Александра Божић   

ПОРАЗ

Таква новембарска јутра нису честа. Изненада груне сунце и све личи на април: врви од људи, пчела,  лавежа…
Такво ме јутро једном преварило, па сам ходала до  умора и удисала све мирисе света.
Није требало да успорим и ослушкујем туђи разговор.
Међутим, истина вреба! 
Рече једна прилика другој: „За осамом једино чезнем! Ништа ми руке више не дотичу, ни цвећа, ни  жена, и очи ми сем црвеног, не виде. Бејах на путу да  покорим порок, да добијем рат. Бог ће се радовати,  мишљах. А сада носам празна писма, живим дане без  назива, машту сам продао и жеље. Још једино чезнем за  осамом, док смрт не прекрати…”
Више ме варљива јутра нису мамила.  Шта ћу са сопственом истином?
Хоћу ли стићи тамо где желим? Једино се бојим  затворених врата вољеног царства!

Милана Божић

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ МРЗЕО ПОНЕДЕЉАК

Говорио је да је бенигна особа, да чучи у свом углу  и поставља замке доколици.
Волео је јутарње новине, наслове исписане великим  словима, тв програм и укрштене речи које су штампали само недељом.
Разговарао је са птицама на прозору. Оне су волеле  да га слушају.
Говорио је мало. Кратким реченицама. Без и једне  сувишне речи.
Имао је познанике. Никад пријатеље. 
Зашао је у четврту деценију свог живота. Био је на средини пута. 
Ствари из његовог стана су нестајале. Продавао их је, бацао, поклањао ... Нису му биле потребне да би био  задовољан.
Имао је јаке и дуге главобоље. У циклусима. И  готово увек су почињале понедељком.
Није волео телефон. И непознат, захтеван глас са  друге стране жице. Пуштао је да телефон дуго звони.  Јављао се понекад. Углавном када је требало да прими  неку од поруџбина. Спустио би слушалицу и исписао име и адресу. 
Леп рукопис је одавао његову интелигенцију.  Волео је жене са малим грудима. Долазиле су код њега викендом. Остајале би дан-два, никад дуже. Али  увек су се враћале.
Волео је да им даје чудне надимке. 
Волео је мале панкерке са поцепаним чарапама.  Волео је да седи на WC шољи док пишки. 
Волео је дуга кишна поподнева и јаzz. И укус који су у устима остављале шненокле.
Био је понедељак. Јутро је мирисало на енглески  чај са млеком.
Узео је грицкалицу и скратио нокте на кажипрсту и  палцу. Никад није секао све нокте одједном. Само један. Или средњи и мали прст. Или само палац.
Неко је позвонио на вратима. Једном. Двапут. Трипут.
Запалио је цигарету и зурио у мале инсекте који су  безбрижно шетали по шпорету у кухињи.

Владимир Бојковић

ДУНАВ

У мислима сам поред Дунава. Касни новембар, бео- градско ушће. Небо бледо, зграде меке под испијеним  сунцем. Све је сумњиво као сан. Београд је под златном  чипком уморног сунца. Једино Дунав тмуран опомиње. 
Тачно је 16 сати, седим на клупи, прилично је хладно.  Чува ме топли капут и дебели шал. Дунав доноси хладноћу, он је као смрт. На тренутак помислим да се бацим    у њега и не изађем. Онда се поново створим окрепљен.   
То би било фино - да умрем и опет се родим. Али ако  скочим, више се нећу вратити и то је оно што граничи сан и стварност. Небо је чудно, као нека игра. Даје своје  последње тренутке просипајући црвену, розе, чак и жуту  боју. Ваздух је оштар, хладан, долази са мртвог жутог  Дунава и има неке свечаности у њему. Гледам на сат,  тачно је 16 сати и 10 мин., земља се лагано окреће, сунце  још једном умире, у мојим очима долазе звезде севера, чавке гракћу злокобно са Калемегдана, тешки бродови  руше достојанство Дунаву. Хиљаде звукова, аутомобилских, трамвајских, бродских, дечијих... Осећам се лепо, као део једне савршене слике. Устајем. Гледам  Дунав, потрчим и скочим... али само у мислима. На путу до градског превоза бићу у Дунаву, ствараћу се нови ја, а чим дођем кући, родићу се неком новом атмосфером,  звуком, сликом. Чудно, Дунав изгледа мртво а мени даје  живот.
И тако испловим на пучину стварности. Схватам да  сам у парку, да је несносна жега, да је средина августа,да седим сам на клупи непосредно до манастира, да је  тачно 13 сати  и 12 мин., да врапци симпатично вриште,  да на суседној клупи седе забринути пензионери због  кише које дуго нема, да једна плавокоса девојчица тражи оцу да јој купи сладолед, да су борови у парку лепи...  и да је све у овом граду лепо, нежно и нестварно... још   кад бих само знао шта да тражим у свему томе...

Бранислав Брзаковић

КРАТКИ ТОК ПРИЧЕ ЛЕПИДОПТЕРА

Ја  Енос, син јутарње звезде, исписујем ове речи на  дефинисаном пергаменту док на моје руке пада паперје  бинарног система. Рођен сам у години маслиновог дрвета, као роб краљице Електре, игром случаја изабран да  спозна светлост круга. Чекао годинама, као скуп људских елемената, у тами кошнице да се пробуди у мени, у  магли снова, скривена, из пихтијасте рептилове чауре,  тамна, непрозирна, мисао о слободи…У столећу коцке,  затворен у лавиринту седам смарагдних огледала, загледан у празан папир где је прошлост истоветна будућности, посут латицама руже, сањам о трептају корена    ока, сребрни кључ на длану који анђелу на плавом облаку отвара врата аритметике… Брзим кораком ка обали  океана, бежећи испред кишне хармоније и црних сенки  инсеката,  кидајући у мрачним улицама пете димензије  једну за другом мрежу страха, на раскрсници у говор- ници коју месец обасјава, зазвонио је по четврти пут  телефон протокола и кроз виртуалну биномну спиралу  одвео ме пред капије града са златним крововима; из  чијег светилишта допире тиха молитва љубави…


АВЕС

Поново, сам на врху пирамиде, саграђене у пуcтињском песку на самој литици звездане сфере, сагнуте  главе уз јутарњи чај и горку чоколаду, пред архитектом  велике књиге о бројевима, где последњим атомом кри- стала аквамарина, заустављам функције бездана и оспо- равам векторску постојаност клатна,  чији ток је престао  да се слива низ олтар геометрије, да би се остварило  пророчанство Абакуса, о задатој еволуцији близанаца  који се безбрижно играју поред заветног ковчега, док их  прекрива снег и поезија… И када дође мој крај и време  мог краја, испод рушевина заветне катедрале, из тамне  зенице Јупитеровог ока огласиће се сова, махнути три-  пут крилима и одлетети у сусрет „ЕВРОПИ”.

Бранислава Васић

ПАРЧЕ АГОНИЈЕ

„Дођавола с мудровањем!” узвикнула је полугласно  и сркнула остатак млаке кафе заједно с талогом. „Мање  анализе, више живота!” На столу је лежала Антологија  српске авангардне приповетке, Библија отворена на про- року Исаији, бојице, белило и staedler гумица. По ивици  шоље са Hill top овцама шетала се мува. Ниједна се гра-    на није померила. Све је ћутало. Спустила је оловку и  дубоко уздахнула. Ваздух се затровао агонијом. Али  само за моменат. Дунуо је ветар, па је опет све заћутало.  Као да се у куту усана скрио смешак. Или је и то била  оптичка варка?


ПЕПЕЉУГА

„Рођена  си  у  свету  светлости  и  драгуља”,  чуо  се  глас, не знам одакле. Лебдимо по балској дворани. За- гледана у принчеве као море плаве очи, осећам плави  сатен како, како ми пријања уз кожу и схватам да сам  богиња, центар универзума. Колико ово већ траје? Може  бити и читаву вечност, можда и само пар минута, сад то  није важно, јер ту припадам. Знам то. Као ледена чаша воде преко пустињске жеђи… Савршено сазвучје тонова  дражи ми потиљак и ја растем, растем, летим… само ме  сјајна златна таваница, налик на Нови Јерусалим,  спречава да се винем у небо. Принц је опчињен мноме, ми смо неким чудом рођени због овог тренутка, доживљавамо га изнова милионити пут. Уз велики тресак све се руши, осећам оштар бол у потиљку. Зар је већ поноћ    или је неко нагло затворио књигу? 
Клупа је прилично хладна. Срање, опет смо заспали  на улици. Нога ми је утрнула, па покушавам да је проте- гнем. Сувише је хладно за старке у ово доба године. Опажам још једну ногу поред себе. Дефинитивно није  моја. Гурнем га. „Еј, је л’ остало шта?” Рука му је прљава, жута од дувана. Гура ми упаљени џоинт под нос.   Не знам зашто, али питам: „Је л’ волиш ти мене,    стварно?” „Наравно”, мрмља и завлачи ми руку између  ногу. Затварам очи. Покушавам да осетим језу у потиљку. Ништа. Отварам очи, Ајфелова кула сија у да- љини. Поново их затворим и отворим, на Мосту св. Тројства је нека гужва. Канал гранде, нека улица у  Инсбруку….

Вјекослав Видаковић

МОГ ЖИВОТА ПРИЧА

Моја жена и ја имамо исти датум рођења. 16. децембар. Разлика у годинама је незнатна. Две, у моју  корист. (У животној доби сам које ми даје за право да  израз „корист” у оваквим приликама сматрам неадекватним, али то, сада, заиста није важно...).
Пут који је водио до потврђивања ове чињенице је  био дуг и вијугав. 
Веродостојност  мојих  основних  података  беше,  наравно, неспорна. Поготово мени. Што значи да је ситуација моје драге по том питању била замршенија  него што се могло претпоставити... Наиме, чак три  датума (нешто слично као код Тита) су, стицајем околности (драматичан порођај, извршен у ванболничким условима, критично здравствено стање мајке и бебе, и  тек нешто боље локалног матичара), фигурирала као  могући датуми њеног рођења: 16. децембар, 17. децембар и 3. јануар. 
Званично  признат  је  овај  последњи.  Под  тим  датумом уписана је у србијанску књигу живих. 
Пошто ваше време поштујем колико и властити  простор, нећу вас замарати причом о томе како смо пролећа ’99, у касним вечерњим сатима, уз помоћ светлости свећа, лелујаве и несигурне попут меморије моје  тада будуће таште, вечитог календара и компликованих  математичких операција установили да нам је датум  рођења, ипак, истоветан... 
Од тог времена она свој, не тако уобичајен, случај  воли да прокоментарише речима: „Од малена крадем  богу  дане.”
А сваки пут кад се похвали да је добила комплимент који дотиче тему међусобног односа њеног изгледа и година, ја је злобно подсетим на извесну неусаглашеност датума из њене прошлости. Број могућих теза тад постаје бесконачан.
Откада смо заједно, читање хороскопа ми се чине  бесмисленијим него раније.


ПРИЧА МОГ ЖИВОТА

Сео сам за компјутер са намером да будним портирима, уличним продавцима из нужде, бирократама и  њиховим краватама, активистима, пасивистима, пацифистима и осталим кандидатима за честитке, викенд  наркоманима и хонорарним проституткама, незаситим  благајницима, органима гоњења, њиховим глувим доуш- ницима и кратковидим очевицима, власницима капитала  (укључујући и Марксов), реформаторима - аниматорима    и  осталим  професионалним  усрећитељима,  амбициозним лоповима, неамбициозним лоповима, спортистима који ће се „трудити да оправдају указано поверење”...     (Клинцу  са  четвртог  спрата  који  сада  вришти  у  ходнику)... пореским обвезницима, корисницима и наметницима, шампионима шанкова спремним за нову туру, M,  L, XL, XXL  i  XXXL  акционарима,  контроверзним  бизнисменима и свим њиховим прстеновима обезбеђења,  фудбалерима без осећаја за ритам, волеј и слух, онима  који полажу заклетву (рату или Хипократу, свеједно),  плаћеним и неплаћеним убицама, монетарним ударачима, члановима Адвокатске коморе Содоме и Гоморе,  трпљеним - спасеним, и свим осталим безгрешним  мудоњама и грешним безмудима, јебем милу нану... 
а онда сам се уплашио и одлучио да променим  наслов.

Предраг Виденовић

ЗЛОКОБНА ТИШИНА
(унутрашњи психолошки  монолог)

Пљескање длановима. Пљескање, дуго пљескање.  Дуго попут читаве вечности. Да сам им између дланова  ставио  месо,  мислим  да  би  милионе  пљескавица  умесили; да су им између дланова комарци, мислим да  би их због мене све побили; да су им између дланова  насилници, били би готови; да у сали нема ни мало  прашине, мислим да би се створила од аплауза, почела  би да гуши веома јако оне који не тапшу, тако да би и  они протапшали заједно с њима - да би се задихали и  ојачали своја плућа. Али ја нећу да тапшу лажно!? 
Ево га аплауз! Нисам ни приметио да је крај. Еј ви,  зар не видите: нема млевеног меса; нема комараца; нема  насилника - па чини вам се!!! О људи! Шта вам је, нема  злобника, сам сам их измислио. Учинило вам се. Нису  они лоши. Немојте аплаудирати. Молим вас прекините. Све је била само  лаж. Молим вас, има ли у сали имало  прашине? Да ли се неко гуши? Да ли неко уопште  кашље? Ето видите. „Кх.Кх”. Шта је, забога, том човеку? Помозите му, био сам у праву. Он се гуши. Леле   мајко. Почео је да тапше. Други су га наговорили. Леле  мајко, шта ако је све ово истина? Шта ако је ово стварно  моја подсвест предвидела? Ле, ле…
Знам, обећаћу им да ћу поново доћи (али тад  извођење неће бити ни упола добро као сад. Нећу их  вређати на почетку. Уплашићу се - имаћу трему. Бићу  миран као јагње). Е, хеј. Доћи ћу поново. Доћи ћу  поново. Невероватно!!! Аплауз се стишава. Зашто су  стали? Нису ме ваљда разумели. Немогуће!
Мајко моја. Каква тишина. Леле, тишина. И даље  траје. Каква гробна тишина. Морам поново да чујем  аплауз…

Душан Влајковић-Митрованов

МЕСЕЧАР

Пешачио сам читаву ноћ и пробудио се у туђем  кревету поред непознате жене.
„Осећај  се  као  код  куће”,  рекла  је  док  ми  је  ноге  прала у камилици.
Њен мушкарац је у авану дробио чичково семе и  мешао га са уљем од кантариона. „Да, осећај се као код куће”, рекао је док је мазао стопала лековитом смешом.
„После  јела,  можда  попијемо  ракију  за  добар  пут, а? Ваља се.”
Климнуо сам потврдно главом.  Жена је пеглала његову пиџаму.

Роберто Водановић
О БОГОВИМА И ЉУДИМА

Отворио сам прозоре. Кућа гледа. Отворио сам   врата, кућа дише и прича. Ујутро одлазимо ван. Враћамо  се. Улазимо. Излазимо. Улазимо. Излазимо. Унутра, ван,  унутра, ван, унутра, ван, унутрааааа… Свршимо.

* * *

Боговима  смо  одавно  одрубили  главе,  ми  невјерници, анархисти, комунисти, боеми и најгори од  свих умјетници. Боговима смо одрубили главе и они  сада падају на гузице.


РАВНА ЦРТА

Ходам. Окренем се сваких неколико корака. Гле- дам. Видим само своју сјену. Знао сам да ме нетко  прати. Напетост у тијелу расте. Буја. Бол у глави. Како  се ријешити осјећаја да вријеме пребрзо пролази?
Цеста. Зграде. Аутомобили са дугим свјетлима. Људи са кишобранима. Пси са подвијеним реповима. Полицајци са листићима спортске кладионице.
Дрворед. Стабла на мртвој стражи. Проматрају нас  гадљиво. Подругљиво.
Град одбија заспати. Мјесечари нашим ноћима.  Ја, накупина костију и меса… 
Удахнем. Кроз нос. Полако. Споро. На тренутак
зрак задржавам у плућима, а онда још спорије истискујем ван.
Удах. Издах. 
А онда поново. Удахнем. Полако. Споро. На тренутак зрак задржавам у плућима, а онда још спорије истискујем ван.
Удах. Издах. 
А онда поново. Очи су ми затворене. Не мислим.
Не осјећам. Можда само сунце на кожи. Удахнем. Полако. Споро. На трен зрак задржим у плућима. Прсни кош  ми се надима. Испуштам зрак. Издахнуо сам…

Злата Воларич

МОЈ ПЕГАЗ ИЛИ: ЗАШТО ИМАМО МНОГО КЊИГА

Мој коњ се зове Пегаз. 
Жељан је био славе, па је полетео ка сунцу. Тамо се од врућине укрутио и није више могао летети.  Пао је на Земљу и разбио се на хиљаду и више комадића. Из сваког парчета је израстао нови Пегаз и  сваки створио хиљаду и више књига. Због тога их имамо  на свету милијарде и више…
Волим књиге.  Хвала Пегазима!