Нермин Агановић

2004

Још један дан је пролазио, завијајући потмуло као сирена полицијског аута у почетним сценама акционог
филма б продукције. Вукао се према своме крају као комарац препун крви. Дебео и бахат. Колико је само људи тог дана остало без посла, колико их је остало на улицама лежати беспокретно попут одбачених новина, колико их је изгубило живце па су одузели нечији живот или сопствени. Колико је само реторике вребало иза сваког ћошка, сваког тренутка, чекајући као ловац да се окоми на човјека збуњеног и омамљеног од 36 степени у аугусту. У крајњем случају никога није било брига за ове статистичке податке. Свако је гледао како да превали дан што безболније. Фућкало им се за све остало. Могла је падати и киша наоштрених сјечива, али уколико се нису забадала у њихову гузицу... као да нису ни падала. Шта ме заболи ухо што су тамо неку Фатиму из Ирака убили из чиста мира напунивши јој тијело оловом! – мислио је Мујо бришући знојаво чело марамицом. – И што су је прије тога скинули до гола, вјероватно силовали и тјерали на орални секс са осталим заробљеницима!
Ноћ је пала на град као мртвац избачен из пртљажника, тешка и смрдљива. Саобраћај се прориједио као коса на тјемену Зинедина Зидана. Нова година славила се тек за пар мјесеци тако да је 2004. још увијек била на свачијим устима као неизљечиви херпес.
- Јебем ти 2004. и ко је створи – рече Мујо, пљуну, и уђе у први хаустор са лијеве стране. А мене заболи курац шта је касније било са њим.




МАЛА КЊИГА О ЖЕНАМА
(одломак из хала новеле „6 дијелова обједињених под једну књигу под називом само неки од најбољих радова из великог опуса необјављених дјела прозног карактера још неоткривеног генија или тако нешто”)

Била једном једна жена која је након неког дужег времена постала старица, а нетом послије и умрла.
Била једном једна жена што је увијек мислила да је дебела иако није била, па је тако сама себе изгладњела
до смрти.
Била једном једна жена јако дугог језика који јој се једном приликом заплео у грлу и тако је угушио.
Била једном једна жена којој је све сметало, па јој је тако засметао чак и сам живот и то тако јако да се бацила на под и умрла.
Била једном једна жена која је живот дала своме вољеноме и тако умрла.
Била једном једна жена која је умрла док је правила ручак и ручак је загорио.
Била једном једна жена која је страшно пуно пушила и сви су јој говорили да престане јер ће умријети, а онда су је нешто касније, кад је престала пушити, ударила кола и убила на лицу мјеста.
Била једном једна жена која је жељела да промјени свијет али није стигла јер је кад је то пожељела већ била
врло стара.
Била једном једна жена која се умјесто да уђе у воз бацила под њега и онда су о њој многи писали.
Била једном једна жена много висока која се једном у журби заборавила сагнути кад је улазила у трамвај тако да је снажно ударила главом о рукохват и умрла.

Милош Анђелковић

САН

Усним ти ја тако; Чекамо ти Жаре и ја Годоа, кад оно мрка капа. А ми као и увек немирна духа и слабих надања покуписмо прње и кренусмо да лутамо (без циља и посебне намере). Лутасмо, тражисмо, пили смо (за клопу нисмо имали) и наиђосмо на неке другаре и наста журка. А кад их упитасмо шта они уопште раде, рекоше нам да чекају Годоа. И Годоo дође, и сви се окупише око њега. А Жаре и ја се растужисмо, јер осећасмо се преварени. Остадосмо да стојимо са стране, јадни чемерни и упадљиво глупи. И таман кaда је и Вера (са којом смо ионако слабо стајали) почела да нас напушта, одгурну Годоо наше другове, окрену се према нама и љутито рече:
„Где сте ви грбе? Вас тражим! Што ме онако испалисте. Отпао сам чекајући!”

Влада Антић

ПОНОС

Ветар је мрсио перје црног лука. Главица се зло мрштила. Чврсто се брадом прихватила за земљу и тру-
дила се да остане мирна. Перја су се повијала до земље. Већ је осетио хладноћу влажног тла крајевима зеленог перја. Толики труд ће бити узалуд. Награда за најлепше перје. Награда за најлепшу боју. Лепо су му говорили да не пркоси времену и да остане по страни. Али не, он је хтео да буде изузетак. Чак је на крајевима пустио и кићанке. Како су само јуче лепо изгледале. Дивили су се.
Остали од његове сабраће су му завидели. И мрзели га. Мржња. Ветар. Мржња је покренула ветар. Ветар је покренуо перје. Перје је дотакло земљу. Онда је ветар стао. Најлепши се у пољу црног лука више није назирао.

Биљана Бабић

НЕСПОРАЗУМ

Као очаран прстима лагано прелази преко листова нове књиге упознајући је.
Данима су заједно.
Послије годину дана остављена књига са врха полице оптужује га да ју је искористио.
Он се не осврће, јер као очаран прстима лагано прелази преко листова нове књиге...

Марко Бакић

МРТВИЛО

Соба испуњена димом, тихом музиком, мушким и женским телима.
Полако испијају кафу.
Жар цигарета и дим што куља из полуспржених ноздрва шире канцер, али... то никоме не смета.
Сви су одевени. Неко је обувен, а неко и није (мадаизгледа да нисам једино ја, прим. аут.).
Погледи им потпуно фиксирани. Ћуте. Док ја, са свим својим немирима, не могу поднети то, ту без-
идејност и сам.
„Врти ли се?”
Чујем то, али не видим да ико миче уснама.
„А, мислиш ли да је фер?”, опет се зачуло однекуд.
Одговорих без размишљања:
„Не… знам да одлази, онако како и дође.”
...тишина…
„Песма је ту, ако ће ти бити лакше!”, рекох.
Брзо се надовезао:
„Ма, нема везе… све оне су увек ту да почну и напокон дођу крају, остављајући празнину чекања сле-
деће.”
Талас хладноће прострујао је кроз мене, носећи за собом последње речи, Непознатога…
„За само један секунд, све што је било, више никад неће бити фер!”
Заборављајући се, наглас одговорих на прво постављено ми питање:
„Врти, врти… као онда онај рингишпил, брзином ветра.”
У следећем тренутку сви су ме зачуђено погледали, не проговоривши... да би се опет вратили у своје прво-
битно стање мртвила.
Мислим... једва су дочекали.

Никола Басара

САРМА

Играла је по дискотекама, промоцијама, чак и на не- ким спотовима. Давно је то било.
Више се не бави тиме. 
Сада ме привлачи мирис њене сарме који долази из комшијине кухиње. И то само недељом.

Маја Бегановић

*

Изломљена форма моје сјенке. Плава на бијелом.  Осматрам тренутак. Љето. Да ли су могуће тежина и ље- пота на истом мјесту? Поново жудња. Поново страст.  Уживање у ријечима које клизе страницом пред мојим  погледом. Бијела на плавом. Сјенка. Форма у којој је  предочавам. Слика? Пјесма? 

*

Равни по којима ходам сијеку се у простору. Кад  дуго гледам, боле ме очи. Које ћу средство употријебити  да ти пренесем осјећај? Зелена сијече жуту. Излаз се  издваја јасно - бијел је. Напусти боју. Напусти ријеч.
Умријећу гледајући како се нова раван наслања на  постојећу. То никад неће стати. Мисли. 

Рајна Беговић

КРУГ

Псићу! Вртиш се преда мном већ пола сата у круг,  ловећи свој реп. А кад га ухватиш, болно јекнеш. Па  ипак,као да се ништа десило није, настављаш још брже  трку.   
Доста је, псићу! Разумела сам игру твоју. Тачно  је… Све је круг, и све се врти у круг.   
И рађање… И живљење… И смрт.   
И кад год то човек не схвати, он као ти болно зајечи трошећи снагу, вољу и милион речи да трку заустави.   Али мора да трчи и треба да трчи. Јер све је круг и све мора бити круг!

Милица Благојевић-Јанковић

ПРАЗНА ПРИЧА

Стомак ми завија, празан. Гладан сам. 
Џепови од једине плаве кошуље празни су. Немам ни кинте. 
На столу празна кутија цигарета… Гледам у празно кроз празне зенице и видим празан свет. 
Руке ми хладне. Не грле никог. Отворене шаке гњурам у празно. 
Празна чаша на празном столу. Жедан сам и жедан… 
Из празне куће изађем у празно двориште. Погледам у небо. Празно. На њему ни облака ни птица. Сунце  не видим… Не тражим више ништа. Знам - празно је   све.
Како се само празно осећам и ја. Празним речима  причам сам са собом у празно… Нико ме не чује.

Дејан Богојевић

У УТРОБИ ПОДРУМА

Видео сам гомилу изукрштаних дасака на самом  улазу у подрум. Неколико огољених цигала и врата, тек  одшкринута. Из унутрашњости подрума ширио се некакав мирис тескобе. Реско је пецкао ноздрве које су се у  спорим ритмовима шириле и скупљале.
Стајати испред једног непознатог подрума не значи  много, чак, не значи ништа, али сам и даље стајао. Очекивао сам нешто. Или нисам имао куд. Или сам морао   ући унутра. У утробу. Заронити и осетити...
Семантичко сећање. Престао сам да мислим о телефонском разговору, јуче, са непознатом женском осо-  бом, која је хтела да сазна шта ћу радити, управо, данас.
Зашто не бих стигао у неко сасвим друго детињство. Листам стрип за стрипом, жив и здрав. Изговарам  најчудније стихове. Испијам последњи гутљај сока од  зове. Не правим свирале. Тајанствени пламен гасим длановима. Не могу да одолим шарму прерушавања и зато  улазим и у овај подрум као властиту пећину, избегавајући додире.   


ИСИЈАВАЊЕ КОЖЕ

Та мисао ме уверила да познајем најскривеније  тајне живљења. И тако поносан кренуо сам у нове окршаје сна. Покушавајући да изнова спознам дубине, цвeтне  белине, препоручљивост самоће, опоре границе, мале мрље гомиле, раширене зраке светлости смрти. Осим  тога, постао сам наследник једног старог предмета који  ми је уливао додатну снагу. Од тог дана моја кожа је  исијавала неку чудесну светлост која је успостављала  праву равнотежу између тела и душе. Још један експеримент тананих одличја.
Започети нову причу овог тренутка није имало   битнијег значаја. Прича би објаснила тајне. Тајне би   постале само делови приче. Јунаци би били само делови  тајне. У међусобном  хаосу.   
Небо је тамно.   
Кожа исијава. Неразумљиво… Трагови остају по
ужареном земаљском песку. Збуњен, почињем да говорим сасвим другим гласом. После дужег времена успевам да откријем ко уствари говори. Остајем нем.