, ali istovremeno i držao u vezi sa njima, da ne zaboravim ko sam. Nikada nisam ostvario tu nameru da obogatim njegovu strukturu, da mu dodam crte lica ili usložnim njegovu ličnost nekim buntovničkim prezirom. Bilo je dana kada sam to priželjkivao, kada bih poželeo da mu se zagledam u oči i vidim njegovu reakciju na otrove koje mu ubrizgavam svakodnevno, da blesak ljudske patnje dobije izraz lica. Ali nisam imao hrabrosti to da uradim. Bio je moj ljubimac, moja krv, iako nestvaran ipak kolale su njime moje vene i moji živci, stvoren po mojoj meri i za mene. Delovao je kao uspavanka, njegov miran glas koji je govorio da je život bol i da bolje i ne umemo od toga.
Nisam ni primetio prvi momenat kada je počeo da se opire. Misleći da ga vešto držim sakrivenog od spoljnog sveta i stranih uticaja time što ne mislim na njega u okrilju drugih ljudi ja sam, toveći ga svojim problemima, upravo činio suprotno. Učitavao sam u njega, kao u kompjutersku disketu, sopstvene frustracije izazvane ljudskom rasom.  U mom glasu svaki živi stvor na planeti bio je naružen, ispunjen gadostima, pričom o najnižim čovekovim nagonima, celoj jednoj civilizaciji opsednutoj telesnim manifestacijama. Toliko sam pričao da u njemu više nije imalo gde da se gomila, moralo je da izbije na površ. I on je počeo da dobija izgled. Isprva taj zamišljeni entitet održiv samo od finog vazdušnog spleta misli počeo je da rumeni, da oživljuje kožu, opasavajući se njome svakoga dana sve više i u širim razmacima. Kao da provrilo je u njemu sve čime sam ga dojio toliko da više nije mogao biti samo posuda u koju se odlaže, postajao je čist oblik onoga što sam prezirao, postajao je čovek.
Prvo je dobio oči, tamne i prezrive, a kada sam ih video naslutio sam da sve u njemu biće isto toliko mračno. Onda je dobio nos i uši, sve nekako ošte, zašiljene. Nije to bilo samo lice koje se poput vajarske maske slaže od zadatih detalja, foto-robot kome nijedan deo ne priliči i kome nijedna crta ne stoji u relaciji sa drugom. Ovo lice dobijalo je karakter, činilo se da te oči savršeno pasuju uz taj nos, a oboje su se ravnali prema usnama koje sam mu ja dao, a koje su bile namerno tanke i izdužene. Sve se povezalo nestvarnom logikom u jednu savršenu celinu, bila je to harmonija grotesknog, poezija ružnog do onog momenta kada ružno više nije bilo ružno već jednostavno to što jeste. Čovek kome svaki deo lica stoji svezan i neopoziv, bez ijedne greške. Pomislio sam da bi tako morao da izgleda đavo. Oči su mu podozrivo siktale, crna kosa razgranala se na desetine bodljikavih kolaca, svi ustremljeni poput zmija. A kada je dobio lice i telo odlučio je i nadenuti sebi ime. Sve to radio je bukvalno na moje oči, meni u prkos i na štetu. A ja? Nisam uspeo da učinim ništa da to preokrenem. Pokušao sam da strgnem to lice sa njegovog skeleta, ali nisam uspevao. Jednom kada sam ga video ostalo mi je zapisano zauvek u glavi i uvek se iznova vraćalo, onako strašno i bezosećajno. Nazvao je sam sebe Maks. To je bilo ime psa iz okoline koji me je noću izluđivao svojim lajanjem. I to je bilo jedino ime koje je iščeprkao iz moje glave, a da je znao da će me dodatno izbezumiti. Pomislio sam sada kada mogu da ga vidim da to neće prekinuti našu komunikaciju niti povrediti naš jednostrani odnos koji smo imali, a kojim sam ja slao njemu sopstvene boli. Ali on se u potpunosti okrenuo protiv mene. Počeo je da ćuti. Pokušavao sam da ga nateram da progovori, bilo šta, makar psovku, ali ne. Bilo je nečeg zlobnog i izazivajućeg u njegovom ćutanju, ono je bilo razgovetnije od bilo kakvih suvišnih reči, leglo je na mene celog nekom neopisivom težinom i počelo da mi smeta. Ja nisam prestajao da pričam, ali sada te moje reči nailazile su kod njega na neprobojni zid i ponovo se vraćale meni sada još razornije. Zašto me je mrzeo? Nisam mogao da ga krivim. Držao sam ga zatvorenog, nisam mu dozvolio da raste i razvija se, hranio ga gnojem u njegovom malom kavezu, a ovo je bila osveta. Više nisam imao odušak. Vetar je vraćao ponovo sve meni, sve što bih ispljunuo. Dopustio sam se moja iluzija okrene protiv mene. Ne, nisam bio lud kao oni ljudi koji su verovali da su njihove mašte najednom oživele, moja nije bila živa, samo je počela da misli. Dobila je dušu. Mogao sam da je zamislim, bilo je to ptičije gnezdo, ali ne bilo kakve ptice već grabljivice, ispleteno od ljudskih kostiju, ulepljeno krvlju, zapečaćeno mržnjom. Dobro, nije ni to tako loše, na taj način naš jednostavni odnos će se produbiti, daće mi podsticaj da radim na njemu, da probam da ga umilostivim. Ali on se ponašao kao i svaki drugi živi stvor u mojoj okolini. Izbegavao me je. Znao je šta najviše mrzim, kako i ne bi, nedeljama je slušao samo o tome. Okretao bi mi leđa svaki put kada bi me ugledao, opstajao nekako zajedno sa mnom, ali izvan mene, uvek prisutan, ali nikad potpuno, kao da se naš svet podelio u dve paralelne dimenzije koje se nekim svojim delovima prepliću, ali  se ne sudaraju. Čuo sam ga često noću kako šušti njegovo disanje. Viđao sam ga nalik  utvari koja  promiče pored mene kao sen.
Iako stvoren od grubog i sirovog materijala mojih sopstvenih nezadovoljstava Maks je verovatno osećao da život nije samo to, da negde sav taj mrak mora imati i svoju polarnu suprotnost  i da mu to verovatno nedostaje da poprimi sve odlike živog.. Odlučio je da mi zada poslednji, samrtni udarac. Stvorio je sebi svog izmišljenog prijatelja.

I naravno učinio je to mnogo veštije od mene, onako kako se i karike u evoliciji obogaćuju svakom novom. Sačinio ga je onakvim kakav on sam nije bio. Uspeo sam nekoliko puta da ga vidim iako ga je krio od mene. Bio je to po izgledu fin, plavi mladić, prijatnog lica i pogurenog stava, reklo bi se Maksov potpuni i konačni antipod. Trebao mu  je neko takav ko će da razbokori i očudi njegov prosti svet mraka, neko sa kim će moći da raspravlja i sukobljava se. Krio ga je od mene jer je želeo da patim, da samo slušam njihove razgovore negde iz prikrajka i oteran kao iskislo štene. I to su i radili, neprestano su razgovarali uvek živo i glasno, čak i noću  njihove reči razbijale su  tišinu i sve pretvorile u neki nesnosni ringišpil. Ali nisam razumeo nijednu reč njihovih razgovora iako su govorili dovoljno glasno, bio je to meni neki nepoznati, čudni jezik, jezik koji je Maks izmislio za njih dvojicu, koji su delili i koji ih je time činio nespojive sa mnom. Čuo sam njihove glasove kako rumore, nisam ni  morao da razumem značenje njiihovih razgovora, verovatno i nisu imali nikakav viši smisao. Verovao sam da su tu samo da bi mene grizli. I uspevali su. Uništavali su me. Sve ono čega sam se plašio. Dvoje ljudi koji me uopšte nisu primećivali, koji su me odaganali iz svojih života, a vodili neki svoj, poseban, lep. Podsetilo me je na moje roditelje. Oni su činili nešto slično. Oni su i bili odgovorni za svu moju kasniju psihičku abnormalnost. Tada više nisam bio u zabludi da će se situacija izmeniti u moju korist, pokušavao sam da se izmirim sa obojicom, ali ti pokušaji bili su bezuspešni kao i oni da Maksa nateram da govori sa mnom ponovo. Osudili su me da patim u svojoj sopstvenoj glavi i umesto da ih jednostavno izbrišem oni su neprestano bili tu, kao da će oni  izbrisati mene. Tada sam odlučio da u poslednjem naporu onoga što je tada sigurno bilo i jeste ludilo odgovorim poslednjim, izjednačujućim udaracem koji će me popeti nazad na ravan sa njima. Maks je sve uradio savršeno, ali je u svojoj brzopletosti učinio jedan korak o kome očigledno nije razmišljao. Pobrkao je polove. Stvorio je muškarca. Time me jeste povredio, ali ono što ću ja uraditi njima dvojici biće nepodnošljivo surovo. Stvoriću izmišljenu ženu, ljubavnicu. To su prevideli. Dosta mi je bilo prijatelja koji nikako nisu mogli da se podvrgnu mojim zakonima, izmisliću  ženu koja će u svakom pogledu biti savršena. Dugo sam se dvoumio kakav lik da joj dam, ništa nije smelo biti prepušteno slučaju, taj udarac morao je biti bolan u svakom pogledu. Razmišljao sam o tome da dobije lice neke poznate manekenke ili glumice, neke kojoj se obično naslađuje muška mašta, ali onda sam shvatio da bi to bilo dovoljno poražavajuće za njih dvojicu, ali nerealno za mene. Odvući neku takvu ženu iz svog glamuroznog univerzuma i smestiti je u naše malo pleme, nikako ne bih mogao da se saživim sa njenom pojavom, a i bilo bi nepristojno koristiti je za međusobne razmirice nekoliko ljudi od kojih su dvojica izmišljeni. Zato sam je pravio od želja i strasti ovaj put brinući više o telu nego o duhu, dodavao gde je bilo premalo, sužavao gde je bilo pretesno, razmicao, približavao, podizao, skraćivao. I na kraju je dobio, savršenu brinetu, divlje, krošnjikave kose koja je mirisala na šumu i iz koje su izletale  ptičice, očiju u kojima su plutali biseri, kože boje breskve. Bila je boginja, muza, svrgnuta sa Olimpa u moje naručije, onakva kakvom bih je ja želeo. Zamislio sam da me voli toliko snažno i bezizlazno da je sâm minut bez misli o meni ophrva groznicom i vatrom, bolom u grudima, peckanjem u prstima, svrabom po koži. Zamislio sam da predviđa svaku moju želju i svakoj na vreme ugađa, zamislio sam da traje dok trajem i ja, neodvojiva od mene, telom zasebna, ali mislima prigrljenim uz moje, u nežnom zagrljaju. Bila je to potpuna pobeda.
Maks i njegov izmišljeni prijatelj vrlo brzo  shvatili su prisustvo ove žene čije ime sam samo ja znao i koje nikad nisam naglas izgovorio, dovoljno je bilo da pomislim na njega i ona je znala da je to ja dozivam jer drugog nije ni bilo, ja sam bio cela njena planeta.Tek tada sam shvatio onu drugu prirodu stvaranja, onu koja se sastoji od izlaganja svog dela očima drugih. Da ne bih ponovio istu grešku kao sa Maksom njoj sam pričao samo lepe stvari, smeštao u nju samo radosti i sreću, tugu tajio i krio. Tako sam po potrebi mogao da  isisavam iz nje samo one slatke životne sokove dok su se oni gorki sada u Maksu komešali i vrili. Shvatio je svoju grešku. Počeo je sa prezirom da posmatra svog izmišljenog prijatelja i dok je gledao nas kako se meškoljimo u svojoj čauri od meda i šećernih reči on je oštrio svoje šiljke na kosi i kostrešio ih na njega. Počeo je da ga mrzi više nego što je mrzeo mene uviđajući njegovu potpunu beskorisnost. Više se nije čuo žamor njihovih živahnih razgovora, njihovim svetom zavladala je ćutnja, ćutnja koju smo mi i moja boginja prekidali svojim stenjanjem. Siguran sam da ih je to čupalo, da je njihova ionako nesigurna, sanovita postojanja još više rastvaralo i razmimoilazilo, kao poliveni kiselinom počeli su da se razilaze i istanjuju. Maks je mogao lako sebi u osvetničkom pohodu da stvori izmišljenu ljubavnicu, da sačini potpunu suprotnost mojoj i da je izdubi snažnijom pokornošću i većom, nezasitijom pohotnošću, ali on nije to uradio. On je bio oličenje onog zlog, a zlo uvek zna gde i kako treba udariti. Maks je smislio da otme moju boginju, da je zavede svojim zlim šarmom mračnog otpadnika, da je načini otpornom na sve inhibicije koje sam joj namenio ako ne misli na mene. Osećao sam da će to da uradi, osećao sam kako obleće oko mene plašt njegovog pogleda i prlja me poraznost njegove namere. Najviše me je plašila mogućnost da će možda i uspeti.
Te noći po prvi put sam sanjao da me je previše. Bilo nas je već četvoro, a moja ličnost rascepljena na tri strane sigurno je u svakoj od tih “osoba” zauzdala ponešto od mog karaktera. Uplašio sam se za sopstveno postojanje tim stalnim umnožavanjem. Da se ne rasitnim toliko da me na posletku ne nestane? To razmišljanje u snu nije bilo slučajno. Uopšte tih dana lebdelo je neko čudno osećanje oko svih nas, osećanje da postoji nešto više čemu smo svi bili podložni i od čega zavisimo. Nije to bio Bog. Da jeste mogao sam jednostavno da izmislim da ne postoji. Bilo je nešto drugo u pitanju. Ceo naš svet najednom se suzio, ograničio nekim mrakom, sve četvoro nas neprirodno zbio te smo se sami začudili toj blizini. Sedeli smo svi zatečeni tom neprijatnom zebnjom koja nas je osvojila, ali kojoj nismo znali ni poreklo niti svrhu. I što je najčudnije počeli smo međusobno da razgovaramo. Da smo znali tako isprva da se ponašamo, ali ne, sada nas je na to primoralo to nepoznato, a stalno probijajuće osećanje straha koje je teklo kroz naše kosti. Počeli smo da čujemo glasove u glavama i međusobno smo ih upoređivali naravno uplašeni nepoznanicom njihovog značenja. Maksov izmišljeni prijatelj imao je teoriju da se među nama pojavio i peti član koga je neko od nas izmislio, ali ga nije omrežio likom pa sad pluta oko nas kao duh. Znao sam da  nije tako. A i ti glasovi. Imali su zajedničko samo jedno. Ime. Ana. Neprestano se ponavljalo u svačijoj glavi u drugarijem kontekstu, neko je čuo samo muške, drugi pak ženske, treći izmešane glasove. Govorili su:
-Ana, šta ti je?
-Ana, zašto to radiš?
-Ana, ko si ti ljudi?
Naslućujete li šta se krilo iza svega? Mene je u potpunosti skršilo kada sam saznao. A svi smo saznali odjednom, teatarski postavljeni odgledali smo celu monolognu predstavu pred sobom. Predstavu je izveo neki doktor u bolničkom mantilu, lice mu nije bilo jasno od izraslina guste brade, ali oči su mu bile tople i prijateljske. Ali te oči nisu gledale u nas. Gledale su u Anu. Sve četvoro bili smo izmišljeni “prijatelji” sedmogodišnje Ane.
Ostalo troje se nisu mnogo potresli, oni su i sami bili svesni svoje izmaštane prirode koja je ovim putem samo propuštena kroz drugi filter, mene. Oni nisu imali taj nivo složenosti nerava da sklope u glavama sliku o sebi samima, njihovo postojanje uvek je bilo za nekog drugog i u službi nekog drugog. Jedini sam ja bio sam sebi svrha, pa ni ja. Ja sam bio prvi.
Mučki sam otresao od sebe tu istinu. –Ne, nemoguće!- vikao sam. –Ja znam ko sam! Nisam znao. Nisam pojma imao. Stvoren sam kao i bilo ko od njih troje samo sa više mašte, strpljenja i ljubavi. Samo to nas je razlikovalo. Doktor je bio ljubazan da nam sve objasni, odnosno objašnjavao je Aninim roditeljima dok je ona sama sedela zbunjeno i nezainteresovano sa nama u mislima. Mi smo bili njen svet, njeno unutrašnje postojanje.

Doktor je zaključio da je Ana dugo bila zapostavljana kao dete i da je takva situacija verovatno uslovljena novopridošlom bebom u porodici koja ju je izgurala iz roditeljskog vidika. Ne dobijajući dovoljno pažnje u tom osetljivom periodu, a ne nalazeći je među ostalim vršnjacima, Ana je izmislila prijatelja. Nekog bliskog, samo njenog, ali starijeg jer joj je nedostajala roditeljska pažnja. I umesto da pravi nestašluke i da se duri i jogunji kao ostala deca u sličnoj situaciji ona je maštala o svom izmišljenom prijatelju. To nije ništa neobično, većina dece to uradi jednom. Ali ovaj prijatelj toliko se osamostalio da se odvojio od nje i počeo da živi život za sebe u sred njene glave. Ana ga je posmatrala, kao film u nastavcima koji joj se odvija u glavi i zabavlja je. Toliko da ga je sanjala , svaki trenutak jave provodila misleći o njemu, živela kroz njega, ili on kroz nju. Povlačila se u sebe pokazujući sve znake autizma nastalog psihološkom blokadom. Stanje se dodatno komplikovalo umnožavanjem tog jednog prijatelja na celo stado. Sada u njenoj glavi egzistiraju četiri različite osobe, nedovoljno jake da preuzmu prevlast nad njom, ali ipak od strane nje doživljeni kao zasebne individue koje je drže zaključanu od ostatka sveta.
Nisam mogao da ga slušam kako bulazni. Svesti ceo tvoj život na nestašluk sedmogodšnje devojčice. Odbijao sam takvu sudbinu. Ostali su bili ravnodušni. I ja sam to uskoro postao kada sam pokušao da se setim svoga detinjstva. Nije ga bilo, roditelji koji ne posvećuju pažnju, to su bili Anini roditelji. Pas, Maks, koji je lajanjem smetao bio je iz Aninog komšiluka. Iza mene nije bilo ničega, zverala je prazna pomračina. Gledali smo se u bunilu, ali i nekako međusobno izmireni. Sada već ništa nije postojalo između nas osim žaljenja i pomračine. Skupili smo se u jedan ćošak tako razotkriveni.
Doktor nije demonstrirao klasičnu terapiju, jednostavno preporučivao je više pažnje od strane roditelja kao i aktivniji sadržaj njenog bavljenja u školi, više druženja, razgovora. Mislio je da će to usloviti do postepenog gubljenja svih nas dok  Ana sama ne shvati da smo zabluda u njenoj glavi. Da smo stvarni koliko i vampiri. Mislim da sam jednom video vampira. Ne. Bio je to Maks. Sada je odložio svoj crni pogled i pokunjio svoje šiljke na kosi koji uvenuše. Moja zategnuta boginja  opusti se i otrombolji, svi smo sedeli tako izgaženi i u iščekivanju. Terao sam ih ponekad da zaživimo, da razgovaramo i vrištimo, da nešto radimo da ostanemo dublje zarezani u njenom sećanju, ali nismo imali o čemu da pričamo. Kao da je svako ispunio svoju svrhu čekajući da izvetri.
Anin život najednim se promenio. Roditelji su u smenama provodili vreme sa njom, izmamljivali joj osmehe i reči, a Ana je počela da govori.
Prvi je otišao Maksov izmišljeni prijatelj. Nismo ni primetili kada se to desilo, nije dao nikakav znak od sebe, nikakav oproštajni govor, niti je nekoga potreslo. On je bio najneodrživiji, ispario lako poput vode, stvoren iz osvete, ali iz i nedovoljne mržnje nestao je bez reči i traga. Druga je otišla moja boginja. Ona je bila nešto celovitija, ali nastala iz sličnih motiva nije mogla duže izdržati. Njen odlazak smo posmatrali, gledala nas je obojicu, sažaljiva i bleda u licu, krošnja njene kose bila je pokošena, koža osivela, ptičice uginule, nestajala je poput dana koji zalazi, dugo i polako, bolno.
Anin život postajao je sve bogatiji. Pre su je terali da se druži sa decom, a onda je počela i sama da im prilazi.
To je bio poziv za Maksa. Moj Maks. Bilo nam je dobro dok nije prohodao svojim sopstvenim mislima. Kada je shvatio da bledi i iščezava lice mu je najednom popustilo u svoj onoj zategnutosti, zmije su se razbežale iz kose, pogledao me je po prvi put uplašeno, očekujući od mene da uradim nešto.
-Ne dopusti da odem.
Uhvatio sam ga za ruku. Bila je hladna. Prozirna. Njegovo lice bezizražajno. Uskoro stiskao sam sebe sam. Maks je otišao. Znao sam da sam ja sledeći.
Usledili su ozbiljni razgovori sa Anom. Kao prvi ja sam bio i najjači, klica koja je posejala ostale, moji koreni morali su da se traže dublje u psihi, u strahovima i nadanjima. Ali bilo je izvesno. Umirao sam. Povukao sam se u najmračniji kutak koji sam mogao da nađem. Potpuno iscrpljen sabio sam se u ćošak, obgrlio se rukama da se ne raspadnem, stisnuo se. Ana se borila koliko je mogla, hvala joj za to, mene je volela, ja sam joj bio prvi. Ali pritisak je bio strašan, bilo je to pravo mentalno silovanje. Prvo sam osetio kako mi udovi iščezavaju, izgubio sam moć dodira, onda sam onemeo, pa ogluveo, koža mi se svukla, kosti razišle, meso istrulilo. Bori se Ana, oni te ne razumeju, svakome je potreban neko, neko na koga ćemo moći da se oslonimo, neki to nalaze u ljubavi, drugi u nekoj svojoj bolesnoj perverziji, ali svako ga gradi iz nečega, iz nečega iz čega će i sam iznići. Da ga ne poraze. BORI SE ANA! Laži da me nema, šta doktori znaju, sakri me, pod naskrovitiji kamen me zaturi! Uskoro nisam osećao da postojim. Ostale su jedino oči, gledao sam. Smanjen na nivo atoma, zbijen među zaborav podsvesti, nisam oslepeo.

                                         

                                                     ***********


Prošlo je 20 godina. Ana je saznala da nikada neće moći da ostane trudna i to je uslovilo bolan razvod sa mužem koga je volela.
Mislim da ponovo osećam prste na rukama.







                                                              kraj       
   

                         DOLE, NA NEBU




Neverovatno koliko je sve ovo podsećalo na “Lolitu”. I koliko god sam se upinjao da uočim razlike i na neki način distanciram sebe od tog dela samo one upadljive sličnosti iskrsavale su mi pred očima zureći u mene optužujuće i uvlačeći me u svoj svet iskonstruisane lažne moralnosti. A ja sam sanjao svoj svet, svet u kome će pravila koja idu mimo onog spoljašnjeg teći kroz njene slatke, parališuće divne obline pravo u moja usta a da ih ista opogane svojim dodirom. Dotaknuta samo snom moja sreća  poprimala je oblike nečeg vidljivog i dohvatljivog, ali vešto držana na distanci često je bila samo slutnja mog samačkog bivstvovanja, nehajni oroz koji nikako da povučem da opali, samo ga gladim i milujem, mislima, maštom.

I kao glavni junak “Lolite” i ja sam bio profesor, ali ne neki umišljeni  evropski cinik sa kompleksom više vrednosti i težnjom ka smešom buržujske krvi u venama, već sasvim običan profesor istorije, jedan od onih dosadnih i nepomično zagledanih u svoj predmet, u prazni jaz iščilelih godina prošlih dešavanja koja su na neki način morala da drže moj život na osloncu, a ne da ga guraju u propast. I pumpa mog života bio je devojčurak od petnaest leta. A onda ispod tih očiglednih činjenica koje su podvukle tako jasne sličnosti sa tim klasikom književnosti onako krvnički i nezaježljivo borio sam se za razlike. A njih je svakako bilo. Ja nikada nisam osećao u sebi taj virus požude ka devojčicama u tom uzrastu niti sam im pridavao važnost nifi niti sam razmišljao o njima drugačije nego kao o mojim učenicama. To što se desilo bio je usamljeni, izdvojeni incident. Kažem incident kao da je reč o nekom nemilom, neprebolivom iskustvu, a ne nečemu što je iz stanja kliničke smrti cimnulo moje ustajalo srce, iznova ga orumenelo i okovalo krvlju. Nikada ih do tada nisam posmatrao drugačije nego što bih rođenu kćerku, da sam je imao, nikada nisam od njih ispleo neki svoj lični, mali kosmos, a njih utkao tu kao zvezde i omađijao ih nekom istrajnom snagom i vrelom silinom strasti i čežnje. I nikada nisam ostvario svoju nameru do kraja. Ako sam tražio suštinske razlike mislim da su te dve bile dovoljne osim još stotine sitnih pojedinosti koje su naša dva sveta dovoljno skretale i mimoilazile da se skoro nijednim svojim delom ne dodiruju. Pa ni godinama, imao sam 53, znači više.

Predavao sam istoriju u gimnaziji društvenog smera neprestano već petnaestak godina, bezmalo od devojčinog rođenja, kao da sam se namerno ukotvio tu, smestio se slično zveri koja čeka svoj plen u zasedi, i posle dovoljno vremena dočekao je. Pre toga opseg mojih interesovanja bio je širi od onih predavačkih, učestvovao sam kao koautor ili saradnik na mnogim kulturno-istorijskim knjigama i publikacijama, radio i u svojstvu asistenta na nekolicini udžbeničkih projekata, a i pokušavao da iznedrim i svoj književni prvenac, neku vrstu skraćene, popularne istorije starih drevnih civilizacija, od Sumera do Kine. Predavački rad uneo je izvesnu sigurnost u moj i  inače miran i povučen život, ali me je i malo omeo u ostvarivanju tih književnih ambicija. Uskoro zatekao sam sebe duboko zakopanog, do grla, u svaku ciglu te gimnazije te sam postao njen nerazdvojni deo, sama supstanca njenog temelja. A takva vrsta posvećenosti dovodi do toga da vam se život svede na neumoljivu sporost, da se sve odigrava kao na filmskoj traci na kojoj je svaki prizor i kadar tako prokleto isti i nepromenjiv. Sedeo sam u toj školi i mogao da osetim kako prašnjavim slično delu kakvog nameštaja, da mi iz udova ističu korenovi i zakivaju se u patos, zidove, da se rastvaram u građi i postajem škola, kao i ona bivam siv, pust i šupalj. Uskoro je svaka misao vezana za istraživačko-spisateljski rad izgledala nepovratno odložena van mojih očekivanih planova i sve se nekako besprimerno utišalo i uspokojilo.  Čak se i brak koji sam delio sa ženom sličnih shvatanja ubrzo rasturio. Možda je to “rasturio” prejaka reč, nije on nikada ni bio nešto savršeno složen da se raspadne i prasne poput stakla prepolovljenog preko sredine uz galamu i optužbe. Kada sam shvatio da mi je potpuno svejedno tih dvadeset godina koje smo proveli zajedno odjednom su mi izgledali kao hirurški odstranjene sa mene, neželjena bradavica skinuta sa leđa gde je sve te godine stajala, skoro neprimetna tek pomalo svrbeći. Mislili ste da je  nemoguće provesti 20 godina sa nekim i ne upoznati ga uopšte, veoma je moguće ako se potrudite, ako u tu vezu uložite svu svoju nezainteresovanost koji bi inače ispoljavali prema drugim stvarima. Odlepili smo živote jedno od drugog, lako, slično izvetrelom flasteru sa grube kože, činjenica da nismo imali dece pomogla je tom raskolu da se desi brže i bez teškoća. Ona je zadržala stan, ja vikendicu na planini i kola, nepotrepštine koje sam prodao i za dobijen novac kupio skromnu garsonjeru  čije sam nenametljive pogodnosti koristio sasvim zadovoljan jer i nije mi trebalo više. Ljudi kao što sam ja često žive van prostora koji ih okružuje i na koji su osuđeni, hrane se snagom nekih svojih unutrašnjih poriva  i ne treba im mnogo da budu srećni. Radio sam predano očekujući da će me škola ispuniti dovoljno da ne razmišljam o svojoj samoći koja mi je najednom podarena uvijena u blagi oblik depresije. Kroz sve te godine stotine dece prošlo je mojim dnevnicima, zapisima, mislima i pogledima, predavanjima i ispitivanjima i tek ponekad pomislio bih da me je radost nekog od njih ganula dovoljno da prigrlim blagodeti ovog zanimanja. Mnogo češće njihova puka bezobzirnost za svakim oblikom umne aktivnosti često je dovodila u pitanje moj životni izbor i opredeljenje. Na šta rasipam moje znanje i vreme, u  vedro izbijenog dna kroz koje se sliva u nepovrat i tek poneka kapljica ostaje apsorbovana? I sada možda jedno ili dva lica te dece ostaje zapisano u mojoj glavi kao vredno pamćenja, ostala se sva ispretumbala u jednu ogromnu bezobličnu masu koja srlja u svoju budućnost glupo i nepripremljeno. Shvatio sam da me ničim ne nadahnjuju, ti bezumni derani nabujale snage i isparanih glava, njihov svet protezao se pored moga, polako ga preklapajući i osvajajući, čineći me sitnim i nevažnim. To bespovratno stanje otupljenosti u koje me je smestila škola nije me činilo drugačijim i na ulici gde sam bio samo običan građanin. Izgledao sam nanet tu neplanski i sasvim slučajno, prljavština koju je nasukala neka pritoka ogromne životne reke, nanosi moje svesti ležali su rasprostrati po gradskim svetilištima, svi prazni, nečujni. Tek ponekad sled tih zamornih godina navodio je moj pogled ka mladosti. Kao da sam svođenje računa počeo prerano često sažimajući u bilo kakvu misao i onu koja se odnosila na svetle trenutke prošlosti. I kao istoričar koji je umeo analitički da se zagleda u celu jednu epohu koja bi protezala čitave vekove, da pohvata sve njene raštrkane posledice, epoha moje mladosti izgledala mi je potpuno zaklonjena. Onih 20 godina toliko su snažno legle na nju  da bi tek poneko lice ili događaj prsnuli odatle, onako bledi i izakani, ali dovoljno jasni da mi otople srce. Neka stara uzaludna ljubav, teleportovala bi se iz te mračne potaje u vremenu i prostoru pred mojim očima zavređujući moju punu pažnju, tek za tren okopavši zemlju oko moga srca, da tračak slatke jeze i blage razneženosti nikne tu. Ali to nikada nije trajalo dovoljno dugo da bi celom tom životu dalo neki održivi smisao, neprebolna misao o mladosti često bi ga celog zavitlala u  sumorni svet ozlojeđenosti. I život je počeo da se oteže, rastegljivošću žvake omekšane na letnjem suncu, u koju sam ugazio i koju rasplićem i dužim poput paukove mrerže. Samo što ovaj moj nije imao toliko spletova i vijuga, samo jedan tok i jednan cilj.
Dok se nije pojavila ona.

Te godine postao sam razredi starešina novopridošlog odeljenja i kako tu dužnost ranije nisam obavljao u grudima mi je bridela ista ona uzvrpoljena uzbuđenost slično njima koji su se prvi put obreli u toj školi. Glave zbunjenih prvaka nanizale su se, sitne kao bobove semenke, u pravilne redove i kolone, a ja sam bio zadovoljan što ih tada takve vidim jer sam znao da će se uskoro, kada se upoznaju, pretvoriti taj savršeni sklop u razularenu galamu i telesno vrpoljenje. Prozivao sam ih monotono, lica gledao nezainteresovano verujući da će biti vremena da ih upoznam, ne tražeći ni na jednom karakteristike ili specifičnosti, svi su mi bili jednaki mladi, zbunjeni ljudi koji još uvek nisu sigurni šta traže tu gde jesu.
A onda sam prozvao nju. Izgovorio joj ime nesvestan isprva da pletem u ustima anđeoski pramen i podigao pogled ne očekujući da me zaslepi jarka svetlost. Digla je ruku nesigurno i bojažljivo, rekao bih stidljivo, nepripremljena na tako hitru inaguraciju u tom odeljenju gde su svi spoznali njeno ime. Marina. Kako ju je nesigurno digla tako ju je brzo i povukla da joj ne odleti u plafon stisnuvši se čvrsto i jedva zauzimajući trećinu te klupe. Nju sam gledao čitavih par sekundi duže nego ostale, delom zbog toga što me je pogled paralisao na njenim očima, delom što me je talas njenog lica odjednom preplavio nekim vrelim vetrom i gde god bi se osvrtao da ga identifikujem činilo mi se da duva nekud iz prošlosti. Isprva nisam osetio ništa prema njoj, ta informacija  skupila se u mojoj glavi, pritajila, razbuktavši se i  osvajajući me tek te noći, cvet što je raširio svoje latice zagušivši me polenom. Trebalo joj je dugo da dopre iz te zagušljive učionice do moje svesti, a kada je jednom to uradila nije me više nikada napuštala. Bolest kojom sam se zauvek zarazio i čije simptome sam ubrzo počeo da manifestujem. Možda neko neupozoren i neupućen kada bi prošao pored nje ne bi je odvojio od hiljade drugih devojaka u tom uzrastu, sve sitne, šćućurene, sa tek naslućujućim motivima koje pružaju te tinejdžerske poročne godine, a ja sam je uspeo na tron iznad svih njih, odvojio je od te raspusne gomile i smestio u poseban kredenac u glavi. Tada kada sam je prvi put video, tako sam želeo uvek da je se sećam, sa tom vrstom pritajene nevinosti i blage zbunjenosti koja ju je činila slađom više nego ikad. Imala je dugačku, smeđu kosu koju je uredno i čvrsto vezala u rep čiji se korbač klatio nonšalantno iza nje milujući joj i podupirući leđa. Lice joj je bilo svetlo, tako jasno i pregledno, a svaka emocija ogledala se tu precizno kao da joj je utisnuta na čelu u vidu pisane poruke. Imala je najizražajnije oči koje sam ikada video, čovek je mogao lako da se pogubi u njima, kao da je hodao nepreglenom šumom.  Nekako su tužno sjajile, uvek mokre i zasuđene, njihova blaga površina upijala je svetlost spolja, reflektujući je dalje. Mogao bi i zalazak Sunca da gledaš kako porinuvši tu u njenom pogledu celom njenom licu daje raznobojnu, prirodnu blagost i mirnoću. Verovao sam da bi mogao da je rasplačem samo ako bi malo povisio ton glasa,   uvek je tu u oku čučala suza samo čekajući da se otisne. I usne. Nikada ih nije šminkala, bile su bubrene, ali ne onako upadljivo, da smeta i izobličuje lice, već skladno u boji još nedozrele višnje. I cela nekako ranjiva, rekao bi da bi je slomio samo ako je malo dotakneš, tek iznikle grudi čvrsto su stajale pod majcom, vitko telo teklo je poput vlati rujne svetlosti kroz rupicu na prozoru. Drhtala je, sva kao tek rođeno štene, da je mogla tako da ostane zauvek. Primetio sam kako mi sve češće dolazi u misli nepozvana, ta moja učenica koju nisam ni poznavao i ceo moj život odjednom mi se učinio gadan i prljav podvevši se kroz tako očigledan šablon da mi je bilo muka i da pomislim. Mlado devojče daje smisao praznog egzistiranja matorom, istrošenom profesoru. Koliko puta sam čuo sličnu priču i trudio se da ovu moju oneobičim bar toliko da ne deluje tako porazno odvratno. Ali nisam uspevao. Kako god da okrenem ja sam bio negativac u tome, da sam se slučajno požalio nekome i podelio svoje misli sigurno bi me zatvorili negde u najzabačeniju samicu. A ovako sam ćutao i gledao je svaki dan, hranio se njenim očima, disao njenu kosu. Čuvao misao o njoj u sebi, samu i neokrnjenu, izdvojenu od drugih i to mi je bilo dovoljno. Da ujutru ustanem i dovučem se na posao i noću zaspim znajući da ću zaspati sa njom u snovima. Nikada to nije bilo nešto seksualno, ovito strašću i neutolnom požudom, da je tako, bilo je u toj školi i drugih mladih devojaka, bujnije oblikovanih i telesno primamljivijih. Znao sam to, kada god bi mi ruka posegla za samozadovoljenjem noću u krevetu nikada se ne bi naslađivala njome u mašti i ako bi pokušao, njena prikaza bi se tada otegla, kao na zapaljenom filmu i nestala. Ne, nije to bila baš takva vrsta veze. Zaspivao sam  oslonjen na njeno lice, omamljen mirisom njene kose nalik najjačoj drogi utonjavao u svoj iskonstruisani svet gde bi se naše duše, oslobođene ovih tela koja su nas odaljila godinama, preplele u jedno. Znao sam da nikada neće biti ništa više od moje učenice. Zato sam živeo u snovima, zato je moj život propušten kroz taj univerzum izgledao lepši i svrsishodniji.

Dolazio sam na posao poletnije i obavljao ga vredno i uz mnoštvo inovacija. Dva časa nedeljno sa svojim odeljenjem  plus nešto što sam nazivao razredni čas i što nije trajalo duže od pola sata i odvijalo se neredovno činili su mi se premalo da bi je dovoljno viđao. I zahvaljujući njoj upamtio sam i druge učenike tog odeljenja, verovatno bolje nego ikada do tada, morao sam da znam sa kakvim devojkama se kreće i kakvim je mangupima okružena  kao i da li joj od istih preti nekakva opasnost. Srećom, bilo je to neobično pitomo odeljenje bez nekih izdvojivih pojedinaca, a možda je bilo samo pitanje trenutka kada će se pretvoriti u raspuštenu bandu. Predavanja sam odrađivao energično i uz puno tempa osećajući  da se obraćam samo njoj od tih četrdeset duša želeći da joj približim sebe kroz tu priču koja je opisivala nebliske i daleke događaje. Nisam smeo niti sam mogao predugo pogled da zadržavam na njoj, svaki put kada bi preleteo istim preko učionice njen bi mi se zabo u oko i nadčovečanskim naporima sam ga terao da šara unaokolo i ne otkriva moju naklonost. Primetio sam da je istorija ne zanima previše, to i nije moralo da me iznenadi, rađe se nešto tiho domunđavala sa drugaricom iz klupe nego slušala moje usplahirano predavanje, a i kada bi slušala ta pažnja bila je samo gluma, misli su joj plutale ko zna gde i vijale se po samo nekim njenim poznatim sferama. Ni moje nisu bile ništa bolje, iz usta su ispaljivane reči koje su zauzdavale istorijske činjenice, ali ispod svake od njih pekao je dah ispunjen njome. I kada je odgovarala činila je to nepovezano i zbunjena svim tim prostranstvima od godina i datuma kao da je i u tim trenucima mislila o nečem drugim i borila se sa drugim dilemama daleko od ocene. I dugo bi trebalo da joj rečenica sazri i obistini se, ali i pored sveg tog mršavog znanja dao sam joj četvorku iako je realno obigravala oko trojke, nisam mogao da dopustim da joj školski uspeh zavisi od mene niti da razotkrijem svoju privrženost prema njoj jednom masnom peticom. Ali bila je vredna, uvek je dolazila na te “razredne časove” koje sam organizovao samo zbog nje da bi je još jednom u nedelji video i na kojim sam bez reda i konca pričao gluposti ne bi li ih opravdao u očima mojih učenika. Ustvari, kraičak oka lovio je nju želeći da je sačuva dovoljno dobro da bi tu noć proveo uz njenu sliku kako je izgledala tog dana. Tada sam i otkrio da nosi sočiva i da bez njih  ne vidi dobro. Ta mala nesavršenost još više je omilela  poimanje njene pojave u meni, ta prirodna bespomoćnost činila ju je još privlačnijom nego inače, nalik Miolskoj Veneri čije su iščupane ruke davale statui posebnu draž i lepotu. Desilo bi se ponekad da ne dođe na neko predavanje. Tada bih posečeno blenuo u rupu gde bi ona inače sedela i koja je zjapila preteći da me usisa u svoj bespovrat, a pažljivi slušaoci premetili bi da se način mog predavanja tada neobično uprošćavao i pre ličio na neobavezno otaljavanje. A onda kada bi je iznova ugledao tu sledeće nedelje srce mi je  skakutalo učionicom kao u razigranog ždrebeta iako sam sedeo miran i nepomičan.
Ponekad bi u zbornici gledao odeljenski dnevnik i krišom posmatrao njeno ime prelazeći preko linija mastila prstima zamišljjući da milujem pramenove njene kose. Nije mi puno trebalo, samo ona tu, blizu, u naručju, da udišem njen miris i valjam se po njenim očima kao dete u bujnosti trave.Da celivam njeno belo čelo i ostavim tu žig od mojih usana. I kada bi sa nekim kolegom prokomentarisao nabreklu zadnjicu nove geografičarke činio sam to nevoljno i tek da održim privid zainteresovanosti ka drugim, zrelijim oblicima žena. Umilno sam posmatrao njenu rubriku u dnevniku. Imala je trojku iz matematike i fizike, ali zato petice iz likovnog, muzičkog, srpskog jezika, a poznavajući dobro te profesore znao sam da nikako ne opravdavaju reputaciju tih predmetra kao relativno lakih, naprotiv. Znači bila je romantična, umetnička duša, sposobna da paralelno opstaje u svom svetu misli podjednako dobro kao i ja. Kada bi se bar ta dva sveta preplela, ali ne, oba su se odvijala iz slične snage, ali različitih motiva. Kada bi mi nedostajala ja sam izlazio na velikim i malim odmorima u hodnike i tobože pušeći cigaretu vrebao bi da je ugledam. Ponekad bi i uspeo, maskirajući se krošnjama dima virio sam kroz taj magleni smet u nju i njene drugarice kako razdragano šetaju i nešto se krišom kikote. A  ponekad bi se desilo, do duše retko i bez učestalog ponavljanja, da je vidim u društvu nekog klinca u stisku kakvog golicavog razgovora. Niko nije primećivao način na koji bi mi se tada žila na vratu napumpala gorčinom prema takvim deranima ispeganim od bubuljica i prema kojima sam suprostavljao svoju veličinu ne mogavši da naslutim šta vidi u njima. Tek onda setio bih se koliko ona u stvari ima godina.
I bezmalo svaki put osetio sam golemi stid zbog tog svog voajerskog postupka koji je mene svrstavao u red poremećenih napasnika, a nju među žrtve te moje opsesije. Ali svaki put taj isti stid zaglušila bi prevelika želja svake pore organizma da je upije u sebe. Međutim znao sam da do toga nikada neće doći. Bila je moje Sunce, bez nje nisam mogao da preživim, ali ako bih pokušao da je obgrlim, spržila bi me. Samo da stoji na bezbednom odstojanju i greje me, da njeni zraci nikada ne zađu. I u toj svojoj ludosti nikada nisam izgubio vezu sa stvarnošću, kreirao vizije o mogućoj bliskoj međusobnoj vezi između nas dvoje. Verovatno ničim svojim nisam hteo da je uprljam, bila je moja Mona Lisa pored čije sam slike svaki dan prolazio, ali koju nikako nisam mogao dotaći da joj ne poderem osetljivo platno. Ikona čiji će magijski sjaj splasnuti ako oseti moju kožu. I kao takva i ona sama postajala je neka moja vizija, duh koji sleće tu u učionicu i zatrpava mi misli svojim prozirnošću, kada bih i pokušao da je dotaknem ruka bi mi prošla kroz nju kao kroz vazduh i cela slika o njoj raspršila bi se nalik jatu ptica oteranog pucnjem. Koliko dugo ću moći da izdržim tako? Četiri godine, koliko ću im i biti razredni starešina ako me nešto nepredviđeno ne omete. Čitave četiri godine umešane bolom, slepljenih čežnjom, četiri godine najvrelije vatre pakla i najblaženije pitkosti neba.
Kada nisam imao volje da se zanimam svojom profesijom švercovao bi je nazad u misli, sladio se njome, tajio je tu  i čuvao samo za sebe i svaki put kada bi to radio teško sam odolevao utisku da me podseća na nekog iz prošlosti, na devojku koju sam voleo u srednjoj školi, Anu. Ali koliko god nisam mogao da se oduprem tom poređenju toliko sam ga i bezumno poricao, stvarajući od Marine sasvim jedinstvenu osobu u mojoj glavi, neporedivu, samu. Čak se ni Ane više nisam jasno sećao, možda delova lica zasebno, ali povezanih u nju, nikako.

Tih dana, neumitnom blizinom kraja prvog polugodišta, održao sam i prvi roditeljski sastanak iskreno zapanjen količinom roditelja za čiju  brojnost sam bio ubeđen da će se vremenom osipati. Nisam mogao ni zamisliti ko je tu Marinin roditelj, koja bi mi od tih brižnih majki iskopala  oči ako bih progovorio istinu o svojoj ljubavi ili koji bi mi od tih očeva sasuo pesnicu u zube. Nisam imao vremena da tražim sličnosti moje Marine sa svim tim ljudima tu, upoređujem lica, stavove i držanja iako nisam mogao netremice se i osmehnuti kada bi primetio da tu ispred mene sede ustvari moji učenici u svojim omatorelim verzijama. Pričao sam dugo, razložno i pedantno neuzburkan time što me ćutke i pažljivo slušaju. Kada sam završio poneko od njih bi i prišao da se predstavi i upozna, skrene moju pažnju na osobenosti svoga deteta. U prikrajku je sve vreme stajala jedna žena birajući momenat kada se svi raziđu i pošto se to desilo nepomično je nastavila to svoje uhodničko delovanje.
-Da, izvolite…- rekao sam zbunjeno, tada nesvestan da upravo odškrinjavam vrata svog ličnog Hada.
Gledala me je za tren oborivši pogled i resko se osmehnuvši.
-Ti me se zaista ne sećaš, zar ne?
Tada sam se bolje i angažovanije zagledao u nju otirući sa njenog lica te slojeve senki i jake šminke. I onda mi se sve vratilo. U deliću sekunde prošlost je razjapila svoje vilice na mene i iz nje je pokuljalo zatrpavajući me i daveći, svaki listak prežaljenih jeseni, svaka pahulja probdenih zimskih noći, svaka stranica pročitanih knjiga…Svaki minut koji sam proveo misleći na nju. Ana. Ona je Marinina majka.
Ali to ispred mene nije bila ona, od te mile devojke koju sam voleo nije ostalo ništa, možda tek nonšalantni prizvuk njenog mekog pogleda, ali i te oči svetlucale su ispod nečeg što je samo podsećalo na blato. Kosa sada kratka i ofarbana u plavo, ali nemarno te su ispod grizli otamljeni korenovi, lice podbulo od podočnjaka, pogled smežurao između njih, sabio se, usne se osušile, cela ona kao jedan istruleli grozd ispijenih sokova i sažvakane kože. Nekada divni vrat sad se izborano istanjio. Kako sam mogao ispustiti iz vida, imali smo isto godina.
-Ana…- prozborio sam poput lozinke koja će me uvesti u sopstveno mučilište, bojažljivo.
-Da, ja sam, setio si se.
Glava puna datuma i imena izbledela je sećanje na nju, dok smo bili u srednjoj školi činilo mi se da sam je voleo svakim molekulom duše iako nikada nismo bili zajedno niti mi je na bilo koji način uzvratila. U tim godinama ta neminovnost je u dečačkom umu preuveličavana do smaka sveta. A sada je tu ispred mene, ponovo, a ja ne mogu da osetim ništa osim gađenja i razočarenja. Zar je to sve što je ostalo od nje, taj ošminkani skelet. Ljubav, zamrznuta u vremenu, odložena na čuvanje, uzdigla se ponovo, ali ne prema njoj. Prema njenoj kćerki, prema novoj, poboljšanoj verziji nje same, ali i drugačijoj. Šta me je to tako sudbinski i slepo vezivalo za tu lozu da se iznova razbijam o istu. Koliko je bilo neostvarivo tada sada je još više. Dakako Marina ima petnaest, ali ja više nemam.
-Znači postao si profesor istorije, sećam se da si oduvek bio najbolji u tome, kako si mi samo šaputao…
Ana nikada nije dobro stajala sa dijahronijskim disciplinama. I Marina je demonstrirala sličnu nezainteresovanost.
-Ja sam…
-Da, znam…Marinina majka.- rekao sam preduhitrujući je ubeđen da će njen glas tada samo naružiti to divno ime.
-Da, sjajno si to primetio…
Prišla mi je i uzela mi ruku u svoju. Stresao sam se od prigušene jeze, ujela me  je dobacujući čak iz srednje škole . Kao da sam bio područen sa lešom.
Veoma lako me je ubedila da odemo negde na kafu iako ja i nisam bio nestrpljiv da saznam sve o sledu njenog života od momenta kada smo se razišli, više me je interesovao onaj Marinin. Govorila je dosta iskreno i otvoreno, a ja nisam mogao videti ništa drugo osim tužne, prerano ostarele žene koja izlaže svoje zakrpe pred nekim ko joj skoro nije dalje od potpunog neznaca. Pričala je o tome kuda ju je život odmamio i zaveo nakon srednje škole, o nezavršenim studijama pravnog fakulteta, o udaji, o mužu koji ju je napustio kad su ustanovili da ona ne može da ima decu…
-Ali… - raširio sam usta u obliku tog suprotnog veznika, ošuren naglim gutljajem kafe, primećujući kako ta njena izjava dovodi u pitanje Marinino postojanje.
Ali, pogrešili su. Rodila je Marinu poprilično kasno, u 38 godini, posle niza neuspešnih pokušaja, o njenom ocu nije htela da govori i to je izgledala kao jedina stvar koju je prećutala. Jer nije zaobišla ono o tome kako se godinu dana posle prvog razvoda lečila u psihijatrijskoj ustanovi od posledica nervnog rastrojstva.
-Zamišljala sam ljude u glavi…-rekla je lakoćom kojom bi ja ispričao loš vic i na svaku novu reč o njenom ludilu sve više sam se krutio i onespokojavao. Bio sam svestan da bi trebalo da imam više saosećanja i podrške, ali iskreno jedino što se oformljavalo u meni na tu priču bila je odbojnost i strah. I apsolutna ravnodušnost. Sada žive same. Marina je divno dete, pomalo povučena, ali divna, veruje da piše poeziju, nije sigurna jer joj nikada ništa nije pokazala, ali često ide glave zabačene u neku pozu nadolazeće inspiracije, žvrlja konstantno po sveskama i krije neke svoje dnevnike. Mnogo je voli, umrla bi za nju ovog trena ako bi bilo neophodno.
-Možda to ne bi bilo ni tako loše - pomislio sam i stresao se od te misli. A ja? Insistirala je da joj kažem sve. Čudno, u srednjoj školi jedva me je i primećivala. Obitavala je konstantno u nekom svom prostoru u koji niko nije provirivao, ali sećam se da je i u književnim sastavima uvek pokazivala najveći opseg mašte i poetičnosti. (Kada bi pisali pesmu o mom životi bila bi to elegija.) Ja sam to učinio dosta suzdržanije, umetnuo razvod iz mog života kao jedan od mostova koji me pripaja njenom i uglavnom sveo svoju karijeru na predavački rad.
Imala je običaj da mi nekoliko puta u toku te večeri grabi ruku u svoju kao da će odleteti, da je prikuje tu uz sebe.
-Mi smo dvoje napuštenih ljudi…-rekla je lirskim tonalitetom i zasijala pod plamenom sveće.
Trudio sam se, ali koliko god sam pokušavao da evociram tu davnu ljubav i projektujem je tada na nju, nisam uspevao. Jednostavno, ispred mene nije sedela ona Ana kojoj sam u mladićkim danima ispunjavao svaku misao o ljubavi. Ovo je bio neko drugi, neko nepoznat, neko ko čak ne može ni da me zaintersuje da dovoljno prisebno slušam o njenom životu i ne klackam nogu ispod stola nervozno. Ali kad god bi pomenula Marinino ime celo moje biće iznova bi zadrhtalo i nazubilo pažnju ka njoj.
-Čudno, nekada smo bili zajedno u odeljenju, delili istu zbunjenost prema životu, a ti si sada profesor…i to razredni starešina moje kćerke…to mora biti sudbina, ništa drugo. - rekla je prigušeno u vidu neke značajne poeme koja je drsko svela naše živote na taj bolni trenutak tu.
Hteo sam da odem, ali nisam mogao. Kada god bi posegnuo da ustanem prisećanje da je ona upravo ta kopča koja će privezati Marinu i mene vraćala bi me nazad u stolicu. Tonuo sam u nju sve dublje samo da ne gledam njene oči, one su sada davale mojoj mladosti prizvuk otužne protraćenosti, a smetale su i mom sećanju na Marinu.
-Da, životi su nam se ponovo ukrstili posle toliko vremena.- progovorio sam da ne bih izgledao nezainteresovan.
Sedeo sam, a da nisam mogao, a da se ne zapitam tera li to život sa mnom neku neslanu šegu?  Da tako surovo izmeša godine i vremena i tako neodgovorno me spaja sa pravim osobama u pogrešno vreme i obratno. Šta sam ja, neka prirodna protivteža u kojoj se kompenzuju sve njene greške?
-Bi li došao ponekad kod mene na kafu, čini mi se da bi imali o toliko toga da pričamo?
Već sam se spremao da odbijem slažući neku neverovatnu priču, ali onaj opsednuti deo moga mozga preduhitrio me je jer se setio da bi tako bio bliži Marini više nego ikada. Međutim još uvek sam glumio suzdržanost:
-Da, naravno, ali zar Marini neće biti čudno što njen razredni sedi sa njenom majkom i pije kafu?
Preklinjao sam Gospoda u koga je sumnjao svaki sekund nesreće koju je moj život preležao da iz ovih mojih reči ne izvuče nikakvu pouku već da ih samo tupo zanemari.
-Ne, ne, zašto, pa ima li šta prirodnije da stari odeljnski drugovi popiju kafu posle toliko godina, nikada ne bi ni pomislila da utičem na tebe u vezi tvog mišljenja prema njoj…
-Ma ne, Marina je…dobro dete.
Kada sam se našao u situaciji da progovorim naglas o njoj nisam to mogao. U glavi slagao sam izraze i rečenice  kojih bi se postideo i pariski pesnički krug 19. veka, ali na javi i slobodi bilo koja od tih reči prasnula bi poput balona meni nazad u lice. One su bile moje, samo moje.

Prvi put kada sam dolazio kod nje bila je to subota, rano poslepodne. Srce mi je proizvodilo silne dobošarske udare, čitav orkestar od timpana i činela. Stan je bio mali, zamračen, pun nekog starinskog nameštaja i predratne zatamnjenosti.. Marina se pozdravila samo na kratko neiznenađena mojim prisustvom, očito ju je majka pripremila za ovaj susret, ali i brzo odjurivši nazad u svoju sobu. Sedeli smo za velikim trpezarijskim stolom prekrivenim žutim stoljnakom, džinovskim oltarom naše mladosti i pretresali svoje živote, preturali im po džepovima, istresali trunje i grumenje. Radije sam puštao nju da priča, da rilja po uvalama i kotlinama svoje prošlosti dok sam ja imitirao saosećajnog slušaoca. Moje telo sedelo je tu, ali čula se prikradala Marinioj sobi i njenim dopola otvorenim vratima. Tiha muzika čula se odatle. Mogao sam da naslutim kako čežnjivo diše. Leži na krevetu nagnuta nad sveskom, noge u belim čarapicama klate se po vazduhu gore-dole, glavu oslonila na jednu ruku, a drugom držeći olovku lupka se po zubima i razmišlja. O čemu? Verovatno piše, slaže stihove o životu, kako je kratak i nepravedan. O ljubavi, kako je uzaludna, ali slepa. Koga voli? Mene sigurno ne. Ako njena majka nije u tim godinama osećala ništa prema meni zašto bi ona sada, kada sam stariji i ružniji. A sve češće Anino insistiranje na telesnim kontaktima između nas dvoje govorilo mi je da se možda predomislila. Sama je, potreban joj je neko. Ali ne Ana, to neću biti ja, zakasnila si…isto kao što sam zakasnio i ja. Da nije bilo tih četrdeset godina između nas, da mogu jednostavno da se istope i približe nas jedno drugom, ali ne. Sada je tu Marina. Iako je nikada neću imati njena blizina biće mi dovoljna da umrem sa osmehom.
U jednom momentu Ana je otišla do kupatila kada joj je suza razlila šminku koju je izgleda neprestano i uporno nosila. Ustao sam hitro zamišljajući da me sve vreme na stolici bodu nekakvi šiljci. Tiho sam se prišunjao Marininoj sobi misleći da će moje prisustvo odati sve jače i užurbanije lupanje srca. Znoj se slivao niz dlanove, ostavljao sam svoj lepljiv trag gde god bi se dohvatio u tom uhodničkom poduhvatu. Provirio sam tek malo nalazeći je u istoj pozi u kojoj sam je zamišljao. O srce, obuzdaj se. Tresao sam se poput deteta pred svojim košmarom.
-Razredni…-izustila je suvim, nespremnim glasom, prenuta iz stanja posvećenog razmišljanja.  Lepše stvorenje u tom momentu nisam mogao da zamislim. Bila je sva krha, nežna, isturena tu preda mnom, nezaštićena, sama. Dole, na nebu, igrali su se i skakutali božanski anđeli, mir i spokoj širili su se arenom svežeg vazduha. Ali ja sam bio iznad, kilometrima iznad, na svom plutajućem oblačku sreće držeći nju za ruku, topeći se poput sveće spuštene u vulkan od iznenadne razneženosti. To će biti prvi put da smo progovorili van škole.
-Ništa, ništa, nemoj zbog mene da prekidaš to što si radila , samo sam…hteo da vidim šta neko od mojih učenika radi vikendom…znam da ne učite, ali…
-Razredni, nemojte tako, pa ovo je poluradno lenčarenje, bar ne ispijam kafe sa drugaricama.
Gušio sam se, mislio sam da će me blaženi osećaj koji je rastao u meni nadići i skršiti me, proburaziti. Koliko čudno delovalo je moje prisustvo tu u njenoj sobi, šta li je uopšte mislila o meni? Žmirkala je uz osmeh, svaki njen probijao je glogov kolac u moje srce, ali nisam umirao. Pripila se uz mene poput pijavice koja mi krade život, breme koje mi krši kolena. Zašto nemam 15, iznova?
Čuvši kvaku na vratima kupatila odmakao sam se jednim korakom iz sobe. Anin radoznali izraz upitno me je pogledao.
- Samo sam gledao…šta radi Marina.
- Ma pusti je, ta živi i nekoj svojoj realnosti.
Marina se nasmejala skoro posramljeno, a ja sam diskretno bio odvučen nazad u trpezariju od strane te uporne žene. Utišala je glas zasipajući ga iznenadnim tonom težine i nelagodnosti.
-Plašim se za nju…plašim se jer tako je nežna i naivna, plašim se da ovaj svet nije skrojen po njenoj meri, tako me podseća na mene…samo što ona nema oca pored sebe.
-Stvarno veoma ličite. – primetio sam iako Anin izgled iz tih godina još uvek nisam jasno prokrčio iz nereda u glavi. Primetio sam i da uvek kada govori o njoj čini to sa nekom vrstom takve zaštitničke sete preteći da gotovo uvek brizne u plač. Volela ju je više nego što sam ja ikada mogao. Drugačije.
Probao sam da se rastanem bez izliva naklonosti i obećanja o ponovnoj poseti, ali nisam uspeo. U narednim nedeljama bio sam redovan posetilac njihovog doma, ona vrsta kućnog prijatelja čiji su dolasci tačni i očekivani.Umesto poklona dao sam Marini peticu iz istorije iako istu ponovo nije zaslužila. Nisam bio siguran koliko moje prisustvo pogađa Marinu i može li me gledati drugačije nego kao razrednog starešinu, uliva li joj to  nelagodnost u učionici među drugom decom ili joj je sve jedno. Ali takva moja razmišljanja srozala bi se na nivo čestica naspram činjenice da sam naše viđanje u nedelji povisio za jedan stupac, da sam mogao da je gledam kako oslobođena školske stege bezbrižno vija po stanu. Uvek je bila tu, nije izlazila, bar za vreme dok je trajala moja poseta, niko joj nije dolazio, telefonom je razgovarala retko i neujednačeno. Tada sam se širio, moje celo biće osvajalo je taj stančić čulima, memorisao sam svaki njen zvuk i svaki mig njenog ponekad prometnog šetkanja nadajući se da nisu u pitanju moje uobrazilje. Ono što me je više brinulo bila je neočekivana bliskost sa njenom majkom. Retko kada bih se opuštao u našim razgovorima, a i kada bi to činio neki Marinin šum odveo bi me njoj ponovo. Ana je mojim prisustvom unela izvesnu stabilnost u te predvečernje časove, svaki put gledala bi me sve umilnije i povećavala intezitet telesnih konatakata između nas. Bilo je samo pitanje trenutka kada izgovor “stari drug iz mladosti” više neće dolaziti u obzir. A kao za inat prema sebi samom ili ne znam već kome, verovatno njoj, nisam osećao ništa. Čak mi je i mladost izgledala poput loše prospavane noći za koju ne želim da se ponovi. Neću li valjda morati, u prevelikoj želji da nastavim da viđam kćerku, poseći za sličnim metodom kao i junak “Lolite”, a to je produbljivanje odnosa sa majkom. Noću me je ta zamisao uvaljivala u nesnosne snove u kojima smo Marina i ja šetali parkom gurajući dečija kolica sa Anom u njima. Što se više približavao čas da odluka padne ja sam se sve više odaljavao od donošenja iste.

Ali ubrzo desilo se nešto što će skrenuti svo moje postojanje na tu stranu. Marina nije došla u školu te nedelje, ni na časove ni na moju razrednu predstvu koju sam zbog toga i raspustio bezvoljno posle pet minuta. Predavao sam mrtvim ustima, a pogled bi mi se sve češće iskradao napolje ne bi li je negde ugledao kako zadihano dotrčava jer kasni. Ali to se nije desilo. Cela nedelja je prošla u napetom iščekivanju, svaki moj korak tromo se vukao kao da me vodi ka gubilištu. Pozvao sam ih telefonom ne bi li najavio još jednu moju posetu i pitao gde mi je učenica, kako sam to uobičajavao da radim, ali na telefon se niko nije javljao. Uhvatila me je panika. Da nisu negde otputovale, možda zauvek. Ali zar bi otišle bez reči? Možda sam trebao da budem konkretniji u svojim namerama. Pošto se Marina ni sledeće nedelje nije pojavila upitao sam učenike u odeljenju, ali glumeći blagu nezainteresovanost, zna li iko razlog njenog neprisustva. Svi su me zbunjeno posmatrali naličeći na ovce kojima je zatraženo da vade kubni koren iz limunade. Usledio je ponovni telefonski poziv, ali nanovo niko nije odgovarao sa druge strane. Tada me je posekao strah, pravo preko srca otvorivši široku ranu. Odlučio sam da odem tamo nenajavljen. Činjenica što je bila sreda i ni blizu dan moje ustaljene posete nimalo me nije omela u toj nameri. Trčao sam zadihano, preskako stare tramvajske šine, lomio koske u naglim zaokretajima.

Vrata su bila otvorena što sam ustanovio posle tihog kucanja. Kada sam provirio unutra osetio se oštar, ustajao vazduh. Nepomičan. Iz Marinine sobe čuo se prigušeni zvuk nekakvog  sintetičkog ciktanja. Koračajući sporo dovukao sam se do otvorenih vrata. Srce mi je za momenat stalo, dotok krvi se prekinuo, ona se smrzla, stresla, pa nastavila, ali sporije, ošamućena.
Marina je ležala u krevetu prekrivena finim, rozikastim prekrivačem, pored nje stajao je odvratni respirator, cevčica proturena kroz njena usta disala je umesto nje sporo joj uzdižući grudi, ličila je na zmiju što joj pre krade dah nego joj daje. Ana je klečeći na patosu obglila bok kreveta kao da je čuva da se ne izlije napolje. Okrenula je glavu i pokazala mi svoje oči otegle od plakanja. Blatnjavi ostaci šminke od pre nekoliko dana još uvek su čamili na rubovima lica.
-Šta…šta se desilo.- prozborio sam mrtvačkim glasom nadnoseći se nad Marinino poluživo telo. Prigušena svetlost u sobi otamnjavala je njeno ubledelo lice.
-Moramo…moramo u bolnicu…-nisam znao šta da kažem. Razbežale su se sve reči u meni, sve se zaustavile da oslušnu njen dah.
-Došle smo odatle juče- reče Ana glasom koji je grcao i pretapao se bolom- došle smo… da umre kod kuće, uz mene, same…
-Umre…- izgovorio sam ime sopstvenog ubice. Pogledao njegovu nestvarnu kob kako mi se ocrtava pred očima, kako me osvaja:- Kako da umre, kako Ana, kako?!
Moj glas je pretio i poricao. Ima svega petnaest godina.
-Ti…nisam ti ispričala kompletnu istinu…-malo se uzdigla, ali je ruku zadržala na njenom čelu. Marina je ukrućeno spavala. Bipanje respiratora davalo je ritam zamračenoj sobi da ne porine u pakao.
-Rekla sam ti da sam se razvela od prvog muža zato što mi je ustanovljeno da ne mogu da imam decu. E pa to je…istina, zaista ne mogu.
-Ali…-ponovo sam progovodio kleknuvši pored nje da bolje čujem njenu prigušenu ispovest. Zauzdao sam disanje da mi nijedna reč ne izmakne, strah od njihove sadžine omamio me je celog.
-Marina nije baš moje dete, mislim jeste…ali…ona…ona je moj…klon.
Dotakao sam kolenima patos u molitvenoj pozi. Šta mi to priča ova žena? Zar je moguće?
-Kad sam saznala da ne mogu da rađam prirodnim putem upala sam u tešku depresiju. Na lečenju sam upoznala lekara koji se uživeo u moj problem sa posebnom staršću. Godinama smo pokušavali, katkad bi zaboravljala, ali bi se onda ponovo vraćala. Kada smo iscrpeli sve načine veštačke oplodnje preporučio mi je tu…kliniku u Italiji za koju je radio jedan njegov prijatelj. Vršili su tajne eksperimente sa kloniranjem ljudskih bića i bilo mi je ponuđeno da o njihovom trošku odem tamo i podvrgnem se testiranju. To…to je bilo jače od mene…morala sam da odem, obećali su mi dete. Ostala sam tamo tri meseca. Objasnili su mi da su klonirali moje sopstvene ćelije. Porodila sam se ovde. Rodila sam sebe samu.  Svoju apsolutnu i tačnu kopiju. Umesto deteta dobila sam dupliranu verziju sebe. Marina…-ona je pomilova po čelu- to sam ja, kada sam imala petnaest, zato tako ličimo. Naravno ona ne zna ništa o tome, kako to objasniti detetu, i ja do dan danas nisam sasvim pojmila, često zaboravim, ali kada se setim…gledala sam sebe kako odrastam, osećala sam se kao duh koji s izdvojio iz sopstvenog tela…
-Ali…-odjednom ceo moj život počeo je da se urušava. Voleo sam tebe Ana samo iznova, ponovo, ljubav iz mladosti kao obrnuti vremeplov donela te je meni i preplela život zauvek bolom. Sve vreme sam te voleo i mrzeo.
-Prvih nekoliko godina bila sam primorana da je odvodim na testove, analize, ispitivanja, ko bi rekao da u našoj zemlji postoji ogranak koji se tajno bavi kloniranjem i koji kontroliše jedan čovek? A onda su mi saopštili manu eksperimenta. Svi klonovi imaju “rok trajanja”, u 15, eventualno 16 godina, svi se gase, umiru, njihov organizam jednostavno ne može da opstane duže od toga, kao igračke kada im iscuri baterija…
Tu se zaplakala, ali se brzo pribrala.
-To je bila mana eksperimenta, do đavola sa njima, daju ti nešto, a onda ti to tako okrutno oduzmu! Postoji poseban, skrovit sanatorijum u Švajcarskoj gde odvode sve klonove da umru, kao da su slonovi, ja nisam dala, želela sam da ostane ovde, uz mene…
Gledao sam tu ženu pokušajući da razumem njenu bol, ali nisam uspevao, jednostavno preskočila je svaku moju. 15 godina proživljavala je svoj život iz početka, dok je ona trunula, njena “kćer” je bujala, njoj u lice, toliko da ponovo, posle 40 godina probudila je ljubav u jednom uvelom čoveku, ista ona, ali u pogrešnoj dobi.
-To se dešava iznenada, desilo se pre nekoliko dana, jednostavno je počela da posrće, gubila je ravnotežu, onda je oslepela, ogluvela…- suze su joj neprestano tekle, reči zalivene njima i moje su izmamljivale, vabile…
-Već je mrtva, samo…ne mogu da isključim ovu mašinu…ne mogu…
Voleo sam je. Ovu u krevetu što izdiše svoj poslednji dah. Prokleta si Ana. Nešto je u meni kvrcnulo, nešto će otići zajedno sa Marinom. Da, Marina. Ima ime. Moja Marina.
-Vidiš, nisam ja naslućivala da ona piše poeziju, znala sam jer i ja sam je pisala…i nikada nisam prestajala da je volim.
Zamire sa njom i poslednja moja vizija nje kako sedi u učionici i ne sluša moje predavanje već lovi stihove što zuje joj oko glave, neuhvatljivi. Da uklešem to u svoje srce, u metalnu ploču što osta od njega. Da zapamtim i ne zaboravim, nikada, kao što sam zaboravio prvu. Proplakao sam prvu suzu, sletela mi je na usnu. Obe su bile loše u istoriji. Ana je oduvek nosila naočare. Morao sam da pretpostavim da će mi se život ovako bedno narugati.

Nisam ni primetio kada je isključila mašinu. I sama je grabila dah dok je to činila. Plastični tubus sada je bespotrebno visio sa Marininih modrih usana. Lice celo obloženo spokojem. Ana je sunula u golemi plač i pala mi u zagrljaj. Valjda joj jedino ostajem ja. Nije imala više nikoga. Osuđeni smo jedno na drugo.

Iako sada svestan te svoje posebnosti  samo sam čekao da ova prva pribere svoje emocije i ode u kupatilo da se umije. Da bi zagrlio ovu drugu što leži mrtva na krevetu. Po prvi put. Da spustim i svoju suzu  na njeno lice.
Sačekaću, ako treba…i večnost.










                                                          kraj