Ajde da se i ja ukljucim...
Vi ste, deco moja draga, potpuno emotivno nezreli. Vredjali se ili ne, ali tako stoje stvari. On zbog toga sto bi se, kako to slikovito kaze nas narod je*ao, al da mu ne udje, a ti zbog toga sto to trpis, nemas snage da se otrgnes i zrelo sagledas stanje i perspektive. Ma koliko ljubav bila daleko od egzaktnih nauka, ipak ima neka pravila i uzuse po kojima se sve desava. A posebno je, na osnovu mnogih primera iz okruzenja, moguce predvideti rasplet. Kakva je to ljubav i veza ako jedan partner cas oce cas nece. I to ne od nedelje do nedelje ili od meseca do meseca, vec na svakih pola sata menja misljenje? Kako ziveti sa takvim covekom? Kako mu verovati? Ono sto sam na osnovu sopstvenog iskustva naucio o zenama je da ne moram da budem ni lep ni prepametan ni bogat (mada sve to dobro dodje), najvaznije je da partnerka ima poverenja u mene. Dokle god je to poverenje nepomuceno i dokle god se ona oseca sigurno veza ima perspektivu. Cim je izgubljeno - pisi kuci propalo. Krece osipanje i kraj je neminovan. Od stepena mazohizma zavisi koliko cemo jos da se rastezemo, ali se sudbina zna - raskid. Ako ti ne mozes da se oslonis na njega makar za toliko da mirno i bez trzavica planirate zajednicki odmor, a prosto mi je neverovatno da za 4 godine niste barem 4 puta bili zajedno negde na duze od 7 dana, onda sta mozes da ocekujes jednog dana kada bude trebalo planirati zajednicko domacinstvo.
Kada su pare u pitanju, tu ste tipicni predstavnici mlade, razmazene generacije - tesko je odreci se sigurnosti gnezda, razviti krila i poleteti, pa makar taj let bio nesiguran i bolan. Dok je mame i tate da placaju racune, peru, prinose i odnose, sve je lako. Moja zena i ja zivimo od 28.000 mesecno, placamo stan i snalazimo se nekako. Ziveli smo sa mojima 7 godina, kada smo videli da to narusava nas zajednicki zivot, otisnuli smo se i krenuli u samostalan zivot. Da bi placali stan i priustili sebi neka zadovoljstva (zajednicka putovanja), ja sam radio 6 godina dva posla, vidjali smo se samo uvece i vikendom, nesto smo i odvojili na stranu, ali smo imali cilj, znali smo sta zelimo i za to smo se zrtvovali. Vi ste jos uvek suvise svileni da se zaista i bez ostatka uhvatite u kostac sa zivotom.
Tesko pustas nekog u svoje srce, a kada ga pustis zaljubis se da ne znas sta bi sa sobom - da parafraziramn tvoje reci - zar nije i to ogledalo nekog ko je emotivno nezreo, ko se boji otvaranja, poredavanja, razocarenja, daljeg traganja, sve u cilju pronalazenja prave osobe. I tu mogu da ti dam licni primer - preboleo sam ljubav za koju sam mislio da je najveca na svetu, zbog koje sam propustao poslednje autobuse samo da bih bio sa njom jos koji minut duze, pa sam peske s kraja na kraj grada, prekinuo sam upravo cetvorogodisnju vezu jer sam shvatio da nismo jedno za drugo, prekidao sam mnogo malih veza, ali ni u jednom trenutku nisam gubio nadu da cu naci pravu. I desilo se - zajedno smo 13 godina, od toga 8 u braku. Samo potpuno ubedjenje i vera da postoji prava osoba za tebe, a ne samozavaravanje i izabiranje linije manjeg otpora vode ka zeljenom cilju.
Pametna si, obrazovana, moderna, upotrebi svoje kvalitete, sagledaj hladne glave, zaista izracunaj kakva je perspektiva, preispitaj svoja osecanja - koliko su strah od promene a koliko prava ljubav. Ako ne mozes da das odgovore, ili ako su isti kao i do sada - ostanite ljubavnici dokle god vam ne dosadi, uzivajte barem u tom aspektu vase veze ako vam ostatak ne pruza ono sto biste zeleli...

Jos mi nesto sad pade na pamet. Primetila sam da svi koji savetuju da sve resim po kratkom postupku (instant raskidom) ili nemaju slicnih iskustva (sto ih - slozicete se - cini pomalo nekompetentnim) ili su posle takve veze nasli nekog boljeg. Za trenutak bih izasla iz svoje uloge, zaboravimo moj slucaj,  da mi kazete da li ste vi bili (ili znate nekog ko je bio) u takvoj krizi, raskinuo, pa se posle kajao, ili su se posle opet nasli ili tako nekako. Interesuje me kolike su sanse za to da se takvim raskidom mozda i zagorca zivot  - svoj ili one druge osobe.

Navela sam ti primer moje najbolje drugarice,ona je u jos goroj situaciji od tebe jer je dozvolila da prodje 10 godina njihove veze,e sad joj nema povratka, i da hoce jer je on nece pustiti ,pretice joj ceo zivot.
Isto joj se desavalo kao i tebi,ON je bio taj koji je hteo da raskine,stalno se dvoumio,a sada je gotovo,postao je komplex N°1 i ne pusta je vec joj brani dosta stvari...ona laze nas druge,ali ja dobro vidim da pati.....
Mozda gresim,mozda tvoj decko tebe iskusava da vidi tvoje reakcije..mozda te voli i zeli da bude siguran da si ti prava...ali ti bi to trebala da znas,no cim nas pitas onda ne znas ,a to ne valja nista.Plasis se da raskines da ne zagorcas neciji zivot....to nije borba to je strah....vezana si za njega iz straha da ne ostanes sama .... :|