Јоже Воларич

ХАИБУН О СЛОБОДИ

Та толико провидна реч, чији смисао разуме свак  по своме, а на жалост је такође користи тако и толико колико му услови и време дозвољавају. 
СЛОБОДА ЦУЦКА:   
ТРИ МЕТРА ЛАНЦА НА ЖИЦИ  … И ЛАЈАЊЕ. 
Мој ЛИБЕРТАС је измерљив са кесом, коју ми  сваки дан празни трговина, држава… и још много добронамерника. Радим што хоћу, када нико не види и  плачем, кад нико не чује.
СЛОБОДАН САМ 
КО ПТИЦА У КРЛЕЦИ,  СВАКИ ДАН ПЛАЧЕМ.
Имам безброј заштитника на свим нивоима и за  разне примере, који између осталог доста и добро једу.
ЉУБИТЕЉ ЖИВОТИЊА:  ПТИЦА У КРЛЕЦИ ПЕВА…  НЕ ОД ВЕСЕЉА.

Милан Врачар

КОЛПОРТЕР

Ово је прича са поентом. Стрпљиви читалац ће на  поенту ове приче наићи после још једанаест реченица.
Радивоје је колпортер. Заједно са ортаком Жгољом  има неколико тезги за продају новина у центру града. У  питању су недељне и месечне домаће и стране новине;  99% њих су обично ђубре, али народ их, ипак, купује.
Радивоје  запошљава  неколико  радника  на тим продајним местима. Обавезе су тих радника, поред продаје новина, да новине донесу из складишта и поређају на сталак пре почетка радног времена; да их по завршетку радног времена скину са сталка и врате у складиште; да два пута недељно претресу све новине у  складишту и према списку, који понекад и не стигне,  одвоје оне које се повлаче из продаје, увежу их у пакете  и врате у централни депо. Обавезе радника нису да се  испрљају као свиње од прашњавих новина, да исеку прсте на зарђале сталке, да им шаке испуцају од жуљева,  да се укоче стојећи осам сати у месту, да се нервирају до  лудила кад утврде да су неке новине из складишта   нестале - али то, ипак, не могу да избегну.
Кад продаја иде лоше, а и кад иде добро, Радивоје  кришом из складишта односи новине, обично оне најскупље. Онда направи попис, констатује минус и захтева  од радника да га надокнаде. Чуди се што му је све теже да нађе људе који ће да раде за њега.
Рекао сам на почетку да је ово прича са поентом.  Стрпљиви читалац је у могућности да поенту ове приче  прочита у следећој реченици.
Радивоје је један љигави гад; не купујте новине код  њега.


БЕЛО

Малолетни У.Д. и његов друг П.С. су се, у једном  тренутку спремности за експериментисање, док су били   у П.С.-овој кући, одлучили на заједничку мастурбацију.  Када су, после неког времена пригушеног стењања,  готово истовремено ејакулирали, У.Д. је приметио да се  боја његове сперме разликује од боје сперме његовог  друга.
- Зашто моје бело није тако бело? - зачуђено је питао.
- Ја користим нови екстра ефикасни избељивач који  даје бљештаву белину, а не оштећује тканину - одговорио му је друг. - Пробај га и ти.
У.Д. је одлучио да и он проба нови избељивач. П.С.  је отишао у купатило и вратио се са боцом избељивача, а  онда је У.Д. у три велика гутљаја искапио садржај. Смрт  је наступила убрзо, праћена широким асортиманом грчева, гушења, повраћања и раздирућих болова у стомаку.  Хитна помоћ, која је стигла два сата касније, могла је само да констатује смрт. 
Подељена су мишљења око тога зашто се У.Д.  одлучио да попије нови екстра ефикасни избељивач који  даје бљештаву белину, а не оштећује тканину, упркос  уочљивом упозорењу на амбалажи да је течност отровна. Једни верују да је то због луде храбрости по којој је  У.Д. био познат и коју је показивао пркосећи многим опасностима и упуштајући се у опасне подухвате.
Други мисле да је разлог то што је У.Д. важио за  веома такмичарски настројену особу, која је волела да побеђује и није могла да поднесе да било ко, па макар то  био и близак друг, буде у било чему бољи и бељи од  њега. Има их и који сматрају да се све десило јер је био  надуван као гузица.

Александра Врцељ

ПРИЧА О ЛОВЦУ И ЦРВЕНКАПИ

Црвенкапа је отворила очи и погледом ухватила  зрак сунца који је изводио перформанс на зиду. „Како је  лепа ова ружичаста и ова жута и ова црвена флека. Када  бих барем са неким могла да поделим своје откриће,     али, авај, са баком сам се посвађала, вука сам убила и  појела, и сада сам сасвим сама.” И тако она паде у  депресију и одлучи да тог дана не устаје из кревета.
И док је депримирана Црвенкапа лежала и гледала  у једну тачку у углу слушајући мађарски радио, кроз  шуму је пролазио ловац. Вребао је дивље звери као што   то ловци иначе раде и размишљао. Ужелео се Црвен- капичиног друштва, пожелео је да је позове на кафу, јер  знао је да је она врло драга, мада и психички лабилна  девојка. Тако ловац скрену са свога пута и дође до мале  беле кућице у шуми. Куцне три пута на прозор и ништа.  Позвони на врата, опет ништа. Гласно дозва Црвенкапицу именом, нико му не одговори. И ловац се окрете  и оде својим послом.
А  Црвенкапа  помисли  како  је  ловац  смртно  заљубљен у њу и како му не треба придавати пуно значаја, јер она, наравно, може да нађе десет пута бољег  фрајера од њега, окрете се на леђа и настави да зури у  плафон.


ОДА ЏЕМУ ОД КАЈСИЈА

О, бљештаво бакарно савршенство! Посматрам те  из прикрајка, бојећи се да ће неко приметити да ми  заокупљаш мисли већ данима. Кроз тебе се сунчева  светлост прелама богатије него кроз хиљаде призми.  Заводљивости окрутна, укусна, мирисна. Порочности.  Крај тебе пролазе људи не примећујући. Људи су  неспремни на екстазу непца. О, бљештаво бакарно савр- шенство, овај дијабетичар недостојан те је!

Дејан Вујанић

ЛЕГЕНДА О ЈУНАКОВОМ НАЈБОЉЕМ  ПРИЈАТЕЉУ

Јесу ли вам познате приче о људима  који падају у  рупе без дна? Углавном је у питању шаблонизирана фентези приповетка, накрцана мноштвом брадоња из  којих кипти древна  мудрост, ружних, злих лудака, невиних дама, прометејски расположених, али никад  доследних наочитих јунака и њихових верних пратилаца-жртвоноша, који се роде само зато да  спасу живот  свом врлом пријатељу и упадну притом у бездно. Готово  увек се нађе такав јуноша који поверује како је његов  живот мање вредан него јунаков. Има и оних који    постају свесни неправде због ексклузивног јунаковог   права на спасавање невине даме и труле Монархије.  Међутим, није било ни једног најбољег пријатеља који    се досетио да се побуни против овакве стереотипне   структуре бајке; да збаци и евентуално гиљотинира   краља, мудрог брадоњу пошаље код берберина или у  старачки дом, ћелавог лудака на брод код капетана    Фукоа, невину даму у бордел на усавршавање, а јунака    да окачи о клин. Филозоф би приметио да се најбољи  пријатељ неће спуштати толико ниско, али верујте,  филозоф нема појма шта прича: верни пратилац иде   ниско колико је то потребно, па и у рупу без дна. Он, у  таквој ситуацији, има довољно времена за размишљање,  па не би престављало изненађење и да се покаје: кад  помисли да се јунаком не рађа, већ постаје; али и верни  пратилац понекад нема појма шта говори. Рупа је  прогутала дете, пре него што га је револуција родила. 

Михаило Мића Вујанић

ВЕШТЕ РУКЕ

Мој деда по оцу, Дамјан, имао је веома веште руке.  Вештину је примењивао у прављењу дрвених скулптура    и опанака за укућане. Од свињских кожа опрљеним  приликом  годишњих кољевина на брзину би направио    по 15 пари опанака. У домаћинству је,  међутим,  било  28 чланова, што значи да их је тринаесторо увек остајало  босо. Ради равноправности деда би окупио све укућане и  међу њих убацио опанке. Најбржи и најспретнији били    су обувени до прве кише или снега. Овлажени опанци  били су укусна храна за свиње. Нико у кући није због тога очајавао. Знали су да ће идуће године добити  прилику да се обују. Било их је који су увек остајали  боси. Потомак сам једног од њих, с тим што сам отишао  корак даље - живећи у транзицији, постао сам и го.

Љубомир Вујовић

ИЗГУБЉЕНО СРЦЕ

Кад су се упознали, он се њој дивио, она се њему  дивила. Причали су о свему и свачему дајући једно  другом најлепши део себе. Он је њу обожавао, она је   њега обожавала. На дан венчања он је њој поклонио    своје срце, она је њему поклонила своје срце. И живели   су тако измешаних срца, он са њеним, она са његовим.  Пролазило време, он је почео мање да јој се диви, и она    је почела њему мање да се диви. Престали су да се  обожавају. Једног дана он је осетио да више не може да    је поднесе,. Истог дана и она је осетила да више не може  да га поднесе. Он је престао да излази из своје мале  собе, она је престала да излази из своје мале собе. Делио  их је опустели дневни боравак. Тог поподнева он је  прелиставао мале огласе, и она је тог поподнева прели- ставала мале огласе. Било му је чудно кад је запазио два  огласа под шифром „изгубљено срце”. И њој је било  чудно када је запазила два огласа под шифром „изгу- бљено срце”. Онда је он обавио телефонски разговор, и  она је обавила телефонски разговор. Ујутро он је раније  кренуо на посао. И она је тог јутра раније кренула на  посао. Око поднева њему је стигао први е-mail, и њој је  око поднева стигао први е-mail. Већ предвече он се њој  дивио, она се њему дивила. Писали су о свему и свачему  дајући једно другом најлепши део себе. Кроз два дана он  је њу обожавао, она је њега обожавала. Те вечери, кад су  се срели испод сата, били су шокирани. Он је њој вратио  њено срце, она је њему вратила његово срце.

Славенка Гемовић

СТАРИ ПРИЈАТЕЉ

Отвараш врата, а на вратима писмо. Погледаш га,  узмеш у руку и почнеш да га читаш. Схваташ да те се  стари пријатељ сетио. Дирнуло те то у душу. Враћаш се   у прошлост. Размишљаш да ли је било пролеће или лето  када си на обали реке тражио мостове између себе и њега. Запиташ се на тренутак да ли да пођеш у родни   крај, да би га поново срео. Препознао си трагове сећања  на њега иако си мислио да си га заборавио. У духу твом  понавља се то време и све ти изгледа бескрајно лепо.

Ненад Глишић

ГРАДСКИ КОЗАР

Одећа, стара, изложена киши и сунцу. Пиљи у  пролазнике маскиран у страшило из предграђа.
Пиљи и у мене. Сред мешина које брсте подетињило страшило испраћа ужурбани живот.
Понекад га чујем како изјављује љубав мекећући.


ЗАМИШЉАЊЕ

Замишљени туриста у замишљено веселом расположењу је, наглим покретом и на подмукао начин, бацио  своје замишљено дете у Фонтану Жеља. Замишљена публика је све то нема посматрала.
После краћег времена Сви су кренули да се разилазе са Замишљеног трга, јер је дете испливало. Пожурили су да се врате у своје замишљене животе у Замишљеним оазама. Нико није могао да зна колико је велика била замишљена жеља замишљеног туристе. Замислите само!

Данијел Гујић

РАВНОТЕЖА

Чудно је изгледао тај младић кога сам то јутро  случајно срео. Лице му је било влажно од јутарње магле  која је стално некако бежала од нас, поглед сањив а  покрети сувише спори за једног пастира. Док је ходао, њихао је благо раменима у ритму хода и сигурно би  мамио вреле уздахе локалних девојака да их је у тим  крајевима било. Причао је онако како је и живео, споро и неповезано, не питајући ме каква ме је невоља натерала да се потуцам по тим крајевима.
Док је изводио овце из тора, забављао се потурајући им свој изрезбарени штап под ноге, а овце су, пратећи свог овна предводника, послушно прескакале, чак и онда када је пастир заузет својим дужностима  нестао у магли, ударајући штапом весело у ритму корака. Гледао сам у неверици како прескачу преко те невидљиве препреке, спремне ваљда да прате једна другу и у  смрт не марећи за свет око себе.
Увек сам се плашио да ћу бити један од оних људи  који се касно пробуде. Отворићу очи једног дана, мислио сам, погледаћу своје лице у огледалу, а оно ће мене  погледати неким туђим очима, очима човека чији сам  живот живео. 
Како препознати себе у овом сулудом свету? Како  објаснити људима да штап који прескачемо већ одавно није ту, да нема препрека осим оних које сами себи  поставимо. Зар је могуће да још нисмо схватили да  земља није округла, него равна плоча, чији сав терет  лежи на плећима неколицине оних који су је направили оваквом каква је, и да ћемо падати дуго и болно ако  терет постане претежак.

Дражан Гуњача

МИР

Замислите сутра један задатак из физике, у било  којој основној школи у свијету, који би гласио: „Колики  пут треба пријећи бомба с екрана нашег ТВ-а смјештеног у нашој удобној, топлој дневној соби до њеног  падања на ту исту собу?” Или, ако је то питање данас  постало скоро банално, онда мало софистицираније, из  неког другог предмета, рецимо, логике: „Зашто бомба  коју данас гледате на екрану ТВ-а у тој дневној соби,  сутра може бити бачена на ту исту собу из невидљивог  авиона или из руку неког надобудног фанатика, сам бог  зна које провенијенције?” Додуше, могу се поставити и  потпитања типа тко управља невидљивим авионом или  тко је задојио сулудог терористу настраним идејама, али  то је без значаја за оне који се затекну у соби, зар не?
Кад се то сагледа у том контексту, намеће се једно- ставно питање: што је то мир? Живот без рата? Дјелимично. Најједноставнији одговор би био: мир је живот  без страха. Без страха од бомби, тероризма, политичких  прогона, озонских рупа, истребљења ових или оних  врста…
Никада у повијести човјечанства мир није био по- требнији, а никада није мање значио него данас. Зато,   док  још  можемо,  покушајмо  будућим  генерацијама  оставити барем наду да је он могућ. А вријеме нам полако али сигурно истиче… 
Звучи претенциозно? Преједноставно? Далеко је то  и од једног и од другог.