Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 18. Nov 2019, 23:42:39
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 17 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Momo Kapor - kratke price  (Pročitano 58050 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Ali i pored misaonog skijeringa koji je tako vesto izvodio pred Shulmanom, osecao je izvesnu dozu mucnine od poluistina koje je izgovarao. Ubedivsi dobronamernog Shulmana, nije, naime, uspevao da ubedi i sebe da nije obicna kukavica koja okrece glavu u stranu pred dugogodisnjom borbom Vojnog saveta protiv slobode i razuma.

- Koliko vam je godina? - upita ga Shulman.

- Ja sam na uglu 39. i 40. - rece Arsen, setivsi se da u New Yorku taksisti treba uvek kazati ugao izmeðu dve ulice.

Starac se od srca nasmejao:

- Znaci, ja sam na uglu 72. i 73! - kazao je, brisuci suze.

Princeza, koja je najzad pronasla Arsena u biblioteci, upali svetlo i zatece ih kako se previjaju od smeha.

- Morate me svakako posetiti! rece Shulman, pozdravljajuci se sa Arsenom. - Poziv, naravno, vazi i za vas... - obratio se princezi. - Sutra, dakle, u pet po podne!

Pruzio je posetnicu i izasao iz biblioteke. Arsen tek tada primeti da je starac tezak bogalj.

- Znas li sa kim si razgovarao? - upita ga princeza, ne bez divljenja.

- Ne znam - rece Arsen - vrlo je zgodan stari gospodin!

- Roger Shulman... Jedan od najbogatijih ljudi u New Yorku!

- Pa, sta? - kazao je Arsen.

Caj je posluzen u izubijanim limenim soljama na kojima je pisalo 1/4 lit. Arsen je gledao u cudu svoje jadno lonce koje kao da je malocas pokupljeno sa nekog ðubrista; crni, zarðali rub, otucenu glazuru i iskrivljenu drsku, ostatke skorene zemlje i crne rupice kroz koje je probijala rða. Princeza Zoe nije u svojoj solji nalazila nista cudno. Tek kada je popio caj i okrenuo solju naopako, otkrio je da je sirota 1/4 lit. - solja, u stvari, minuciozno izvedena kopija u najskupljem engleskom fajansu. Ocigledno, Roger Shulman nije lako zaboravljao svoje prvo njujorsko pijenje caja!

Vise od svega, ovaj ekscentricni starac voleo je da zbunjuje slikarske eksperte. U svojoj kolekciji imao je samo ona dela koja nimalo ne lice na uobicajenu predstavu sto je svet ima o velikim majstorijama moderne.

Arsen je bio jedan od retkih srecnika kojima je bilo dopusteno da vidi gotovo sve slike iz ove fantasticne zbirke, koja prevazilazi price o Ali Babinoj pecini. Isao je za svojim domacinom iz odaje u odaju luksuzne kuce na Madison aveniji i pogaðao autore nepotpisanih slika. Sada je dosao red na princezu da ga sledi kroz lavirint u kome je jedino on znao izlaz.

Shulman je od njega najpre trazio da pogodi koja slika pripada Georgesu Braqueu, a koja Picassu. Radilo se o dve gotovo istovetne mrtve prirode sa lulom iz 1911. Posto je jedan trenutak osmotrio te dve kule bliznakinje od sijene, starih novina, karti za metro, talasastog papira za pakovanje i pecenog okera, Arsen bez napora odredi autore: Georges Braque je bio presniji i vise je verovao svojoj luli.

Zatim je identifikovao tri pitoma primorska pejzaza kao dela Vasilija Kandinskog iz vremena pre ne sto je otplovio u zemlju Apstrakciju. Pri tome mu je pomagao instinkt izgladnelog provincijalca. Najbolje godine svoga zivota i svu strast trosio je izucavajuci velike majstore modernog slikarstva, na osnovu slucajnih znakova i otpadaka koji su stizali do Mimoze. Sada su za njega radile sve one probdevene noci potrosene na gledanju mutnih reprodukcija u kakvom zalutalom umetnickom casopisu ili knjizi do koje je bilo tesko doci. Poput zatocenog vidovnjaka, predviðao je duhovne avanture sto su se dogaðale na hiljade kilometara daleko od Kozilije. Njegova ceznja bila mu je pouzdan vodic tamo gde su se gubili zasiceni eksperti.

Oduvek su mu se cinili jalovim napori naucnika da utvrde autenticnost jednog dela. Sve te hemijske analize lanenih vlakana ili strukture daske, sastava boja, dubinski snimci slojeva slike u raðanju, svi ti, naoko ozbiljni ljudi u belim mantilima iznad skupih instrumenata... Koliko uzaludnog napora da se pronaðe voda u pustari, koju vidovit covek sa rasljama u ruci otkrije vec posle pedesetak koracaja! Zar falsifikator ne bi mogao da za svoju laznu ikonu uzme deo daske sa kakvih crvotocnih vrata iz dvanaestog veka i da upotrebi potpuno istu tehnologiju kao i njegov uzor - nepoznati monah? Ima li ista lakse nego zatrpati tu istu krivotvorenu ikonu u stajsko ðubre i prepustiti je samo nedelju dana razornoj moci amonijacnih kiselina; vlazi i memli, ili, pak, napraviti novu rimsku amforu i spustiti je jedno leto na dno mora u kakvo odgajaliste ostriga i dagnji, pa da se po njoj nahvataju citave kolonije skoljki? A sta da se radi sa falsifikatima nasih savremenika, gde uopste nije potrebno izvoditi nikakve tehnoloske vremeplove, vec u prvoj prodavnici kupiti kutiju uljanih boja i obicno platno, pa za jedno prepodne proizvesti tuce Matissea, Dufyja, ili Hartunga? Kako ce nam tu pomoci rendgenolozi, hemicari, tehnolozi?

Postoji, naime, samo jedan pouzdan nacin da se utvrdi je li slika autenticna: stati pred nju otvorena srca i bez zadnjih misli, prepustiti joj se i osluskivati duboko u sebi njen odjek. Falsifikator ce moci da podrazava sve, osim onoga sto je najvaznije u jednom delu njegove sustine! Zbog toga i preziremo toliko te kradljivce tuðe muke. Prisvajaju za sebe ono sto se placa nervima, krvlju, siromastvom, patnjom, usamljenoscu, na kraju - zivotom! Oni ce marljivo slediti oblike i boju, povrsinski sloj stila, ono sto Francuzi nazivaju Ie signe, ali ono najdragocenije nece nikada uspeti da ponove: unutrasnji zivot jedne slike, za koju je uvek placena previsoka cena. Uostalom, da li je iko ikada cuo da je neko falsifikovao Ingresov crtez olovkom? To je nemoguce! Proizvode se masovno samo one slike ciji su autori vec postali poznati po svom znaku i, mada vec mrtvi i prazni, nastavili da reprodukuju do kraja fizickog zivota taj svoj vec cuveni le signe - koku koja nosi zlatna jaja. Krenemo li korak dalje, mislio je Arsen, doci cemo do smele hipoteze koja ce na nas sruciti drvlje i kamenje kolekcionara i muzealaca: nisu li najvestiji falsifikatori upravo sami oni veliki slikari koji su posle svoje duhovne smrti nastavili podrazavanja sopstvenog nacina slikanja?

Naravno, ne postoji strucnjak za sve autore i za sva dela, bas kao sto ne postoji ni vidovnjak sa rasljama i za vodu, i za naftu, i za gas. Arsen je bio u stanju da prepozna autenticnost samo onih umetnika koji su mu nesto znacili u zivotu; onih pomocu kojih je rastao i koji su mu pomagali da pronaðe i okupi najbolje delove sebe. Slucajno, Roger Shulman je skupljao bas njih.

- Dobro - kazao je on, zadovoljno - desavalo se da i drugi proðu na ovom testu, ali sad od vas trazim zaista nemoguce!

Zaustavise se ispred pitomo slikane hrizanteme, koja kao da je izasla ispod cetke nekog nedeljnog slikara. Arsen se usredsredio na taj, na prvi pogled obican plavi cvet na platnu malog formata vec pomalo ispucale povrsine (vise zbog nebrizljivog slikarskog postupka nego zbog starosti), ali u poretku njegovih latica kao da se nalazila skrivena neka svirepo precizna matematicka formula. Ljuljao se na samom kraju te odskocne daske, ne znajuci da li ga dole, u dubini, ocekuje voda ili beton? Zazmurio je i skocio, cuvsi sebe kako u letu izgovara potpuno apsurdno ime: Pieter Mondriaan!

Sacekala ga je voda. Izronio je mokar od srece.

- Vi ste neverovatni! - priznao je Shulman. - Spadate meðu tri coveka na svetu koji su to pogodili otprve. Tu je, najpre, trgovac koji mi je prodao ovog ranog Mondriaana; drugi je direktor Muzeja u Antwerpenu. Jeste li zadovoljni? Ako zelite da ostanete u New Yorku, bice mi neobicno drago da vas zaposlim kod sebe. Brinucete se o mojoj kolekciji...

Pogledao je princezu, a onda je uhvatio Arsena za rever sakoa:

- Hocete li?

Prvi put u zivotu Arsen je shvatio koliko je tesko breme trideset i devet godina. Bio je suvise star da prihvati jedan ovakav trenutak, kada se treba neopozivo odluciti i poceti sve iz pocetka. Americka odlucnost sukobila se u tom casu sa kozilijanskom kolebljivoscu, koja se hrani vremenom svojih zrtava. Upitao se: imam li snage za to? Princeza i Shulman su cekali njegov odgovor. Umesto odgovora, dobise pitanje:

- Koliko je sati?

- Sedam - rece Shulman.

- Mozete li mi dati vremena do sedam i deset da razmislim?

Okrenuo je citavu stvar na salu, mada mu nije bilo do nje.

- Imate sve vreme do kraja zivota da razmisljate! - nasmejao se Shulman, odmahnuvsi rukom.

Onaj trenutak je prosao.

Spustili su se u prizemlje liftom, u kome su visila dva di Chirikova pejzaza iz metafizicke faze.

Princeza je cutala sve vreme do kuce.

Mada joj je ljubav iznenada ozarila kraj trece decenije zivota, veza sa Arsenom nije cinila srecnom Zoe. Ona nije vodila nicemu i, kao sve slicne veze, iscrpljivala je oboje ljubavnika podjednakom zestinom. Udinijeva devojcica u princezi jos se nije zauvek oprostila sa verovanjem da ce joj zivot biti doveden do srecne zavrsnice, posle koje treba da nastupi bezbedno i mirno sredovecno razdoblje. Zoe - nezna mesavina plave krvi, nestalnih zanimanja, prolaznih ljubavi i vecitog balansiranja na rubu besparice, upravo je bila na putu da se sredi i smiri kada joj je sopstveni portret iz detinjstva bacio u narucje smusenog Kozilijanca.

Vec se sasvim bila odvikla od komplikovanih muskaraca. Kretala se neprestano u svom stalnom krugu, zadovoljna sto joj se srce konacno zaledilo. Frozen rose. Arsen je jednim potezom porusio dugo zidanu graðevinu blazirane ljupkosti, iza cijih su bedema osecanja uzimana samo u malim dozama u obliku pozorisnih predstava, filmova ili knjiga - tamo gde im je i mesto. Razbudio je u njoj strasti kojih se plasila. Bojala ga se kao navike: vise nije mogla bez njega (pomisao da ce se vratiti na Koziliju ispunjavala je uzasom), a s njim je bilo sve teze. Sta onda ako ostane zauvek u New Yorku? Nije ga vecito mogla vuci za rukav, umiruci od straha hoce li se osmehnuti dok ga bude predstavljala nekome do koga joj je stalo, ili ce samo cutke kimnuti glavom i zabiti se u prvu policu sa knjigama? Princezi se gadila i sama pomisao da bi u tom slucaju bila krivac sto je jedna kozilijanska devojcica ostala bez oca. Isprobala je vec na svojoj kozi sto to znaci.

Izuzimajuci njenu postelju, nisu se bas savrseno slagali u ostalim stvarima. I pored aristokratskog porekla, koje bi trebalo da podrazumeva izvestan stepen bezvoljnosti, princezu je zivot naucio da sve zavisi od nje same. Jednim delom svoje licnosti, bila je energicna tridesetdevetogodisnja zena ciji je radni dan (ako je to njen nestalni posao zahtevao) trajao i po sesnaest sati! Ma sta da se desavalo, na primer, ona bi, pre no sto zaspi, svake noci preletela najmanje stotinak stranica po sistemu brzog dijagonalnog citanja, koje je savladala na specijalnom sestomesecnom kursu. S obe strane njenog kreveta lezali su sveznjevi novih izdanja - sada neotvoreni. Kozilijanac je potpuno izbacio iz dobro uhodanog ritma.

Kada mu je jednom objasnila svoj nacin brzog fotografisanja sadrzaja, smejuci se, suprotstavio joj je svoj sistem spavanja izmeðu dve stranice.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
- Imam potpuno drugaciji metod! - kazao je. - Citam verovatno najsporije u Evropi...

Ispricao joj je da citav dan uziva u pomisli kako ce provesti udobno vece uz flasu vina i neku knjigu za kojom cezne. Ceka strpljivo da mu zaspu dve Maje i smesta se u duboku koznu fotelju sa mesinganim kopcama - nekada neprikosnoveno mesto njegovog oca! Vino mu je nadohvat ruke rastvorena knjiga u krilu. Niz prozorska okna klize kapi kise. Vreme kao stvoreno za citanje! Ali on ne podize knjigu, ne okrece njene stranice. Ona mu mesecima lezi poslusno pod dlanom, a da je iz nje procitao mozda najvise desetak redova. To se po njemu zove: odlaganje zadovoljstva!

- Ali, vidis, posle nekog vremena imam osecanje da sam postao veliki prijatelj sa njenim sadrzajem! Kao da mi je presao u krvotok, postao moje vlasnistvo...

Pricao joj je da se u Mimozi kafane zatvaraju rano i da zbog toga pije sam, kod kuce.

- Postajemo sve vise narod solo- trinkera kazao je - jer kad covek pije sam, nema mnogo izgleda da ce ga neko prijaviti zbog sale ili neoprezne misli! Posto u isto vreme i citam, knjige mi se mesaju sa vinom u neki fini polusan. Zbog toga, kada me neko pita jesam li citao ovo ili ono, odgovaram obicno da ne znam! Zaista, ne znam. Mozda sam i citao, samo se vise ne secam!

- To je zbog toga sto zivis na jednom ostrvu gde ima mnogo vremena! - suprotstavila mu se Zoe. - Ali ovde, u New Yorku, svake nedelje na listi bestselera nalazi se najmanje trideset knjiga.

- Moze jedan grad da bude ne znam koliko velik - kazao je - ali od tih trideset knjiga jedva ako dve mogu biti vredne da se procitaju... Genijalna dela se raðaju jedanput u sto godina!

- Imas pravo - rece Zoe - ali, ja moram sve da ih procitam pre nego sto otkrijem koja su dva genijalna. Po sistemu brzog citanja prelistam dvadeset i osam, a one dve, preostale, citam polako...

- Zasto? - upita je on mirno.

- Sta, zasto?

- Zasto citas onih dvadeset osam? Zasto odmah ne preðes na one dve koje vrede?

- Da bih znala sta je u njima!

- Ako nisu dobre, sta te se ticu?

- Ali, o njima se svuda govori... Sta ja znam!

- Citas ih, znaci, radi konverzacije?

- Ne! - vrisnula je. - Ne radi toga!

- Radi cega, onda? - upita je sa strpljivoscu ucitelja.

Izgubila je glavu od besa:

- Ti, ti nista ne razumes! Moram da budem obavestena!

- A, tako... - kazao je lenjo i uvukao se pod pokrivace. - Doði!

Ali nije dosla.

Bila je to prva noc kada nisu vodili ljubav. Ujutro je Zoe imala podocnjake. Sve do zore drzala je prst u rupici na brani kroz koju samo sto nije provalilo more besa. Destruktivni Levantinac! Srusio joj je dugo graðeni sistem a da to verovatno nije ni primetio. Sad spokojno spava dok ona krpi pocepani sator. Naceo je. Poverila mu je mnogo toga, ali ipak ne sve, za svaki slucaj ! Nije mu nista ispricala o bezbriznim dzet-set-godinama kada je ludovala, misleci da je cetrdesete nikada nece stici. Njena cuvena energija bila je vec skoro potrosena. Mladost takoðe. Ako je htela da se odrzi na povrsini drustvenog zivota (od koga je, uostalom, i zivela!), morala je da popuni rupe u svom nepotpunom aristokratskom obrazovanju. Kako da mu objasni da je na stalnom ratnom pohodu, bas kao i njen praded, pod kojim su menjali i po osam konja dok je bez odmora i sna obilazio obale Kozilije. Svako novo, nepoznato ime, izbaceno slucajno u razgovoru za stolom, predstavljalo je za nju opasnost. To vise nije beskonacno letovanje; selidba sa jedne na drugu cuvenu plazu sa suncem sto putuje zajedno sa velikim boeinzima, kada je dovoljno posedovati samo besprekorno osuncano telo! Prve sede i prve borice ne samo one od smejanja! - menjale su i princezinu ulogu u drustvu. Sve reðe je bila na skijama vezanim za gliser a sve vise na dobrotvornim priredbama za nesrecnu decu, napu- stene zivotinje, gladne u Bangladesu, unakazene u zemljotresima. Demonstracije krema za dan i noc firme "Elizabeth Arden", od koje je imala najredovnije prihode, zavisili su od njene koze. "Ako moze jedna princeza - mozete i vi!" Ali samo je pitanje vremena kada ce pozivi za promocije novih losiona i dezodoransa poceti da izostaju. Tada mora da bude spremna za nesto drugo. Nesto suptilnije, nesto sto nece moci da nagrizu godine sto dolaze.

Princeza je vec obezbeðivala odstupnicu, ulazeci u svet visoke mode. Pokusala je da od ukusa nacini novo zanimanje. Posao stilistkinje! "Nova moda se nalazi na ulicama!" - postalo je njeno geslo. "Treba samo umeti gledati!" Lansirala je prve sakoe od crnog plisa u kombinaciji sa izbledelim farmericama, i "Vogue" joj je za tu avanturu odvojio sest kolor-strana, pod velikim naslovom: "Evropska princeza odeva Amerikance!" Izmislila je i nosenje vizonskih bundi sa tenis-patikama. Prenela africke amajlije od upletene dlake iz zebrinog i slonovskog repa u New York i proglasila ih nakitom sezone 1972. Sada ih vec prave i od plasticne zice! Uvela je i modu presirokih muskih kosulja vezanih kravatom oko pasa, da bi i najosamljenije zene, zeljne mazenja, stekle utisak da su u sobi svoga ljubavnika navukle za dorucak njegovu kosulju preko golog tela; slucajno otkrice jednog jutra posle ljubavi sa Jamesom Finchom. Trebalo je, dakle, gledati, raditi, uciti, citati, odrzavati kontakte sa uticajnim ljudima, ako zeli da ostane u krugu kome je pripadala roðenjem, ali ne i novcem! Istina, nudili su joj da vaspitava mlade Teksasanke, kcerke naftasa, da ih poducava etikeciji i stilskom ponasanju, ali odvoji li makar samo jednu sezonu za Houston ili Dallas, u New Yorku ce je zaboraviti. A ko ne postoji u New Yorku, ne postoji nigde!

I sada je jedan slucajni Kozilijanac ugrozio citavu njenu taktiku. Osvojio je Rogera Shulmana bez ikakvog napora, ne znajuci cak ni ko je on, odbio mesto za kojim cezne toliko vrednih i energicnih ljudi kao da odbija ponuðeno pice, pokazivao stalno neku drsku, odsutnu sigurnost, i pored toga sto je ziveo na kraju sveta i stigao ovamo u onom svom strasnom odelu koje bi svakako trebalo dezinfikovati... A, pored svega, izaziva nerazumljivu neznost i nagon da ga stiti, kao da joj je prvi muskarac u zivotu! Bila je nemocna. Bila je besna na svoju nemoc da se resi tog slatkog tereta koji vuce kroz njujorske salone i ulice, i koji je sprecava da trci iz pune snage i guta ono sto joj se nudi. Pokusa da misli na Arsena kao na pastira - bivseg podanika svojih predaka, ali nije islo. Isuvise je dobro poznavala genealogiju svoje porodice da bi mogla da pobegne u Gotha Almanah. Svaki Kozilijanac bio je kralj a svaka Kozilijanka - princeza. Na vrhovima dugog racvastog korenja njenog porodicnog stabla, nalazili su se obicni razbojnici i kradljivci stoke.

- Boze, sta da radim? - prosaputa i uvuce se pod pokrivac pokraj usnulog Arsena, osecajuci kako joj i protiv volje bradavice bubre.

Pesaceci i dalje po New Yorku bez ikakvog drugog cilja osim da utazi radoznalost, Arsen je neprestano mislio na to kako je jedan ljudski zivot nedovoljan da podmiri glad koju oseca svim nervima uznemirenim nestrpljivoscu da sve dodirne, omirise, vidi, cuje, okusi i zapamti...

Seti se glasnih razmatranja profesora Kuzena na terasi iznad piva, o tome kako bi trebalo imati najmanje pet zivota, i to ne samo na razlicitim mestima vec i u raznim vremenima. Kada bi ih imao, profesor Kuzen bi jedan neizostavno potrosio na plovidbe sa starim kozilijanskim moreplovcima u Afriku i Indiju; drugi bi otisao na muvanje oko katedrale u Chartresu u vreme dok su je gradili treci zivot bi upotrebio da bude savremenik Michelangelu i Leonardu u Firenci; cetvrti na razgovore sa Voltaireom, a peti bi pustio da tece kako tece, bas kao sto je ucinio sa svojim prvim i jedinim zivotom.

Arsenu bi bila dovoljna samo dva zivota. I taj drugi, njega bi ziveo do daske, bas ovde, u New Yorku! sto je najcudnije, dok je lutao bez plana i cilja ulicama i avenijama, cinilo mu se da je to ovde potpuno ostvarljivo. Ona ogromna usamljenost koju su opisivali putnici sto su pre njega zagrizli otrovni grad-jabuku, nije ga pritiskivala teskobom; izgubljen u guzvi Vavilona, gde ga nisu poznavali i gde nikoga nije poznavao, mogao je vec, evo, ovoga casa zapoceti novi zivot Arsena Lera, prebrisavsi i zaboravivsi onaj preðasnji, kao da nikada nije ni postojao. Ko bi ga ikada pronasao u ovom ljudskom mravinjaku, u kome je dovoljno promeniti cetvrt pa da se zauvek zametne svaki trag? Slatka vrtoglavica od slobode pocinjanja od pocetka, od nule, jednim ponovnim roðenjem, ispunjavala ga je ludom srecom. Prastari otrov, sto je po citavom kontinentu posejala iza sebe avantura prvih Evropljana, proteranih iz svoje postojbine u novu zemlju, delovao je jos uvek, cini se, neiscrpnim uzbuðenjem. Najzad je pronasao obalu na kojoj je ostvarljiv san profesora Kuzena!

Ali sta je onda, kog ðavola, Valdemar Udini trazio u zabitom Juznom Bronxu, u poslednjoj rupi kakva je bila krcma "Mimoza", kad je mogao da bude gde je hteo, da ima galeriste, otvaranja izlozbi, uspeh, sve sto bi pozeleo? Zasto je odbacio sve sto je njegovom talentu i vestini darezljivo nudio grad New York, novi kontinent i potpuno novi zivot koji mu se pruzao pod nogama? Zasto je pristao cak i na iznosenje hladnog pepela iz one peci, samo da bi bio sto blize malom busenu doplavljene Kozilije? Odrekao se cak i slikarstva (kome je u Bronxu ono, uopste, i bilo potrebno?), pristao da trpi uvrede i ponizenja pijanih Kozilijanaca petkom i subotom uvece, morao uvek iznova da se stapom bori za svoje bedno mesto u uglu, dok su u istom gradu, vec na 57. ulici, americki galeristi cekali mozda bas takvog slikara da ga obaspu dolarima i pocastima? Bilo je dovoljno samo da kaze: "Pristajem!" - ali stari Valdo to nije prevalio preko usta! Zasto?

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 6s
Zasto? Zasto? Zasto? Zasto?

Posle svakog novog zasto? - Arsenu se sve manje cinio moguc novi zivot u staroj kozi.

Na uglu 60. ulice i Trece avenije kupio je dve mandarine za pedeset centi od ulicnog prodavaca i ljustio ih u hodu.

Ni one nisu imale ukus mandarina.

- Je li ti bilo lepo?

- A tebi?

Prve oktobarske nedelje pre podne, otisli su u Central park da slusaju koncert najpoznatijeg kozilijanskog izgnanika, kompozitora i dirigenta, de Coste. Na ulazu, htedose da iznajme bicikle. Covek kojih ih je izdavao trazio je isprave. Arsen je bio zaboravio svoj zuti pasos.

- Imas li neko manje pompezno ime od H.R.H. Princeze od Kozilije? - upita Arsen sapatom svoju malu prijateljicu.

Mislis, neko obicnije prezime?

Preturala je u torbi po dokumentima:

- Gospoða Adam? Menzia? Parker?

- Pa, Parker nekako zvuci najnormalnije... - kazao je Arsen.

Mada dan bese vetrovit, vozili su se puna dva sata asfaltnim stazama ispod drveca, sve dok ih ne obli znoj. Svukao je svoj mornarski kaput i ogrnuo Zoe. Ne silazeci sa bicikla, slusali su tuzne kozilijanske pesme i igre, koje je dirigovao de Costa, odeven od glave do pete u crno. Bicevi njegove duge masne kose sibali su na oktobarskom vetru levo-desno. Orkestar mandolina, tambura, buzukija i gitara bio je podignut na podijum usred jednog proplanka, a slusaoci su sedeli svuda naokolo. Bilo ih je mnogo i na biciklima.

Prepoznao je odmah svoje zemljake u moru Amerikanaca i turista, po nekoj posebnoj unutrasnjoj sivoci. Lezali su po travi poput zavezljaja mrznje - namrgoðeni, sa cackalicama u uglu usana (kozilijanska specijalnost), uvreðeni sto niko ne primecuje njihovu snagu i muskost, ovde posve nepotrebnu. Prepoznao ih je po lenjo proceðenim recima koje su dobacivali jedan drugom. Pili su pivo pravo iz konzervi, odbacivsi kartonske case na zemlju. U Koziliji su na isti nacin drzali u rukama pivske boce, kojih ovde nema, i one su se cesto pretvarale u ubitacno oruzje. Secao se jos dobro zlokobnog cika odlomljenog stakla i krhotina koje bi parale necije lice. Prepoznao je meðu njima juznjake i severnjake, kovrdzave Italijane, Grke povijenih noseva i belo-zube Jermene sa opakim sjajem u ocima; pohabane Cincare, Sase bez pigmenta, trome Turke i Jevreje u umascenim kaftanima - pripadnike svih naroda i vera koji su ziveli na Ostrvu, stapajuci se u jedno, pomocu zajednicke tame koju su nosili u sebi. Prepoznao ih je po izrazima lica sa kojih je citao prezrenje bez razloga, podozrivost i mrznju, i dok su ih pratili sumnjicavim pogledima, Arsen je dobro znao kako poput zivotinja predosecaju da su iz istog kaveza, samo im je i samima neverovatno da je nesto tako moguce! Nista nije vredelo sto su Zoe i Arsen bili drugacije odeveni: njihovi sunarodnici nanjusise pripadnost istom stadu.

- Dobro parce! - iskezio se neki dugajlija preko cackalice, procenjujuci princezu.

- Stara koka! - slozio se njegov drugar, ciji su zglavci bili sapeti koznim remenjem.

Odgegali su se trapavim seljackim hodom kroz slusaoce rasipajuci oko sebe na sve strane nipodastavanje zenke, uobicajeno u rodnoj Koziliji.

- Braco! - podigao je de Costa svoje koscate ruke prema njujorskom nebu preko koga su fijukali oblaci. - Nasu otadzbinu jos uvek kljuje galeb krvavog kljuna! Krvava mu krila i kandze! Zaboravljeni smo i od Boga i od ljudi. Pokazimo stoga svima da smo jedan od najstarijih naroda na svetu! Zaigrajmo nasu "hotu"!

I gle, na te reci podigose se sa zemlje bivsi maslinari, vinogradari, ribari, tezaci i klesari, kozari, ovcari i mazgari, iscupani iz rodne crvene zemlje i presaðeni s druge strane okeana u njujorska predgraða: Juzni Bronx, u Brooklyn, u Queens i Lower East Side, ponizeni i deklasirani, razbuðeni posle americkog sna usred predela koji ne lice ni na sta sto su ranije videli; stresose sa sebe prasinu Central parka, poskidase kapute i razvezase kravate, odlozise tranzistorske prijemnike koje su vukli za sobom, pa kroz travu poput kakve sive zmije zavijuga "hota", puna prigusene pretnje i elegancije. "Hota" se, inace, igra bez muzicke pratnje. To je staro kolo sa obala Kozilije, gde je jedina muzika zveket zenskog nakita i muskog oruzja. Igra se od najstarijih vremena u tisini, zbog straha da bi mletacki i turski gusari mogli cuti muziku i citavo kolo odvesti u roblje. Ovde, u Central parku, Kozilijanci nisu nosili ni dukate oko vrata ni sablje za pasom, ali je zveckala sitnina u njihovim dzepovima, zvonili nozevi na opruge, metalne narukvice njihovih jeftinih satova, kopce na kaisevima i lanci od bicikla - to opako oruzje skriveno u rukavima kaputa. Arsen je gledao lica igraca: njihovu bolnu usredsreðenost na unutrasnji ritam koji su zajedno osluskivali, napete misice, cvrste vilice i skupljene obrve; prozimao ga je mukli tutanj ðonova po tuðoj utabanoj zemlji...

Evo, vracaju ti se sinovi koje si

vidio gdje odlaze,

sabiru se a tebi od istoka do

zapada...

Otisli su od tebe pjesice,

vodio ih neprijatelj,

a gle, Bog ih tebi vraca

nosene u slavlju, kao djecu

kraljevsku.

Sam na podijumu ispred svojih muzicara koji su odlozili instrumente, de Costa je takoðe igrao, a niz izbrazdano lice slivale su mu se krupne konjske suze.

- Braco Kozilijanci! - viknuo bi s vremena na vreme. - Ima li vas jos?

- Ima nas... - odgovarao bi mu eho rasutih muskih glasova kroz potmulu grmljavinu stopala.

Arsen i ne primeti da je spustio bicikl u travu i da kao omaðijan igra u mestu, ljuljajuci se u pasu, sa rukama podignutim iznad glave. Osluskivao je zov predaka koji mu je nareðivao kako da se krece. A kada se vijugavo kolo, koje se zaplitalo kroz sumarak i izviralo iz njega opasujuci proplanak, priblizi mestu na kome je stajao, on povuce za sobom princezu i, gle cuda - ona, koja nije znala korake "hote", poce istog casa da ih sledi, kao da oduvek igra.

- Hota! - uzviknu voða kola.

- Hota! Hota! - prihvatise ostali.

Uz dve starice, bila je jedina zena u "hoti", pa se kolo zaplete oko nje, ostavljajuci je na cistini usred kruga. Kao da je odjedanput sa nje spao sav dugogodisnji mejk-ap, pretvarala se iz takta u takt u obicnu Kozilijanku, smerno oborenog pogleda. Jedna starica joj dobaci svoju crnu maramu. Rasirivsi joj krajeve, okretala se oko sebe, ispustajuci povremeno kratke grlene kliktaje. Odmah je shvatila "hotu" - prastaru bitku na zivot i smrt sto se vodi izmeðu mora (predstavlja ga kolo) i crnog galeba, ciju su joj ulogu precutno dodelili.

Kozilijanci nikada nece saznati da je jedne obicne oktobarske nedelje 1977. godine sa njima igrala i njihova bivsa princeza. U jednom trenutku, Arsen u gomili posmatraca spazi savetnika Bara. Stajao je okruzen cetvoricom telohranitelja iz Konzulata.

On je znao.

Prisao im je na izlazu iz Central parka, kad su vracali bicikle.

- Mislio sam da ste vec otputovali? - rece prekorno.

Osecao se kao los ucenik uhvacen u parku za vreme nastave.

- Nisam... - uspeo je da promuca. - Dozvolite da vas predstavim gospoði Parker!

- Gospoða Parker? - zacudi se Baro.

Ispruzio je ruku, ali ona ostade u vazduhu.

Princezine nozdrve se iznenada rasirise. Iz ove krhke, sicusne zene rasla je iz sekunde u sekundu uzdrhtala kraljevska zver.

Arsen se tako naðe izmeðu dve zakrvljene Kozilije, predosecajuci da ce sam platiti cenu za dve stare mrznje.

- Uvek se rukujete sa sesirom na glavi? - upita Zoe savetnika.

- Uvek - kazao je Baro iscerivsi svoje tamnoputo lice - cak i kad je u pitanju jedna princeza!

Okrenuo se Arsenu:

- Ocekujem vas sutra u devet u Konzulatu.

A zatim je usao u duga crna kola sa diplomatskom registracijom, nametljivo parkirana na trotoaru.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 17 18
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 18. Nov 2019, 23:42:39
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.054 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.