hvala vam moji virtualni drugari ,evo jos jednog odlomka iz knjige "MI SMO CUVENI FUDBALSKI HULIGANI" , a uskoro ocekujte i nastavak

KRUPNE ZVERI

1974. godine, Oldam Atletik je postao prvak trece lige i tako obezbedio plasman u viši rang. Svi smo se radovali novoj sezoni i susretima sa velikim timovima. Mancester Junajted, koji je baš tada ispao iz prve lige, Šefild Venzdi, Sanderlend, osvajac kupa iz '73. i mnogi drugi garantovali su jednu od najratobornijih sezona.
Uoci starta nove sezone pocelo je i takmicenje u Anglo-škotskom kupu. Mi smo u prvoj rundi izvukli Šefild Junajted, Blekpul i Mancester Siti. U prvoj utakmici smo bili domacini, a u druge dve gosti. Tekma protiv Šefilda, u Oldamu, protekla je izuzetno mirno, bez incidenata. Vec u utorak, putovali smo u Blekpul. Nas 4oo je krenulo vozom. Policija nas je, preventivno, skinula sa voza jednu stanicu pre centralne, kako bi izbegli naš prolazak kroz centar grada, a i južna stanica je bila udaljena svega desetak minuta od stadiona Blekpula. U pratnji smo došli do Spion kopa. Prosto nismo mogli da poverujemo da nas je murija ubacila na domacu tribinu, kakav naivan i nepromišljen potez. Okupili smo se u vrhu ogromne, pokrivene, tribine, koju je Blekpul vec bio dobro ispunio. Izmedu nas je postojao samo red pandura. Blekpul je pevao svoje himne: '' Tower Power '' i '' Seaside Aggro '', što je zvucalo impresivno. Imali su zajebanu ekipu, posebno na tekmama koje su igrali kao domacini. Tokom cele utakmice zaletali smo se, preko pandura, jedni na druge, da bi po njenom završetku krenuli nazad ka stanici. Bio je mrkli mrak, a nas su opet, umesto na centralnu, sproveli na južnu stanicu. Išli smo uz samu prugu, po šinama. U koloni. Tokom puta do stanice Blekpul nam je sve vreme bio za petama i zasipao nas kamenjem. Najveci sukob se ipak dogodio na samoj stanici, ali je policija, uz krajne napore, nekako uspela da nas potrpa u voz. Deset dana kasnije u Blekpulu se dogodilo prvo ubistvo u obracunu navijackih bandi. Jedan domaci fan je podlegao povredama, nakon što je bio izboden u fajtu sa navijacima Boltona na samom stadionu. Oba tima su bili drugoligaši, što je samo nagoveštavalo paklenu sezonu. Plasirali smo se u cetvrtfinale, gde smo izvukli za protivnika škotski tim Harts. Bio sam siguran da na toj tekmi nema šansi da bude sranja, jer sam mislio da Harts nece ni doputovati u Oldam. Ipak, ispostavice se za par nedelja, da sam pogrešno procenio.
Sedamdesete su bile poznate i po tome što su kopovi poceli organizovano da pevaju navijacke pesme. Tako je bilo i na Oldamu. Neko bi prvi zapoceo, a vec u sledecem trenutku ceo Cedi End bi se talasao i svi bi pevali kao jedan. Koliko sam se ložio na fajt sa protivnickim navijacima, toliko bi odlazio kuci razocaran ako ne bih bio zadovoljan navijanjem na utakmici. Cesto sam i ja prvi zapocinjao pesmu, kakav divan osecaj, samo sam bio previše tih. Zato je sicušni Džoni Marf imao glas kao uragan, a izvesni Džimi Kirton je na svaku utakmicu dolazio sa osmišljenim novim skandiranjem, ili citavom pesmom. Džimi je dugo bio aktivan, nije propuštao Oldam još od ranih šezdesetih. Nije se gurao u prve redove, ali je zato uvek bio tu. Nije bio huligan, ali su mu svi, koji su nešto predstavljali na Cedi Endu, prilazili da ga pozdrave. Uživao je da se navijaci okupe oko njega dok on objašnjava reci i melodiju nove pesme. Evo i par pesama i skandiranja koje su tih godina parale nebo iznad Cedi Enda. Uglavnom su to sve bile Lenonove i Makartnijeve melodije:

Sve što mi u životu treba su šipka i cigla
i Rocdejlov fan da mu razvalim glavu.

Mi ne nosimo noževe, mi ne nosimo cekice,
samo malu sekiru, da nekom pocepamo glavu,
mi smo navijaci, fanatici,
mi mrzimo Siti, Everton i Lids.

Berti Mi pita Don Rivija:
'' Da li si cuo za Arsenalov sever? ''
Don mu kaže: '' Ne, ali se zato cuvaj Oldamovog Cedi Enda! ''

Kad sam bio mali otac mi je rekao:
'' Sine budi fan Latiksa i ne dozvoli nikome da te zajebava! ''

Zauzeli smo Sandi Lejn i pobili sva govna,
evo nas za minut i kod vas,
sa sekirama, noževima, šipkama,
zato bolje bežite, jer nas niko nije dobio godinama.

Mi smo sa Cedi Enda,
i provodimo se ludo,
najjaca smo ekipa,
koja je ikada nastala.

Moj Oldame, jedini Oldame,
ciniš me srecnim i kada je nebo tmurno,
nikada neceš znati koliko te volim,
zato me molim vas ne odvajajte od Oldama.

Vracace vas kuci jebena hitna pomoc.

Kuci cete razbijenih glava.

Vidimo se napolju, vidimo se napolju.

Jedan, dva, tri,
ako želite da ostanete živi bežite kucama.

Bolje držite jezik za zubima,
nego i jezik i zube u rukama.

Ziga zaga, ziga zaga, Atletik.

Kada sma prvi put otišao na utakmicu, jedan debeli, krupni momak je bio takozvani '' ziga zager.'' Ne znam mu ime. Od '73. godine Džoni Marf je preuzeo njegovu ulogu, a cesto je '' ziga zaga '' skandiranje zapocinjao i nervozni, kreštavi Robo Votson, koji bi se toliko derao da bi mu glas pukao vec nakon desetak minuta.
Fudbalsko nasilje je bilo u ekspanziji, a svaka ekipa je u svojim redovima imala mnogo ludaka, koji su poceli da nose oružje. Na otvaranju drugoligaške sezone igrali smo kuci sa Šefild Venzdijem. Pošto su oni ubrajani u velikane engleskog fudbala logicno je bilo da imaju veliki broj svojih poklonika. Uz to Šefild je na manje od sat i po vožnje od Oldama tako da sam znao da ce ih doci mnogo. Poranio sam, kako bih stigao i do škole da uzmem neke testove, a potom navratio i do supermarketa na pice. Iznenadio sam se kada sam unutra ugledao grupu od petnaesetak Šefildovih fanova, svi preko dvadeset godina. Primetili su na meni moj Oldamov šeširic i pozvali me da im pridem. Interesovali su se o našoj ekipi, a ja, naivni klinac, sam im rekao da je bolje da se ne pojavljuju na stadionu, jer ce ih Glodvik banda samleti. Samo su se nasmejali. Pustili su me da odem, cak su mi i srecu poželeli. Stigao sam kuci, presvukao se, jeo i krenuo na stadion. Oko dva sata sam ušao na Cedi, i u momentu me je sve podsetilo na tekmu protiv Boltona, par godina pre. Cela naša tribina je bila puna razgolicenih Šefildovih navijaca koji, za razliku od Boltonovih nisu bili toliko nasilni. Njihali su se i pevali iz sveg glasa po jezivom suncu. Oldam nije imao nikakve šanse protiv njih, što je vecini bilo jasno tako da su mnogi otišli na suprotnu tribinu. Ja sam bio jedan od retkih Latiksa na Cedi Endu, i moram priznati, držao sam jezik za zubima. Jedan od momaka na koje sam naleteo u baru supermarketa me je ugledao: '' Hej mali, ceo dan tražimo te tvoje, kako vec rece da se zovu, a njih nigde? '' '' Na drugoj su tribini, oderace vas u poluvremenu '', odbrusio sam. Smejali su se, vidno pijani. Izgubio sam se u masi i nastavio da gledam tekmu. Pobedili smo sa 2-1. U poluvremenu se, naravno nije ništa dogodilo, ali su se zato posle utakmice strasti rasplamsale. Grupa od pedesetak Latiksa zasula je kamenjem, sa nadvožnjaka, navijace Šefilda koji su prolazili ispod iduci ka stanici. U tom momentu se sa naše bocne strane pojavio Šejn Kleg, jedan od žešcih fajtera, u pratnji dvojice gostujucih navijaca. Zamolili su ga da im pokaže put do stanice, ali ih je ovaj naveo pravo do nas. Našli su se u gomili, a ubrzo smo ih ostavili da leže, prebijene na zemlji.
Svima je vec nakon prvog kola bilo jasno da u drugoj ligi nema zezanja, i da ce svaka naredna utakmica biti rizicna. Bristol Siti nam je dolazio vec nakon pet dana. Upali su nam na Cedi End, svi krupni, snažni i dosta stariji od nas. Napali smo ih bez ustezanja, ali su nas odbili i nastavili da navijaju. Takva slika se ponovila još bar deset puta tokom utakmice.
Sledeca veca prepreka bio je Blekpul. Ocekivali smo ih u velikom broju, pošto su svima još uvek bila veoma sveža secanja na nerede par nedelja ranije, kada smo se sastali u Anglo-škotkom kupu. Panduri su ih sproveli do Cedija, tu ih smestili i okružili. Bilo nas je podjednako. Napali smo ih, ali je policija prvi naš udar uspešno zaustavila. Nakon više pokušaja, konacno smo probili živi zid i uspeli da se pobijemo sa Blekpulom. Sevalo je na sve strane. Nisu mi bili jasni ni panduri koji su ih doveli na našu tribinu svesno rizikujuci da ce doci do fajta. To mora da je bilo Džek Vornerovo maslo, pošto on nije racunao utakmicu koja bi se završila bez intervencije policije. U Blekpulovoj ekipi bio je Bili Kid, popularni di džej iz Kets Viskasa, jedan od njihovh glavnih fajtera, sav u ožiljcima. Nakon samo dva dana od utakmice, gomila Oldamovih klinaca mu je u klubu pevala: '' Di džej, di džej, boli li te još uvek? '', ali se on nije obazirao na to. Posle tekme je izbila masovna tuca u parku. Nas je bilo duplo više, ali se ni Blekpul nije predavao. Sve je prštalo od silnih kung fu poteza. Svi smo bili inspirisani aktuelnim Brus Lijevim hit filmovima. Iako nismo imali blage veze sa kung fuom, trudili smo se da ga što vernije demonstriramo po secanjima iz filmova. Blekpul je poceo da se povlaci u pravcu stanice, ali smo ih mi u stopu pratili, ne dajuci im vremena da se opuste. Usput smo se naoružali daskama i kamenjem, sa jednog gradilišta, i napali ih ponovo. Bilo je dosta povredenih na obe strane, ali su oni izvukli deblji kraj. Konacno je stigla i murija, koja je ubrzo zavela red i sprovela Blekpulove navijace do Vernet stanice.
Narednog utorka igrali smo protiv Hartsa, cetvrtfinale Anglo-škotskog kupa. Sedeo sam u školi, na casu istorije. Moja ucionica je gledala na glavnu ulicu, koja se pružala ka centru. Odjednom se zacula pesma. Svi smo pojurili ka prozorima da vidimo šta se dešava. Profesor je poceo da se dere, a mene je cak povukao za uvo i odgurnuo ka klupi. Opsovao sam ga. Nije mogao da veruje. Ošamario me je, a ja sam mu vratio pesnicom direkt u glavu. Ceo razred je odlepio od oduševljenja. Poslao me je kod direktora na razgovor, ali sam ja zapalio pravo na ulicu. Grupa od oko dvesto Hartsovih navijaca, debelih, matorih, pijanih, išla je ka centru grada i usput gadala prolaznike flašama ispijenog piva. Panduri su odveli one koji nisu mogli da stoje na nogama od alkohola. Nikada pre toga nisam video slicne likove. Bio sam veoma uzbuden. U pet sam se našao sa Polom. Došli smo do stadiona. Harts je bio svuda oko nas. Kada su se oko pola sedam otvorile kapije, svi su pohrlili unutra, udarajuci sve pred sobom, ne štedeci pri tom ni žene, decu i starce. Zagospodarili su Cedi Endom. Bili su neverovatno divlji, i po svom izgledu i po ponašanju, kao da su sišli sa druge planete. Oldamom se brzo proširila prica o divljanju Hartsovih navijaca, tako da se skupila strašna ekipa. Cedi End je bio mali da bi primio sve koji su želeli da se šibaju.U jednom momentu se zacuo i pucanj. Jedni su pricali da su panduri pucali u vis, a drugi da je jedan Hartsov navijac imao pištolj i da je opalio nasumice. Ne znam, nisam video, uglavnom niko nije stradao. Tukla se bukvalno cela tribina, kao i ceo plato ispred nje. Moj dobar prijatelj, Fil Hini pogoden je ciglom pravo medu oci. Odvežen je u bolnicu. Fajt je kasnije nastavljen na ulicama, gde smo mi bili u blagoj prednosti, pošto smo bolje poznavali svoj grad. Vratio sam se kuci sa dva oteta Hartsova šala. Tokom narednih godina shvatio sam da su škotski huligani uglavnom pijandure koje vole da dižu buku i lome po ulicama. Englezi su, za razliku od njih, bili mnogo organizovaniji. Došlo mi je da puknem od muke dok sam gledao kako škotski huligani uništavaju Vembli na jednoj prijateljskoj utakmici, ali ce se tokom osamdesetih stvari bitno izmeniti u korist Engleza, koji ce ih makljati na svakom koraku. Utakmica sa Hartsom bila je jedna od najnasilnijih. Oldamov stadion je definitivno bio mesto na kojem je fajt bio zagarantovan, pošto su panduri dozvoljavali gostujucim navijacima da dolaze na Cedi End.
Sledeca tekma kod kuce bila je protiv Kardifa, koji je oduvek važio za veoma zajebanu ekipu. Mancester Junajrted je samo sedam dana ranije dobio neverovatne batine u Velsu. Neredi su trajali dva dana, a ceo stadion im je vikao: '' Minhen, Minhen 1958. '', aludirajuci na avionsku nesrecu u kojoj su izginuli fudbaleri Mancestera. Junajted im je uzvratio skandiranjem '' Abervan, Abervan '', nesreca u kojoj je pocetkom šezdesetih stradalo mnogo velške dece. I ja sam protiv Junajteda vikao '' Minhen 1958. '', iako nisam imao pojma šta je to znacilo. Bio sam klinac koji nije bio ni roden u vreme kada se dogodila ta nesreca. Kasnije sam se osecao glupo, ali Mancester je najomraženiji klub na svetu, pa mi bar zbog toga treba oprostiti. Bilo je još mnogo slicnih, umobolnih, skanidranja po stadionima širom Engleske. Kada je Kevinu Kigenu umro otac, sutradan su mu navijaci Mancestera pevali; '' Kevine, da li ti je cale došao na tekmu? ''. Bolesno!
Kardif je takode došao na naš kop. Imali su grozan akcenat, tako da si morao da im bukvalno citaš sa usana da bi provalio šta pevaju. '' Kej-erd-if, Kej-erd-if '', grmelo je stadionom. U poluvremenu, cetiri Velšanina su ušla na teren i raširila nacionalnu, zeleno belu zastavu sa zmajem. Kardif je bio veoma strastvena ekipa, verna svom gradu, klubu i zaljubljena u svoju zemlju. Tuca posle utakmice je bila samo jedna od brojnih koja se nije izdvajala ni po cemu specificnom.
Fulam je bio prva ekipa te sezone koja je uredno otišla na gostujucu tribinu, na kojoj smo se našli i Pol i ja, obojica celavi. Pevali su nam: '' Hej skinsi, dodite da se oprobate sa butbojsima! '' Bila je to jedna od mirnijih utakmica te sezone.
Aston Vila je imala mnogo navijaca širom zemlje, koji su cesto bili brojniji na gostovanjima od domacih. Cedi End je bio krcat, tako da nije bilo mesta za pandure koji su želeli da udu i naprave kordon izmedu dve jednako brojne ekipe. Fajt je trajao tokom celog prvog poluvremena, da bi Oldam tad udario najžešce i uspeo da satera Vilu po coškovima tribine. Policija je tek nakon sat vremena uspela da zaustavi nerede. Navijaci Aston Vile su na putu ka stanici polomili sve što se moglo polomiti. Vece pre te tekme, u požaru je izgorela gradska pijaca, što je pogodilo mnoge starije žitelje Oldama.
Milvol nam je stizao za dve nedelje. Kako se taj dan bližio, tenzija i nervoza u gradu su rasli. Oni su definitivno bili najjaca banda u Britaniji. Koliko sam se radovao tom susretu, toliko sam i jedva cekao da prode. Naš kop je bio pun, ali za cudo Milvol nije bio tu. Pred sam pocetak utakmice na Cedi End su ušla dva, najkrupnija lika koja sam video u životu. Gurali su sve pred sobom. Pomislio sam da ce za njima uci i citava banda, ali ne, bili su sami. Zapevali su Milvolovu pesmu, najgorim Kokni slengom. Opkolili smo ih sa svih strana, ali nije vredlo. Stali su leda na leda i bacali, kao džakove brašna, sve koji bi im se približili. Sve je licilo na scenu iz crtanog filma, kada patuljci bezuspešno pokušavaju da savladaju džina. Ušli su i panduri, ali je i njima trebalo sigurno deset minuta da ih umire i izbace napolje. To kao da je bio znak da sa obe bocne tribine Milvolovi navijaci pocnu da preskacu na Cedi End. Mislio sam da ce nas pojesti, ali njih nismo zanimali mi nego panduri koji su izbacili njihove momke. U poluvremenu je Šejn Kleg ušao u toalet zajedno sa jednim Koknijem. Izašli su tek nakon deset minuta, obojica obliveni krvlju. Posle utakmice Milvol je bez problema došao do stanice. Mi smo išli za njima, ali nam nije padalo na pamet da ih napadnemo, pošto smo bili svesni i svojih i njihovih kvaliteta. Izgledali su mi drugacije od ostalih. Kao da su svi bili od istih roditelja. Držali su se cvrsto zajedno kao rodena braca.
Jednog utorka u oktobru 1974. godine Oldam je gostovao u Boltonu. Dejv Juri, Pol Anderson i ja smo pobegli iz škole kako bi stigli na bus, koji je polazio u dva sata. Kada smo nakon sat vremena vožnje stigli u Bolton, panduri su nas sacekali i uhapsili. Vozac im je javio da smo mu oskrnavili bus, kakav lažov! Odveli su nas u stanicu gde smo zadržani puna dva sata. Dali smo izjave, a potom su nas ubacili u prvi bus za Oldam, ali smo mi sišli vec na prvom stajanju i krenuli peške nazad za Bolton. Stigli smo na knap i uputili se pravo na stadion. Ušli smo na gostujucu tribinu, ali je ona bila ispunjena domacim navijacima koji su cekali dolazak Latiksa. Iako smo bili klinci, to nas nije izvuklo da prodemo bez batina. Udarao nas je ko je stigao, i to sve na ocigled policije. Prošli smo kao bosi po trnju. Grozno iskustvo.
U subotu smo igrali protiv Notingem Foresta, sa kojim smo mogli ravnopravno da se nosimo. Žestoka tuca se rasplamsala na Cedi Endu, cim su se obe ekipe okupile u punom broju. Sevali su udarci, letele pesnice i cizme u oba pravca. Konacno smo ih polovinom drugog dela uspeli potisnuti i isterati sa naše tribine. Pokušali su da povrate izgubljene pozicije, ali smo uspešno odbili njihov najžešci nalet. Osokoljeni dogadajima sa stadiona pojurili smo ih na putu do železnicke stanice i ponovo dobili bitku.
Sanderlend nam je dolazio u goste, uoci samog Božica. Oni su bili poznati po tome što su strasno voleli svoj klub i što nisu bili nasilni, nikada nisu prvi napadali. Došli su na Cedi End u velikom broju, pevali su svom timu, nisu nas vredali, cak nisu pružali ni veci otpor kada smo krenuli na njih. Secam se da ih je dosta bilo krvavo i povredeno, ali im nije padalo na pamet da izadu sa tribine i prestanu da pevaju pesme o osvojenom kupu, dve sezone ranije.
Prvog dana nove 1975. igrali smo sa Vest Bromvic Albionom. Došlo ih je mnogo, ali su bili raštrkani po celom stadionu, u manjim grupama, tako da je tokom svih devedeset minuta na nekoj tribini bila frka. Jednog Vest Bromovog fana sam dobro upamtio. Imao je plasticnu protezu, umesto desne ruke. Nisam ni slutio da udarac tom napravom može toiko da boli dok me nije njom pripalio direktno u glavu. Tokom narednih godina sretao sam ga još nekoliko puta.
04. februar 1975. bio je veliki dan za sve nas, pošto nam je u goste dolazio omraženi Bolton. Prethodna dva puta su bez problema zauzeli Cedi, tako da smo svi bili napaljeni da im se revanširamo. Atmosfera na samom stadionu je bila sjajna, dva sata pre pocetka tribine su bile pune. Izmedu njih i nas bio je kordon pandura koji su pokušavali da drže situaciju pod kontrolom. Utakmica se igrala u vecernjem terminu. Uvek sam više voleo vecernje tekme, pošto si po mraku mogao mnogo više prljavih stvari da uradiš. Koškanje je pocelo punih sat i po pre pocetka meca. Panduri su imali pune ruke posla. Nakon što su Boltonovi navijaci konacno napustili grad, video sam zanimljivu situaciju: dvadesetak pandura je posedalo, od umora, po plocniku ispred stanice. Pre toga sukobili smo se sa njima u Vestvud parku. Trideset na trideset. Bili su stariji, i fizicki jaci od nas, ali ne i ludi. Ubrzo se pojavila i policija i nekako uspela da nas razdvoji. Onda je najstariji po cinu medu njima, sav besan rekao: '' Neka iz obe ekipe istupi po jedan, najjaci, pa se potucite jedan na jedan. '' Kakav prizor! Nas dvojica smo se šibali punih deset minuta, dok su panduri držali ostale, kako se niko ne bi umešao. I on i ja smo podjednako dobili, a konacno su nas odlepili jednog od drugoga, kada sam ga oborio na zemlju. Potom su nas sve rasterali, svakog na svoju stranu. Nakon svega, otišao sam u klub na pice. Kada sam ušao unutra trojica Boltonovih navijaca su duskali u punom zanosu. Izgledalo je kao da nemaju nikakve veze sa tekmom. Jedan je bio izuzetno krupan i mišicav. Imao je izražene zelene oci. Desetak riba se uvijalo oko njih, ali im nije pošlo za rukom da skrenu njihovu pažnju na sebe. Uzeo sam pice i seo, jednostavno više nisam imao snage da se sa nekim prepirem, a ne još i da se potucem.
Sutradan sam se, u klubu mladih u Kenon stritu, pobio sa lokalnim barabama. Sam protiv cetvorice. Razbio sam flašu i zabio je prvom u rame, srecom, pošto sam ga ciljao u grudi. Redari su nas razdvojili, a mene su pokupili panduri. Ponovo sam se našao u Džek Vornerovoj kancelariji, koji me je pustio uz usmeni prekor. Imao sam svega cetrnaest godina, a i bio sam izazvan.
Na utakmice sam cesto nosio staru, zašiljenu penkalu, i neretko je koristio u tucama. Nije mogla duboko da se zarije pod kožu, a i ja sam uvek ciljao da protivnika ubodem u butine ili bulju, kako ga ne bi ozbiljnije povredio.
Sautempton je bio naredni gost na Baunderi Parku. Došlo ih je zacudujuce malo. Svega oko dvesta ih je ušlo na Cedi End, ali su svi izgledali kao da su nam ocevi, pošto su vec duboko bili zagazili u tridesete. Zauzeli su centralni deo naše tribine, odakle nikako nismo mogli da ih oteramo. Posle tekme smo se zaleteli na njih. Zaskocio sam jednog bradonju, i pocupao ga za velike zulufe. Odbacio me je sa sebe, a potom jauknuo. Sa obraza mu je lila krv, dok sam ja u ruci držao polovinu njegovog zulufa.
Na Uskršnji ponedeljak 1975. godine Oldam je gostovao na Old Traffordu. Mancester se te sezone prošetao drugom ligom i tako obezbedio sebi ekspresni povratak u društvo najboljih, a njegovi navijaci su sravnili sa zemljom nekoliko gradova. Oldam nije došao na stadion, organizovano u grupi. Mislio sam da nas je bilo malo, ali kada su Latiksi poveli, hiljade fanova plavo belih je poskakalo po celom stadionu. Bio sam ponosan. Junajted je pobedio sa 3-2, golom prgavog Lua Makarija u poslednjim minutima meca. Navijaci Mancestera su važili za jednu od najpodlijih ekipa. Koristili su maksimalno svoju brojnost i cesto napadali slabije i manje broje protivnike od sebe, i na njima se iživljavali. Ipak u narednih nekoliko sezona sve ce im to doci glave u duelima sa Lidsom, Liverpulom, Vest Hemom, Evertonom, Njukaslom, Celzijem...
Poslednji mec te sezone igrali smo u Jorku. Odputovalo nas je nekoliko hiljada. Secam se da je Robo Votson ostao bez leve cipele, koja mu je odletela s' noge, pri pokušaju da udari jednog domaceg navijaca, i pogodila našeg golmana pravo u glavu. Srecom nije ga ozbiljnije povredila. U poluvremenu su Latiksi preplavili teren, ali je Jork ostao na tribinama, tako da nije došlo do okršaja. Secam se da je ekipa iz Sedlvorta tokom cele utakmice pevala '' You' ll Never Walk Alone '', što je u par momenata prihvatala cela Oldamova ekipa. Samo dve nedelje kasnije istu tu pesmu pevali su Lidsovi navijaci na utakmici finala Kupa šampiona u Parizu, protiv Bajerna, da bi je vec naredne sezone pevala cela Engleska.
Sedlvort je vec decenijama najbogatiji deo Oldama. Tokom sedamdesetih imali su odlicnu ekipu, koja se redovno šibala po tribinama. Zanimljivo je da ih je vecina bila deca doktora, advokata, inžinjera, bogatih farmera...Mnogi iz te ekipe su pozavršavali fakultete i postdiplomske studije.


BEZ KRVI SE RAT NE DOBIJA

Prijateljska utakmica pred start nove sezone u Beriju, kao i obicno bila je magnet za mnoge Latikse. Tamo nas je tradicionalno išlo mnogo. Oni su bili prilicno mlaki, ali je postojala izvesna banda, Beri Reds, koji su, iako malobrojni, imali petlju da se potuku. Mi uglavnom nismo imali problema sa njima. Oldam ih je redovno pobedivao, a mi smo crvenim gadovima delili lekcije. Što je bilo najcudnije, u Oldamu je postojala ekipa od dvadesetak momaka, koji su navijali za Beri. Iako smo ih sve poznavali, to ih nije spašavalo batina. U poluvremenu se desetak njihovih riba umešalo medu nas. Poceli smo da im dobacujemo i da im se podsmevamo. Maznuo sam jednu za dupe, ali sam se vec narednog trenutka našao na zemlji. Opkolile su me i pocele da me šutiraju cizmama. Nekako sam se pridigao i zapalio prvu svom snagom, bez milosti. Odletela je tri metra. Murija je smirila situaciju, a mene su odveli iza tribine. Zapisali su me i rekli mi da te ribe dolaze redovno na tekme Berija. Niko ih ne shvata ozbiljno, što one koriste da izazovu tucu. Pustili su me, a ja sam se vratio nazad na tribinu. Do kraja utakmice sam trpeo zajebavanje i prozivku na racun toga što su me ribe prebile. Hepi Hari je prednjacio u svemu. Cerekao se da su mu suze curile. On je bio šest godina stariji od mene, i važio je za jednog od zajebanijih likova. Bio je pravi huligan, koji se nije plašio nicega. Tokom sledecih nekoliko sezona smo se sprijateljili. Zavoleo me je pošto sam mu se cesto nalazio pri ruci u nevolji. Stvari ce se kasnije izmeniti pa ce, umesto ja sa njim, u tuce ici, on sa mnom.
U prvom kolu gostovali smo u Blekburnu. Iako su Roversi imali žestoku ekipu, nismo ih se bojali. Tog dana bilo je mnogo tuca. Naši autobusi su se parkirali na velikom parkingu, udaljenom od Ivud Parka nekih petsto metara, a ulica koja je vodila od parkinga ka stadionu, je pretvorena u bojno polje. Blekburnovi huligani su izletali iz okolnih, uskih ulicica, i hvatali manje grupe navijaca Oldama. Na samom stadionu, nekoliko krupnih domacih navijaca se umešalo medu nas, ali smo se bez razmišljanja zaleteli na njih i odrali ih od batina.
U autobusu u kojem sam ja bio, nalazio se i Roland Šou. Zvali smo ga Mit Paj Fred. Bio je krupan, debeo, prost i mentalno zaostao, ali su ga svi voleli, jer je uvek pevao i igrao. Glodvik ekipa se brinula o njemu. Uvek je jeo pitu i pio kao smuk. Taj dan je sedeo u šaragama i galamio, kao i uvek. Uspeo je da se upiša u pantalone, pa kad bi god bus išao nizbrdo, mali potok njegove mokrace sjurio bi se direktno vozacu za vrat. Kocili smo se od smeha, dok je jadni vozac samo psovao kroz zube i žurio da što pre stigne i otarasi nas se. 1994. Mit Paj Fred je umro u pedesetoj godini života. Pola Oldama je bilo na njegovoj sahrani. Cak je bio organizovan prevoz do groblja. Autobusi su krenuli sa Baunderi Parka ka crkvi, usput se zaustavljajuci ispred svakog paba, u kojima je Fred jeo pitu i pio pivo, da bi pokupili sve koji se želeli da mu odaju pocast. Trebalo nam je dva sata da stignemo od stadiona do crkve, da bi se nakon sahrane svi vratili nazad do stadiona. Ušli smo na Cedi End i, u tišini, posedali po tribini. Bilo nas je sigurno oko hiljadu. Niko nije progovorio ni rec, a mnogima su oci bile vlažne od suza. Mit Paj Fred je ušao u legendu Latiksa.
Narednog utorka išli smo u Blekpul. Nije nas odputovalo puno. Teri Norton i ja smo krenuli stopom. Teri je imao osamnaest godina i bio je huligan. Otišli smo na njihov kop, ali se nismo baš slavno proveli. Oni su svi bili maksimalno napaljeni da nam vrate za batine od prethodnog puta. U fajtu sam izgubio Terija, ali sam srecom kasnije nabasao na Ala Maka, koji je na tekmu došao kolima sa caletom, pa sam se sa njima vratio kuci. Tako sam izbegao batine koje je grupa navijaca Oldama dobila posle utakmice, nedaleko od stadiona.
1975. Celzi je vec uveliko bio najjaca ekipa. U Oldam ih je došlo nekoliko hiljada, ali osim par manjih incidenata, ceo dan je protekao iznenadujuce mirno. Celzi je bio verovatno najorganizovanija banda, medu kojima su vecinu cinili šmekerski odeveni likovi, koji su svi prevalili dvadeset i petu. U narednih nekoliko sezona Celziju ce biti zabranjeni odlasci na sva gostovanja, ali ce oni uprkos svemu putovati u Kardif, Notingem, Birmingem, Lids i u velikom stilu brisati sve pred sobom. Gledao sam ih kako, bez veceih problema, zauzimaju kopove Boltona, Blekpula i Barnlija, koji su svi imali ekipe za respekt, i sa kojima smo mi jedva izlazili na kraj. Sa Celzijem niko nije mogao da se meri. Oni su bili prva banda koja je napravila rusvaj na Old Trafordu. Kada je Mancester poveo, njegovi igraci su potrcali ka tribini sa svojim navijacima da proslave pogodak, ali ih je umesto ovacija docekala kiša projektila. Celzi je prethodno isterao navijace Mancestera sa njihovog stajanja, da bi posle utakmice porazbijali sve izloge na prodavnicama i pabovima koji su im se našli na putu, od stadiona do stanice.
Za Božic smo igrali sa Blekburnom. Pol, Džef, Nobi i ja smo se našli oko pola dva i krenuli ka stadionu. Na Cediju je vec bila njihova ekipa. Bilo ih je oko trista, ali su ovaj put svi bili naših godina i uzrasta ( od 13 do 16). Stajali su na sredini tribine i nisu se razdvajali. Izgledali su nekako tajanstveno. Mi smo svi mislili da su oni samo prethodnica glavne ekipe, ali pred sam pocetak meca su se oglasili: '' Helo, helo, mi smo Blekburnova banda! '', a potom poceli da mlate sve oko sebe. Ubrzo smo svi bili ukljuceni u fajt. Teškom mukom smo uspeli da ih izbacimo sa tribine. Pokazali su da su odlicno organizovani i da imaju muda.
Samo dva dana kasnije sastali smo se sa Boltonom. 25.000 navijaca došlo je na Baunderi Park, od cega su sigurno dve trecine bili gostujuci navijaci. Ocekivao sam da ce nam upasti na tribinu i smazati nas, ali je na iznenadenje svih, Boltonova prva ekipa otišla na gostujuci sektor. Zapevali su, bili su veoma bucni i nikako ih nismo mogli nadglasati, pogotovo što su skoro tri tribine navijale za njih. Ipak, par Boltonovih solo ratnika je došlo na Cedi End, ali smo ih bez problema savladali. Jedan od njih se pokazao kao izuzetno žilav momak. Sam se makljao sa pola tribine. Kada više nije imao snage, uleteo je u teren i uzeo loptu, pošto su se igraci taman spremali da krenu sa centra, i sa njom krenuo u prodor ka Boltonovoj tribini. Došao je na pet metara od gola, šutnuo ka praznoj mreži i promašio! Stadionom se prolomio smeh. Po završetku utakmice banda od pedesetak Oldamovih fanova zaletela se na Bolton na platou iza Cedija. Bio je mrkli mrak, sipila je kiša i bilo je maglovito, tako da nismo mogli da vidimo koliko ih ima. Tek kada smo im se približili shvatili smo da ih je pet puta više od nas. Došlo je do prvog kontakta, ali nije trajalo dugo. Poceli smo da se povlacimo, svi osim Terija Nortona, koji je ostao sam. Nedaleko odatle, cetvorica su krenula ka Mikiju Pedeltiju. Dojurio sam mu u pomoc. Trojica su skocila na mene, dok se on rvao sa najkrupnijim od njih. Držao sam se dobro, ali sam na kraju izvukao deblji kraj. Prebili su me, da bi me potom, dvesta metara dalje od mesta na kojem sam se potukao, dvojica Latiksa probudila iz nesvesti. Nemam pojma kako sam dospeo dotle. Odveli su me u bolnicu gde sam zadržan tu noc. Nos i tri prsta na ruci su mi bili polomljeni. Sav sam bio modar. Kiptio sam od besa i jedva cekao sledeci susret sa Boltonom da im vratim duplom merom. Iako tog dana Bolton nije zauzeo Cedi End, ustvari nije ni pokušao, nisu propustili priliku da naprave šou oko stadiona. Kao i obicno kada je o njima rec, nisu birali koga udaraju, ali neka im, znao sam da ce jednoga dana morati da plate debelo za sve!
Par nedelja kasnije, u goste nam je došao Sanderlend. Ovaj put ih je došlo manje nego prethodni, i nisu se lepo proveli. Uspeli smo vrlo brzo da ih izbacimo sa tribine, ali su oni sacekali da se utakmica završi i da nas napadnu ispred stadiona. Trajalo je kratko, ali je bilo veoma žestoko.
Na Uskrs smo igrali u Boltonu. Nas stotinak smo otišli na Lever End, gde je sedela obicna domaca publika. Panduri su skontali da bismo mogli izazvati incident, pa su nas izveli napolje i ubacili pravo na Boltonov kop. Neverovatno! Onda neka neko kaže da smo sami tražili frku! Boltonova banda kao da je imala dil sa pandurima, koji su im dovodili žrtve. Oduševili su se kada su nas ubacili medu njih. To je izgledalo kao da vas neko ubaci u kavez sa razjarenim lavovima. Nije prošlo ni deset sekundi od našeg ulaska na njihovu tribinu, a fajt se vec rasplamsao. U pocetku smo se dobro držali. Još na ulazu sam kupio šolju vrelog caja koju sam srucio u lice najkrupnijem Boltonovom fanu. Vrisnuo je i srucio se na zemlju od bola. Svi su odjednom stali.Ovi njegovi su mu pritrcali u pomoc, dok smo im se mi izrugivali. Panduri su krenuli u potragu za pociniteljem, tako da sam ja zamenio jaknu sa jednim klincem, i zamuvao se u gužvu, a potom zapalio sa tribine. Po završetku utakmice, panduri su nas zadržali, a potom smo formirali dugacku kolonu i krenuli pod pratnjom ka stanici. Njihova greška je bila ta što su stali samo na celo i kraj kolone, i nisu imali pregled šta se dešavalo u srednjim redovima. Dosta Boltonovih fanova se tako ubacilo medu nas. Udare te i samo se izdvoje iz kolone u stranu, a kada ti kreneš za njima skoce panduri i uhapse te.
U poslednjem kolu sezone 1975/76. igrali smo kao domacini sa Vest Bromom, kojima je nedostajao jedan bod za ulazak u prvu ligu. Došlo ih je cak 16.000. Od kada ja pratim fudbal, nikada ni jedni drugi navijaci nisu došli u tolikom broju na Baunderi Park. Taj dan je bio pakleno vruc, uostalom kasnije je zabeleženo da je leto 1976. bilo najtoplije u celom veku, u Engleskoj. Vest Bromovi navijaci su ispunili dve najvece tribine, a neki su cak došli na Cedi End, ali ne zbog frke, vec zato što nije bilo karata za gostujuce tribine. Nismo ih dirali, pošto su to stvarno bili obicni fanovi, cak nam se jedan njihov stariji navijac izvinjavao što je bio prinuden da dode na naš deo. Oni su samo žarko želeli pobedu, i na kraju su uspeli. Slavili su sa 1-0. Tradicija u Engleskoj nalaže da bez obzira na plasman i rezultat domaci navijaci, nakon poslednjeg sudijinog zvižduka, utrce u teren i tako se oproste od tek završene sezone. Tako je i bilo, samo što se na teren sa tribina preselilo i 10.000 Vest Bromovih navijaca, koji su slavili plasman u prvu ligu. Na našu srecu njih mi uopšte nismo zanimali, cak nas nisu ni primecivali jer nas je bilo neuporedivo manje. Van stadiona, po celom gradu Vest Brom je nastavio sa slavljem. Svi su bili pijani, tako da nam nije bilo teško da im na frku otmemo koji šal. Ja sam se kuci vratio sa tri razlicita. Kasno uvece, ispred jednog paba došlo je do fajta, pošto je njih pedesetak ostalo u Oldamu u vecernjem izlasku. Sve se brzo smirilo kada su izašli gazda paba, šankeri i obezbedenje i uz pretnju pištoljima rasterali nas. Nisu nam dozvolili da im diramo '' jake '' mušterije.
Tokom letnjeg raspusta izrastao sam u pravu barabu. Tukao sam se skoro svaki dan, uglavnom sa Pakijima. Rastao sam prebrzo i živeo za svaki naredni minut. Muvanje riba, muzika, izlasci, išcekivanje nove sezone... Uoci samog starta prvenstva igrali smo liga kup mec u Bradfordu. Danima smo, nakon žreba, planirali to gostovanje. Odlucili smo da se pobijemo, bez obzira koliko nas bude. Nas dvadesetak smo se okupili u Spajners pabu, nedaleko od moje kuce u Nortmuru. Iako smo imali svega petnaestak godina, uveliko smo cugali pivo, koje, moram priznati, nisam voleo u pocetku, cak mi je bilo i grozno, ali nakon par popijenih pinti postane ti svejedno da li piješ vodu ili pivo. Dogovorili smo se da im upadnemo na kop. Jedini problem predstavljao nam je Džimi Kirt, koji je par dana ranije sve upozorio na moguce probleme u Bradfordu, i naredio svima da se držimo zajedno. Džimi je imao skoro trideset godina, i bio je jedan od preostalih zacetnika huliganstva iz šezdesetih. Svi smo ga poštovali, ali smo odlucili da odemo na svoju ruku pa šta god da bude. Stigli smo u Bradford oko dva sata i uputili se pravo ka domacoj tribini. Bilo nas je stotinak. Kako smo ušli na stadion, tako smo se zaleteli na njih. Bili su našeg uzrasta i nisu nam pružili jaci otpor. Potisnuli smo ih ka bocnom stajanju, ali nismo znali da se tamo nalazi njihova glavna ekipa. Krenuli su u jak protivnapad. Ovaj put, mi smo bili primorani na povlacenje, pošto su definitivno svi bili jaci, krupniji i dosta stariji od nas. Nije nam bilo spasa, pa su mnogi uleteli u teren i krenuli da beže ka gostujucoj tribini. Kasnije, to vece u emisiji '' Mec Dana '' komentator je naglasio da je Oldam ušao na teren u Bradfordu i da je krajnje vreme da se takva praksa u buduce zaustavi, pri tom nije naglasio da smo bili primorani na taj potez, jer je to bio jedini spas od masakra koji nam je pretio. Osim što smo mi dobili batine, Bradford je krenuo, preko terena, za nama i upao pravo na našu tribinu. Udarali su sve živo. Mnogo nevinih navijaca Oldama je dobilo dobre batine. Svi smo bili žestoko isprebijani. Popadali smo po tribini od umora. Pola nas je bilo modro, a trojica cak izbodeni noževima. Panduri su samo slepo posmatrali sva dešavanja. Na poluvremenu Bradfordu je dosadilo da nas maltretira, pa su i oni posedali po tribini i to odmah uz nas, tako da su tokom drugih 45 minuta dve zaracene bande sedele jedna do druge. Mi smo bili iscrpljeni od dobijenih , a oni od podeljenih batina. Povremeno je samo neko od njih ustajao i prozivao nas, ali se mi nismo oglašavali. Jednostavno nismo imali snage, a ni ponosa da im išta kažemo. Mene je više od batina, bolelo to što je medu Oldamovom ekipom bilo dosta starijih likova koji nisu imali muda da stanu na crtu, kada je Bradford naleteo. Bio sam celav i imao sam plitke martine. Sedeo sam odmah do njih. Jedan krupni, bradati Jorkširac mi se dirktno obratio: '' Ej pickice, kladim se da od batina ni nogu ne možeš da pomeriš '', našta su se svi oko njega glasno nasmejali. Smrklo mi se pred ocima. Osvrnuo sam se da bi proverio da u blizini nema pandura, skocio na noge i zavalio mu martinu pravo u glavu. Udarac je bio toliko jak da se sasvim jasno mogao cuti zvuk prilikom susreta metala i kostiju. Šiknula je krv, zubi su mu se razleteli na sve strane. Vrištao je kao svinja. Njegovi prijatelji su poskakali na mene. Pokrio sam se rukama preko glave, ali su tog momenta uleteli panduri i spasili me linca. U meduvremenu, mog '' drugara '' je hitna iznosila sa tribine, na nosilima, dok je on cvileo od bola. Prošli su tik uz mene, a ja sam mu namignuo cisto da ne zaboravi '' pickicu iz Oldama. '' Bio sam beskrajno zadovoljan, ali sam shvatio da je možda bilo pametnije da smo poslušali Džimija Kirta.
Sticao sam ime medu huliganima, velikom brzinom. Tog leta, 1976. izvesni slikar iz Rocdejla dobio je zadatak da muralima ukrasi ogroman spoljni zid jedne fabrike, nedaleko od moje kuce. Podelio ga je u pet jednakih delova i u svakom nacrtao neku poznatu gradsku facu. U centralnom delu je naslikao mene i pandura, koji me juri preko fudbalskog terena. Obukao me je u Vranglerovu jaknu, lone sa džepovima, martine. Oldamov šal mi je bio vezan oko ruke, i to sve u ogromnim dimenzijama, 30 puta 20 stopa. Fenomenalno! Bio sam ponosan, punih šest godina taj mural je stajao tu. Pocetkom osamdesesetih fabrika je srušena, a danas na tom mestu prolazi autoput.
Keva je potpuno izgubila svaku kontrolu nada mnom. Kuci sam navracao samo povremeno. Uglavnom sam spavao kod starijih drugara. Pocetkom školske godine profesor me je suspendovao na dve nedelje. Vec sam rekao da je to leto bilo najtoplije. On je svaki dan u školu dolazio u majici i šortsu, a nas je terao da oblacimo dugacke pantalone i uniformu. Napalio sam jednog momka iz razreda da on i ja stupimo u štrajk. Pozvao sam kevinog prijatelja, novinara i sve mu ispricao. Ovaj je sve još malo nafilovao i objavio na naslovnoj strani lokalnih novina. Uz tekst, tu je bila i slika nas dvojice štrajkaca. Profesor se nije ni osvrnuo na to, vec nas je suspendovao iz škole.
Samo tri dana nakon tekme u Bradfordu, usledio je revanš na našem stadionu. Modrice su nam svima još bile sveže i jedva smo cekali taj dan. Ceo grad je brujao o osveti, jednostavno morali smo da im vratimo dug. Oko pola šest Pol i ja smo krenuli ka stadionu. Posle svega pet minuta u susret su nam naišla dvojica navijaca Bradforda. Išli smo mirno ka njima. Odabrao je svako svoga, i kada smo trebali da se mimoidemo skocili smo na njih i prebili ih. Nastavili smo dalje. Sat pre pocetka utakmice Cedi je bio krcat. Svi su došli sa namerom da ga odbrane. Par navijaca Bradforda koji su tu zalutali, izbaceni su sa tribine u momentu. Oni su ispunili ceo gostujuci sektor. Utakmica je bila uzbudljiva. Rano su poveli, da bismo mi u drugom poluvremenu izjednacili na 1-1, što je bio i rezultat prvog meca. Ipak Bradford je u poslednjih par minuta iz dve kontre postigao golove i plasirao se u sledecu rundu Liga Kupa. To je navijacima Oldama došlo samo kao so na živu ranu. Svi su podivljali i pojurili ka izlazu kako bi ih docekali napolju. Znali smo da su ih panduri skinuli sa voza na Mams Bridž stanici, pa smo svi krenuli u tom pravcu. Bio sam ocaran našom brojnošcu, ali su nam na pola puta pritrcala dva naša klinca sa svežim vestima da su panduri, prozrevši našu nameru ipak preusmerili Bradfordovu ekipu ka Vernet stanici. Podelili smo se u dve bande. Ja sam nastavio ka Mams Bridžu. Usput smo naleteli na tri kombija prepuna Bradfordovih navijaca. Preprecili smo im put i prevrnuli ih. Njih tridesetak je poispadalo napolje. Razvalili smo ih od batina, dok je par momaka štanglama rasturilo vozila. Molio sam Boga da su to isti oni likovi koji su nas, samo par dana ranije, zamalo poubijali. Ekipa koja je krenula ka Vernet stanici stigla je kasno. Voz je vec bio otišao.
U prvom kolu nove sezone sastali smo se sa Bristol Roversima. Naš najveci problem je bio taj, što je morao da postoji dobar razlog pa da bismo se okupili u punom sastavu. Bio sam prilicno razocaran kada sam video da je na tekmu protiv Bristola došlo tri puta manje ljudi nego, samo cetiri dana ranije u Liga Kup mecu, protiv Bradforda. Šta se desilo pa da svima za tako kratko vreme opadne interesovanje za Oldam? Kao da sam naslutio da ce se nešto loše desiti. Oko dva sata, nas dvadesetak smo laganim koracima išli ka Baunderi Parku kada nas je policija zaustavila recima: '' Bolje ne idite tamo, ima ih na stotine i ruše sve pred sobom! '' Nismo mogli da verujemo. Naravno, nismo ih poslušali. Pojurili smo ka stadionu. Kada smo ušli na tribinu, ona je vec bila puna Bristolovih navijaca. Kakav prizor! Udarali su sve oko sebe, žene, decu, pandure. Predvodio ih je jedan ogroman lik, sa kracom levom nogom, na štakama. Mlatio je njima i nije štedeo nikoga. Neverovatno, ali taj dan sam video možda najviše cudnih faca na gomili. Pored '' kratkonogog '' u Bristolovoj ekipi, su bili: jedan kepec sa štanglom u rukama, koja je bila veca od njega samog, pa tip bez noge, dva grbavca, cak i jedan cica u kolicima, koji je u jednoj ruci držao štap, a u drugoj nož. Demolirali su nam tribinu. Panduri, a i mi sami smo bili prestravljeni. Jedan deda, od skoro sedam banki, sede kose, bez oka, visine preko dva metra, izgledao je kao cudovište. Dan danas mi je pred ocima njegova jeziva faca. Izgledali su kao da ih je neko pustio iz ludnice ili neke ustanove za hendikepirane. Iako je Bristol tog dana bio stvarno snažan, Oldam se obrukao! Mnogi su ih potcenili, pa nisu ni došli na tekmu. Mi koji jesmo izvukli smo deblji kraj. Mit Paj Fred je dobio žestoke batine.
Naredne nedelje putovali smo u Vulverhempton. Dankan, Stju i ja smo vece pre tekme maznuli kola i vec oko ponoci krenuli, kako bi pokušali da izbegnemo pandure, ali nas je negde na pola puta zaustavila patrola. Odmah im je bilo jasno da smo se vozili ukradenim automobilom. Uhapsili su nas i poslali u stanicu u Oldamu. Stju je preuzeo svu odgovornost na sebe, rekavši da je on sam izvršio kradu i da je nas dvojicu pokupio dok smo stopirali. Svaka mu cast, izvukao nas je. Njega su zadržali, dok su nas dvojicu pustili oko cetiri sata ujutru. Odspavali smo par sati, a potom u devet krenuli, ovaj put stvarno, stopom za Vulverhempton. Neki tip nas je povezao direktno do centra grada, gde smo nabasali na Šona, Bouskila, Tomija Nolana i Maksa Mek Gerija. Vec nakon deset minuta smo se šibali sa prvom grupom Vulfsa, na koju smo naleteli. Ispred njihovog stadiona i danas se nalazi stanica podzemne železnice sa dugackim hodnikom, koji je u to vreme bio poznat po nazivu '' samoubilacki tunel '', koji je bio u potpunom mraku i iz kojeg su Vulfsi napadali protivnicke navijace. Izleteli bi na kratko iz mraka, šcepali bi te i povukli nazad u hodnik. Potom bi te svog krvavog, i uglavnom bez svesti izbacili na svetlost dana, kao džak peska. Policija nas je sprovela do gostujuce tribine, jedne od najvecih u Engleskoj, ali kako smo ušli unutra Vulfsi su se zaleteli na nas. Bilo ih je oko 400. Ispred je bilo dosta naših, ali su oni iskoristili momenat da nas napadnu, dok nismo bili u punom sastavu na tribini. Nakon petnaestak minuta panduri su zaveli red. Oldam je pukao cak sa 5-0. Posle tekme je nastao opšti haos. Jurnuli smo jedni na druge i poceli se besomucno tuci. Kada se situacija malo primirila, nas petnaestak se izdvojilo. Uputili smo se do glavnog parkinga gde smo naleteli na autobus sa našim igracima. Zamolili smo ih za prevoz do kuce, ali je u busu bilo mesta samo za cetvoricu. U tom momentu, grupa od tridesetak huligana zaletela se na nas. Stali smo na crtu, a na naše zaprepašcenje iz busa je izleteo Alan Gruvs i pridružio nam se. Do kontakta nije došlo pošto su panduri, koji su obezbedivali fudbalere, rasterali Vulfse.
Alan Gruvs je bio Oldamovo krilo, snažan, žilav, sa afro frizurom koja je tih godina bila u modi. Važio je za maco lika. Ribe su se lepile za njega. Cesto smo ga vidali kako u sitne sate pijan izlazi iz ekskluzivnih barova u pratnji nekoliko maloletnica. Svi smo ga voleli. Bio je heroj Oldama. Nažalost, umro je dve godine kasnije, u dvadesetdevetoj godini života.
Nakon neuspelog pokušaja da se vratimo kuci sa fudbalerima, uputili smo se ka okretnici u nadi da cemo ustopirati, ali nas je umesto kola pokupila policija i privela u stanicu. Celu noc smo proveli u pritvoru, bez pravog objašnjenja. Konacno su nas pustili sutradan u prepodnevnim casovima. Stigao sam kuci 24 casa po završetku tekme, kao da sam putovao iz Pariza.
Sezona 1976/77 pocela je veoma uzbudljivo, a ja sam prolazio kroz jednu veoma nasilnu fazu života. U školi sam važio za najveceg buntovnika i galamdžiju, cesto trpeci prekore profesora i direktora. Tuce sa Pakijima su postale sve žašce. Nisam mario za godine, tukao sam se uglavnom sa starijima od sebe. Dva puta nedeljno, nekoliko meseci, sam išao kod školskog psihologa, izvesnog doktora Madena, na terapije, ali ni to nije pomoglo. Jednostavno, nisu mogli da me promene, a ja nisam ni želeo. Terapija je bila cetvrtkom, a ja bih se vec u petak uvece nagledao tuca po klubovima i pabovima, i u subotu bio u prvim borbenim redovima na Oldamu, cije su bande bile sve brojnije. Glodvik je imao najjacu ekipu, kojima su se pridružili Glodvik Džejsi, klinci predvodeni Mamsom. Njemu je uz rame bilo i par kršnih crnja.
Ebihils je bio jedan od najnaseljenijih kvartova Oldama, stoga je bilo logicno da i na tekmama klinci odatle igraju znacajnu ulogu. U svojim redovima su imali nekoliko pravih divljaka poput Dereka Megija, Spajdera, Blek Alfa, Džordža Klega... Vernet, Šou Goubiz, Šolver, Primrouz Benk, Vestvud, Cederton, Feilsvort su bili vec provereni Latiksi. U narednih nekoliko sezona broj Oldam Redsa se znacajno smanjio. Sretali smo ih samo po povratku sa Mancesterovih tekmi, kada bi se našli u nezgodnoj situaciji. Jednostavno su nas nervirali svi koji su se šetali Oldamom sa crvenim šalom oko vrata, a u isto vreme nije imalo smisla da ih maltretiramo pošto smo se poznavali iz škole ili kraja, a i uglavnom su to sve bili lovci na autograme i fudbalski kolekcionari, huligani nikako.
Iako su sve ekipe zajedno cinile veoma snažnu i brojnu bandu bilo je i dosta medusobne netrpeljivosti. Šolver se nije voleo sa Vernetom, Šou Goubiz sa Rojtonom, dok se mi iz Vestvuda nismo mirisali sa Glodvik Džejsima i Šolverom. Svi smo bili približno jednakog uzrasta i cesto smo se makljali vikendom po lokalnim pabovima i nocnim klubovima.
1976. Vernet i Vestvud su se udružili protiv Pakija, a ti okršaji su cesto bili na udarnim stranicama lokalnih novina. Jednom prilikom smo se žestoko sukobili sa ekipom iz Rojtona, medu kojima je bilo dosta Junajtedovih fanova. Glavna faca im je bio Geri Rili, kojeg su cenili cak i u Mancesteru i koji je mnoge klince iz svog kraja navukao da navijaju za crvene. Fred Houvort je takode bio dobar fajter, šmeker, na kojeg su se ložile mnoge dobre ribe iz grada. Fred je igrao fudbal, da bi kasnije postao uspešan amaterski fudbaler. Miki Rejs je, uz Rilija, bio redovan na Mancesteru i bez njega se nije mogla zamisliti ni jedna veca frka. Rado bih u to vreme tu trojicu video u redovima Oldama.
Tokom sedamdesetih u modi su bile '' uradi sam '' tetovaže. OAFC, MCFC, MUFC i slicni inicijali klubova. Stju Badbi je sam sklepao mašinicu za tetoviranje, i imao je pune ruke posla. Koliko je samo lenkširskih ruža i Oldamovih grbova uradio tih godina. Secam se, jednog dana nas sedmorica smo otišli kod njega, i uradili svi isto. Grb na jedno, a ružu na drugo rame. Braci Sken, Lojdu i Lizu se tetovaže skoro nisu ni videle pošto su bili crnci.
05. oktobra 1976. definitivno sam izbacen iz škole, nakon tri suspenzije. Na pauzi za rucak najjaci krelac u školi je poceo da zajebava neke klince. Niko mu nije smeo ništa, a onda je meni prekipelo. Bio sam po jacini na petom mestu. Zveknuo sam ga pravo u glavu. Brzo je došao sebi, a potom se obrušio na mene. Bio je duplo krupniji. Profesori su istrcali iz zgrade i razdvojili nas. Odveli su nas pravo kod direktora, koji je njega suspendovao po prvi put, a meni dao šut kartu, pošto mi je to bio vec treci prekršaj. Pokupio sam svoje stvari iz ucionice i u pratnji zamenika direktora, gospodina Kolinsona, koji je dobio zaduženje da sve objasni mojoj majci, kroz dvorište krenuo kuci. Ostali klinci su se razmakli kako bi nam napravili prolaz, a mnogi su bili nacickani po prozorima. Skandirali su moje ime i mahali mi. Cak se i nekoliko profesora prikljucilo mom oproštaju od škole. Iako sam bio skenjan zbog svega, osecao sam se ponosno jer nisam ni slutio da sam bio toliko popularan. Cak mi je i gospodin Kolinson spustio ruku na rame: '' Momcino, okreni se, mahni im, ne smeš im to uskratiti ''. Bio je to kraj jedne price. Predstavljao sam najveci problem za profesore i bio najomiljeniji medu dacima. Sve je bilo gotovo. Pozdravio sam se i sa gospodinom Kolinsonom, koji mi je poželeo srecu. Majka je bila ljuta, ali joj je bilo jasno da se to moralo kad tad dogoditi, pošto sam se davno otrgao njenoj kontroli.
Sutradan su Latiksi igrali najvažniji mec sezone sa Bolton Vonderersom. Svi smo želeli osvetu, a ja sam bio posebno napaljen da im vratim za batine iz prethodne sezone. Cedi End je ponovo izgledao sjajno. Pola mi, pola oni. Tuca je bila neverovatno žestoka, a par navijaca Boltona je izbodeno. To je bila svakako, jedna od najbrutalnijih makljaža na Oldamu svih vremena. U ponedeljak je Ivning Hronikal objavio da je policija uhapsila 65 izgrednika, i izbacila sa stadiona još 135 navijaca, što je bio rekord Baunderi Parka. Obukao sam martine i stavio afro periku na glavi. Pošibao sam se sigurno sa dvadeset navijaca Boltona pre pocetka tekme. Svaki je dobio cizmom. Tada je policija uspela da formira kordon po sredini tribine i tako razdvoji zaracene strane. Bez obzira na to, svakih par minuta smo se zaletali jedni na druge. Sredinom prvog poluvremena dvadesetak krupnih Boltonovih navijaca promuvalo se iza policije i sa vrha Cedija došli nam iza leda. Sjurili su se na nas gazeci sve pred sobom. Panduri su ponovo reagovali i izbacili ih napolje. Umešali smo se i mi u celu frku, a ja sam prepoznao jednog njihovog od prošlog puta. Zavalio sam mu šaku pravo u usta, a potom mu skocio za vrat i oborio ga na zemlju. Dva pandura su me skinula sa njega, ali sam ja uspeo da ga još jednom dokacim cizmom, otrgnem se i izgubim u masi. Ipak, jedan je pojurio zamnom. Maznuo me je za
'' kosu '' i u momentu se našao u cudu. Perika mu je ostala u ruci, a ja sam uspeo da mu pobegnem, ali se nije predavao. Svi su mu se smejali, na šta je on totalno odlepio i rešio da me stigne. Spustio sam se do dna tribine, ali su me tamo docekale njegove kolege i konacno me šcepale. Odveli su me do tunela za igrace. Znao sam da mi nije bilo spasa. Pojavio se Džek Vorner i bez reci me šutnuo u jaja, da bi potom zaurlao: '' Izbacujte govno napolje! '' Hvala ti Džek, bio sam siguran da mi ne gine pritvor. Muvao sam se okolo, kad sam ugledao kola hitne pomoci. Nekoliko navijaca oba tima je sedelo na zidicu ispred tribine i cekalo da im se ukaže pomoc. Medu njima sam primetio i mog
'' prijatelja '', kojeg sam malocas razvlacio po Cediju. Pritrcao sam mu i još jednom ga zveknuo u, vec krvavu, facu, da bi se on samo stropoštao na leda. Sijao sam od srece. Bio je stariji od mene bar pet godina, što mi je samo još više znacilo, a i mrzeo sam Bolton iznad svega. Skoknuo sam kuci na kratko, da se umijem i presvucem i vratio se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Bolton više nije bio na našoj tribini. Izgleda da se glavni fajt dogodio upravo u mom odsustvu. Konacno smo dobili bitku što je do tada bilo nezamislivo. Posle utakmice napali su nas, u nameri da povrate ukaljani ugled, ali je policija munjevito reagovala. Stigao sam kuci premoren. Legao sam, ali dugo nisam mogao da zaspim. Osmeh mi nije silazio sa lica. Oldam je definitivno mogao da se nosi sa ekipama poput Boltona, Blekburna, Barnlija...
Narednu utakmicu kao domacini igrali smo protiv Notingem Foresta. Kao što se i ocekivalo upali su na naš kop. U njihovoj ekipi se izdvajao jedan ridokosi, mišicavi momak, lepo odeven, koji je bez muke rušio sve pred sobom. Našli smo se licem u lice, jedan na jedan. Izbegao sam ga prvi put, ali je uspeo da me dokaci levicom. Posrnuo sam, a potom ga sa zemlje pokosio po nogama. Dok je padao, docekao sam ga nogom direktno u zube. Iz usta mu je šiknula krv. Uspeo je da se pridigne i da sam, raširenih ruku, stane ispred nas. Pozvao nas je u okršaj. Odustao sam jer sam bio siguran da bi ga nas deset, koji smo ga okruživali, samleli. Ispao je faca.
Igrali smo u Barnliju iduceg vikenda. Nismo se sretali pune tri godine. U meduvremenu smo mi svi porasli i raskrupnjali se. Bio sam ubeden da nismo mogli da nagrabusimo kao prethodni put. Otišlo nas je iznenadujuce mnogo. Panduri su nas ubacili pravo na njihovu veliku tribinu, veoma slicnu Sitijevom Kipaksu. Stali su izmedu nas i prilicno dobro obavili svoj posao. Izuzev par sitnijih incidenata i konstantnog kamenovanja vece frke nije bilo. Najgore je prošao jedan naš iz Rojton ekipe kome se pikado strelica zabila pravo u celo, svega nekoliko milimetara od oka, što su sutradan objavile nedeljne novine. Posle tekme došlo je do više sitnijih ulicnih tuca u kojima se Oldam pokazao u punom svetlu.
Za Božic smo igrali u Halu. Prva ekipa, nas 600, je putovala specijalnim vozom. Kada smo stigli nisu znali šta ih je snašlo. Jurili smo navijace domacih po celom gradu. Ne znam zašto, ali nas je u Hal išlo uvek mnogo. Tamo nikada nismo imali vecih problema, a i sam grad je udaljen oko 150 kilometara od Oldama.
U Blekburn smo putovali pocetkom 1977. godine. Zauzeli smo Darven tribinu. Blekburnova banda se u momentu stvorila tu, ali smo ih ovaj put pošteno odrali. Po obicaju, na scenu je stupila lokalna policija koja je tacno znala koga mlati.
Te sezone Oldam je bio dobar u Kupu. U trecoj rundi, u januaru, igrali smo protiv malog kluba Nortvic Viktorije, u gradicu koji je udaljen svega tridesetak kilometara, tako da nas je puno otišlo par dana ranije kako bi nabavili ulaznice, jer im je stadion primao svega 6.000 gledalaca. Interesovanje za mec je bilo veliko. Nortvic je dobio dozvolu da nas zbog toga ugosti na Mejn Roudu, stadionu Mancester Sitija, koji nam je bio još bliži, samo11 kilometara udaljen od Oldama. Na stadionu se okupilo 28.000 gledalaca, od cega je sigurno 20.000 došlo iz Oldama. Naša ekipa je zauzela Kipaks, Sitijev kop. Mancester Siti je tog dana igrao u Njukaslu, ali su oni, koji nisu otputovali na sever, došli na svoju tribinu i fajt je mogao da pocne. Dva krupna pandura su me šcepala, nakon svega par minuta. Ne pamtim da se neko grublje ponašao prema meni. Bacali su me i šutali sa vrha betonske tribine do njenog dna, gde me je docekalo novo pendrecenje. Ubacili su me potom u specijalno vozilo za navijace, koje je iznutra bilo ispregradivano žicom na nekoliko odeljaka, uglavnom osam, tako da je u njih moglo da stane isto toliko izgrednika. Sve celije su vec bile pune kada su panduri doveli debelog Grema Hola i strpali ga zajedno sa mnom, pošto sam ja bio najsitniji. Mislio sam da cemo se podaviti. Kada su nas oko pola šest konacno pustili, jedva sam se držao na nogama. Prošao sam nekažnjeno, za razliku od ostalih. Krenuli smo ka stanici. Usput smo naleteli na još par Latiksa, koji su nam rekli da su jedva izvukli živu glavu posle tekme. Ekipa iz zloglasnog kvarta Mos Sajda ih je opkolila i napala. Mnogi su dobili dobre batine, a desetak je izbodeno i iseceno noževima. Cekali smo bus zajedno, kada se pojavila grupa od pedesetak Sitijevih huligana. Svi su povadili noževe, a dvojica su cak imali macete. Nas je bilo dvadesetak. Nismo imali šanse. Dali smo se u beg, ali su oni krenuli za nama. U obližnjem školskom dvorištu sustigla su me dvojica crnja. Nisam stigao ni da se okrenem, kada sam osetio bol u nozi. Posekli su me nožem od nazad. Nisam smeo da padnem, jer bi me iskasapili. Malo su zastali, a ja sam nastavio da trcim. Uspeo sam da preskocim ogradu i da im furnem. Uleteo sam u bus za Oldam i seo, misleci da sam spašen, ali je u njemu bila grupa Junajtedovih navijaca, koji su se upravo vratili sa tekme iz Prestona. Posedali su oko mene i poceli da mi lupaju cuške i da me pljuju, dok mi se krv slivala niz levu nogu. Bio sam totalno izmrcvaren. Mislio sam da mi nema spasa, prava nocna mora. Par minuta je trajalo to maltretairanje, da bi na sledecoj stanici zacuo poznate glasove: '' Karl, imaš li problema? '' Okrenuo sam se i ugledao grupu od dvadesetak mojih prijatelja, koji su upravo ušli u bus. Junajtedovim govnarima se u momentu primetio izraz lica. Debelo su platili. Odrali smo ih od batina. Trebali su da sidu u Feilsvortu, ali im nismo dozvolili. Tukli smo ih sve do Oldama. Molili su nas za milost. Nismo je imali.
Pošto smo pobedili Nortvic Viktoriju sa 3-1, u narednoj rundi smo izvukli Liverpul, ša- mpiona Engleske, koji ce uskoro osvojiti i Evropu. Ceo Oldam je danima brujao o toj utakmici, i odlasku na cuveni Enfild. Otputovalo nas je 10.000, ali ce, i pored velikog broja, mnogi Latiksi dobro upamtiti to gostovanje. Skuzeri su bili pravi divljaci. Osim batina, obavezno su pljackali svoje žrtve. Navijacki autobusi su pristizali jedan za drugim na veliki parking, od kojeg nam je trebalo nepunih deset minuta do stadiona. Upravo tih petsto metara ce biti veoma kobno za mnoge navijace Oldama. Skuzeri su iskakali iz žbu- nja i napadali nas. Pojednice su uvlacili u park, sekli ih noževima i otimali im novac, nakit, odecu, cak i obucu. Bilo je grozno, kao i na samom stadionu. Izmešali su se sa nama, i odpocinjali tuce svakog momenta. Nisam mogao da verujem da su isekli po licu i ženu koja je dovela sedmogodišnjeg sina na utakmicu. Ja sam prošao dobro, sa svega par udaraca, ali su zato liverpulske bolnice bile pune navijaca Oldama. Hepi Hari je totalno poludeo kada su ga uboli nožem u rame. Prebio je mnoge Skuzere, pa cak i bolnicara koji je samo hteo da mu previje ranu . Pukli smo sa 3-1, ali je prilikom postizanja izjednacu- juceg gola, Oldamova rulja preplavila teren. Posle tekme nastavili su da nas terorišu. To su bile sigurno najgore batine koje su Latiksi ikada dobili. Tukli su nas, od podneva, punih šest sati. Ja sam bio u mini busu, sa 12 mesta, sa ekipom iz Nortmura, koji su svi došli u martinama. To su bili sve stariji momci, koji nisu dolazili na tekme vec tri godine, pa nisu ni znali da su martine izašle iz mode. Na kraju se ispostavilo da su im one dobro došle u fajtu. Od naše ekipe nagrabusio je jedino Džimi Džou, kojeg je cigla pogodila pravo u glavu. Proveo je dva dana u bolnici, a lik koji ga je povredio došao je sutradan u posetu da mu se izvini. Nažalost, Džimi je uskoro prešao u redove Mancester Junajteda.
Voleo sam Liverpul kao tim. Uživao sam dok sam ih gledao kako vezu po terenu. Osvojili su Evropu u velikom stilu. Još jedan od razloga zbog kojeg sam ih simpatisao je taj što su ih navijaci Junajteda, kojima su bili konkurencija, mrzeli.
Sav bes zbog dobijenih batina u Liverpulu, iskalili smo na navijacima Vulverhemptona. Došlo ih je na Cedi End dvesta, ali se nisu dobro proveli. Zbrisali smo ih vec u prvom naletu. Trajalo je kratko, ali je i to bilo dovoljno da im više, tog dana, ne padne na pamet da krenu na nas.
Nakon dve nedelje, u Oldamu je gostovao Celzi. Oko pola tri stotinak Koknija je upalo na tribinu. Jedan je iskoracio ispred ostalih i zagrmeo: '' Hocu vašeg vodu! '', ali mu se niko nije odazvao. Bilo je medu Latiksima dobrih faca, pa me je razocaralo što niko nije imao muda. '' Jebi se budalo, šta hoceš? '', viknuo sam od muke, kako bi osvetlao obraz Oldama. Imao sam svega šesnaest godina, a on bar deset više. Skocio je na mene, a u istom momentu je došlo i do sudara dve bande. Celzi je prosto sijao od srece što je neko uopšte krenuo na njih. Bili su toliko sigurni u sebe da im ni odnos snaga, deset na prema jedan u našu korist, nije predstavljao problem. Oldam nije imao vodu. Svaka ekipa je imala glavnog coveka, koji nije morao da bude i najjaci. Šolver je imao Hepi Harija, Šou Goubiz Steza, Glodvik Džejsi Mausa, Fiton Hil Tanju... Ja sam bio lider Vestvuda. Nisam bio najstariji, ni najkrupniji, ni najjaci, ali sam sigurno imao najvecu petlju. Upadao sam u frku bez razmišljanja. Retko sam nekoga dobio na mišice, jer ih nisam ni imao, ali sam se služio lukavošcu i brzinom, a cesto me je pratila i sreca. Još jedan od razloga zbog kojeg se nisam bojao nikoga je taj što sam uvek išao u nepoznato. Nisam mogao da znam koliko je stvarno jak, onaj s' kim treba da se tucem. Sigurno mi ne bi padalo na pamet da se zalecem na nekoga za koga se zna da je duplo jaci od mene. Mene je ustvari, najviše palila ta neizvesnost bitke sa suparnickom bandom. Zato sam ja uvek više cenio momke koji su imali srce, od onih sa mišicima. Džoni Marfi, Mark Keli, Robo Votson, Hepi Hari, Stez, Maus, Spajder su svi bili sitni i mršavi, ali izuzetno hrabri i zajebani.
Tokom sedamdesetih bande na Cediju su se okupljale u vrhu tribine. Ostatak su bili obicni, vatreni navijaci, koji su navijali i pevali pesme, ali koji bi se po izbijanju frke pomerili u stranu. Oni su mrzeli nas huligane. Cesto su nas cinkarili pandurima, mada je i njima znao da pukne film, pa da ulete u tucu. To su uglavnom bili likovi koji su davno zagazili u cetvrtu deceniju života, od kojih mnogi nisu bili bubice u svoje vreme tokom pedesetih i šezdesetih. Jedno je ipak bilo sigurno. Da na tribini nije bilo nas huligana, koji smo ih branili od protivnickih bandi, ne bi bilo ni njih. Na stadionu su postojale još tri tribine, koje su uglavnom bile mirne. U periodu izmedu 1973. i 1984. tuce na Cedi Endu su bile neizbežne. Kasnije ce fanzinaši, tokom devedesetih, pljuvati po huliganima iz tog vremena, a mi smo jednostavno bili nužno zlo!
Ubrzo je došla i tekma u Boltonu, na koju smo otišli u punom sastavu. Bez problema smo došli od stanice do stadiona, što je svaki prethodni put bilo nezamislivo. Nas pedesetak je upalo na tribinu na kojoj su bili njihovi klinci. Boltonova glavna banda, koja se nalazila na suprotnom stajanju, je odlepila. Bez muke smo pocistili klince i preko terena se zaleteli pravo na njih, ali su nas panduri zaustavili na centru, a potom izbacili napolje. Promuvali smo se okolo. Isprebijali smo neku trojicu nadrkanih, matorih, Boltonovih fanova. Pnduri su uhapsili Vajsija dok je skakao po glavi jednog od njih. Posle tekme nije bilo vecih incidenata, tako da smo se bez problema ukrcali na voz.
Mrzeo sam Bolton toliko da sam vec nakon deset dana otišao na Bolton-Celzi samo da bih uživao gledajuci dok ih Celzi mlati. Bilo je sjajno. Celzijevi navijaci su zauzeli dve tribine i komotno se šetali po celom stadionu. Šamarali su sve koji su se usudili da im nešto dobace. Bolton je i dalje važio za dobru ekipu, ali je Celzi u to vreme bio nedodirljiv. 1977. godine nije bilo stadiona na kojem nisu zauzeli domaci kop. Te sezone sam otišao još jednom prilikom u Bolton, ali sa navijacima Foresta. Fil Harper i ja smo ušli na Lever End i prikljucili se Forestovim momcima u tuci protiv Boltona. Posle utakmice išli smo ka stanici u grupi. Bolton nas je pratio. Izdvojio sam se iz kolone, okrenuo se ka njima i povikao: '' Hajde, picke, doš

nastavak:

ZLOCIN SE NE ISPLATI

Tokom leta 1977. godine sprijateljio sam se sa Lojdom Skenom. Izlazili smo zajedno skoro svako vece. Lojd je bio melez, mada više crn nego beo, veoma pouzdan momak, jak i izuzetno hrabar. Nikada me nije ostavio na cedilu. Vikende smo provodili u pabovima. Nismo imali dovoljno godina da bismo bili usluženi, ali smo se uvek nekako snalazili za pice. Šmeknuli bismo ko šta pije i jednostavno mu oteli cugu. Cesto bi u takvim situacijama došlo i do tuce, što je za nas bio samo plus. Bili smo mladi, nasilni i uvek spremni za frku. Tu nema reci. Lojd je bio redovan i na fudbalu. U to vreme, nije bilo puno obojenih navijaca, tako da je Lojd cesto bio neprijatelj broj jedan za protivnicke huligane. Svi su hteli njega, ne samo zbog boje kože, vec i zato što se uvek gurao u prve borbene redove.
Zaposlili smo se, honorarno, u fabrici pamuka, gde smo radili par meseci i uzimali finu kintu. Jednog utorka Oldam je gostovao u Halu. Završili smo posao oko dva. Obmotali smo se pamucnim ostacima, i tako, kao dve budale, krenuli na tekmu. Pola Hala se okretalo za nama, a i sami panduri nisu mogli da veruju kada smo se pojavili pred ulazom na stadion.
Nakon nekog vremena, prestali smo da se družimo, a ja sam postao nerazdvojan sa Polom Stajlsom, koji je bio pravi divljak. Jedno vece nakon izlaska, tumarali smo ulicama grada u nadi da cemo nabasati na neku budalu željnu batina. Iznenada se ispred nas, u Junion stritu, pojavila pijana budala. Pevušio je i pricao sam sa sobom. Kada nas je ugledao obratio nam se recima: '' Momci, da li neko želi da mi izdrka kurac, dacu mu petaka? '' Pol i ja smo se samo pogledali i krenuli ka njemu. Bio je mnogo stariji, krupan i jak, ali smo nas dvojica cvrsto rešili da ga naucimo lepom ponašanju. '' Koliko placaš da nas pojebeš obojicu? '', pitao sam ga. Oci su mu zatreptale. Izvadio je 200 funti i rekao: '' Hocu samo tebe! '' Ne znam zašto se odlucio baš za mene, kada je Pol bio lepši. Složio sam se sa njim. Zamolio sam ga da i moj prijatelj pode sa nama, da gleda, na šta je on pristao. Predložio nam je da odemo do kraja grada, pola milje dalje. Sve je teklo po planu, baš kako smo i zamislili. Pol je išao iza nas, desetak metara. Peder me je, na pola puta, zagrlio i poceo da me miluje po glavi. Užas! Ljudi su se okretali za nama. Molio sam Boga da ne naleti neko poznat. Želeo sam nekako Polu da dam signal da mu skoci za vrat, s' leda, ali nije bilo šanse. Prolazio sam kroz pakao. Oblio me je hladan znoj, a Pol se u pozadini samo kikotao. Približili smo se dogovorenom mestu. Tenzija je rasla. Stegao me je još jace, privukao k sebi, a potom oborio na zemlju. Opkoracio me je i poceo da mi raskopcava košulju.Usrao sam se kao nikad. Lizao me je po vratu. Poželeo sam da umrem. Opirao sam se koliko sam mogao, ali je on bio izuzetno jak, a i strah mi je jednostavno oduzeo svu snagu. Zaurlao sam na Pola, da ucini nešto, ali se on nije ni osvrnuo. Valjao se od smeha po travi. Mislio sam da ce se ugušiti koliko se smejao. Pederu se još više dopalo to što sam poceo da se opirem i da ga udaram rukama, pa je nastavio još žešce da me ljubi. Tada je Pol naglo skocio. Valjda je i njemu postalo jasno da je vrag odneo šalu. Dograbio je neku metalnu polugu i bacio mi je u ruke. On je uzeo dasku, punu zardalih eksera, i njome zveknuo pedera pravo u glavu, koji se samo strovalio na mene. Uspeo sam da mu se izmigoljim i skocim na noge. Udarali smo ga svom snagom, a Pol je cak uspeo da polomi dasku o njega. Krvi je bilo na sve strane, ali je on samo urlao: '' Jace, jace, volim kada je neko grub prema meni! '' Izvukao sam nož i ubo ga u rame, a Pol mu je rasturio lobanju. Skupio je snagu i odbacio nas sa sebe, a potom se ponovo proderao: '' Volim grubosti! '' Bio je sav obliven krvlju. Gledali smo ga izbezumljeni par momenata, a potom se dali u beg. Otrcali smo pravo do Pola, na gajbu, i uleteli u kupatilo da se operemo, pošto smo bili uflekani njegovom krvlju, od glave do pete. Košulja mi je bila sva iskidana. Nismo progovarali ni jednu rec, tresli smo se od straha. Ostali smo bez kinte, ali smo za sva vremena naucili da nisu svi pederi mlakonje.
Konacno sam završio školu i zaposlio se. Nama klincima, nije bilo teško da nademo posla, pošto je uvek trebalo negde nešto da se fizikališe, tako da smo cesto prelazili sa jednog, na drugo radno mesto. U to vreme, bio sam vec dokazani fudbalski huligan sa zavidnom reputacijom.
Pred kraj leta 1977. ukljucio sam se u Nacionalni Front. Ja sam im bio idealan. Mlad, lud, patriotski nastrojen, nasilan i uz sve rasista. Osim Lojda, i njegovog brata, nisam voleo crnje. Hteo sam da poludim kad god sam video kako se crnci motaju oko belih riba. Cak sam više mrzeo te belkinje koje su mogle da se zabavljaju sa crncima, a uz sve to redovno sam se mlatio sa Pakijima. Skoro svi moji prijatelji su bili u istom fazonu, ali smo se svega nas nekoliko uclanili u Front. Lojd je poceo da se druži sa crncima iz Glodvika, što je bilo razumljivo, ali se sve to bitno odrazilo i na situaciju na tekmama. Glodvik Džejs, Šolver i Herbijeva ekipa su bili anti-naci, dok su Vestvud, Vernet, Šou Goubiz i Fiton Hil bili rasisti. Tako je bilo i na ostalim stadionima. Celzi, Vest Hem, Milvol i Lids su uglavnom svi bili desnicari i clanovi Fronta. Mancester Siti je takode imao veliku NF bandu, ali u isto vreme, možda, i najjacu crnu ekipu u zemlji koju je predvodio Donald Frensis sa svoja dva mlada brata. Zvali su se Kul Kets i bili su izuzetno zajebani. Herbi se cak politicki aktivirao kao laburista, a imao je i polubrata meleza. U Šolveru je glavni lik takode bio melez Šarki, veliki patriota i fan reprenzetacije, veoma jak i hrabar momak. Uvek sam voleo da ga vidim uz sebe u tucama. Mnogo sam ga cenio, mada je njemu cesto bilo neprijatno pošto je licio na Azijata, koji su u to vreme bili najveci neprijatelji. Desna ruka mu je bio Nik Šuler, polugrk. Skinhedi iz Oldama su prešli da navijaju za Vest Hem, zato što su ovi bili vodeca NF ekipa. Tužno, ali istinito.
Prvi NF sastanak u Oldamu, održan je u kuci jednog od voda originalne Glodvik bande, koji su cinili vecinu prisutnih. To je bilo pomalo cudno, pošto su Glodvik Džejs imali dosta crnaca, a i u matoroj ekipi je bilo Poljaka i Ukrajinaca. Na skupu nas je bilo tridesetak. Denis Rajt i ja smo bili operativci, i nije nas zanimala politika.
U septembru 1977. Denis i ja smo otišli u Hajd Taun Hol na susret sa Martinom Vebsterom, vodom Fronta. Ispred se nalazio kordon pandura i anti-nacija. Mrzeo sam ta govna, jer su to uglavnom bili prljavi hipici i glupi studenti. Studente sam posebno prezirao, bez razloga. Tokom narednih nekoliko nedelja broj Frontovaca se u Oldamu znatno povecao, a gradovi poput Rocdejla, Stokporta, Boltona, Mancestera postali su prava NF utvrdenja. Cesto smo se vidali na skupovima. Mi smo se zvali Anglikansko Udruženje Oldam, i bili smo sastavljeni od raznih likova. U prvom redu je bilo nas nekoliko klinaca koje je zanimao iskljucivo fajt, potom oni koji su mrzeli Jevreje, pa ratni veterani iz Palestine, razne patriote, kao i obicni ljudi koje su komšije Pakistanci svakodnevno maltretirali. U celom udruženju bilo je svega nekoliko pravih nacija, koji su tu bili zbog same ideje. Na sastancima je cesto dolazilo do fajta sa anti-nacijima, koji su uporedo održavali proteste. To me je držalo do 1979. kada sam se oslobodio svih iluzija, pošto je Megi Tacer, koja je bila dovoljno desno orijentisana, postala premijer. Ne kajem se što sam bio clan Fronta. To mi se tada cinilo o.k. Mrzeo sam komunjare i anti-nacije više nego same crnce ili Azijate. Sa mnogim crncima sam cak bio u dobrim odnosima. Lojda i Vika srecem i danas, pa se cesto šalimo na racun dogadaja iz rane mladosti. Nisam politicki aktivan, mada sam tokom osamdesetih bio zagriženi torijevac.
U septembru 1977. Dankan Batervort je otišao u zatvor na tri meseca. U vrlo kratkom roku policija ga je uhapsila cak tri puta, zbog nereda na utakmicama. Nije bio fajter, ali je voleo frku, i mogu slobodno da kažem da je jedan od nedužnih navijaca koji je zazanje platio zatvorom. Nakon što je pušten na slobodu digao je ruke od fudbala.
U Jorku smo igrali prijateljsku tekmu, uoci starta nove sezone. Otišlo nas je par stotina.
Pošto je u Jorku bilo dosta Lidsovih fanova, udružili su snage sa domacim navijacima i napali nas, ali smo ih bez puno muke razjurili. Po završetku utakmice policija nas je sprovela do stanice i ubacila u voz. Neko je pred Hadersfild povukao kocnicu, i voz se zaustavio. Nastao je opšti haos, vagoni su totalno demolirani. Ubrzo je stigla i policija iz Hadersfilda koja nas je bez puno price razvalila od batina. Nas tridesetak najagresivnijih su izbacili napolje. Izveli su nas na drum i ostavili nas da peške nastavimo ka, svega dvadeset i pet kilometara udaljenom, Oldamu. Neki su uspeli da ustopiraju, ali je vecina prepešacila punih osamnaest kilometara do, prvog sledeceg mesta, Sedelvorta, gde smo seli na bus za Oldam.
Prvu tekmu nove sezone Oldam je igrao u Blekpulu. Prilikom izvlacenja parova, svi navijaci maštaju da u prvih par kola, dok je još lepo vreme, gostuju u Blekpulu, glavnom letovalištu. Dan uoci utakmice Stju Badbi i ja smo maznuli iz robne kuce elektronski metar, koji smo utopili cak za 75 funti. Istog momenta smo otišli na stanicu i seli na prvi voz za Blekpul. Stigli smo da rezervišemo sobu, a potom da odemo i do plaže gde je bilo glavno šetalište. Uzeli smo pice i nastavili da se muvamo kroz gužvu. Oko ponoci, stotinak metara od nas, zakuvala se tuca. Primakli smo se da bi videli šta se dešava. Big Grem i njegov brat Hari su se makljali sa trojicom navijaca Mancester Junajteda. Uleteli smo da im pomognemo i zajedno odrali crvene govnare.
Hari je na žalost, pocetkom osamdesetih stradao u saobracajci. To je bio veliki šok za sve nas. Mislim da se njegov brat Grem nikada nije oporavio od tog gubitka. Njih dvojica su stalno bili zajedno, i što je zanimljivo Hari je bio mnogo krupniji i veci od svog brata, ali je samo Grem imao nadimak Big Grem. Svega deset dana kasnije, u dvadeset i cetvrtoj godini života umro je Stju Badbi. Na spavanju je dobio jak napad kašlja od kojeg se ugušio. To je bio novi šok za vrlo kratko vreme.
Stju Badbi je bio karakterna licnost. Ljudi su ga ili voleli, ili mrzeli. Niko nije bio ravnodušan prema njemu. Ja sam, kao i mnogi drugi, prošao kroz obe faze. Badbi je, kao prijatelj, bio veoma pouzdan, izuzetno duhovit, cak se cesto šalio na svoj racun, ali je imao i svoju lošu stranu. Vukao je neke komplekse, verovatno iz rane mladosti, pa se cesto družio sa klincima, kojima je pricao sve same laži. Ja sam mu bio jedini prijatelj približnih godina, a bio sam tri mladi od njega. Njegovi vršnjaci ga uglavnom nisu voleli, mada su mu mnogi zavideli pošto je uvek šetao dobre ribe. 1977. Badbi i ja smo bili skinhedi. Imali smo kompletnu opremu: krombije, leviske, martine... Bilo je to sjajno vreme, samo što je on nakon tri meseca promenio kompletno društvo i postao vajt-niger, izgubivši tako mnoge prijatelje. Nije mario za to, cak je nabacio jamajcanski akcenat i afro frizuru. Jedne veceri sreli smo se u nocnom klubu Magnetik. Bio je u društvu jednog meleza kada smo se pojavili Dankan i ja. Dankan se od ranije nije mirisao sa tim likom, pa su izašli napolje i pobili se na ferku. Niko se nije mešao u tucu, dok ga Dankan nije oborio na zemlju i poceo da ga mlati. Tada je iz mase izleteo Badbi i zapalio Dankana nogom u glavu. U momentu sam bio šokiran, ali sam skocio na Badbija i ubio ga od batina. U meduvremenu je stigla policija i rasterala nas. Sutradan, dok sam šetao gradom, neko mi se prikrao iza leda. Mahinalno sam se okrenuo, ali me je Badbi vec posekao nožem preko plecke. Probio mi je jaknu i majicu, i napravio dugacak rez, srecom ne jako dubok. Badbi je bio u pratnji nekoliko svojih camuga. Pošto se incident dogodio u samom centru grada, policija je dotrcala i odvela ga. Ja sam odbio da dam bilo kakvu izjavu, i nisam želeo da ga okrivim, vec da sacekam priliku i licno mu se osvetim. Badbiju je ipak sudeno, a ceo slucaj je dospeo u novine. Od mene su napravili fašistu i vodu Nacionalnog Fronta koji je maltretirao jadnog Badbija i njegove crne prijatelje, tako da je ovaj nosio nož jer me se navodno plašio. Neverovatno! Ispalo je da sam ja napao njih devetoricu. Badbi je vrlo brzo osloboden, ali je sigurno pola godine izbegavao da me sretne. Napokon sam naleteo na njega u jednom klubu, kada sam se vec ohladio od svega. Izvinjavao se i placao mi pice celo vece. Kada je umro, bio sam mu na sahrani, pošto sam ga poštovao iz vremena dok smo bili nerazdvojni. Bila je to velika sahrana. Umro je gradski kameleon, kako su ga neki zvali, pošto je promenio bezbroj faza i fazona. Bio je tedi boj, mod, skinhed, roker, vajt-niger, panker, i na kraju, bajker. Badbi je svoj kratak život proživeo punim plucima.
Nego da se vratimo na prvo kolo i tekmu u Blekpulu. Oko podneva Oldamovi navijaci su se okupili na plaži, ispred Fokshol paba. Pivo se tocilo, pesma se pevala. Napravljen je dobar štimung. U neko vreme pojavila su se dva krupna Barnslijeva navijaca, koji nisu mogli da istrpe par prozivki, vec su se sami zaleteli u rulju. Bilo nas je previše, pa smo ih na brzaka isprebijali. Oko pola tri, dugacka kolona je krenula sa plaže ka stadionu. Ušli smo na Spion kop. Bilo nas je pola pola, tako da je tuca trajala tokom svih devedeset minuta. Posle utakmice policija je sprovela navijace Oldama do stanice, ali je nas dvadesetak uspelo da izmakne kontroli. Vratili smo se nazad u Fokshol pab, ali se ubrzo pojavila poveca grupa domacih huligana. Izašli smo napolje. Bilo ih je neuporedivo više. Krenuli su na nas. Nismo imali izbora nego da se damo u beg. U ruci sam imao neotvorenu konzervu koka kole i njome zapalio jednog Blekpulovca. Nos mu se rascvetao i krv je potekla. Al Kembel i ja smo uleteli u hotel i sa balkona poceli da ih gadamo stolicama i pepeljarama. Stigli su i panduri, koji su ih rasterali. Nas su samo popisali i pustili. Odlucili smo da završimo zezanje po Blekpulu i uputili se ka stanici. Velika grupa Latiksa se taman ukrcavala na voz za Oldam.
Sledeceg vikenda igrali smo u Londonu protiv Orienta. Otišlo nas je svega stotinak, u tri autobusa. Orient je imao smešnu ekipu, ali se zato pojavila grupa od sedamdesetak Vest Hemovaca, koja nam je spremila vrucu dobrodošlicu.
Kada smo igrali u Bristolu sa Roversima, Lojd, Pol Hil i ja smo od prodaje kradenih stvari uzeli dobru lovu, i otputovali najluksuznijim autobusom. Ipak, nismo se dobro proveli. Osim nas, u Bristol je stigla samo grupa navijaca Oldama koje nije zanimao fajt, tako da smo nas trojica, braneci cast Latiksa, pošteno nagrabusili.
Utakmica sa Stoukom igrana je sredinom nedelje, što znaci u vecernjem terminu, i kao po obicaju okupilo se dosta ljudi. Stouk je upao na Cedi End, tako da su panduri tokom celog meca imali pune ruke posla. Po završetku utakmice policija je izvela gostujuce navijace i držala ih u okruženju, sve dok se nije rascistila sva rulja oko stadiona. Neko je u toj gužvi, onako nasumice, bacio flašu od mleka medu njih koja je pogodila jednog krupnog celavca direktno u glavu. Krvi je bilo na sve strane.
U takmicenju za liga kup gostovali smo u Halu. Obzirom da je bio utorak, otišla je pristojna ekipa. Pol Stajls i ja smo se nakon tekme izdvojili i skinuli par šalova domacim navijacima. Požurili smo nazad na parking, ali su busevi vec bili otišli. Nismo imali drugo rešenje osim da se obratimo igracima da nas povezu, pošto je bilo isuviše kasno.
Nisu imali ništa protiv, ali smo morali da ih cekamo puna dva i po sata jer je ceo klub bio na zajednickoj veceri u Halovom restoranu. Seli smo u šarage. Igraci su nas ignorisali, niko sa nama nije progovorio ni rec, osim Alana Gruvsa, koji nas je cak ponudio pivom. Nisam voleo pivo, ali sam ga pred Alanom pio kao da mi je najomiljenije pice.
Na žalost Alan Gruvs je umro devet meseci kasnije. To je bio najveci šok u istoriji Oldama, i uopšte veliki gubitak za celu fudbalsku Englesku. Gruvsi se zakacio sa direktorom kluba i ocekivalo se da prede u Blekpul. Bio sam na pauzi za rucak kada sam, kroz prozor, ugledao par klinki kako idu ulicom i placu. Izašao sam iz restorana i upitao ih u cemu je problem. '' Javili su na vestima da je umro Alan Gruvs '', odgovorila je kroz suze najsitnija od njih. Ukopao sam se u mestu. Jedva sam se dogegao nazad na radno mesto. Bio sam totalno van sebe. Gazda mi je prišao, vidno potrešen, i pustio me kuci.
Ceo grad je zahvatila tuga. Gruvsi je bio kultna licnost, jedan od nas. Godinu dana ranije, šokirao je celu fudbalsku javnost kada je oženio, predivnu, šesnaestogodišnju Debi Haksli. Štampa je bila puna pogrdnih naslova o njemu, a našao se i na udaru protivnickih navijaca. Stanovao je na Holins roudu. Jedne veceri dva navijaca Mancester Junajteda su mu kamenom razbili prozor. Gruvsi je izleteo na ulicu za njima, bosonog, samo u gacama. Stigao ih je i pošteno izmlatio. Njegov najbolji prijatelj bio je Les Cepmen, koji je igrao halfa u Oldamu. Bili su nerazdvojni. Les je cak oženio udovicu Debi Haksli, par godina nakon Gruvsijeve smrti. Kladim se da bi, da je znao da ce prerano okoncati život, i sam Gruvsi dozvolio Lesu da oženi Debi. Na sahrani je bilo nekoliko hiljada ljudi, stotine poznatih fudbalera. Kada je tužna povorka krenula našao sam se medu Blekpulovim igracima. Cak me je njihov menadžer, Bob Stokou sve vreme držao zagrljenog. Svi su plakali. Bio sam ponosan što sam bio deo tog tužnog skupa. Alan Gruvs, 1949-1978. Pocivaj u miru, fudbalski genije!
U prolece 1978. policija me je konacno uhapsila, zbog tuce sa Pakijima. Tri godine su mi bili za petama. Lojd, Vik, Džonti i ja smo šetali Vestvudom, kada nam je put preprecila banda od desetak Pakistanaca. Potukli smo se i pokazali im ko je gazda. Lojd je jednog zveknuo ciglom u glavu, da bi u momentu na ulicu izmilela gotova cela Paki-komuna. Barabe, starci, žene, deca, svi naoružani. Saterali su nas do kraja ulice, ali na našu srecu tu se nalazilo gradilište, prepuno raznih projektila na dohvat ruke. Nisu mogli da nam pridu pošto smo ih konstantno zasipali ciglama, kamenjem, crepovima. Kamenovanje je trajalo skoro pola sata. Izgledalo je kao da nas je napalo Zulu pleme, svi sitniji i fizicki slabiji od nas, ali vrlo uporni. Stigli su panduri i uhapsili mene i Lojda, zbog nanošenja teških telesnih povreda onom '' indijancu '', kojem je Lojd pocepao ciglom glavu. Par nedelja kasnije dobili smo poziv za sudenje, koje je bilo cista farsa. Lojd je sudiji rekao istinu i preuzeo svu krivicu na sebe, pokušavši da me izvuce. Nije vredelo. Jednostavno sudija nije hteo da poveruje da je melez, Indijac, Lojd to ucinio. Znao je da sam bio povezan sa Frontom , pa me je optužio za nasilje i rasizam. Lojd je osloboden, a ja sam kažnjen novcano, 40 funti, i šest meseci uslovno.
Koliko god me je nasilje ispunjavalo i bilo sastavni deo mog života, toliko sam se palio i na ribe. Bilo ih je na svakom koraku, u pabu, klubu mladih, diskoteci, cak i na fudbalu. Mnoge su se ložile na huligane i likove sa reputacijom. Tokom sedamdesetih bilo je stvarno mnogo riba na Cediju, koje su cak imale svoju ekipu. Ko može da zaboravi predivnu, prgavu Donu? Bila je žestoka riba, lepa, visoka, sisata i strašno je volela da koketira. Uvek je furala uske farke i dva broja manji kišni mantil, što je samo još više isticalo njene obline. Upadala je na protivnicke kopove, mada se nije tukla. Kasnije, kada je omatorila, postala je poznata kao prvi ženski izbacivac u nocnim klubovima, u zemlji. Novine su cak objavile reportažu o njoj dok je stajala na vratima, tada najpopularnijeg kluba u gradu, '' Romea i Julije. '' Jedno leto je proglašena i za mis gradskog festivala. Da budem iskren bilo je lepših devojaka, ali su Donin adut bile njene velike grudi. Uvek cu žaliti što nisam mogao da je smuvam, pošto sam bio premlad kada je ona bila na sceni.
Kada sam imao 16-17 godina dosta riba je dolazilo na stadion zbog mene i još par momaka. Jedne veceri 1978. nakon tekme sa Barnlijem, izvesna Debi me je spopala i zamolila da je odpratim do kuce. Usput mi je govorila kako se oduševljava mojom jacinom, hrabrošcu, a ja sam samo klimao glavom. Iznenada su nam u susret naišla dva navijaca Barnlija. '' Sredi ih Karl, ti se ne plašiš nikoga! '', rekla je Debi. Zapalio sam bližeg sebi u facu, da bi ispao frajer pred njom, ali je ovaj samo promrdao glavom i skocio na mene. Srecom brzo su me ostavili na miru i nastavili svojim putem. Debi je sijala od srece: '' Jel da da to tebe ništa ne boli? '' pitala je. Samo sam potvrdno klimnuo glavom, mada je itekako bolelo. Nekoliko puta smo izašli zajedno, ali je na srecu Debi ubrzo našla drugog momka.
1979. klub je u dva navrata organizovao specijalne vozove za gostovanja, kojim su išli igraci i navijaci zajedno. Bilo je to kada smo igrali protiv Kardifa i Bristol Roversa. Po povratku kuci svi bi se izmešali i caskali sa igracima. Delovali smo kao jedna ekipa. U vozu je bilo i dosta, lakih, gradskih riba, koje su išle sa nama samo da bi se muvale oko igraca. Par godina kasnije, u jednom ozloglašenom nocnom baru u Oldamu, prepoznao sam jednu od njih. Skontala je i ona mene i prišla mi. Šokirala me je kada mi je rekla da je, nakon povratka iz Kardifa, završila u krevetu sa strelcem jednog od dva gola koje smo postigli tog dana, i koji je bio moj idol. Proveli smo zajedno ostatak veceri u klubu, da bi me ona povela sa sobom na gajbu. Dok smo se cimali po krevetu, nazivala me je imenom mog idola! Dan danas vidam te ribe. Sve imaju oko cetiri banke i šetaju decu. Mnoge su se ugojile, ali je nekoliko ostalo u dobroj formi.
1978. igrali smo u Lutonu utakmicu FA kupa, na koju nas je dosta otišlo. Tukli smo se tokom celog prvog poluvremena. Kada se situacija smirila, jedan Lutonov fan je zapevao separatisticke IRA pesme. Uleteo sam medu njih i pozvao ga da se pobijemo na ferku. Skocili smo jedan na drugog, ali se u momentu stvorila policija koja nas je izbacila napolje, gde smo nastavili da se šibamo. Bio je sitniji od mene, ali veoma žilav i uporan. Nakon deset minuta rastavili su nas neki stariji navijaci. Posle utakmice Luton nas je razbio u fajtu na ulici i tako nam se osvetio za batine, koje su dobili prethodne sezone na Baunderi Parku. Luton je, u to vreme, bio izuzetno zajeban domacin.
Utakmica protiv Boltona je, zbog lošeg vremena, dva puta otkazivana. Oba puta prekasno, odnosno samo par sati pre zakazanog pocetka, tako da su navijaci Boltona vec bili doputovali u Oldam. Žestoke tuce trajale su po nekoliko sati, i policija nas je jako teško uspela razdvojiti. Docekali smo i mi svojih pet minuta. Bili smo odlicno organizovani, pa nas je Bolton te sezone dobro zapamtio. Kada je tekma konacno odigrana, na stadionu se okupilo 22.000 gledalaca. Prvi put ih je na Cedi End došao mali broj, pa smo ih bez problema odvalili od batina. Doživeo sam i to da Bolton beži od nas!
Vec nakon pet dana smo gostovali u Blekburnu. Stelibridž ekipa je upala na Riversajd Pedok, deo na kojem se skupljala njihova glavna banda. Mi ostali smo bili na Darven tribini. Kako je tamo poceo fajt, tako smo i mi pokušali da udemo u teren, ali su nam se isprecili panduri. Pošibali smo se sa njima. Bila je to jedna od najžešcih tuca sa policijom, koju pamtim. Posle utakmice, držali su nas u obrucu, ali smo uspeli da ga probijemo i zaletimo se na domace fanove. Uspeli smo da ih razjurimo u njihovom gradu, što je odjeknulo u navijackim krugovima. Narednih nekoliko sezona smo u Blekburnu redovno pravili sranja. Putovali smo iskljucivo vozom, jer su u njemu uvek bili i navijaci Junajteda, tako da smo imali zanimaciju tokom dela puta.
Totenhem je bio jedan od vodecih timova, sa velikim brojem navijaca. Došlo ih je u Oldam nekoliko hiljada, ali se, za divno cudo, nisu pojavili na Cediju. Zato je nedaleko od Vestvud parka došlo do masovnog fajta u kojem je ucestvovalo preko 500 navijaca oba tima. Snage su bile izjednacene, a panduri su uspeli da nas razdvoje tek nakon sat vremena.
Barnli je bio sledeci po rasporedu. To gostovanje je uvek bilo izazovno, zbog blizine gradova. Scenario je vec unapred bio poznat. Nas puno, njih puno i tuca je neizbežna. Ja sam, umesto organizovano vozom, otišao sa nekoliko momaka kombijem. Bilo nas je dvadesetak, u tri vozila. Otišli smo direktno u Bekap pab, koji je bio Barnlijeva glavna baza. Iznenadili su se kada su nas ugledali na vratima. Rasturili smo ceo pab. Pol Stajls je maznuo sa civiluka novu kožnu jaknu i dao je Geriju Hamiltonu, koji ju je odmah obukao na sebe. Kada je upala policija, Hamija su prvog uhapsili, ali ovaj nije cinkario Pola.
Proživljavao sam najbrutalniji period svog života.Tukao sam se skoro svaki dan, na utakmicama, NF skupovima, sa Pakijima, Nigerima, komunjarama, u pabovima, nocnim barovima... Svaki vikend, u izlazak bi krenula grupa od nas petnaestak i nije bilo šanse da se ne pobijemo. Glavna fora nam je bila da odemo do Bejlis kluba, u to vreme veoma popularnog, punog likova sa strane. Narucili bi pesmu kod di džeja, i zamolili ga da preko razglasa najavi da je to za '' Bilija iz Boltona i njegovo društvo! '', naravno lupili bi ime. U tom momentu svi momci koji su bili iz Boltona bi se oglasili, što je nama bio samo signal da skocimo na njih. Nikada nismo izgubili ni jednu tucu u Bejlisu protiv likova iz drugih gradova!


NIKADA NECETE ZAUZETI CEDI END !

Sezona 1978/79. pocela je prijateljskom utakmicom protiv Šefild Junajteda, na Baunderi Parku. Došla je gomila skinheda, a glavna tuca je izbila po završetku tekme kada su se sukobili sa ekipama iz Verneta i Vestvuda na putu ka Vernet stanici. Nas nekoliko smo bili modovi, a mod pokret ce za koji mesec postati veoma popularan u celoj Engleskoj.
Prvi krupniji incidenti te sezone dogodili su se vec u trecem kolu, kada je par hiljada navijaca Stouk Sitija doputovalo u Oldam, u ranim jutarnjim casovima. Razvalili su nekoliko prodavnica u centru grada. Veliki broj ih je ušao na Cedi End, ali nisu uspeli da ga zauzmu u potpunosti. Izgledalo je impresivno kada je Stouk poveo, a pola stadiona skocilo na noge. Tuca je kasnije nastavljena na ulicama, a tek nekon dva sata panduri su uspeli da ih potrpaju u voz.
Sledeci na redu je bio Preston Nort End. Velika grupa obojenih navijaca Prestona nam je upala na kop. Moram priznati da su nas pošteno izmlatili, ali smo ipak skupili snage da im zadamo završni udarac. Najpoznatiji medu njima bili su braca Džeroms, njih trojica melezi, izuzetno hrabri i jaki. Ekls im je bio voda. Imao je žešca muda i teško ga je bilo savladati. Ipak, posle utakmice, napali smo ih ispred železnicke stanice i pokazali im da Oldam nije izletište.
Ubrzo je došlo na red i gostovanje u Šefildu protiv Junajteda. Otišlo nas je dosta, ali su nam domaci navijaci priredili vrucu dobrodošlicu. Na samom stadionu, bili smo izmešani sa njima. Bilo nas je mnogo manje. Nekoliko debelih, domacih fanova su poceli da nas prozivaju. Okrenuo sam se i zapalio prvog u glavu. Skocili su tad svi na nas i dobro nas izlupali. Posle utakmice tuca je otpocela i na platou ispred stadiona. Panduri su sve samo mirno posmatrali. '' Pa zbog ovoga ste i došli u Šefild, zar ne? '', odgovorio je jedan pandur Polu Hilu, kada ga je ovaj upitao zašto ne reaguju.
U okviru Anglo-škotskog kupa gostovali smo u Peisliju protiv Sent Mirena. Na put u Škotsku otišao je samo jedan bus, ali probranih momaka. Tokom tekme, domaci navijaci su probali da se umešaju medu nas, ali im to nije pošlo za rukom. Edi Bi, Pol Stajls i ja smo razvalili prvu trojicu koji su naišli. Edi je na utakmice poceo da ide krajem 1976. i imao je možda najjaci udarac koji sam video. Obarao je protivnicke navijace iz prve. Niko se posle njegovog krošea nije ponovo vracao u fajt. Slican njemu bio je i Denis Rajt, koji je bio clan Nacionalnog Fronta. Njega sam posebno cenio zato što je živeo u naselju Holts, koje je tradicionalno navijalo za Mancester Junajted. Denis je svim komšijama uterao strah u kosti, tako da nisu smeli ni da ga pogledaju. U periodu izmedu 1977. i 1980. malu bandu smo cinili Edi, Denis, Pol Stajls, Lojd i ja. Imao sam neizmerno poverenje u ove momke. Lojd i Denis su se kasnije, krajem osamdesetih zaposlili kao izbacivaci u jednom klubu u Oldamu.
Te sezone Oldam je stigao do finala Anglo-škotskog kupa, gde nam je protivnik bio Barnli. Izvuceno je da prvu tekmu mi budemo domacini. Interesovanje je bilo ogromno. Cedi je bio pun kao oko. Jedan nepoznati lik je stajao medu nama. '' Odakle si? '', upitao sam ga. Stigao je da prozbori samo '' Barn... '' a ja sam mu vec delio šamare. Udarao sam ga obema rukama, bez milosti. Pao je na zemlju i sklupcao se. Uspeo je da izusti: '' Lejn ''
A ja sam se u momentu ukocio. Stani bre, Barnli Lejn je svega par minuta udaljen od stadiona. Izvinjavao sam se i pomogao mu da se pridigne, ali se momak samo okrenuo i izgubio sa tribine. Osecao sam se užasno do kraja utakmice. Prebio sam Oldamovog navijaca, ni krivog ni dužnog. Pukli smo 4-1, a Stiv Kindon je postigao het trik i nad njim je napravljen penal. Uništio nas je poput Lejtona Džejmsa par sezona ranije, u FA kupu. Nas stotinak je izašlo sa stadiona ranije. Naoružali smo se motkama i kamenjem i otišli pred gostujucu tribinu. Kada je utakmica završena, zasuli smo Barnlijeve navijace kišom projektila, dok su napuštali stadion. Frka je trajala petnaest minuta, sve dok nismo istrošili svu municiju, a oni sabrali redove i zaleteli se na nas. Nekih petstotinak metara dalje stali smo i nastavili da se šibamo. Kao da je neko prethodno prebrojao ekipe. Bili smo podjednaki 150 na 150. Tuca je trajala dugo, dok konacno nije stigla policija i uspela da nas razdvoji. Sve je licilo na jedan ogroman ring sa mnogo boksera u njemu. Bila je to jedna od mojih najomiljenijih tuca u Oldamu.
Dve nedelje kasnije igrao se revanš. Ja sam bio u Lunijeviom busu, sa prvom ekipom. Krenuli smo oko pola pet i stigli u Barnli za cetrdesetak minuta. Zaustavili smo se u centru grada i zauzeli jedan pab. Oko sedam, Pol, Edi i ja smo izašli malo da se promuvamo. Nakon svega par minuta nabasali smo na dvojicu domacih navijaca, koje smo bez muke odrali. Oldam je bio po celom centru grada. Panduri su nas smestili na tribinu opasanu visokom ogradom tako da nije bilo šanse da dodemo u kontakt sa njima, koji su stali odmah do nas, uz ogradu i gadali nas kamenjem preko nje. Atmosfera je bila maksimalno naelektrisana. Nas pedesetak je uspelo da izade sa stadiona i upadne na njihov sektor. Napali smo ih, ali su panduri munjevito reagovali i izbacili nas napolje, gde smo nastavili da divljamo. Nisu mogli da nas zaustave. Polomili smo nekoliko telefonskih govornica i porazbijali brojne izloge.
18. decembra u goste nam je stigao Šefild Junajted. Sat pre tekme cela ekipa je bila na Cediju kada je stotinak Šefildovih huligana upalo na naš kop. Potisnuli smo ih ka dnu tribine. Bili su prinudeni da udu u teren, ali smo krenuli za njima. Tuca je bila spektakularna i proširila se po celom travnatom tepihu. Jedan njihov lik je stao ispred mene u kung fu stav, negde oko penala, ali sam se zatrcao se i šutnuo ga izmedu nogu. Pao je na travu, a ja sam nastavio da ga šutiram kao loptu, sve dok ga nisam ugurao u gol. Pritrcali su panduri i odveli me. Dok su me sprovodili duž tribine, masa je skandirala moje ime. Bolje da su sišli dole da mi pomognu. Sutradan su novine objavile tu sliku.
Ubacili su me u '' vagon mesa '', kako smo zvali pandursku maricu. Bilo nas je dvanaest unutra. Šest njihovih, šest naših. Šon Bouskil, Džef Hards, Eghed, Spajder, Big Stju i ja. Šefildovi navijaci su bili krupniji od nas i pretili nam sve vreme. Panduri su nas potom, umesto u stanicu, odvezli par kilometara van grada, i izbacili napolje na jednu livadu.
'' Evo vam drkadžije, pa se sad tucite do mile volje! '' tako je i bilo. Šibali smo se do iznemoglosti. Dobili smo ih na srce, nakon pola sata makljanja. Umorni i krvavi pokupili smo se i krenuli nazad ka gradu. Oni su ostali da leže po travi. Seli smo u dva taksija i vratili se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Šefild je zauzeo Cedi, dok su Latiksi pokušavali da povrate izgubljeni položaj. Uleteli smo i mi u frku, ali su me panduri ponovo uhapsili i odveli u stanicu u Cedertonu. Složio sam pricu inspektoru kako bih im bio zahvalan ako me ne kazne ozbiljnije, pošto sam se vec prijavio za vojsku. Naseo je na pricu i izrekao mi samo usmenu opomenu. Pustili su me oko šest sati, a ja sam požurio nazad u grad jer je Šefild još uvek bio tu. Naleteo sam usput na dvadesetak Latiksa koji su tragali za njima. Ubrzo smo nabasali na manju grupu navijaca Šefilda koji su cekali bus na stanici. Medu njima je bio i onaj krupni lik kojeg sam napao na stadionu u Šefildu. Zaleteli smo se i prebili ih, a potom ih pobacali kroz izlog obližnje prodavnice.
Na Boksing dej igrali smo u Halu. Otišli smo specijalnim vozom i smestili se uredno na gostujucu tribinu. Dogovor je bio da otpratimo tekmu na miru, pa da onda uletimo u teren. Tako je i bilo. Geri Smit i ja smo prvi utrcali, i krenuli preko terena ka njihovoj tribini, ali osim nas dvojice niko više nije uspeo da ude pošto su panduri munjevito reagovali i napravili zid ispred našeg kopa. U meduvremenu je sa Halove ribine potrcalo par momaka nama u susret. Dok sam se na travi rvao sa jednim krezubavim matorcem, pokupili su nas žandari i ubacili u maricu, u kojoj je vec bio Nil Donaldson. Njega su maznuli ispred stadiona, dok je kamenem gadao domace navijace. Zadržali su nas u stanici do pola jedanaest, kada su nas pustili nakon datih izjava. Izašli smo napolje. Nismo imali ni prebijene u džepu, tako da nije bilo izbora nego da probamo da ustopiramo do kuce. U meduvremenu je dobro zahladilo, a mi smo bili prilicno tanko obuceni. Nakon pola sata neuspešnog stopiranja i smrzavanja, zakucali smo na vrata prve kuce, sa namerom da zamolimo domacine da nas prime da se malo ugrejemo. Na naše zaprepašcenje, jedna starija gospoda nas je pustila unutra, skuvala nam caj i ponudila nas keksom. Sedeli smo i caskali sa njom više od pola sata, a onda nam je iz ormara izvukla dve stare jakne i poželela sretan put. Svaka joj cast. Vratili smo se nazad u centar grada gde smo sacekali prvi jutarnji voz za Mancester. Kondukteri su nas uhvatili bez karata, ali nas nisu izbacili. Dozvolili su Nilu da telefonira bratu, koji nas je sacekao sa kintom na stanici i platio karte. Sledece nedelje sam dobio poziv za sudenje, tako da sam ponovo išao u Hal. Stigao sam u vreme pauze za rucak, na kojoj sam razmenio par reci sa sudijom, rodenom u Oldamu. Punih pola sata smo caskali o dešavanjima u gradu, da bi se sudenje potom svelo na puku formalnost. Osloboden sam bez dokaza. Kakva sreca! Nil se nije pojavio taj dan u sudu, jer je navodno bio bolestan. Kada je sledeceg meseca ipak otišao kaznili su ga cak sa 200 funti!
Prvog januara 1979. sastali smo se sa Lester Sitijem. Na parkingu ispred stadiona bilo je neverovatno mnogo policije, tako da je bilo nemoguce prici im. Stigli su u osam prepunih autobusa, u kojima su bili iskljucivo huligani. Pre utakmice nije bilo incidenata, ali je zato posle bilo krvavo. Panduri su ispratili navijace Lestera nazad do autobusa, bez ikakvih problema. Kada su se taman ponadali da ce sve proteci u najboljem redu, Lesterova banda je izletela napolje, svi naoružani štanglama, koje su im bile sakrivene u busevima. Panduri nisu stigli da reaguju, a oni su vec jurišali na nas. Mi smo takode bili iznenadeni i nespremni, ali smo se goloruki potukli sa njima i cak se dobro držali. Kada se sve primirilo, desetak Latiksa je ostalo da leži sa težim povredama glave.
Naredna utakmica je bila protiv Prestona, u gostima, vec u sredu, nakon svega dva dana. To je bio i najveci razlog što nas je otišlo malo. Upali su nam na tribinu. Bilo ih je duplo više, ali se nismo predavali. Jednom sam cak izbio dva prednja zuba. Uhvatio se rukom za krvava usta i otišao pravo do pandura da im se žali. Užas, kakva picka! To nikada nisam video, i što je najgore, umesto u mene upro je prstom u nedužnog Kenija Džonsa, kojeg su momentalno uhapsili.
Ubrzo sam i ja ponovo bio uhapšen. Igrao sam mali fudbal, na NF turniru u Aštonu, za ekipu '' Lilivajts '', kada je naletela grupa od oko trista anti-nacija. Krenulo je sa dobacivanjem i prozivkama, a ja sam se kroz pandure zaleteo sam na njih i pred svima, zapalio njihovog vodu direkt u glavu. Panduri su reagovali i uhapsili obojicu. On je bio ilegalni imigrant iz Cilea, pa su ga istog dana deportovali. Mene su pustili kuci sa pozivom za novo sudenje zakazanim za 02. februar, na moj osamnaesti rodendan. U podne tog dana mi je izrecena novcana kazna u iznosu od 300 funti i šest meseci uslovno, tako da sam stigao da se vratim kuci i organizujem proslavu rodendana. U sedam sati sam se našao sa prijateljima u Rojalu. Pice je brzo delovalo na mene. Nisam pio alkohol, ali sam tog dana odlucio da se maksimalno opustim. Na brzaka sam srucio u sebe pet duplih viskija, a potom smo promenili lokal. Oko pola jedanaest otišli smo u Tomifild pab, gde je vec sedela neka ekipa iz Lisa. Jedan od njih mi je prišao i direktno me optužio da sam mu prethodnog vikenda spopadao devojku. Zamracilo mi se pred ocima. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak da svi skoce na noge i ukljuce se u fajt. Vec narednog momenta ceo pab je licio na kafee iz vestern filmova. Letele su stolice, stolovi, caše, flaše, krigle. U svom tom metežu jedna pepeljara me je pogodilala u glavu. Potekla mi je krv iz uha. Otrcao sam u toalet i pokušao da zaustavim krvarenje. Neki nepoznati momci su mi pomagali. U meduvremenu su u pab upali panduri, a dvojica su ušla direktno u toalet. Jedan me je odmah prepoznao sa stadiona. '' Gospodine Spajers, konacno ste nam dolijali, podite sa nama '', rekao je. Ubacili su me u kola, pošto je marica vec bila puna. U stanicu je uvedeno nas jedanaest. Šestorica momaka iz Lisa i nas pet. Predosecao sam da cu najebati. Dao sam izjavu, a potom sam pušten kuci. Svi smo dobili razlicite kazne. Moje sudenje se oteglo sve do kraja jula 1979. U to vreme sam radio za šankom u Batlins Klekton baru. Nekoliko prijatelja je svedocilo u moju korist, ali mi je to samo pomoglo da ne dobijem vecu kaznu. Izreceno mi je šest meseci Bakli Hola, zatvora za maloletnike, ali o tome nešto kasnije.
U februaru 1979. igrali smo sa Lesterom u okviru trece runde FA kupa. Zbog lošeg vremena, utakmica je sa subote pomerena na ponedeljak. Lesterova banda je stigla u grad oko podne, u velikom broju. Demolirali su nekoliko pabova u centru. Pustili smo ih da se dobro napiju, i onda ih napali. Oldam je pobedio sa 3-1, zahvaljujuci Alanu Jangu, koji je postigao het trik, ali ubrzo zatim prešao baš u Lester. Po završetku tekme, njihovi navijaci, besni zbog eliminacije iz kupa, izleteli su sa stadiona i krenuli na nas. Krvi je bilo na sve strane.
Dva dana kasije igrano je vec naredno kolo kupa. Mi smo izvukli Spurse, sa zvezdama u timu poput: Hodla, Ardiljesa, Vilje. Bili su favoriti na papiru, ali su uspeli teškom mukom da nas savladaju. Sudija nije svirao cist ofsajd iz kojeg je Alan postigao jedini gol i to u poslednjem minutu. Da stvar bude još gora Totenhem je za sledeceg protivnika izvukao Mancester Junajted. Posle utakmice, usledila je još jedna krvava noc za Oldam. Tuca je trajala sve do poslednjeg voza za London. Ekipe poput njih i Celzija su bile veoma brojne, ali ih je od drugih velikih bandi izdvajalo to što su svi bili obuceni u najskuplje marke i nosili debele zlatne kajle oko vrata.
Par nedelja nakon utakmice sa Totenhemom, na Baunderi Park je stigla još jedna ekipa iz Londona, Milvol. Samo dva dana pre te utakmice na BBC-u je prikazan dokumentarni film o Milvolovim huliganima. Bilo je reci o organizaciji cele bande, a predstavljena je i najekstremnija ekipa '' Surgical '', koji su furali hirurške maske preko face i noževe, i bili udarna igla zloglasne F-trupe. Hari Pas im je bio voda. On je cak pristao da da intervju, da bi ga potom prikazali u akciji protiv Bristol Sitija. Cela Engleska je gledala taj film. Javnost je bila šokirana, a zamislite samo kako je bilo nama, koji smo trebali da ih ugostimo samo dva dana kasnije. Cedi End je bio pun sat i po pre pocetka tekme. Svi smo bili prilicno nervozni u išcekivanju Milvola, najozloglašenije fudbalske bande. Ispunili su celu suprotnu tribinu, ali je samo laik mogao da pomisli da se nece pojaviti na Cediju. Odjednom se iza naših leda zaculo skandiranje: '' Milvol, Milvol! '' Svi su se pomerili par stepenika niže, a potom je usledilo ono šmekanje pred sam fajt. Svi su zanemeli, da bih se potom prvi ja oglasio: '' Gde je taj Hari da mu ja ocitam lekciju? '' Nasmejali su se. Jedan krupan rošavi Kokni, sa kapom na glavi, istupio je ispred svoje ekipe: ''Izvoli momak, ja sam Hari '', rekao je. Srce je htelo da iskoci iz mene. Sklopio sam oci, i zatrcao se ka njemu. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak za pocetak opšte tuce. Od udarca mu je spala kapa sa glave. Pol ju je pokupio. Kasnije su svi u gradu mislili da ju je on skinuo sa Harijeve glave. Tuca je trajala u nedogled. Mislio sam da cemo ranije odustati, ali smo se držali sjajno. Ipak posle utakmice, izvukli smo deblji kraj ispred stadiona. Bili su preveliki, snažni i fenomenalno organizovani i jednostavno im nismo ništa mogli

 

ne znam odakle ovo vadiš al stvarno svaka čast...

hvala brate,vidim da ima dosta ljudi koji kapiraju fazon pa ocekujem i od njih (vas) da ubace neki zanimljiv tekst ili sliku vezano za ovu tematiku

veceras,eventualno sutra saljem tekst o Grckoj navijackoj sceni

kao sto sam obecao...

Grcka

Grckom ligom vec godinama dominiraju AEK, Panatinaikos, PAOK i naravno Olimpiakos. Ostali klubovi skoro da i ne ucestvuju u evropskim takmicenjima. To je jedan od dva razloga zbog kojeg je prvenstvo u sezoni 2002/2003 sa 18 klubova u prvoj ligi, i brojem od 787.220 gledalaca, bilo najgore u istoriji grckih šampionata. Drugi razlog je da je nasilje na stadionima poraslo u velikoj meri i da se ljudi boje posecivati utakmice. Pored ostalog i stadioni su u katastrofalnom stanju. Utakmice se odigravaju iskljucivo sa velikim brojem pripadnika policije i specijalnih jedinica protiv nasilja. Cak i kod manjih klubova su incidenti na dnevnom redu, kao i utrcavanja na teren. Nije bitno ko protiv koga igra, pošto su sve navijacke grupe u ratu jedna sa drugom. Ultra scena kao u drugim zemljama ne postoji, ali se ipak pali pirotehnika, prave šarpate, šire šetalice ali to nije redovna pojava. Navijaci se smatraju delom tima koji igra na terenu. Grupe o kojima je rec su neke od sledecih: Original 21 (AEK - Atina), Gate 7 (Olimpiakos Pirej), Mad Boys i Cockneys Panatinaikos Atina. Sve navijacke grupe u Grckoj su protivnici policije, koja po njihovom mišljenju, nema šta da traži na stadionima. Kad god im se ukaže prilika oni napadaju policiju, cak i bez razloga. Vecina utakmica u Grckoj su procenjene kao utakmice sa velikim rizikom, od strane policije. Finale kupa Grcke izmedu PAOK-a i Aris-a iz Soluna je posetilo samo 19.000 gledalaca, kao što je i ocekivano, bilo je velikih incidenata. Navijaci Aris-a su lomili svoja sedišta i palili ih, pre, tokom i posle utakmice je došlo do masovnih tuca ispred stadiona. Pijani navijaci Aris-a su polili psa sa benzinom, zato što je imao crno-belo krzno, i zapalili ga. Najkontraverznije je da je bilo "samo" dvadesetak uhapšenih. Utakmica izmedu PAS Giannina i Panatinaikosa nije bila ocenjena kao utakmica visokog rizika s obzirom na to da su navijaci PAS-a do sada na svom stadionu bili mirni. Razlog ovome je bio mali broj policije na utakmici. Lokalni navijaci Olimpiakosa su ovu priliku iskoristili i utrcali na teren i došli ispred sektora za gostujuce navijace. Oko šezdesetak navijaca Panatinaikosa je reagovalo takode sa utrcavanjem na teren, tako da je izbila masovna tuca, koja je trajala nekoliko minuta. Kao i uvek u Grckoj, navijaci su koristili baklje, rakete, stolice i motke. Tek kasnije je pozvana specijalna jedinica protiv nasilja koja je uspela da prekine tucu i da vrati navijace na tribine. Takvih scena je bilo i na utakmici izmedu Ofi-ja sa Krita i Panionis-a. Obicno je broj navijaca Panionis-a veoma nizak kada njihov tim igra u gostima protiv Ofi-ja, ali ovaj put ih je bilo izmedu 300 i 400 pošto im je tim bio veoma uspešan u poslednje vreme. Samo dvadeset policajaca je bilo u i oko stadiona, pošto su u isto vreme održavane velike demonstracije protiv americke baze NATO-a na ostrvu Kritu. U poluvremenu su huligani oba kluba utrcali na teren i zapoceli tucu. Tuca je tek posle pola sata silom, od strane redara i policije završena. Grcka vlada je posle tih silnih incidenata zabranila svim gostujucim navijacima ulaz na stadion, osim navijaca domaceg tima i velikog broja redara i policije, niko nije smeo da kroci na stadion. Iako je vecina klubova kroz tu odluku pala u velike finansijske krize, celnici svih klubova podržali su tu odluku. Tokom leta 2003 godine, huligani iz svih ekipa Grcke pod imenom "Crni blok" zajedno sa anti-globalistima pokušali da sprece sastanak svih državnika evropske unije u Solunu. Pocetkom sezone 2003/2004 je zakon o zabrani ulaska gostujucih navijaca na stadion stupio na snagu. Jedino navijacima iz Atine je bilo omoguceno putovanje po Atini u kombinaciji sa ulaznicama. Na utakmici kod Akratitos-a (predgrade od Atine) veliki broj navijaca Olimpijakosa je pokušao da ude na stadion i po cenu da se tuku sa policijom. Nakon toga su tu veliku ekipu pustili na stadion, manje ekipe navijaca Olimpijakosa koje su isto pokušale da udu nisu bile puštene ili ako su neki pojedinci protestovali protiv toga bili su i uhapšeni. Ipak se mora reci, da su gradovi Pirej i Atina toliko blizu, da se ne može povuci granica. Oko sto huligana Panatinaikos-a je nekoliko dana pred utakmicu AEK-Panatinaikos, napalo jednan od najvecih fan-klubova AEK-ovih navijaca u centru grada. Pošto su huligani AEK-a culi o planiranom napadu na njihove prostorije, oni su se dobro pripremili. Tuca je trajala oko 30 minuta, specijalna jedinica protiv nasillja je kasno stigla na mesto incidenta gde je skoro sve vec bilo gotovo. Na dan utakmice su se ocekivali veliki incidenti, za koje niko nije znao kada ce zapoceti. Sat vremena pre pocetka utakmice huligani oba tima poceli su da se gadaju sa bakljama i ciglama na stadionu. Svakih nekoliko minuta je specijalna jedinica protiv nasilja morala da interveniše na tribinama. Na utakmici Proodeftikai-ja i Olpmpijakosa je mlada ekipa Olimpijakosovih huligana pocela da luduje. Posle postignutog gola Proodeftikai-ja poceli su da preskacu ogradu i da utrcavaju na atletsku stazu, gde su ih specijalci docekali i silom vratili na tribine. Tako da nije moglo doci do utrcavanja na teren i prekida utakmice. Ima i primera kako su navijaci zajedno krenuli protiv policije i specijalaca, tako se npr. desilo na utakmici Iraklis-a iz Soluna i AEK-a. Na basket utakmici izmedju AEK-a i Olimpijakosa su navijaci iz Pireja ukrali jednu zastavu od AEK-ove ekipe "Original 21" koja im je posle toga oduzeta od strane policije, koja je uhapsila decka koji je ukarao zastavu. Nakon toga su Olimpiakosovi navijaci pokušali da oslobode njihovog prijateqa i napadaju policiju. Loše izdanje sudije je izazvalo teške incidente na utakmici izmedju PAOK-a iz Soluna i Ksantia tako da se utakmica morala više puta prekidati. Cudan incident se desio u Atini kada je AEK-ova prva ekipa napala policijsku stanicu sa koktelima, motkama, ciglama i bakljama. AEK-ovi huligani su poznati po tome da mrze policiju, koja ne ulazi više u sektor AEK-ovih navijaca, osim u najgorem slucaju. Tribina im ionako izgleda kao zatvorski kavez, zbog velikih šipki. Tokom tuce sa policijom ispred policijske stanice, su zaplenili jednu policijsku pušku, gomilu pendreka i ostalih policijskih rekvizita. U potrazi za puškom policija je pretražila jedan od fan klubova AEK-ovih navijaca, koji su odmah po ulasku policije u njihove prostorije napali istu. Kasnije je nadena puška u tim prostorijama. Razlog za napad na stanicu do današnjeg dana nije poznat, iako se po caršiji pricaju dve verzije dogadaja. Prva je policijska verzija dogadaja, koja tvrdi da su AEK-ovi huligani napali stanicu, zato što je jedan od voda grupe "Original 21" morao na robiju zbog incidenta tokom susreta svih državnika evropske unije u Solunu. A druga verzija, verzija AEK-ovih navijaca, da je stanica napadnuta od strane anarhista i da je policija kasnije tvrdila da su napadaci nosili obeležja AEK-a i "Original 21", da bi imala razlog da pretrese prostorije kluba navijaca. Nekoliko dana pre napada na stanicu su navijaci AEK-a upali u prostorije navijaca Panatinaikosa koje su totalno uništene, pošto su AEK-ovi ocekivali osvetu navijaca Panatinaikosa, štekovali su bejzbol palice, noževe, motke, baklje i boksere. Da ce policija pretresati prostorije nisu ocekivali. Policija je kasnije iznela svoju verziju dogadaja u javnost i pokazala reporterima pronadenu pušku i ostalo nadeno oružje i kao i veliku kolicinu droge. Televizija i novine su opet imale nove traceve o kriminalnim gangovima unutar navijackih grupa. Pred utakmicu Olimpijakosa i AEK-a Olimpiakosovi navijaci su napali specijalce koji su pratili korteo AEK-ovih navijaca od železnicke stanice ka stadionu. Specijalci su tek uz ogromnu kolicinu suzavca, uspeli da oteraju napadace, koji su kasnije ušli u VIP sektor na stadionu i tamo prebili predsednika AEK-a. Da navijaci imaju toliko dobro pamcenje, u istoj sezoni shvatio je i trener AEK-a, kojeg su posle dva meseca prozivanja napali AEK-ovi navijaci ispred njegovog restorana. Nakon toga je dao ostavku. Navijaci su mu uzeli za zlo da je pre par godina trenirao Olimpijakos. Napadi na igrace i funkcionere klubova su sasvim normalna pojava i kod Panatinaikosa i kod Olimpijakosa. Utakmica izmedu Panatinaikosa i Štutgarta je odigrana pred samo 7.000 gledalaca, zato što su vode navijaca pozivale na bojkot, zbog loše igre u domacem šampionatu. Zabrana za navijace da posecuju gostovanja svog tima nije više bila poštovana od strane navijaca, tako da je policajcima bilo težko da sprece navijace da odlaze na gostovanja. Na utakmici Ionikos-AEK Atina je jedna veca grupa AEK-ovih navijaca ušla mnogo pre pocetka utakmice na stadion u sektor za navijace i Ionikos-a. Tuca je bila neizbežna, a posle te utakmice je zakon o zabrani ukinut, zato što policija nije više mogla spreciti dolazak gostojucih navijaca na utakmice. OFI Krita je zabranila Pireusovim navijacima da kupe karte na dan utakmice nakon toga je oko 1.200 navijaca Olimpijakosa krenulo da se bije sa policijom i domacim navijacima, uspeli su cak da udu na stadion. Policija je kasnije krenula na navijace OFI-ja zato što su oni pokušali u više navrata da napadnu gostujuce navijace. Jedan od razloga zašto se dešavaju toliki incidenti u Grckoj je kao prvo organizacija policije koja je daleko od evropskog, pa cak i od srpskog nivoa. Utrcavanje na teren je skoro uvek moguce, kao i gadanja sa sedištima na stadionu. Ko želi incidente taj ce ih na grckim stadionima sigurno naci. Navijaci Olimpijakosa su u više navrata, na pristaništu Pireusa napali druge grupe navijaca koje su bile na putu za Krit. Pogotovo sa AEK-ovim navijacima su se cesto tukli po celom pristaništu, te tuce su nekada trajale po više sati. Na utakmici AEK-PAOK su navijaci PAOK-a pokušali da preskoce ograde na stadionu koje su 7 metara visoke. Dvojica nisu uspela i pala su, prilikom pada su zadobili teške telesne povrede. Na utakmici Olimpijakosa i Panatinaikosa su harali navijaci Pireusa po parkingu i glavnoj tribini u potrazi za igracima Panatinaikosa. Veliki broj policajaca i specijalaca je nakon toga pratio navijace sa stadiona, posle utakmice. Olimpijakosovi navijaci su pokušali ipak da probiju policijski kordon da bi se obracunali sa Panatinaikosovim igracima ali ih je u tome sprecila policija. Satima je trajala tuca izmedu specijalaca i policije na jednoj strani, i Olimpijakosovih navijaca na drugoj strani, obe strane su imale mnogo povredenih izmedu kojih je bio i velik broj teže povredenih lica. Iako su navijacke grupe u Grckoj u ratnim odnosima, dosta grupa održava bratske odnose ili kontakte sa ultra grupama iz Evrope, Komando Ultra 84 iz Marseja i Original 21 imaju bratske odnose, pocetkom sezone 2003/2004 prva ekipa AEK-ovih navijaca je bila u više navrata u Marseju. Panatinaikosovi održavaju jako dobre kontakte sa navijacima Hamarbija iz Švedske i Rapida iz Beca. To je možda i razlog, pojavljivanja koreografija na njihovoj tribini. Koreografije su jako retka pojava u Grckoj navijackoj sceni kao i lepe zastave. Akustika na stadionima je fenomenalna iako optika nije uvek sjajna.

  sjajno!

  za temu..

nego..jel bio mogao da zipujesh tu knjigu, ako imash celu, pa postavish ovde na forum?

Hvala unapred

@kokota pogledaj pm


"MI SMO CUVENI FUDBALSKI HULIGANI!" 

nastavak:

MI SMO MODOVI

Gostovanje u Velsu, protiv Reksama, bilo je prvo naredno. U petak uvece, uoci utakmice, izašao sam sa Polom i Tatsom u grad. Docekali smo poslednju turu u Lenkšir Voltsu, glavnom rokerskom pabu u Oldamu. Rok bend je svirao na bini, a dvadesetak fanova je duskalo i mlataralo glavama. Negde na pola svirke, izbila je gužva kod ulaznih vrata. Momci iz obezbedenja su pokušavali da izbace napolje, mrtvog pijanog, Alana Džonsa. Ruke su mu bile visoko podignute. U jednoj je stiskao pintu piva, a u drugoj plavo-beli šal. '' Jedan je Sajmon Steinrod! '', pevao je dok su ga iznosili iz paba. Nakon fajronta, odlucili smo da stopom krenemo za Vels, još to vece. Prvi lik nas je odbacio samo do Birca, koji je svega desetak kilometara udaljen od Oldama. Ušli smo u veliki bar, kupili pice i usput maznuli tost i par pakovanja slanine. Fudbalski huligani su retko placali klopu. Sve se svodilo na otimacinu i prebijanje vlasnika opljackane radnje, kada bi se ovaj pobunio. Mi smo bar platili pice, i nismo dirali prodavca. Nastavili smo dalje peške, sa izbacenim prstom, ali nikom nije padalo na pamet da nas poveze. Tek oko šest sati ujutro pokupio nas je neki, pijani, napaljeni klinac, svojim besnim kolima, i odvezao do Mancestera. Jedva sam cekao da izadem iz kola, pošto je folirant vozio sto pedeset na sat. Sledeca tura nam je bila do Cestera, u koji smo stigli oko devet. Doruckovali smo s' nogu, a potom seli na bus za Reksam, koji je bio vrlo blizu. Stigli smo na vreme, tako da smo se uputili pravo na železnicku stanicu, kako bi sacekali ekipu koja je krenula jutarnjim vozom iz Oldama. Uvek sam uživao posmatrajuci voz prepun navijaca koji vise sa prozora, dok ulazi u stanicu. Prvi je izašao '' Pivo u jednoj, šal u drugoj ruci i pesma jedan je Sajmon Steinrod '', Alan Džons. Toliko je vec bio pijan, da stvarno ne znam kako je uopšte uspeo da ude u voz. Velški panduri su bili vrlo zajebani, i sa njima nije bilo puno raspravljanja. Ubacili su nas sve na stadion vec oko pola jedan, dva i po sata pre pocetka utakmice. Incidenata gotovo da i nije bilo. Na povratku kuci, voz je totalno demoliran. Bilo nas je oko 500. Panduri su upali u Mancesteru i krenuli da kontrolišu karte. Pol, Tats i ja ih nismo imali, ali sam se iznenadio kada sam video da se sva rulja uskomešala, tražeci foru da izbegnu kontrolu. Ispod stanice je bio viseci most. Dosta nas je izašlo iz voza, na zadnja vrata, pre nego što su panduri išta primetili. Spustili smo se lagano do mosta. Pola su uhvatili bez karte, ali im se on nekako izmigoljio i ne gledajuci iskocio iz voza, koji je vec bio u pokretu. Sklopili smo oci, da ga ne gledamo dok pada preko ograde sa visine od pet metara. Ocekivali smo da ce se razbiti, ali uspeo je nekako da se doceka i da zadobije samo uganuce noge. Produžili smo peške do autobuske stanice. Tats i ja smo nosili Pola, pošto nije mogao da se osloni na levu nogu. Pred ulazom u stanicu primetili smo grupu od dvadesetak navijaca Mancester Junajteda. Nas je bilo pedeset. Iznenadili smo ih. Nisu znali šta ih je snašlo kada smo ih napali. Razvalili smo ih, a potom pojurili na bus za Oldam pošto je stanicni pozornik vec duvao u svoju pištalljku.
Jedan od glavnih likova, u drugoj polovini sedamdesetih, bio je Robo Votson iz Verneta. Još kao klinac cesto je boravio van kuce i izgledao je poludivlje. Vec na prvi pogled si mogao da stekneš utisak o njemu. Spljošten nos, vatreno rida kosa, zulufi. Nije bio krupan, ali mu je malo trebalo da se pobije. Fudbal ga nije baš puno zanimao, ali je bio redovan zbog frke. Batina se nije plašio, cak ih je i voleo. Ako bi se recimo desilo da u tuci izmasakrira protivnika, a da ga ovaj pri tom ne udari, to nije ni racunao kao tucu. Mnogi su ga smatrali ludakom i držali se podalje od njega. Ja sam se sprijateljio sa njim vrlo brzo. Stekao sam utisak da, ako te zavoli možeš biti siguran da imaš najvernijeg prijatelja. Robo je imao sjajnu ekipu uz sebe. Još kao mali ostao je bez majke, a samo par meseci kasnije i bez brata, koji je uleteo u zapaljenu kucu kako bi pomogao ljudima u požaru. Njih je spasao, ali se sam ugušio od previše smoga. Robo je tako vrlo rano bio prepušten sam sebi. Navukao se potom i na drogu, i tu se njegova karijera završava. Nedavno sam ga video. Suv je kao grana. Njegova mana je bila ta što ga je teško bilo zaustaviti u nekoj nameri. Tako je bilo i sa drogom. Od cele njegove ekipe niko se nije drogirao, i svi su pokušali da ga odgovore, ali nije vredelo. Šteta što je izabrao pogrešan put jer je bio jedna od legendi Cedi Enda.
U prolece 1979. još jedan dobar lik izbio je u prvi plan. Zvao se Rosko, i vec je imao dvadeset i cetiri godine. Navijao je za Junajted, i bio je veoma cenjen medu Redsima. Odjednom je digao ruke od njih i pojavio se na Oldamu. Niko ne zna razlog tome, ali se sigurno desilo nešto krupno, pošto nikada nije hteo da prica o tome. Bio je sitne grade, ali hrabar kao lav. Živeo je u Feilsvortu, gde su mu najbolji prijatelji bili Keni Džons i Toni Krou, dvojica zagriženih Latiks fanova. Od njih je cuo o redovnim tucama na Oldamu, koje su se u to vreme na Old Trafordu vec proredile, pošto je policija prvo udarila na velike klubove. Kada se prvi put pojavio kod nas na tribini predstavio nam se sa: '' Ja sam Rosko, eks Menks '', kao da je to eks Menks trebalo da svima stavi doznanja da je on nekakva faca. Bio je malo prepotentan i pun sebe, i nije mi se dopao u pocetku, ali se ubrzo Rosko pokazao kao vrlo žestok momak i stekao simpatije vecine. Kažem vecine, pošto je uvek bilo onih tvrdokornih koji nisu priznavali '' ptice selice '' medu navijacima. Išao je sa nama i na gostovanja. Pocetkom osamdesetih je par puta bio hapšen i žestoko prebijen, ali nije odustajao.
Secam se jedne tekme u Boltonu 1984. Ušao sam u King Viliam pab, prepun domacih fanova, prekoputa stadiona da telefoniram devojci. Zabavljao sam se sa izvesnom Mendi. Pitala me je kada cu se vratiti kuci, ali je u tom momentu u pab uleteo Rosko i proderao se: '' Ja sam Rosko, eks Menks, Spirsi i ja smo došli da vam jebemo kevu! '' Nisam mogao da verujem. Uspeo sam samo da prozborim: '' Dušo, ako preživim, stižem na vreme '', a caše i bilijarske kugle su vec letele ka nama. Bacili smo dve stolice na njih, a potom sam povukao Roska napolje, gde je srecom sve vrvelo od pandura, koji su zaustavili navijace Boltona i sproveli nas do tribine. Rosko vec dvanaest godina živi u severnom Londonu, sa ženom i decom, i ima pretplatnu kartu za Arsenal.
1979. Oldam je imao odlicnu fajtersku ekipu. Prestali smo da se okupljamo u vrhu tribine i pomerili se u stranu ispod ulaza, tako da smo imali odlican pregled na sve što se dešavalo na kapiji stadiona. Sve više, razocaranih, Sitijevih i Junajtedovih fanova je prelazilo u naše redove. Roskov prijatelj Hobo je bio jedan od njih. Takode i nekoliko Sitijevih huligana iz Eštona, predvodenih pouzdanim Semijem Rodžersom, stalo je uz Oldam.
Poslednju tekmu 1978/79 sezone igrali smo u Londonu protiv Carltona. U cetvrtak uvece, dva dana pre utakmice, Pol i ja smo izmaltretirali nekog Pakija i oteli mu 63 funte, što je bila sasvim pristojna suma. Dao nam je kintu bez puno opiranja, ali mu je Pol , pored svega lupio par šamara. Pitao sam ga što ga bezveze udara kada nam je dao pare, na šta mi je Pol ' ladno odgovorio: '' Nije bio dovoljno brz, a i videlo mu se iz ociju da ne želi da ih da! '' Kakav odgovor! Pol je u to vreme bio vrlo nasilan. Tako se ponašao sve dok nije zaglavio u zatvoru, krajem '79. U toku naredne sezone, nas šestorica iz Vestvuda, kao i sedam momaka iz Vernet ekipe je takode završilo iza brave. Pošto smo uzeli lovu, otišli smo u jedan indijski restoran na veceru. Ostalo nam je još dosta novca, za komotan put u London. Stigli smo na Juston štajgu oko deset ujutro i krenuli lagano ka gradu. Kada smo oko dva konacno došli do stadiona Latiksi su bili na svakom koraku. Pre utakmice je bilo mirno, ali se zato tuca zakuvala na stanici dok smo cekali voz za Oldam. Bilo nas je oko 400, a njih nešto manje. Uspeli smo da ih dobijemo, mada je i u našoj ekipi nekoliko momaka završilo sa razbijenim glavama. Panduri su nas sve sabili u tri vagona. Bili smo prenatrpani, jedni preko drugih. Voz još nije kretao, pa sam spustio prozor i izbacio glavu kako bih udahnuo malo svežeg vazduha, ali sam naleteo pravo na pesnicu jednog Carltonovog skinheda. Brzo sam se uvukao nazad, srecom nije me baš najbolje dohvatio. Pol i ja smo sišli vec na Viktorija stanici i odlucili da sacekamo sledeci voz. Krenuli smo malo da se promuvamo, ali smo nabasali pravo na Celzijevu ekipu. Jedan me je povukao k sebi, ali kada je video Junion Džek prišivac na jakni pustio me je: '' Izvini, nisam znao da si naci '', rekao je. '' Nema problema '', odgovorio sam, a potom ga, ni sam ne znam zašto, pripalio u glavu. Ostatak njegove bande je krenuo na nas. Pol me je povukao u stranu ka pokretnim stepenicama. Sišli smo na donji nivo i uleteli pravo u prvi voz koji je odmah krenuo. Celzi nas nije stigao. Kada sam kroz prozor video da ih je bilo trideset, naježio sam se. Da su nas stigli, pojeli bi nas. Sišli smo na Justonu i otišli do Lajon End Lamb paba, koji je bio tradicionalna Oldamova baza za tekme u Londonu. Pab je bio pun naših, bilo nas je sedamdesetak. Tu smo svi ubili vreme do polaska zadnjeg voza koji je sa Juston stanice kretao u 11.40. Pola sata ranije smo krenuli ka stanici kako ne bismo zakasnili. Kada smo se popeli na peron, ugledali smo osamdesetak navijaca Evertona, koji su takode cekali '' naš '' voz. Oni su taj dan igrali sa Spursima. Policija ih je nakon masovne tuce uhapsila, a zatim pustila kako bi stigli na poslednji voz za Liverpul. Na drugom peronu vec je stajao voz, koji je bio pun navijaca ragbi kluba Vidnes. Hili je bez oklevanja bacio flašu medu Evertonove fanove, što ih je pokrenulo ka nama. Došlo je do žestokog fajta, jednog od najžešcih u istoriji fudbalskog huliganstva, cak i šire. Ta šorka je mogla da ide uz rame bitkama na Trafalglaru i Voterlou. Svih 150 navijaca se tuklo. Al Bamboro je uleteo medu njih sa velikim cekicem, kojeg koriste otpravnici vozova. Mlatarao je na sve strane i porušio sigurno deset Evertonovih navijaca. Kembel je tokom cele tuce sedeo na jednom Skuzeru i punio ga u glavu. Navijaci Vidnesa su za to vreme bili na prozorima i navijali za nas. Uspeli smo u jednom momentu da poteramo Everton preko koloseka na drugu stranu, ali nisu odustajali. Ponovo su se zaleteli na nas još silnije, naoružani lopatama, cetkama i kamenjem. Nekoliko Latiksa, ukljucujuci Dankana Batervorta i Gafa Nobla, je palo u tom naletu. Nakon 45 minuta pravog rata stigli su panduri i razdvojili nas. Voz je zbog svega kasnio pola sata. Nagurali su nas u poslednji a njih u prvi vagon do lokomotive i izašli napolje. Dve grupe huligana, koje su se do malopre tukle do smrti, putovace zajedno pola puta bez ijednog pandura! Neverovatno! Pol i Dafi su bili uhapšeni. Kada je voz krenuo Denis, Edi i ja smo krenuli ka njihovom vagonu. Naleteli smo na kupe sa pet Skuzera u njemu, koji su polegali po vratima kako nam ne bi dozvolili da udemo. Svi su vec imali masnice i verovatno im je bilo dosta svega. Denis je razbio staklo. Upali smo unutra i poceli da ih mlatimo. Nisu imali više snage da nam se suprotstave. Bili smo zadovoljni ishodom pa smo se vratili nazad do našeg vagona i legli u slobodan kupe da malo odspavamo. Oko dva sata zaustavili smo se u Stafordu, gde je Evertonova ekipa presedala na drugi voz. Svi smo spavali u to vreme, tako da nismo primetili da je voz uopšte stao. Skuzeri su se u tišini prikrali našem vagonu, i kroz otvorene prozore srucili kamenje na nas. Desetorica nas je zadobila povrede. Pojurili smo napolje za njima, ali su oni vec ušli u svoj voz koji je kretao. Stigli smo u Oldam oko pola pet. Na stanici su nas cekali Pol i Dafi. Panduri su ih pustili vrlo brzo, tako da su uspeli da upadnu u voz sa navijacima Vidnesa. Kada su stigli do poslednje stanice maznuli su auto i njime došli do Oldama, a mene je Pol cak odvezao direktno do kuce.
U prolece 1979. mod pokret je uveliko uzeo maha. Za Uskrs smo masovno išli u Skarboro na tradicionalne reli trke, gde se okupilo nekoliko hiljada ljudi, uglavnom skuter bojsi mada je bilo dosta i modova. Ja sam išao sa Šonom, koji me je povezao svojim skuterom do Skarboroa. Vec iduce godine gužva je bila duplo veca, preko 10.000 ljudi, i to devedeset posto modovi. Svi smo bili obuceni u nemacke Parkas jakne, zelene dubretarce sa kapuljacom, koje su se kupovale po vojnim otpadima.
U junu iste godine, na sajmu u Oldamu svirao je The Jam, što nikako nije smelo da se propusti. U to vreme oni su bili jedini mod bend u zemlji, ali se nakon samo par meseci ceo pokret omasovio. Na koncertu The Jam-a publiku su cinili iskljucivo modovi, koji su došli iz celog Jorkšira i Lenkšira. Da budem iskren, nisam bio fan gupe The Jam, bili su mi samo simpaticni, ali sam jednostavno morao da budem na njihovom koncertu, iz poštovanja prema njima, pionirima mod scene.
09. juna 1979. otišao sam na odsluženje šestomesecne kazne. Nije mi bilo svejedno, ali sam prihvatio to mirno. Roditelji su bili šokirani. Osecali su krivicu što se nisu pojavili na sudenju sa advokatom, ali im nisam zamerio, a cela situacija nas je samo više zbližila.
Prvih nedelju dana ribao sam podove klozeta i hodnike. Nisam se mnogo mešao u gužvu pošto sam bio '' novo meso. '' Jednog dana opkolilo me je nekoliko Manksa. Trpeo sam uvrede i prozivanja nekoliko dana, ali mi je onda pukao film. Skocio sam kao tigar i prebio prvo jednog, pa drugog... Ostali su se povukli, i više im nije padalo na pamet da me zajebavaju. Ubrzo sam dobio, možda najbolji, posao u domu. Postao sam '' caj majstor. '' Kuvao sam caj za osoblje, zatvorenike i posetioce i imao, za razliku od drugih, slobodan pristup kafi, šeceru i ostaloj klopi. Nepisano pravilo je bilo da '' caj majstor '' uzima od ostalih zatvorenika cigare i druge sitne stvari i njima podmicuje cuvare. Ja sam to pravilo prekršio i ukinuo. Nisam hteo da kradem za drugog. Želeo sam samo da pošteno odradim svoje i da bežim napolje. Glavni lik je bio neki Farnel iz Mancestera, koji je bio na granici izmedu pandura i kriminalca. Imao je veliki rez na levom obrazu, izgledao je grozno i bio pravo dubre od coveka. Mnoge je maltretirao i uzimao im sve što bi im npr. roditelji doneli. Zaradivali smo funtu i po nedeljno, i za to kupovali sapun, šampon, markice i cokoladu. Farnel je i to mnogima oduzimao. Prve nedelje u domu, otišao sam u salu za zabavu, gde je Farnel okupio oko sebe oko 200 zatvorenika i igrao sa njima asocijacije. Kada sam ušao, pozvao me je da mu pridem. Šcepao me je za vrat i rekao mi: '' Pocni da nas snabdevaš ozbiljnijim stvarima, umesto što nam kuvaš onaj buckuriš! '' Taman što je spustio ruke sa mene, obrušio sam se svom snagom na njega. Prevalio sam ga preko stola i poceo da ga udaram u glavu plasticnom šoljom sve dok je nisam polomio. Derao se, a krvi je bilo svud okolo. Cetiri momka su me nekako odvojili od njega, a potom smo se svi uputili ka dvorištu. Farnel je ostao da leži krvav na podu sale. Iako su ga se svi plašili, videlo im se iz ociju da im je bilo drago što sam ga unakazio. Upozorili su me da ga se cuvam, pošto ce sigurno pokušati da mi se osveti. U momentu sam pomislio u sebi da bih uz par prijatelja sa Oldama mogao da prevrnem ceo Bakli Hol naopacke. Tu noc smo otišli na spavanje oko deset, kada su se svetla pogasila. Taman sam zaspao kada je u spavaonu uleteo Farnel sa par svojih prijatelja. Nisam stigao da reagujem. Navukli su mi cebe preko glave i ubili me od batina. Ujutru sam se pojavio na prozivci slomljenog nosa i sa masnicama ispod oba oka. Nikom nisam rekao šta se desilo, niko me nije ni pitao. Jednostavno, svima je bilo jasno. Namerno sam prošao pored Farnela, koji je sav bio modar. Nasmešio sam se i namignuo mu. Nije mogao da veruje, kljucao je u sebi od besa. Više mi se ni jednom nije ni obratio.
Pušten sam u novembru 1979. Pokušao sam da se smirim i iskljucio se iz svih NF aktivnosti. Posvetio sam se mod sceni, koja je tada bila izuzetno jaka. Modovi su bili na svakom koraku. Žurke, reli trke i koncerti su bili sjajni. Potrošio sam mnogo novca na oblacenje. Momci iz velikih gradova, Mancestera, Liverpula, Londona, promenili su fazon i poceli da furaju sportsku odecu, uglavnom marke Fred Peri. Svima su šiške padale preko jednog oka. Zvali su se Peri Bojs, ili skraceno samo Bojs. Bilo ih je puno i kod nas, a posebno u Cedertonu i Rojtonu, kvartovima koji su najbliži Mancesteru. Seljaci su cak nabacili i mancesterski akcenat, umesto '' See You '', govorili su '' Hiyouh '' -užas!
U centru grada svakog ponedeljka su se održavale fenomenalne svirke. Svi bitniji mod bendovi: Madness, Secret Affair, Selctor i mnogi drugi, su prodefilovali Oldamom. Cesto je dolazilo i do tuca izmedu ekipa Peri Bojsa i modova. Peri Bojsi su dolazili iz Rojtona, Feilsvorta, Cedertona, a modovi iz Verneta, Vestvuda, Šolvera, Šoua. Medu modovima je bilo dosta crnaca iz Glodvika, kao i likova iz siromašnih krajeva poput Ebihilsa i Lajmsajda, koji su nosili jevtine Parkas jakne marke Millett i kopije Fred Peri majica. Secret Affair je u to vreme bio vodeci mod bend. Na njihovoj svirci u Oldamu u jednom delu sale su stajali crnci i '' jevtini '' modovi, a u drugom Peri Bojsi i modovi. Kada je pevac izašao na binu i rekao: '' Vreme je za akciju! '' mnogi su to bukvalno shvatili, ja prvi! Zaleteli smo se na njih, a ja sam nogom zavalio vodu crnaca Gasa Grina. Tuca se proširila na ceo klub. Letele su stolice, caše, flaše. Svi su bili u istom fazonu, ali podeljeni po tome ko je bio skupo, a ko jevtino obucen. Smešno. Ja sam uglavnom ciljao te majmune što su se ložili na mancesterski akcenat. Jedno vece smo ih baš dobro isprebijali. Peri Bojsi su se uglavnom navukli na Mancester Siti, koji ce tokom osamdesetih predstavljati veoma zajebanu ekipu. Junajted je izgubio popularnost u gradu, a klinci su mahom birali Siti. Junajted je okupljao jajare širom Britanije, koji se nisu vezivali za svoj maticni klub, a što je zanimljivo takva situacija je i danas. Oni i dalje važe za jaku ekipu, ali je to sasvim razumljivo za klub sa toliko uspeha.
Krajem '79. izgubio sam, na trenutak, interesovanje za tuce na fudbalu i preorjentisao se na sve ucestalije incidente na pop koncertima u pabovima i klubovima, sa rokerima. Pocetkom 1980. rokeri su u Oldamu dobili svoj klub. Ozloglašeni Tacer klub, bio je raj za rokere, hipike i narkomane. Voleo sam da odlazim tamo i maltretiram te idiote. Oni nisu pratili modu i oblacili su se užasno. Onda bismo mi namerno svi došli u trenerkama. Jednog petka, nas šestorica smo se pobili sa celim klubom i na kraju, naravno, dobili batine. Vece pre te tuce, jedna devojka iz našeg društva je slavila svoj dvadeset i prvi rodendan, u klubu na Midlton roudu, u srcu Vestvuda. Bilo nas je tridesetak i super smo se zabavljali. U neko doba noci odlucili smo da odemo do najbližeg rokerskog paba, u koji su izlazili mnogi idioti iz Tacer kluba. Ja sam se zabavljao sa Lorenom u to vreme. Ušli smo u pab i okupirali ceo centralni sto. Rokeri su bili svuda oko nas. Primetna je bila nervoza na njihovim licima zbog našeg prisustva. Oko deset sati, na binu se popeo rok bend i svirka je pocela. Neko sranje u Status Quo fazonu. Nakon svega dve pesme, Pol se popeo na binu i raspalio gitaristu stolicom, što je bio znak za pocetak opšteg fajta. Pab je bio demoliran u momentu. Izjurili smo potom napolje i polupali sve prozore. Stigla je i policija sa psima i uhapsila polovinu nas, cak i Lorenu. Zadržali su nas u pritvoru celu noc. Ona i još tri devojke su puštene bez kazne, a nama su svima uruceni sudski pozivi. Nakon te frke, više se nismo petljali sa rokerima po Oldamu.
1980. nekoliko dobrih klinaca je izbilo u prvi plan na Oldamu. Kris Si, Džo Ešvort, Deli su samo neki od njih. Svi su imali ispod petnaest godina, ali su bili izuzetno prgavi i zajebani. Džo Ešvort je bio najjaci od mlade garde. Imao je muda, ali nije bio strastveni navijac. Njega je interesovao samo fajt, pa je nakon par dobrih sezona na Oldamu prešao u redove Mancester Sitija, da bi potom postao fan Junajteda. Išao je tamo gde je frka bila veca, i pristupao ekipi koja je tom momentu pravila najžešca sranja. Te sezone se istakao i mršavi Mik. Bili smo vršnjaci, ali je on dosta kasno poceo da se zanima za fudbal, mada se vrlo brzo dokazao. Bio je panker i redovno se peglao sa Peri Bojsima iz Feilsvorta. Mik je nekoliko sezona išao redovno na Oldam, ali su ga više zanimala dešavanja pre i posle tekme nego pracenje samog meca. Bio je pravi borac, uvek u dobroj kondiciji, pošto je godinama trenirao ragbi i boks.
U aprilu 1980. Latksi su igrali sa Šefild Junajtedom. Nije ih došlo puno, ali je jezgro njihove prve ekipe stiglo u tri kombija. Parkirali su se preko puta Kvin paba, što je jedan naš klinac primetio i brzo nam dojavio. Izašli smo sa stadiona pre završetka utakmice i spremili im sacekušu. Kada su naišli, napali smo ih i odrali, a potom im demolirali vozila, u cemu ja nisam ucestvovao. Voleo sam da se tucem, ali ne i da razbijam kola, izloge i prozore. U našoj ekipi je bilo likova koji su u frku išli samo da bi napravili štetu. Seljaci!
Gostovali smo u Barnliju nakon pet dana. Svi pabovi u centru grada bili su ispunjeni Oldamom, još u prepodnevnim satima. Vecinu su cinili modovi obuceni u majice Fred Peri ili Ben Šermans i Krombi kapute, odnosno Parkas jakne. Barnli je sa druge strane furao motoraško/rokerski fazon, pa je na toj utakmici, umesto fudbalskog, u prvi plan izbio rivalitet izmedu modova i rokera. Bili smo veoma bucni i kurceviti. Krupna konobarica se odjednom proderala: '' Ako se ne uljudite, moracu da pozovem Bendžamina da side! '', na šta smo se svi glasno nasmejali, a Robo Votson joj je rekao: '' Pa, hajde lutko da vididmo i to cudo od Bendžamina! '' Ocekivali smo nekog usranog sina, studenta, ali se sa stepenica pojavilo nekakvo ogromno, mišicavo, tetovirano stvorenje sa ožiljcima po celom telu, od cetrdeset i kusur godina. Ucutali smo, a konobarica je pocela glasno da se smeje. Nisam dozvolio nikome ništa da razbije. Popili smo još koje pice u mnogo mirnijoj atmosferi, a potom krenuli ka sledecem pabu. Usput smo naleteli na par Oldamovih fanova koji su dobili batine od nekih motoraša, u jednom baru nedaleko odatle. Uputili smo se pravo tamo. Kada nas je Barnlijeva ekipa primetila, uleteli su unutra i zakljucali se. Udarali smo u vrata i pokušali da ih otvorimo, ali nismo uspeli, dok njima nije padalo na pamet da izadu i stanu na crtu. Tada je momak po imenu Fudž gurnuo nogom prvi parkirani motor, koji je poput domina porušio citav red drugih. Nekoliko likova je sav svoj bes iskalilo na motorima. Panduri su naišli i otpratili nas do stadiona. Posle meca, pun dabl deker Oldamovih navijaca je priveden u stanicu u Todmordenu, zbog uništavanja unutrašnjosti autobusa. Stajali su svi u dvorištu policijske stanice dok su panduri ušli u zgradu. U meduvremenu, pedesetak, od ukupno šezdeset navijaca je preskocilo zid i uspelo da pobegne. Nema šta, momci iz Glodvik Džejsa i Ebihilsa su postigli dobar rezultat.
Nakon dve nedelje igrali smo u gostima protiv Nots Kauntija. Izvesni Fil Nigins je unapred pazario, sa popustom, ceo blok karata za voz i ponudio nam ih. Mislim da mu je samo šestoro, od ukupno sto pedeset ljudi platilo. Fil je bio zagriženi navijac, ali glup kao kurac. Ne znam šta ga je teralo da organizuje putovanje u Notingem. Pola ekipe je otišlo vozom preko Stouka, a pola preko Šefilda. U '' Filovom '' vozu bila je cela tamnoputa ekipa iz Glodvika, koji mu sigurno nisu dali pare ni za jednu kartu. Sa mnom je putovao Vib, koji je na tekme poceo da ide pocetkom prethodne sezone. Bio je jedan od najvecih mod fanova. Pravo ime mu je bilo Kit Tomson i nije vole tuce, ali su mu na um padale razne druge gluposti pa je ubrzo zaglavio iza rešetaka. Kada smo stigli u Notingem uputili smo se ka stadionu, pored kojeg je bilo dosta pabova. Nakon par popijenih pica, nas tridesetak im je upalo na tribinu. Nots je bio prilicno bezopasan, za razliku od Foresta, koji je imao izuzetno dobru ekipu. Panduri su nas odmah primetili i izbacili napolje. Dozvolili su nam da udemo na gostujucu tribinu i zamolili nas da se pristojno ponašamo. Jedan od glavnih likova te sezone bio je Erl Arondejl, koji je imao dvadeset i pet godina. Bio je veoma hrabar i veran Latiksima. Živeo je u Fitonhilsu i izuzetno je likom podsecao na Noela Edmondsa, koji je u to vreme bio veoma popularan medu klincima pošto je glumio u seriji za decu '' Swopshop. '' Kada je naša ekipa ušla medu Oldamove navijace poceli smo da skandiramo '' Jedan je Noel Edmonds! '' u tom momentu se probudila i tribina sa domacim fanovima. Glupi navijaci Notsa, nisu skontali zajebanciju i uzvratili su nam sa '' Tiswas, Tiswas! '', što je u to vreme bila '' rivalska '' serija svopšopu. Tokom celog meca, koji je inace bio izuzetno dosadan i protekao bez golova, navijalo se za decije emisije!
Ubrzo je na red došlo i novo gostovanje u Londonu, protiv Orienta. Stigli smo na Juston stanicu oko pola dvanaest. Tokom puta atmosfera je bila veoma vesela. Dankan, Tats, Edi Bi, Džimi, Denis i ja smo igrali karte. Kad god bi voz ušao u tunel, nastao bi potpuni mrak, galama i muvanje u kartama. U toj gužvi nehotice sam zakacio laktom Dankana, koji je ispustio sav novac iz ruku. Svi smo se smejali, a kada je voz izašao iz tunela, shvatio sam da sam Dankanu razbio nos. Pomogli smo mu da pokupi lovu sa poda, koju mi je on potom dao da kupim pivo za sve. Otišao je u toalet da ispere nos, a kada se vratio primetio je da je njegova caša prazna. Prekipelo mu je: '' Hocu moje pivo! '' zagrmeo je. Mi smo se kocili od smeha i upirali prstom na šank gde je stajalo njegovo pivo. Dankan je cesto bio predmet zajebancije, ali nas je uvek derao u kartama. Posle tekme smo otišli do Sohoa da se malo promuvamo, a potom do stare londonske baze, paba Lajons End Lamb, na pivo. Poslednji voz za Mancester je kretao u 11.40. Stigli smo kuci rano ujutro, izmoreni ali zadovoljni. Uvek sam voleo utakmice u Londonu.
U februaru 1980, na moj devetnaesti rodendan, Oldam je igrao u Prestonu. Otišli smo u velikom broju, ali je voz kasnio tako da smo na stadion stigli tek u petnaestom minutu utakmice. U momentu kada smo se mi pojavili, domaci fanovi su maltretirali manju grupu Oldamovih navijaca, koji su doputovali u sopstvenoj režiji. Prestonovi huligani su se ponadali da je to bilo sve što je tog dana stiglo iz Oldama, ali su se zajebali. Nakon prvog našeg naleta bili su primorani da se povuku, i više im nije palo na pamet da krenu na nas.
Jedno jutro bio sam kod keve na dorucku. Imao sam dogovor sa Alanom Mek Manusom da dode po mene oko jedanaest, pa da odemo negde na pice. Alan je bio sedmo dete u porodici. Njegov uporni cale nije odustajao dok, nakon šest cerki, nije dobio sina. Desetak minuta pre dogovorenog vremena, neko je zazvonio. Skocio sam na noge misleci da je Alan, ali se umesto njega na vratima pojavila TV ekipa. '' Dobro jutro Karl, mi smo sa BBC. Želeli bi smo da uradimo sa vama dokumentarac o Nacionalnom Frontu, pošto znamo da si ti njihov voda u Oldamu! '', rekao je lik sa mikrofonom u ruci. Bio sam šokiran: '' Ko vam je dao moju adresu? Nemam ja ništa sa Frontom! '', zaurlao sam, ali su me istog momenta prekinuli i ponudili pare za par odgovora. U tom trenutku mi je kroz glavu proletela ideja da možda ne bi bilo ni tako loše da napravim nekakvu sprdnju, i uzmem lovu za to. '' OK pristajem, hajdemo da nademo odgovarajuce mesto gde bi mogli sve da snimimo, kako bi delovalo što autenticnije '' rekao sam. U meduvremenu se na vratima pojavio i Alan. Pošao je i on sa nama, ali je odbio da bude ukljucen u emisiju. Proveo sam ih kroz celu azijsku cetvrt i doveo ih do Kopisa, takode azijskog dela grada. Izabrali smo da u pozadini kadra budu neke razrušene kuce, kako bi sve dobilo još više efekta. Kamere su se upalile, krenula su pitanja, ali vam mogu reci da su bili prilicno razocarani mojim umerenim odgovorima. Iznenada su se sa druge strane puta pojavila dva lokalna bolida. Zaustavio sam snimanje i otrcao do njih. Prethodno sam BBC ekipi rekao da su njihdvojica najekstremniji Frontovci u Oldamu. Pol Hip i Pit Nalti to sigurno nisu bili, ali je tacno da nisu imali ni trunke morala. Složio sam im pricu da BBC snima emisiju o maltretiranju Pakija za koju daje novac. Pristali su da pricaju bez razmišljanja. TV ekipa se silno obradovala. Hip i Nalti su tada poceli da lažu i mažu. Pricali su kako ne može da prode dan a da ne prebiju nekog Azijata. Izmislili su pricu o fajtu sa dvadeset Pakija, bacanju koktela na njihove prodavnice i slicno. Voditelj je prosto sijao od srece. Dobio je šta je tražio. Alan je stajao sa strane i nije mogao da veruje. Kocio se od smeha. Kada je sve završeno dobio sam pedeset funti, a ja sam od toga Hipiju i Naltiju dao po deset. Odjurili su u prvi pab da ih spickaju. Alan i ja smo seli na bus za Mancester i otišli u restoran na klopu. Iduceg petka u pola sedam uvece, BBC 2 je emitovao emisiju '' The Oxford Road Show '', ciji je voditelj bio Grem Felovs, poznatiji po nadimku Neverni Džoni. Predstavio me je kao nacisticko zlo i vodu bande, cija su desna ruka Hipi i Nalti. Ja sam sa Frontom raskrstio godinu dana pre toga, ale ce me moja naivnost i pohlepa za novcem kasnije skupo koštati. Postao sam heroj lokalnih rasista, ali isto tako i neprijatelj broj jedan za brojne crnce, Azijate i anti-nacije iz Oldama. Vec u subotu ujutru, nakon emisije, panduri su mi upali na gajbu i uhapsili me. Kada su me doveli u stanicu, tamo su vec bili Hipi i Nalti. Šest sati su nas ispitivali, pokušavajuci da nam prikace i najsitniji incident na rasnoj osnovi, koji se dogodio u gradu u prethodnih nekoliko godina. Nakon dugog ubedivanja pristali su da nam poveruju da nemamo ništa sa Frontom, i pustili nas kucama bez kazne, ali ce nas zato u buduce za svaku glupost pozivati na raport.


OSVAJANJE VRHA

01.maja 1980. otišao sam na odmor u Nju Kej. Bio je to najbolji provod u mom životu. Upoznao sam mnogo novih likova, stekao par sjajnih prijatelja, smuvao dosta riba. Kada su me lokalne face primetile u modernoj mod odeci, bili su fascinirani i ubrzo su poceli da me kopiraju. Zaposlio sam se u jednom baru na samoj obali i, umesto desetak dana, tu ostao celo leto. Svakog vikenda izlazio sam sa novim prijateljima u obližnji Plimut. U predgradu je jedne veceri svirala grupa Madness. Bio je to sigurno najbolji koncert koji sam ikada gledao. Nju Kej mi se urezao u srce, tako da sam kasnije cesto odlazio tamo na odmor.
U Oldam sam se vratio pocetkom septembra, i odmah poceo ponovo da idem na fudbal.
Prva tekma koju sam gledao bila je na Baunderi Parku protiv Kardifa. U to vreme Spajners Arms je bio bar u kojem se ekipa okupljala pre utakmice. Kada sam ušao unutra sa par momaka, bar je bio prepun Kardifovih navijaca. Seli smo u dva separea i zapevali Oldamove pesme. Kardif nam je odgovorio takode pesmom. Atmosfera je bila vrlo napeta, ali ipak mirna pošto se sve svodilo na medusobno natpevavanje. Oko pola tri jedan mladi Velšanin se umešao medu nas i nabacio Jogiju omcu, koju je napravio od svog kaiša, oko vrata. Jogi je dolazio na Oldam godinama. U pocetku je išao sa Cedi skinsima, a potom se prikljucio našoj ekipi iz Vestvuda. Klinac je povukao Jogija i oborio ga na zemlju, a potom ga šutnuo u glavu. Neko je odmah vratio klincu i tuca se zakuvala. Kardif se zaleteo, gadajuci nas stolicama i cašama, ali smo im uzvratili. Jedan lik mi je prišao sa strane. Nisam ga primetio. Osetio sam samo snažan bol kada mi je zabo u vrat iskidanu limenku koka kole. Zavrtelo mi se u glavi. Fajt se u meduvremenu preselio iz bara na ulicu. Barmen mi je prišao i izvukao limenku iz vrata. Krv je šikljala na sve strane. Sledeceg momenta sam se onesvestio. Došao sam sebi u bolnickoj sobi. Rana je bila na vrlo nezgodnom mestu i bilo je neophodno dosta kopci da se zakrpi. Pored mene su ležali, moj dobar prijatelj Džimi Reg i njegov poznanik Dejv Grin iz Kroslija. Kardifovi navijaci su ih pogodili u glavu, jednog pepeljarom, a drugog stolicom. Obojica su bili zavijeni.
Nakon desetak dana u Oldamu je gostovao Šefild Venzdej. Oko dva sata Cedi je bio pun Jorkširaca. Tuca je pocela odmah po našem ulasku na tribinu, i trajala je punih sat vremena. Bilo ih je više, ali smo mi bili uporniji i cak uspeli da ih izguramo na teren. Ruke su me bolele od udaraca. Svi zglobovi su mi bili krvavi, šake otecene. U glavi mi je zujalo naredna tri dana, ali smo ipak uspeli da ih nateramo da se povuku i pridruže ostalim, mirnijim navijacima Šefilda, na suprotnoj tribini. U drugom poluvremenu su pokušali da udu u teren i krenu ka Cedi Endu, ali ih je policija u tome sprecila. Posle te utakmice vlada je uvela nove mere predostrožnosti. Postavljene su visoke ograde na svim stadionima u zemlji. Ironicno je da su se na taj potez odlucili zbog divljanja navijaca Šefilda na Oldamu. Osam godina kasnije 96 navijaca Liverpula stradace na Hilsborou, baš zbog tih ograda, koje ce potom ponovo biti ukinute. Moram priznati da sam ja na toj tekmi protiv Šefild Venzdeja osvojio vrh fudbalskog nasilja. Dalje jednostavno nisam imao kud, i kroz godinu i po dana prestacu da se zanimam za tuce na fudbalu.
Bolton je bio sledeci na redu. Jurili smo ih i tukli ceo dan. Nije ih puno došlo na naš kop, a oni koji jesu dobili su poštene batine. Edi je jednim udarcem izbio cak cetiri zuba jednom Boltonovom navijacu, koji se srucio na beton. Bio je medu starijim likovima i mislio je da je Oldam i dalje mlaka ekipa, ali se zajebao.
Ubrzo nam je u goste došao još jedan stari dužnik, Blekburn Rovers. Edi i ja smo prepoznali neke njihove momke od prethodne sezone. Stajali su u vrhu Cedi Enda. Napali smo ih, a dvojica su se pomerila u stranu. '' Mi smo navijaci Mancester Junajteda, ne dirajte nas, želimo samo da gledamo tekmu '', rekli su. Kakvi idioti, nisu imali pojma da Junajted mrzimo iznad svega, tako da smo se Edi i ja prvo obrušili na njih dvojicu.
Po završetku utakmice protiv Vest Hema, došlo je do gužve u jednoj sporednoj ulicici nedaleko od stadiona. Bilo nas je oko dvesto, a njih skoro duplo više.Vest Hem nas je napao sa uzvišenja. Imali su bolji položaj i to su iskoristili da nas razbiju vec u prvom naletu. Povukli smo se, ali je Hari Rendal zapeo, pao i povredio koleno. Ostalo mu je samo da se pomoli Bogu i pokrije rukama preko glave. Ubili su ga od batina. Više ga nikada nisam video na utakmicama. Otišao je u Jehovine svedoke.
Na sledecem gostovanju, u Reksamu, zauzeli smo celu domacu tribinu, a po povratku kuci rasturili centar Cestera. Voz je bio potpuno demoliran. Kada smo stigli u Mancester, na Viktorija stanicu, ugledali smo desetak modova. '' Hajde, dubrad mancesterska! '', povikali smo za njima. Okrenuli su se i stali. '' Nismo jebeni Mancester, vec Bolton! '', odgovorili su ponosno. Zaleteli smo se na njih, ali su se dobro držali. U jednom momentu je cak izgledalo da ce njih deset uspeti da savlada nas pedeset. Poštovao sam Bolton, iako sam ih mrzeo. Bili su možda i najjaca ekipa sa kojom smo se redovno sukobili. Uvek su gordo isticali svoje ime, i mrzeli su Mancester, kao i svi. Iako Junajted u to vreme nije bio ni senka uspešnog tima, svi su ih i dalje mrzeli istim žarom.
Pocetkom osamdesetih tuce, na samim stadionima, su proredene, pošto su visoke ograde onemogucavale navijace da dodu jedni do drugih ili se sretnu na terenu. Uz to i policija se mnogo bolje organizovala, pa su mnogi navijaci poceli da putuju na svoju ruku, iznajmljenim automobilima i kombijima, kako bi izbegli policijsku pratnju. Nisam baš bio impresioniran svim tim facama.U slucaju da ne nalete na protivnicku bandu, oni bi svoj bes iskalili na obicnim navijacima, pa cak i nedužnim prolaznicima. Oldamovi huligani su u to vreme furali loš fazon. Rasturanje pabova i prodavnica, pljackanje, krada novca i slika sa zidova bile su im omiljene aktivnosti. Da stvar bude još gora, u svim tim sranjima prednjacili su likovi koji nisu mogli da se dokažu u svoje vreme, tokom sedamdesetih, pa su se nekih sedam, osam godina kasnije kurcili pred klincima.
Te sezone nas tridesetak je otišlo u Bolton u tri kombija. Upali smo im na tribinu. Mnogi su se razbežali, ali nam se ipak suprotstavila ekipa od pedeset matorih rokera. Nakon deset minuta fajta panduri su nas izbacili sa stadiona. Posle utakmice bilo je dosta nasilja na ulicama, uz korišcenje motki i gomile drugog hladnog oružja.
 

United Force