Слободанка Давинић

ЦРНА КУЧКА

Она прође кроз двориште, местимично прошарано  снегом. Дође до степеница које воде у подрум и застаде  пред најлепшом кучком на свету: необично црна, сјајна  длака покривала ју је целу без иједне мрље. Имала је  кратке ноге и дугачак реп, ко у лисице. Стајала је мирно  и гледала у њу округлим очима са необично тамним,  широким зеницама, као да је познаје.
Док је она стављала дрва у корпу, није се помакла.   -  Шта  хоћеш,  што  ме  тако  гледаш?  Одакле  си дошла? Можда си гладна? 
Рука јој клизну низ мазну длаку:   - Сачекај ме ту!
Попе се степеницама и пожури натраг са комадом  хлеба. Кучке није било. Истрча на капију и погледа низ улицу. Нигде трагова њених шапа, као да је у земљу  пропала. 
Сутрадан, узе корпу за дрва и отвори врата. Пред  њом пуче у недоглед нетакнута снежна белина.
- Каква лепота, узвикну. 
Опрезно је силазила степеницама остављајући траг
у једном правцу. Кад је дошла до подрумских степеница, угледа ону кучку сјајне длаке. Задрхта, пружи ногу, нога одлете и она полете… Зачуди се необичном   лету. Нашла се високо међу пахуљама, затим изнад облака, а потом су почела да се смењују годишња доба,  као да лети кроз време. Чинило јој се да овај лет неће престати. Осећала се бестелесном. Кад је помислила да  је летење њена судбина, осети неку топлоту и тежину  која је прелазила у тромост. Снажно полете наниже и  стропошта се на ливаду. Ноздрве јој додирну пролећна  трава и мирис првих цветова.
Она се закикота и закотрља. Сопствени кикот јој се  учини туђим. Но, не престаде да се котрља све до језера.  Осети жеђ и загази у воду. Угледа себе - црну кучку  сјајне длаке:
-  Па,  то  сам  поново  ја,  обрадова  се  кучка.  Ослобођена стега људскога рода, безбрижно потрча преко  ливада:
- Како је било тужно бити човек!

Дебељачки Тања

И…

Зовем га и кажем: „Кажи било шта?” „Шта”. „Ма  кажи било шта, треба ми наслов за причу”. „Свашта”. 
„Није  свашта,  него  кад  кажеш  нешто,  из  те  речи  крене  ми прича”. „А ха, то. Може ли серија?” „Каква серија?”„То је прво што ми је пало на памет”. „Ко игра главну улогу?” „Није ми познат нико, гледам тек тако да   ми пролази време”. „Добро онда, настави гледати, морам     у WC”. „Шта би одједном”. „Из препоруке све свашта  потера ме у WC”. „Ти ниси нормална!”„Знам, претпоставља се ал’ није утврђено. Идем полако, идем да  запалим једну, нисам одавно”. „Пушење је штетно”. „А  шта није?” „Добро, онда видимо се”. „Од твог шта, шта  свашта и ништа одлазим од јада у WC. Кад се вратим из  разговора, остаје ова прича без наставка са свашта и  шта… Ништа.”


ОСВЕТЉЕНИ

Зашто ме ниси чекао у себи? Па договорили смо се?! Куцала сам узалуд! Води ме сада право у џез клуб.  Ја ћу посматрати врхове инструмената како клизе кроз  ваздух, а њихове вибрације ће мало нахранити твој мозак. Ја сам великодушан човек! Највећи ми је ужитак када дајем. И нека све остало остане између мене и тебе  и буде ћутање.
Кроз главу ми је севнуло као млаз да од речи данас  глупља је само реч сутра! Док сам се последњи пут  увлачио у њу, замолио сам је нека ме упозори када се  приближи то сутра да се на време изгубим данас и  потражим сутра. Па да по граду тражим љубав коју сам  изгубио у магли. 
Дивим се каквом уверљивошћу глуми своју снагу  непролазности и каже: „Ја сам ту, у твоме телу и никад  ме из њега нећеш истерати!”   

Mилутин Дедић

РЕКВИЈЕМ ЗА НЕСТАЛЕ У МОРУ

Само свете шкољке умиру недељом
Милорад Калезић

Одлазили су а нису знали где. Ношени ветром и  сновима стизали су до све даљих, хладнијих и пустош- нијих обала. Нико се није враћао. Једино што су умели  било је да се носе са морем, а оно их је гутало. О некима  понешто знамо, о већини ништа. Иза једног од њих  остала је само чудна прича: Фортунато Брбан речени  Морски лав, са отока Зларина, упутио се са својом  гајетом ка далеким морима. Говорило се да је стигао чак  до Фолкландских острва! А онда? Тајац. Овековечио га је самоуки сликар-фантаст Анте Грегов. На слици коју   му је посветио виде се, на чудесан начин, искрзани  џиновски валови, облаци, поцепано једро, хриди и  немоћ Фортуната да се одупре стихији. У мору је икона  Светог  Николе. Нико не зна зашто. Уосталом, уметнике  и не треба питати „зашто”. И Петар Замбелић, са полуострва Луштице, који је пловидбa Магелановим пролазом учинио безбедним, такође је нестао у мору.
На домаку мистериозне Tierre del Fuego, Пунта  Аренас и мрачни Порт Венир били су им последње  прибежиште. Даље се није ишло. Оне који су се одважили да иду даље  више нико није видео. Можда на најчудеснијем гробљу на свету, на мрким каменим белезима једва се надзирао натпис. Писало је само: „(тај и тај) нестао у мору”, и ништа више. У њиховим гробовима нема њихових посмртних остатака! Ово самотно  место мртвих без мртвих ретко ко обилази. И трокљуне  птице зазиру од њега.

Весна Денчић

САПУТНИК

Чудни звуци одавали су његово присуство. Они  уобичајени, тако драги, тако знани, тог тренутка били су нестварни. Сабласни. Све је приписивала стању шока:  због изненадног одласка, због губитка, због осећаја  изневерености и није знала како да се бори са тим. Са  њим. Вече се већ спуштало, а као да није ни свануло.  Неки људи, уплакани, промицали су испред прозора  свести, у покушају да нешто учине за своје душе, да се искупе пред коначним, узалудно набрајајући речи утехе.  Кога од њих да одабере, на чије раме да спусти уморну  главу, када сви изгледају подједнако трагично. 
И друго јутро је свануло, са истим припадајућим  звуцима. Сада су већ и мачке реаговале. Кажу да оне  виде људском оку несазнатљиво, али немају дар казивања. Пиље немо погледа упртог. Мора им одвући  пажњу - непријатно је тако зблануте гледати их, у шта  год  да  пиље.  Не,  не  плашим  се  да  спавам  сама, одговарала је забринутим питањима, имам мачке. Те  језиве демоне, грактали су. А он је ћутао. Згрожен. Заиста си окружена демонима, хтео је да каже, али не  демонима у мачијем облику.
Ништа се не би променило све и да је рекао. Да је  могао да каже. Не би га послушала као ни толико пута пре. 


ТЕМЕЉ

Светло је већ замирало, а његов поглед није могао   да се одвоји од напуштене колибе. Осећао је да се ту  одиграло нешто необично и тај га је осећај данима вукао  да обилази ту чудну грађевину. Први корак начинио је   тек онда када је био потпуно сигуран да је безбедна од  урушавања. Претходних дана, попут археолога, испитивао је земљиште, квалитет и старост грађе, премеравао  темеље... Са тим прорачунима и из те близине, колиба је  добијала сасвим друге димензије. 
Ново сазнање учврстило га је у уверењу да је то  некада био велелепни дворац - са свим пратећим елементима, укључујући и мистерију, која је добијала на  тежини самим тим што нико никад није чуо да је дворац  ту постојао, нити га је ико, сем њега у машти, икада  видео. Али није се дао поколебати. Жеља да открије тајну  дворца,  надјачавала  је  рационалне  аргументе.  Нешто је засигурно постојало, неко је ту живео, трагови - незнатни али сасвим јасни - постојали су. Требало је  уклонити наслаге уплетене непрозирну паучину, раскрчити талог времена и пустити га да проговори и  дометне прави смисао.
А можда ту, заиста, није било никакве тајне,  покушавао је крајњим напорима да присвоји мисао пријатеља, можда је то била само његова жеља за пусто- ловином или потреба да свој магични свет подигне на  један виши ниво. Ипак, премишљао се, јер све је  указивало на то да нису у праву. Шта је то све, ни сам  није знао, али и то је било нешто.

Драган Димић

ЗАМИСЛИТЕ

Покушавам нешто да смислим, па, ето, мислим шта  ћу да смислим. Па, кад смислим шта ћу да мислим, онда  мислим то што мислим. И тако, док ја мислим о томе  што сам смислио да мислим, други који ме виде да  мислим, мисле да ја не знам шта они мисле о томе да ја  мислим. Па, они тако мисле да ја не знам шта они мисле  о томе што ја мислим. Па, онда мисле да ја мислим оно  што они мисле да мислим. А ја уопште не мислим то  што они мисле да мислим, већ мислим о ономе што сам  смислио да мислим - а то што сам ја смислио да мислим  то не могу, мислим, да вам кажем. Већ ви покушајте да  замислите шта ја мислим, а и то шта мисле они други о  томе да ја мислим оно што они мисле да мислим.
Мислим да је ово што сам мислио стварно вредно  да се о томе мисли, иако ће други вероватно мислити да  је то о чему сам ја мислио небитно за мишљење.


ЖУРИТИ

Целог живота журим. 
Жури у кревет, жури из кревета; жури у школу,
жури из школе; жури у теретану; на глуму, на тренинг;  утакмицу; код пријатеља; код рођака; код волиоца; код Творца... Жури да ухватиш мисао, жури да испустиш  смисао. Жури да урадиш ово, жури да урадиш оно, и ту нема краја. Журе и они да те однесу као неку смесу у  кућицу тесну. Журе и они да те се сете, али те су прилике ретке. Журим и сад, ка оној звезди, тамо високо,  коју не може да додирне обично око.   

Милан Добричић

ПОЉУБАЦ

Након потопа, на каљавом брду сликао сам ливаде.  Тик иза леђа зачух гласан пољубац. Окренух се. Осетих  као да ме је језа заувек шчепала. Преда мном је стајао  прљави забрађени човек у зеленом ратном оделу. Дисао  је гласно, гледао ме продорно и чачкао нос. Стресох се.  Он рашири очи, као да очекује одговор на постављено  питање. Узврпољих се. Он цокну, полако се окрете да  пође. Када је с муком подигао цокулу из блата, зачу се  јасан пољубац.


ЗРИКАВАЦ

Зрикавац је готово цело лето провео на мојој тераси. Ноћу сам се трудила да заспим пре него што он почне са својом музиком. Сваки покушај да га тачно лоцирам, да га откријем и некако избацим одатле, пропао је.  Чак му ни прекјучерашња олуја није убила вољу за свирком.
Моји су коначно дозволили Марку да преспава код  мене. Још си ти млада, велики је то корак, и слично.   Ипак, једном су морали да попусте. Скинула сам се, први пут осетила додир туђег нагог тела испод покривача. Мало смо шапутали, неколико пута сам се кратко  насмејала. Марко је, чврстим покретима пуним искуства, наместио моје тело и прекрио ме својом сенком.  Зрикавац је певао гласније него икад, покушавајући да  надјача дисање из собе.

Даница Добровски

РАЗГОВОР С МАТОШЕМ

Нестабилна паралела међу два супротна света.  Паралелне праве се секу у некој тачки. 
Под утицајем силе гравитације. Ајнштајн... Материјализовао физику? Ако се паралелни светови негде секу,  то може бити само ако уопште постоје; а ако су фиктивни? 
Књижевности се множе као ларве. Стојим пред  Андрићем и Крлежом. Никад их нисам видела, али их  упознала добро, јесам. Подмлаци, јунгграматикери стила, илуминатори. 
Све то пада у воду. Дневна политика. Ранији писци  су доминирали језиком као територијом.
Стојим пред њима, двојицом, и не верујем очима.  Не познају се. Тај други живот који се стиче на безгранично време само простим одапињањем, ни мало ми   не делује лак. Не могу да се помере, учине било шта,  било шта забележе. Осим тога, не могу чак ни да говоре!  Бронзани Матош седи, ижврљан љубавним порукама и  вулгарним описима. Загреб, један од мојих градова.  Матош вели „писци пишу, говорници говоре. не вјерујте   у причљивост писаца. хамартиа! они не умију лијепо  причати ни млатити, но да би сачували своја бивствујућа  свјетла, оставише слова. интровертни људи. овдје нам је  мјесто.” „На небу?”, питам ја. „На земљи, без ријечи.  међу  вама  без  одраза.  танталове  муке  божанских  потомака.”

Зоран Додеровић

ОЛАКШАЊЕ

Непознати журно сиђе низ степенице градског вецеа. Дао је ситан новац погрбљеној старици на улазу.  Она му пружи смотуљак папира и показа руком најближу кабину. Он потврдно климну главом и неста иза  врата ишараних графитима. Гурнуо је резу и скинуо капут. Поређао је листиће папира на даску ве-це шоље.  Извадио је канап из џепа капута, попео се на даску и   везао га за водокотлић. Цимнуо је канап неколико пута,  да провери да ли ће издржати. Ставио је омчу око врата.  На тренутак је изгледао неодлучно. Ипак начинио је мали искорак и у паду повукао воду. Листићи папира с  трагом његових прашњавих ципела разлетеше се по  плочицама. Један упаде у шољу и неста са млазом воде у  градској канализацији. 
Котлић је пиштао, пунећи се водом. У воденом  огледалу ве-це шоље треперео је његов одраз. Пољуљана сенка на зиду сасвим се умири.


ПЛЕСНА ШКОЛА

Као и претходних вечери у шетњи са псом застао  сам крај Саобраћајне школе. Кроз подрумски прозор  допирала је гласна музика. Уместо младих парова који  плешу под будним оком инструктора преда мном се  указаше необичне прилике. Крај пулта кантине стајао је  човек у маскирној униформи, са аутоматском пушком у  једној и флашом ракије у другој руци. На глави је носио  црну капуљачу која му је скривала лице. Услед гласне  музике; радило се о некој корачници; било је немогуће  чути шта маскирани виче. Повремено би запраштали  рафали. Недалеко одатле група младића обријаних глава, са ланцима око врата, уз звуке химне разбијала је  флаше и претила групи мушкараца и жена која се борила за права хомосексуалаца. Летели су комади столица,  јаја, псовке, прштало је стакло. Трансверстити су се  кисело смешкали. Монаси у углу су мудро ћутали и  тапкали у ритму псалма. Групица политичара стајала на  бини и бурно дебатовала. Да није избила туча, не би   били ни примећени, као ни родољубива песма, коју су   сви знали напамет. Покрај казана народне кухиње група  гладних чекала је у реду за оброк. Није им било до игре,  али су били приморани да играју коло. Незадовољни  појединци су звиждањем изражавали своја осећања.  Неколицину чланова неког управног одбора, књижевног  критичара, лекара, полицајца и судију обасјало је светло  рефлектора у тренутку када су примали мито. Побегли    су као бубашвабе. Војници су пуцали један на другог и  падали као покошени уз тактове реквијема. Групица  пензионера плесала је валцер испред шалтера банке, али  је зато махање њихових штапова подражавало мелодију  елегије. Жар у њиховим очима на тренутак би се  распирио и оживео нека давна времена, старе љубави и  познате мелодије намењене тренуцима радости и среће.
Нагнуо сам се да кроз прозор са решеткама видим  лице човека који је пуштао музику. На месту где се налазио пулт није било никог. Непознати је стајао негде  по страни. Скривен иза велике завесе и добро ушушкан  мраком.

Драгана Гавриловић

ТАЈНА ЈЕ У ПОГЛЕДУ

Сви  људи  на  овој  планети  имају,  мање-више,  сличне очи. Зато не би требало придавати превелику пажњу изгледу, облику, величини и боји нечијих очију.
Једина битна  разлика  је у - погледу!   

   
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ЉУДИ

Има појединих лица које вам већ на први поглед,  при првом утиску, из необјашњивих разлога изгледају некако позната, блиска; баш као што има лица која вам,  исто тако необјашњиво, изгледају туђа, далека.   
Време ту мало шта може да промени…

Јасна Жарковић

ПОКЛОН

Љут си. 
А кажеш да си тужан... добро, често је слично.
Тражиш да напишем причу о нама; како то да ми ти  ниси инспирација; у мојим причама те нема... Како је то могуће! - онако, себи у браду, као да питаш инспирацију, док си љут на мене.  Покушала сам да ти објасним како ће наша прича, доћи. Ти кажеш да је већ ту. Ја потврђујем.
-  Па зашто онда?   
-  Зато што не знам да ли би ти то волео.
-  Зашто сумњаш у оно што кажем; у то шта ја волим,  и да тебе волим? 
-  Знаш да никада не сумњам у оно што осећам, и зато немој питати да ли сумњам у оно што знам. Али не знам да ли ће се теби то допасти.
-  То. 
-  Да  осетиш  како  ће  твоја  љубав  бити  у  корицама књиге (а прича ће бити добра, и ја ћу морати да је  ставим и у те корице), и да знаш да ће за твоју  љубав знати, и да ће твоју љубав према мени читати, видети, можда заволети други. 
Не знам да ли желиш да своју љубав,  своју љубав, тако даш.     
А мораћеш.