Potresnu borbu samohranog oca Masimilijana Jovanovića iz Beograda, koji je u nemaštini rešio da odškoluje svoju decu i izvede ih na pravi put, zabeležio je novinar Blica Mićo Babić. Njegova ljudska priča o ovoj porodici brzo se pretvorila u jedan od najčitanijih blog postova u Srbiji. Od trenutka objavljivanja priče, pomoć za Jovanoviće je počela da pristiže sa svih strana. Tekst Mića Babića vam prenosimo u celini.

Najhrabriji otac. Upravo tim rečima ću nazvati Masimilijana Jovanovića iz Beograda. Za njegovu priču sam saznao preko komentara na Blicu. Na vest da keruša Mila tarži novi dom, neko je u komentaru ostavio(parafraziram):"Lako ćemo za kerušu, dođite na Voždovac da vidite kako živi jedan otac sa decom". Iako je puno socijalnih slučajeva i problema u našem gradu i državi, ovaj me posebno dotakao...
 I odlučim da pronađem tog oca. Posle 3 sata tumaranja po Voždovcu, jedan stariji čovek mi reče da to ne može biti niko drugi do Makso. I pokaza mi put do Maksinog doma. Smešten između zgrada u porušenom kućerku, zatekoh Masimilijana i njegova dva mala sina: Nemanju(11) i Stefana(6).



Zatekao sam ih u jednom delu porušene kuće od koje je ostao sobičak. Sve što imaju je jedan dušek i na njemu njih trojica zagrljeni. Zadržao sam nekako suze, sve mi je bilo jasno...Objasni mi Makso da ga je žena ostavila pre četiri godine i otišla. I od tada kreće njegova najveća životna bitka. Izvesti na pravi put dva mala sina.
 Prvo je sud odlučio da će se on (prema iskazima svedoka i proceni komisije) bolje starati o njima dvojici, a njegovoj bivšoj supruzi naredio je da svaki mesec plaća 4000 dinara kao pomoć deci. Makso tvrdi da još ni dinar nije uplatila. Kako je otišla, nije dolazila da vidi svoju decu. Jednom je samo pozvala i to je to.
 Masimilijan nije od onih što samo kukaju. Sav svoj život usmerio je ka vaspitanju dece i koliko-toliko zdravom detinjstvu. Nije dozvolio da ga razvod od žene i nemaština pometu. Nemanju je upisao redovno u školu.

 Nemanja je inače vrlo-dobar učenik. Stefan ide u predškolsku na Voždovcu. Svaki dan radi kada su oni u školi. Kaže, posle ne može jer nema ko o njima da se brine. Sve radi. Prodaje na pijaci, čisti podrume, dvorišta, šta god, samo da zaradi danas za obroke svojoj deci. I odeću.



Bez struje, vode, grejanja, kupatila...u sobici 3x2 ova tri junaka preživljavaju svaki dan. I komšije koje im pomažu. Svaki dan im daju vodu, nešto hrane i ćebad.
 - Nas duša boli što se ovako pati sa decom. Pomažemo koliko možemo, ali to nije rešenje njegovog problema - priča mi Nebojša Marinković, prvi komšija ova tri junaka.

Od socijalnog centra mesečno dobijaju 7000 dinara. Što je jako malo za jednu tročlanu porodicu.
 I nije zapustio svoju decu ovaj hrabri čovek. Zamoli komšije da uđu na pola sata u stan samo da okupa svoje sinove. I oni ga puste. Jer prepoznaju njegovu muku i dobrotu. Retki su ljudi koji vas pogledom nateraju na suze. A takav je Masimilijan čovek.
 Onda mi je Nemanja pokazao i pukotinu na zidu, a od vetra ih štiti jedno staro ćebe. I počeo je da mi priča kako bi voleo da je mama tu...i da bi mu bilo drago da jednog dana ima televizor. Kaže, gledao ga je samo nekoliko puta u školi. Iz novina zna za Partizan. Otac mu je preneo tu ljubav. I neće da bude fudbaler već majstor...I da bi voleo da domaći piše pod svetlom sijalice, a ne sveće...I nisam mogao više, prva suza je krenula...i razmišljanja u glavi zašto mora tako...ono ljudsko kad nadvlada...
 Pomoć iz škole nije izostala. Tačnije od Nemanjine učiteljice Anđelke. Ona mu iz svog džepa svaki put plati ekskurziju. Baš pre neki dan su išli u obilazak manastira na Fruškoj Gori. Da se mališa ne bi osećao zapostavljeno...

U trenutku dok sam pričao sa njima, nisam imao puno da im ponudim. Koju toplu reč. Stisak ruke Maksi i zagrljaje Nemanji i Stefanu. I neki sitniš...i obećanje da ću sve učiniti da ljudi saznaju za njihovu priču kako bi im pomogli.
 Ne pitajte me šta im treba. Sve im je potrebno. Odeća, obuća, ćebad, jastuci, novac...za sad, najpotrebnije. Ako mislite da možete bilo kako pomoći, kontaktirajte me, Masimilijan nema otvoren račun, pa me zamolio za bilo kakvu pomoć od drugih ljudi da ide preko mene...Zima je na pragu, a oni imaju samo jednu peć koju ne smeju da lože stalno jer se plaše da im se ne zapali ono malo doma što imaju. Hajde da zajedno učinimo nešto za ovu tročlanu porodicu. Ako već ne možete da pomognete u ovom trenutku, proširite priču dalje, možda će neko drugi moći.

KONTAKTI

 Facebook: Mićo Babić

 Twitter: Mićo Babić

 e-mail: mico777babic@yahoo.com

 Broj tekućeg računa u Komercijalnoj banci: 205900101824230203 , Mićo Babić

Izvor

Коментари су жалосни  ...

На први поглед је свакако страшно. На други, ко гарантује да је ово све истина? И да се неко није досетио да срцепарајућом причом дође до пара.

Такође, битно да се има за цигаре и мобилни... (доле лево, између ђубровника и колена).

Можда грешим, али сам врло, врло скептичан.

И ја сам мало скептична 

Ajde za cigare u redu, ali realno mobilni možeš naći za par hiljada i da te služi preko 5 godina. Ako imaš drugare, nije teško naći i besplatno neki stari model koji niko neće da koristi.

Знајући људе и на шта смо све као врста спремни, ништа ме не би изненадило.

Da ne zanovetam ali ako covek nema prikljucak (verovatno ga nema) taj mobilni mu je jedina veza sa svetom, da pozove hitnu, policiju, da ga zovu iz skole itd.

Признајем, има смисла.

Ja nisam skeptican i uveren sam da je istina, samo sto moje iskustvo u radu sa socijalnim slucajevima pokazuje da je vecina vicna samo jednoj stvari a to je kukanje. Rada nigde, ali kukanja uvek...

Ili da cesto sami skrive svoje stanje