Baš volim ove stvari a za koji dan ću imati i vremena za čitanje. Nagomilalo mi se literature.

Evo jos nesto haarp-u






   Program HAARP čini mnoštvo nizova radiotransmitera ogromne snage i odgovarajućih instrumenata za detekciju.Tačnije sadrži se od preko 180 antena smeštenih na nekoliko hektara.HAARP je smešten blizu Gekone, jedne zabačene lokacije na Aljasci.Ovi moćni transmiteri svakodnevno, u kontinuitetu, odašilju preko 3.000.000 vati koristeći 6 generatora jačine 3,6 hiljada konjskih snaga..To je 100 puta snažniji odašiljač od onih kakve na primer, u Evropi koristi TV BBC.Ipak, pulsna energija koju odašilje HAARP može biti i više desetina hiljada puta jače.Tvorac ovog demonskog čuda je dr Bertran Istlund sa Kolumbija univerziteta, a prvi izgrađen grejač na Aljasci isproban je još 1996. i to vrlo uspešno, na snazi od oko 20 milijardi vati.Američki Senat svake godine odobrava u proseku 20 milijardi dolara za usavršavanje sistema HAARP.
    Ovaj sistem ima višestruke funkcije i mnogo jr više od izučavanja fenomena polarne svetlosti i radio komunikacija, kako tvrde zvaničnici istraživačkog 'Geofizičkog instituta na Aljasci' i njihovi finansijeri - Ratna mornarica i Ratno vazduhoplovstvo SAD-a. Armija SAD-a je sa HAARP-om postavila sledeće ciljeve:

    * komuniciranje sa podmornicama u velikim dubinama okeana, pomoću radijacija ekstremno niste frekcvencije (ELF)
    * prodiranje na isti način u zemljino tlo, radi pretraživanja skrivenih tunela, ili podzemnih skrovišta od vojnog interesa
    * zaštita teritorije Amerike od neprijateljskih aviona i interkontinentalnih balističkih projektila
    * uništavanje neprijateljskih satelita
    * raspoznavanje vrsta projektila koji se približavaju američkoj teritoriji
    * ometanje i apsolutno onemogućavanje komunikacija na određenim područjima
    * menjanje hemijske strukture viših slojeva atmosfere, odnosno programiranje klime na željenom delu planete (nema više nikoga ko se ne pita; 'Šta se to dešava sa klimom? Sada znate odgovor. )
    * izazivanje zemljotresa
    * kontrola mentalnih funkcija i reakcija miliona ljudi
    * upravljanje zdravljem ljudi i biološkim procesima na Zemlji !!!

    Zadnje četiri tačke su ono na čemu se najviše radi u projektu HAARP i ono šta veliki moćnici najviše negiraju.



    Ovaj signal detektovan je u višim slojevima atmosfere na visini između 100 km i 350 km, gde ga potom apsorbuje jonosfera.To je i uzrok blagog zagrevanja oblasti na velikim visinama, koje se protežu desetinama kilometara.Po ovome se može zaključiti da je HAARP ogromna i poprilično skupa grejalica za spoljnu upotrebu.Ali, zagrevanje jonosfere na severnim širinama ima veoma čudan efekat.
    Za razliku od nižih geografskih širina, u oblastima na velikim visinama postoji prirodan protok električne struje kroz jonosferu, koji se povezuje sa pojavom spektakularne polarne svetlosti - aurore borealis.Zagrevanjem se menja provodljivost jonosfere i utiče na njene prirodne električne struje, a to je ključna stvar u postojanju programa HAARP.Na taj način HAARP pruža svojim gazdama mogućnost da se dočepaju prekidača atmosferskog elektriciteta i da ga uključuju i isključuju kao da je obična sijalica.Omogućava im, takođe, da menjaju i moduliraju prirodni obrazac niskofrekventnih radio talasa koje emituje jonosfera.Zagrejani deo jonosfere tako postiže džinovski, ekstraniskofrekventni (ELF) radio transmiter.Američka vojska je itekako zainteresovana za ovakvu vrstu odašiljača, pa je HAARP izgrađen zajedničkim snagama Istraživačke laboratorije ratnog vazduhoplovstva i odeljenja za pomorska istraživanja SAD.
    ELF talasi imaju takvo svojstvo da mogu prodreti bukvalno kroz svaku materiju.Normalni radio talasi na mogu prodreti duboko kroz vodu, ali ELF talasi mogu.ELF radio će uskoro postati jedino sredstvo komunikacije u nuklearnim podmornicama koje krstare morskim dnom, tako da HAARP nudi daleko moćnija sredstva prenosa poruka od konvencionalnih radio odašiljača i prijemnika.To ukazuje na interese i umešanost Ratne mornarice SAD u projekat HAARP, i njegova primena u komunikaciji je već dokumentovana ali se detalji čuvaju pod oznakom vojna tajna.
    ELF talasi takođe prodiru daleko dublje u tlo i stenje nego radio talasi.Geo radar za istraživanje tla je prilično ograničen dubinom, ali sistemi koji koriste ELF talase mogu bez problema da zavire duboko, duboko ispod površine zemljine kore i bez izuzetka da lociraju i identifikuju sve podzemne bunkere i skrovišta.Ovo je oblast koju već godinama temeljno proučava američko vazduhoplovstvo.Javnosti su naravno nedostupne informacije o rezultatima tih istraživanja.Američka vlada je izjavila da je njegov zadatak pored komunikacije sa podmornicama i saniranje ozonskog omotača, što on stvarno i može da uradi, ali tamo gde to amerikanci odrede, zatim uklanjanje zagađenja ugljen-dioksidom i ugljen-monoksidom.Amerikanci povremeno sa HAARP-om čiste nebo i zagađenja nad Amerikom.Vrlo je zanimljiv nepobitan podatak da jedino u Americi opada stepen aero-zagađenja, mada njeni stanovnici i dalje nesmanjeno zagađuju atmosferu.
    Naučnici kojima je stalo do zdrave planete, smatraju i upozoravaju da bi HAARP s obzirom na njegove mogućnosti, trebalo koristiti sa mnogo više opreza.Jedan od razloga za zabrinutost je činjenica da se zagrevanje vrši u obliku ispaljivanja kontrolisanih mlazova elektrona na metu brzinom supersoničnog aviona (mehanizam još neobjašnjen normalnom svetu).Elektrone apsorbuju niži slojevi atmosfere, ali na velikim visinama mlaznica se rasprostire stotinama kilometara u krug i u stanju je lako oboriti balistički projektil.To je i jedan od razloga za spekulacije o umešanosti HAARP-a u eventualnom namernom ili slučajnom rušenju spejs šatla Kolumbija, u februaru 2003.godine.Ovakvim korišćenjem HAARP bi dejstvovao kao štit protiv napada svih vrsta dirigovanih prjektila iz vazduha.Upravo zahvaljujući HAARP-u, Reganov projekat Rat Zvezda je ušao u završnu fazu.Da je tako, pokazuje samo ponašanje Amerike.Bombardovanje Srbije i Iraka, a slična sudbina čeka i Iran, Siriju i Severnu Koreju.Vladu SAD odavno ne interesuje mišljenje Ujedinjenih Nacija sa sa partnerima iz NATO pakta se konsultuju samo reda radi.
HAARP se može koristiti i za manipulaciju klimatskim uslovima.Efekat zagrevanja se koristi da bi se krajnje suptilno izmenile vazdušne struje i stvorili masivni, kumulativni meteorološki efekti iznad određenog područja, koji mogu tako trajati danima i nedeljama.



Evo jos nesto u vezi drugih stvari




   Ljudski um je i dan danas neistražena misterija za obične ljude.Današnji čovek ne koristi ni 10 % mogućnosti svoga uma.Znači da još uvek nismu naučili u potpunosti da koristimo naš um.Ali...Ako mi nismo naučili da koristimo i kontrolišemo naš um, ima ko jeste.Kontrola ljudi, širokih narodnih masa i njihovih umova postalo je jedno od najvažnijih oružja ljudi koji pretenduju da postanu planetarni vladari.Ako to već nisu.
    U vojnim krugovima nije nikakva tajna da se vrlo lako može prodreti u ljudski mozak i tako naterati čoveka da se ponaša onako kako to neko hoće. Da mu se na silu izazove pospanost, utiskuju razne sugestije, menja memorija, kontrolišu emocije i slično.Još su za vreme drugog svetskog rata u koncentracionim logorima Dahau i Aušvic vršeni eksperimenti nad ljudima u kojima se primenjivala hipnoza, narkohipnoza, razne hemikalije.Posle rata, 1947.godine američka mornarica pokrenula je projekat 'Ćaskanje' (Chatter).Cilj projekta bio je okupiti sve nacističke lekare i naučnike koji su u toku rata vršili eksperimente nad ljudima i regrutovati ih u američku vojsku. To je i učinjeno.Nastavili su sa svojim radom na periferiji Hajdelberga, da bi kasnije u tajnom projektu nazvanom 'Spajalica' (Paperclip) bili prebačeni na teritoriju SAD. U projektu 'Spajalica', 34 nacistička naučnika prihvatilo je ponuđene ugovore koje je potpisao načelnik generalštaba SAD.Na čelu im je bio doktor Hubertus Strugold. Nakon dolaska na teritoriju SAD, prebačeni su u vazduhoplovnu bazu Rendolf u San Antoniju  u Teksasu. Tamo su u saradnji sa američkim gazdama nastavili sa svojim radom, testirajući narkohipnozu na nevoljnim žrtvama, strancima, mentalnim bolesnicima, pripadnicima etničkih manjina. Američka vojska i obaveštajne agencije vodile su još nekoliko ultra tajnih programa. To su projekti Mind Kontrol Ultra, Mind Kontrol Delta, Mind Kontrol Naomi, Mind Kontrol Search, Bluebird, Artičoka i Chattering. Zajedničko svim ovim tajnim programima bio je cilj stvaranje pouzdanog ubice koji se mogao programirati po njihovoj želji. To je bio primarni cilj a sekundarni je bio razvijanje metoda kojima bi se kontrolisalo stanovništvo.



    Kod praktičnih ostvarenja u to vreme treba spomenuti rad doktora Hoze Delgada koji je sa svojim uređajem 'Stimosiver'  imao za cilj stvaranje 'psihocivilizovanog' društva.Eksperimentisao je na ljudima i životinjama i koristeći elektronsku stimulaciju mozga izazivao kod njih ekstremne emocije kao što su bes ili umor.Najpoznatiji njegov eksperiment je onaj u kome je biku od dve tone ugradio elektrode direktno u mozak i spojio ih sa daljinskim upravljačem. Ušao je u koridu u koju je pušten dotični bik. Kad je bik jurnuo i došao par metara od njega, dotični doktor je pritisnuo dugme na daljinskom posle čega se bik momentalno zaustavio i ukopao u mestu.
      Od 1965. do 1970. godine je Agencija za istraživanje naprednih odbrambenih projekata (DARPA), pokrenula operaciju Pandora da bi se proučili zdravstveni i psihološki efekti mikrotalasa niskog intenziteta.Ovaj projekat širokog opsega uključivao je eksperimente čiji je cilj bio da se elektromagnetskim zračenjem na daljinu prouzrokuje srčani napad, krvarenje u mozgu ili drugim organima kao i stvaranje auditivnih halucinacija.Uprkos naporima da ovaj projekat ostane najstroža tajna, u javnost je dospeo memorandum Ričarda Sesara, direktora projekta DARPA, koji je potvrdio da je prvenstvena namera projekta bilo otkriti da li se pažljivo kontrolisanim mikrotalasnim signalima može kontrolisati ljudski um.Američki Kongres je zabranio dalja istraživanja, ali projekat je okončan samo zvanično, dok je nezvanično zakopan duboko u kanale ultratajnih operacija CIA-e, koja je javno pobijala sve optužbe ali je tajno nastavila da radi na projektu.Projekti Artičoke, Pandora i Čatering pokazivali su da je 'psihoelektronika' dobila prioritet u tajnim operacijama.Godine 1993. objavljuje se da je ruska vlada dogovorila sa amerikancima transfer tehničkih informacija i opreme poznate pod imenom 'akustična psihokorekcija'.Rusi su tvrdili da ovaj uređaj podrazumeva transmisiju specifičnih komandi putem statike ili buke u ljudsku podsvest, bez ometanja drugih intelektualnih funkcija.Eksperti su pokazali da je demonstracija ove opreme pokazala 'ohrabrujuće' rezultate posle izlaganja u trajanju manje od jedne minute i sposobnost da se po želji menja ponašanje subjekata.Među sličnim projektima nalazi se i projekat Uspavana Lepotica (Sleeping Beauty) čije je cilj istraživanje elektromagnetskog oružja za menjanje svesti koje bi moglo da se primeni na bojnom polju.Tu je i projekat 'Monarh' koji je imao za cilj namerno izazivanje višestruke ličnosti kod potpuno normalnih ljudi.U julu 1996. procurila je informacija iz Ministrastva odbrane gde se potvrdilo da Pentagon tajno radi na razvoju moćnog elektromagnetskog generatora koji utiče na moždane talase čoveka.Doktor Emeri Horvat sa Harvarda, potvrdio je u vezi ovih generatora, da su ovi elektronski uređaji stvoreni sa ciljem da se 'upadne u ljudski um i izazove kratak spoj sinapsi mozga, a u rukama vladinih tehničara mogu se iskoristiti za dezorijentaciju velike mase ljudi ili manipulaciju pojedincima da bi ih naterali na samodestruktivnu akciju'.
    CIA, a ko bi drugi su bili daleko odmakli u svojim ogledima izgradnjom ekperimentalne klinike za kontrolu uma u Montrealu u Kanadi, zloglasni Alan Memorijal.Njom je upravljao ozloglašeni dr Evan Kameron kome je lekarsku diplomu dodelila fondacija Rokfeler (ništa bez Rokfelera).Osim ovog klinika se finansirala i iz Fondacije Geršikter, nazvana po dr Čarlsu Geršikteru, koji je bio poznat po testiranju preparata za potenciju na mentalno bolesnim i neizlečivim pacijentima, kao i po tome što je zračio majmune radarskim snopovima dok ne bi uginuli.Sve ovo je naravno bilo pod patronatom CIA-e.Danas se zna da ni jedan pacijent iz zloglasne Kameronove klinike nije izlečen u njegovoj radio telemetrijskoj laboratoriji, koja je bila improvizovana soba za mučenje, i smeštena u podrumu njegovog privatnog dvorca. Desna ruka dr Evana Kamerona bio je Leonard Rubinštajn, stručnjak za elektroniku i fanatični istraživač kontrole ljudskog uma na daljinu.On je tretirao telemetrijsku laboratoriju kao buduću osnovu širenja psihopolitičkog aparata, 'koji će moći delovati na ljude bez otvaranja njihovih lobanja'.Drugi važan saradnik dr Kamerona bio je dr Volter Friman, koji je bio poznat po tome što je u svojoj 20-godišnjoj praksi obavio oko 4000 lobotomija (otbaranja lobanje).Užasavajuće u celoj toj činjenici je da su to bili uglavnom pacijenti koji su patili samo od blagih oblika depresije ili paranoje.Posle svega ovoga dotični dr Volter Friman će čak postati uvaženi specijalista za ljudski mozak u San Francisku.Najužasniji deo laboratorije bila je takozvana 'soba sa rešetkama'.U nju bi na silu dovodili odabranog pacijenta, privezali ga za stolicu a na glava bi mu bila spojena sa brdom elektroda i raznih provodnika. Ako bi pacijent pružao otpor, ubrizgavan mu je poznati otrov Kurare.To bi kod njega izazvalo paralizu mišića i dijafragme a  žrtva bi i dalje bila svesna svega. Nakačene elektrode i provodnici imali su zadatak da moždane talase pacijenta usmere i prenesu u  susednu prijemnu sobu  u kojoj se nalazila aparatura koja je  imala za cilj različite manipulacije sa umom.Brisanje  pacijentovog uma i  memorije vršeno je ogromnim dozama LSD-a,  neprekidnim snom u trajanju od 65 dana koji je izazivan barbituratskim preparatima i elktrošokovima koji su bili čak 75 puta jači nego dozvoljena doza.Zatim bi neprekidno 16 sati dnevno, pacijentu ponavljana snimljena poruka, kojom bi mu se programirao prazan um.Pacijenti koji su se neznajući šta se tamo dešava, obraćali za pomoć Alanovom Memorijalu, automatski su postajali zamorci i divljač za odstrel, tako da se niko od njih nije stigao požaliti dvaput .Doktor Evan Kmeron je uprkos svemu stravičnom što je radio uspeo da 1967.godine postane predsednik američko-kanadske psihijatrijske organizacije.
    Institut za naučni inženjering u Bostonu osnovan je 1956.godine i bio je takodje još jedan paravan CIA, navodno zadatak mu je bio da proučava radare.Ali 1962.godine institut je opremio laboratoriju za "životne nauke" kako bi proučavao efekte dejstva elektroda ugrađenih u mozak.Za naučnike CIA, od velike koristi bio je napredak hirurških metoda za implantaciju elektroda u mozak, sve sa ciljem da se izbriše subjektova memorija tokom priprema za 'hipnotičku rekonstruktivnu operaciju'.
    Još 1975. godine u javnost je dospela informacija da je Pentagon razvio metodu RHIC - radiohipnotičku intracerebralnu kontrolu.To je značilo da se izvesna mentalna stanja kod čoveka mogu izazvati bukvalno pritiskom na dugme.CIA je još od pedesetih godina finansirala nekoliko projekata koji su imali za cilj potpunu kontrolu ponašanja kako pojedinca tako i cele grupe ljudi.Tako je cilj jednog od gore pomenutih projekata, projekta 'Artičoke' bio stvaranje ubica, ljudi koji su bili potpuno ispranog mozga, bez ikakvih emocija i savesti, oslobođenih svih moralnih načela, koji su imali zadatak ubijati po naređenju.Takve ubice upotrebljavale su se samo jednom.Po izvršenju zadatka ubica bi bio odmah likvidiran.
    Ima indicija da CIA uveliko eksperimentiše i sa celokupnom američkom populacijom tako što njenu pažnju i volju usmerava na određene proizvode na tržištu, ili odvraća ljude da razmišljaju o određenim pojavama u društvu.To je tek početak misaonog ropstva, jer upravljanje razumom i osećanjima, programiranje ljudskih reakcija, verovatno je najmonstruoznije dostignuće u celokupnoj istoriji čovečanstva.Elektromagnetsko dirigovanje racionalnim i emotivnim reakcijama je predmet naučnih ekperimenata još od 1952. godine, kada je CIA, prilikom raznih hirurških intervencija, počela sa implantacijama u mozak i zube sićušnih predajnika visoke i izuzetno niske frekvencije, da bi obezbedila sigurno praćenje ljudi, kao i kontrolu i programiranje njenih postupaka.Ovi eksperimenti bili su zasnovani na elektronskoj stimulaciji mozga..
    Među deset različitih projekata ovog tipa ističe se MK-ULTRA iz 1953.godine, koji se sastoji u kombinaciji dejstva droga, sugestije, elektronike i elektrošokova, radi poništavanja pamćenja i usađivanja izmenjenih karakternih osobina.
  Uz pomoć elektromagnetskih talasa niske frekvencije sprovodi se od 1958. godine projekat ORION, koji razvija privrženost zaposlenih u službama obezbeđenja, time što se programiraju kao apsolutno pouzdani čuvari tajni ! Javno mnenje, odnosno generalno raspoloženje stanovništva, reguliše se tajnim programom CIA-e pod nazivom MK DELTA iz 1960. godine, koji izaziva umor, bezvoljnost, asocijalno ponašanje, pa čak i kriminalne ekscese.
    Kontrola i smirivanje mogućih masovnih javnih nereda i protesta postiže se dejstvom sistema TRIDENT iz 1989. godine.Vrhunac je elektromagnetska rezonantna indukcija - masovna kontrola stanovništva pomoću projekta HAARP, koji po instrukcijama CIA-e potencijalno menja genetski kod određenog broja ljudi i modifikuje njihovo javno ispoljavanje u dužem periodu.
    Sa svim ovim gore navedenim, uopšte nečudi da je još pre 40 godina predviđeno ' više kontrolisano i usmeravano društvo', koje će takvim postati zahvaljujući tehnologiji. Društvom će upravljati elita snabdevena superiornim oružjem. Ova elita neće oklevati da postigne svoje političke ciljeve upotrebljavajući najmodernije tehnike za uticanje na javno ponašanje i držanje društva pod čvrstom pažnjom i kontrolom. Na ljudima je da odluče da li će im se odupreti.

SADAŠNJOST - ČIPOVANJE LJUDI !!!

    U Otkrovenju Svetog Jovana piše: "I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili čelima njihovim; Da niko ne može ni kupiti ni prodati osim ko ima žig, ili ime zveri, ili broj imena njezina."
   Ono što je nekada delovalo kao naučna fantastika iz romana Džordža Orvela "1984", sada je naša sadašnjost.RFID tehnologija (Radio Frekventna Identifikacija) se širi svetom kao epidemija.Sa njom je omogućeno da se prati sve što možete zamisliti, od običnih pošiljki, kompjutera pa do ljudi (to joj je i primarni cilj, mada tvorci nikada to neće priznati).Tvorci RFID-a naglašavaju da je broj izgubljenih prtljaga na aerodromima smanjen, ubrzan prolaz automobila kroz naplatne rampe, putnika koroz automatska vrata.Ovo lepo izgleda da iza sebe ne skriva mnogo opakije namere.
    Osnova RFID tehnologije je super mali mikročip, koji je samo nešto malo veči od zrna peska.To je pasivni uređaj koji ima jedinu funkciju da se svojim jedinstvenim kodom odazove kada ga aktiviraju puls ili radio talas.Može da ima univerzalini kod (kao bar kod) ili jedinstveni kod koji ga vezuje za određenu stvar (ili osobu).Čitač mu je ručni skener, vrata koja automatski očitavaju RFID čip kada neko prođe pored njih a mogu i da se očitavaju iz daljine bez vašeg znanja (neke nove platne kartice imaju ugrađene RFID čipove, pa Vi sad vidite koliko je Vaš račun tajan). Mnogi u svetu već smatraju RFID tehnologiju špijunskim čipovima koji služe da bi se kontrolisali svi aspekti ljudskog života.Još kada se RFID čip primeni na ljudima onda argumenti dobijaju svu svoju snagu.
    Vodeća kompanija u SAD koja se bavi ovom tehnologijom je VERIČIP, koja već iza sebe ima dugogodišnju tradiciju u proizvodnji čipova kojima se obeležavaju kućni ljubimci (šta je moglo bolje od testiranja prvo na kućnim ljubimcima).Čip se životinjama implantira u potkožno tkivo ramene lopatice psa.Svaki čip sadrži jedinstveni identifikacioni kod koji je unet u bazu podataka.Kada se pas izgubi, samo se ručnim skenerom učita kod implantiranog RFID čipa i očitaju se podaci o vlasniku psa.



    Kada je u pitanju čipovanje ljudi, VERIČIP ga smatra sasvim normalnom stvari i čak ga promoviše kao savršen oblik identifikacije ljudi.Po ovome, ljudi više ne bi morali da nose lične karte.U Veričipu se tvrdi da je to potpuno pouzdan sistem gde su kvarovi nemogući i koji je nemoguće ukrasti, falsifikovati, a pogotovo ga ne možete zaboraviti kod kuće.Verišip kao prve potencijalne korisnike vidi bolnice i predlaže da se čipovi usade pacijentima koji pate od hroničnih bolesti, da bi se pobošao njihov medicinski tretman.
    Međutim tržište na koje se cilja je mnogo veće.Sve što postoji na planeti je moguća meta čipovanja.najbolji primer je Meksiko, gde su 2004. godine njihovom državnom tužiocu i još šesnaestorici drugih zvaničnika implantirani mikročipovi kao deo najnovijeg bezbednosnog sistema.Samo oni koji imaju ugrađene ove čipove mogu pristupiti u određene oblasti gde je pristup strogo ograničen.Pretpostavlja se da tajni agenti imaju ugrađene RFID čipove (pa nek probaju da prebegnu), a i svi službenici koji rade za neke vladine agencije imaju šansu da ubrzo moraju pristati na čipovanje.
    Čipovanje može biti ljudima protureno kao i modni hit i prestižna stvar u životu.U Holandiji jedan noćni klub vrši čipovanje ljudi, tako što im se mali RFID čip implantira u lakat.Na mikročipu su svi Vaši podaci kao i jedna vrsta Vaše platne kartice.Kada Vam osoblje donese račun, Vaše je samo da im podignete lakat da bi oni ručnim čitačem učitali Vaše podatke i naplatili Vam račun.Ovakvom kontrolom ima se uvid u tačne podatke o osobi, čime se bavi, šta je kupovao, kuda se kretao.Ovo nas dovodi do zaključka da su RFID čipovi mnogo više namenjeni kontroli populacije nego nekoj tehnološkoj bezbednosti.Lako je pretpostaviti da će doći dan kada će svi biti čipovani.Pretpostavlja se da će prvo banke ponuditi čipovanje svojim klijentima da bi spečili eventualne prevare sa kreditnim karticama.Posle će se to proširiti i na sve druge sfere života.Pogledajte i predlog za novu ličnu kartu kod nas (na zapadu već uveliko postoji), koji ima RFID čip na sebi, liči na kreditnu karticu i moguće ju je čak određenom tehnologijom učitavati na daljinu (kao i svaki RFID čip), čak i bez znanja vlasnika.
    Svi ljudi sa implantiranim RFID čipom moći će se pratiti i špijunirati bez ičije dozvole i bez njihovog znanja.Onaj kome budu trebali Vaši podaci mođi će sa određenim skenerima da ih očita kad god mu budu potrebni.Neće postojati ni jedno mesto na planeti gde će te se moći sakriti !
   

Apel NVO “Za život bez žiga” slobodnim stanovnicima Srbije

   Došlo je vreme za povlačenje crte i životno istupanje protiv najvećeg nasrtaja na samu osnovu ljudske slobode u istoriji ovih prostora.
    Kako se već više puta tokom poslednje dve godine najavljivalo preko raznih sredstava informisanja, vlast u Srbiji namerava da započne izdavanje novih ličnih dokumenata, koji u sebi sadrže biometrijske čipove, tj. kompjuterske memorijske zapise otisaka prstiju, potpis i digitalne fotografije svakog stanovnika Srbije. Za početak. Niko ne zna koji će se sve lični podaci kasnije dodavati - poput genetskih zapisa, intimnih životnih detalja, policijskih dosijea i slično. Međutim, kada se jednom tim putem krene, povratka nema.
    Čipove na tim novim ličnim kartama - koji su proizvedeni u inostranstvu i, dakle, zasigurno pod nekom vrstom strane kontrole – moći će da očitavaju jedino čitači u posedu državnih organa, poput policije i pasoške kontrole, ali i državne birokratije u svim državnim sektorima, kao i - policijskih i obaveštajnih organa drugih država! Jedino vlasnik ličnog dokumenta neće nikad više sa sigurnošću moći da zna šta sadrži čip koji ga ogoljava pred domaćim i stranim organima represije, kao i pred bilo kojim drugim privatnim i državnim organizacijama koje, putem kupovine ili raznih oblika “međudržavne saradnje” mogu doći u posed njegovih ili njenih najosetljivijih, najličnijih podataka. Ali to je samo početak.
    Moderna tehnologija već sada omogućava stalno praćenje raznih vrsta čipova putem aparata nevidljivih golim okom, ili postavljenih na neprimetna mesta. Štaviše, svaki put kada budete legitimisani bilo kojim povodom ili budete upotrebili ličnu kartu za bilo koju svrhu, trag o tome biće neminovno pohranjen u centralizovanoj bazi podataka. Što znači da se priprema teren da svaki vaš korak, svaka vaša akcija, kupovina, odlazak u bolnicu, na aerodrom ili bilo gde drugde bude pod nadzorom i bude za sva vremena “mapirana”. I da se stalno dodaju novi podaci na vaš čip i u vašu jedinstvenu bazu podataka bez vašeg znanja.
    Sa stanovišta nacionalne bezbednosti, pa i bezbednosti svih nas kao pojedinaca, zamisao da lični podaci svih državljana Srbije stoje na jednom mestu u elektronskom obliku, da “lična karta” nacije bude kao na dlanu potencijalnim neprijateljima, hakerima ili kriminalcima - u potpunosti je suluda.
Oprema koja je za ovu svrhu naručena još pre četiri godine, koštala je, po priznanju samog ministra policije, Dragana Jočića, skoro 100 miliona evra poreskog novca, bez ikakvog odobrenja od strane žitelja Srbije, bez njihovog znanja, bez konkursa, bez zakonskog osnova - jer novi zakon o ličnim dokumentima tada još nije bio ni blizu pojavljivanja pred Skupštinom Srbije. Očigledno da je neko računao da će taj zakon sigurno biti usvojen. Taj neko je debelo profitirao od ovog posla, za koji smo svi platili, pokazujući najveći mogući cinizam i prezir prema žiteljima Sribije. Taj neko će nastaviti da profitira, pošto ovakvi sistemi po definiciji zahtevaju stalnu nabavku nove i savremenije opreme. I taj neko o istom trošku misli da za sva vremena proda ljudsku slobodu svih nas.
     Pokažimo ovoga puta da se državna mafija preračunala. To je sada već pitanje života - i nas i budućih generacija.
    Da li ćemo im ostaviti svet u kojem nose žig, poput rogate stoke, od rođenja do smrti? Da li ćemo ih ostaviti kao robote, kojima se svaki korak zna i kontroliše?
    Ko ima pravo da tretira ljude kao stoku? Niko u Evropi još nema ovako “napredne” lične dokumente kakve sadašnja vlast namerava da uvede u Srbiji. Istina je da mnoge vlasti u Evropi i svetu ovako nešto, ili slično, pokušavaju da uvedu. Međutim, to će se desiti samo ako im ljudi to budu dozvolili. Još uvek ne postoji nikakva “međunarodna obaveza” da se lične karte sa biometrijskim čipom, vezane za centralizovanu bazu podataka, prihvate. A, čak i da je to cena za “priključak svetu” - da li je to svet u kojem želimo da živimo? Nije li bolje da Srbija bude jedna od retkih oaza slobode, u koju će dolaziti begunci od novog globalnog totalitarizma?
    Život je samo jedan. Ko ima pravo da nam ga unizi, da ga učini nečovečnim, čak i zarad nekog “višeg interesa”? Niko.
    Priključimo se ovoj akciji koja život znači - u njegovom najdubljem smislu.Recimo NE novom žigosanju putem mikročipovanih ličnih dokumenata. Recimo DA Životu Bez Žiga.
    Vreme je sad. Sutra će biti kasno.
    Ne prihvatamo nove lične karte sa čipom ni po koju cenu. Borimo se da se zakon promeni - sada ili u sledećem sazivu Skupštine. Izlazimo iz totalitarnog matriksa koji nam se nameće, i gradimo jasnu alternativu Života dostojnog slobodnog čoveka. I za Srbiju i za svet.
   Istinsko, duhovno plemstvo ovakvo obeležavanje nikada ne može prihvatiti. A plemstvo obavezuje. Ovom pitanju nema kompromisa.

ZAŠTO SMO PROTIV?

Prihvatamo deset tačaka Žičkog simposiona, održanog 26. marta 2005. godine u Kraljevu, prvog stručnog skupa koji je obradio problematiku uvođenja biometrijskih ličnih karti na nacionalnom nivou i u javnost iznosimo proširenu verziju tog dokumenta, objavljenu na Mašinskom fakultetu 8. juna 2006. godine.
   1. Biometrijske lične karte kao obavezujući dokument na nacionalnom nivou su uvedene u nekoliko država sveta, uglavnom dalekoistočnih. U Evropskoj uniji velika većina zemalja nema takve lične karte, one nisu uslov za ulazak u Evropsku uniju niti njihovo uvođenje doprinosi bržem ulasku. Očigledan primer je Slovenija, koja pre ulaska u EU nije uvela takve karte (iako je postojala mogućnost), već obične plastične sa višim nivoom zaštite.
   2. Zemlje koje su planirale ili planiraju da uvode biometrijske lične karte suočene su sa otporom misleće javnosti i društvene zajednice uopšte. U Velikoj Britaniji je pokušaj uvođenja biometrijskih ličnih karti doveo do višemesečnih debata u parlamentu i burnih reakcija akademskih građana, dok je u Kanadi od strane zvanične parlamentarne komisije odbačen na neodređeno vreme, kao skup, neopravdan i potencijalno opasan.
   3. Svetski stručni organi, kakav je Zajednički komitet za ljudska prava britanske vlade, procenjuju da je projekat uvođenja biometrijskih ličnih karti na nacionalnom nivou potencijalno u koliziji sa evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, a zvanične studije o izvodljivosti pokazuju da takve lične karte ne garantuju stoprocentnu pouzdanost i autentičnost. Sudovi nekih zemalja (Japan i Tajvan) su reagovali sa presudama da projekat biometrijskih ličnih karti krši prava građana i odredbe Ustava, u skladu sa čime su doneti i suspenzivni akti.
    4. U Srbiji je projekat nabavke opreme za izradu biometrijskih ličnih karti postao aktuelan krajem 2003. godine, kada je tadašnji ministar policije objavio da je kupljena moderna i skupa oprema od američke firme Motorola. Ta kupovina nije prošla ni obavezan tenderski protokol ni zakonsko dodeljivanje novca iz republičkog budžeta, zbog čega je 2004. godine reagovao ministar finansija sa najavom podizanja krivičnih prijava. Srbija je jedinstven primer da je prvo kupljena oprema za biometrijsku identifikaciju građana, a posle toga (tačnije posle tri godine) pokrenuta skupštinska procedura za predlog zakona o biometrijskim ličnim kartama, zbog čega je sebe svrstala u red totalitarnih država sa voluntarističkim pravnim uređenjem.
     5. Američka firma koja je MUP-u Srbije prodala sistem za biometrijsku identifikaciju građana ima posebne ugovore sa američkom vojskom i centralnoobaveštajnom službom (CIA), te niko ne može da garantuje da ne postoji mogućnost odliva podataka stranim službama. Takođe je osnovano pretpostaviti da pomenute službe veoma lako mogu kreirati lažne lične karte za svoje potrebe, koje će od strane našeg računarskog sistema biti prepoznate kao potpuno validne. Indikativna je činjenica da u Americi državna uprava nije ni pokušala sa uvođenjem biometrijskih ličnih karti među svojim stanovništvom, jer bi to sigurno dovelo do velikog otpora javnosti.
     6. Nije tražena masovna saglasnost građana Srbije za proširivanje baze podataka koju će država o njima voditi niti su organizovane javne debate i diskusije po tom pitanju.
      7. Projekat direktno ugrožava privatnost građana kao jedno od fundamentalnih ličnih prava današnjice i otvara prostor za elektronski kriptovane tajne arhive.
    8. Birokratski aparat dobija mogućnost gotovo trenutnog manipulisanja ogromnim brojem podataka preko centralizovane baze i prodaje delova baze trećim licima.
     9. Zlonamerni upadi spolja ili namerno ispravljanje centralizovane baze iznutra nose ogromnu opasnost po integritet ličnosti koje su njima obuhvaćene.
   10. Usvajanje ovog projekta u budućnosti vodi ka mnogo totalitarnijim konceptima integracije svih dokumenata u jedan, čime bi se izbrisala anonimnost tokova novca i otvorio put totalnom nadzoru države nad pojedincem. Minijaturizacija celog sistema se polako sprovodi u svetu, u vidu potkožnih čipova, zbog čega hrišćani svih konfesija izražavaju opravdan strah od najave totalitarnog režima opisanog u Jovanovom Otkrivenju (up. gl. 13, st. 16-18). Sinodi nekih Pravoslavnih crkava su dali zvanična saopštenja, jer zlonamerni ljudi mogu iskoristiti ovakve projekte za unošenje razdora i nemira među hrišćane.





NEISTINE REŽIMA I MEDIJA

1. Lične karte sa biometrijskim čipom su «naša međunarodna obaveza». Ne postoji međunarodno telo koje propisuje «obaveze» za lična dokumenta suverenih država (bar ne još uvek) na globalnom nivou. Čak ni na nivou EU, takva obaveza ne postoji, mada je sada u toku proces propisivanja pasoša EU zemalja sa biometrijskim čipom.
2. Sve zemlje EU imaju ovakve lične karte (tvrdnja lansirana preko RTS-a). Većina zemalja EU nema ovakve lične karte, a čak i one koje imaju lične karte sa biometrijskim čipovima većinom ih ne vezuju za centralnu bazu podataka, tako štiteći privatnost soptvenih građana.
3. Sve susedne zemlje imaju ovakve lične karte. Ni jedna susedna zemlja nema ovakve lične karte. Slovenija i Hrvatska su uvele plastificirane lične karte sa većim stepenom zaštite, ali bez biometrijskih čipova i centralizovane baze podataka.
4. Nove lične karte su «bezbednije». Upravo je suprotno slučaj.
Kao prvo, centralizovane baze podataka su podložne «hakerisanju», i takvi slučajevi su česta pojava u tehnološki razvijenijim zemljama od Srbije. Na primer, novi holandski biometrijski pasoši su nedavno «hakovani», kao i centralna baza podataka Veteranske administracije u SAD, gde je preko 2,2 miliona dosijea američkih ratnih veterana «ukradeno».
Kao drugo, greške na ovakvim ličnim kartama je mnogo teže ispraviti i, ako dođe do pogrešne identifikacije, njen nosilac može da ima ogromne probleme, morajući da dokazuje policiji, državnim organima i računarima u centralnoj bazi podataka da je u pitanju greška.
5. Nove lične karte se ne mogu koristiti za praćenje ljudi. Svaki put kada budete legitimisani za bilo koju transakciju koja zahteva očitavanje vaše lične karte, trag o tome ulazi u centralnu bazu podataka. Na osnovu ovih tragova, država, kao i svako drugi ko bude imao uvid u bazu podataka, moći će da napravi «mapu» vaših kretanja, kupovine, prodaje, navika, itd. A kad u sledeću generaciju čipova budu ugrađeni RFID čipovi koji su minijaturni radio-odašiljači, onda će svaki vaš pokret biti vidljiv – u realnom vremenu.

Svijet oko nas pun je različitih frekvencija i vibracija. Neke frekvencije možemo vidjeti (svjetlosne valove), čuti (zvučne valove) ili osjetiti. Postoje i druge frekvencije, na primjer, gama zrake, infracrvene frekvencije i radiovalovi, koje ne možemo vidjeti ili osjetiti.

Sve te frekvencije utječu na nas na razne načine. Na primjer, određena glazba može nam donijeti mir i olakšanje , dok će druga izazvati ljutnju i agresiju. S nekim frekvencijama susrećemo se svaki dan - to su buka u tvornici ili uredu, šum transporta u centru grada, zujanje hladnjaka i računala u kući.
utjecaj frekvencija

Prošećite kroz tvornicu. Buka - ili razina frekvencija - u tvornici vjerojatno vam se ne čini privlačnom. Najme, može biti čak i opasna za vaše zdravlje - možda je potrebno, da zaštitite vaše uši.

Zbog prebivanja na mjestima, koja su puna buke, ili nižih vibracija, tokom vremena možete postati uznemireni. Takvi zvukovi će povući vašu svjesnost dolje - razmišljat će te na vrlo ograničen način. Mogu degradirajuće utjecati na vaš um, tako da će te htjeti samo zapaliti cigaretu ili otići u bar nakon posla.

Drugačije rečeno, izloženost nižim vibracijama obično uzrokuje degradiranje naše svjesnosti.

Znanost o vibracijama i frekvencijama i njihovom učinku na čovjeka postoji već tisućama godina. Potvrde toga pronalazimo u drevnim Vedskim tekstovima.

Drevni vedski tekstovi na sanskritu objašnjavaju, da sve, što postoji u ovom univerzumu jest manifestacija određenih vibracija, uz pomoć kojih se duhovna energija transformira u materijalnu.

Vede ne samo da objašnjavaju, kako različite frekvencije utječu na nas, nego i sadrže upute o tome, kako ih treba koristiti.

U drevnoj Indiji mudraci su koristili mantre - posebne zvučne vibracije - da bih postigli zadivljujuće rezultate. Uz pomoć pravilno izgovorenih mantri mogli su utjecati na vrijeme, liječiti, oživljavati mrtve, čak i stvarati nova živa biča i predmete.

Kšatrije (vladari i ratnici) koristili su mantre da bi stvorili različite vrste oružja. Na primjer, poznavali su oružje brahmashtru, koje je jednako suvremenoj nuklearnoj bombi. Strijele, kojima bi ratnici pridružili posebne mantre, izazivale bi moćne eksplozije poražavajući cilj.

Drugi su koristili nauku o vibracijama da bih uzdigli svoju svjesnost na višu razinu, ili da bih ušli u duhovnu stvarnost.

I suvremeni znanstvenici znaju, da frekvencije utječu na živa biča. Bili su napravljeni različiti eksperimenti.

Na primjer, znanstvenici su proučavali djelovanje glazbe na biljke. Pod utjecajem klasične glazbe biljke bi lijepo rasle i cvale, a pod utjecajem roka su venule i sušili se.

Nikola Tesla,  radio je eksperimente, koji su potvrdili da je zrak u svom uobičajenom stanju sposoban provoditi velike količine struje na velike udaljenosti bežično. To je značilo, da bi električna energija mogla biti dostupna ljudima u svim dijelovima svijeta.

Sposobnost elektriciteta da putuje kroz zrak pokazuje, da se frekvencije i drugi valovi energija mogu prenositi sa mjesta gdje se generiraju na druge točke planeta bežično.

Mnogi misle, da zakone, koje je otkrio Tesla, također objašnjavaju fenomen telepatije i potvrđuju ogromne mogućnosti ljudskog uma.

Možemo produžiti ovu temu i predložiti, da to znači da je čitav univerzum jedan ogroman vibracijski generator, koji ne samo da stvara, šalje i prima energiju na različitim točkama planeta, nego i održava ravnotežu energije.

Tesla je dokazao svoju teoriju o bežičnom prenošenju struje u veljači 1900. godine. Stvarajući vodljivi put između ionosfere i zemlje, Tesla je slao signale vrlo niskih frekvencija. Nikola Tesla je otkrio, da površina zemlje može služiti kao ogromni strujni krug za vrlo niske frekvencije. Na takav način, električna energija bi se mogla prenositi po cijelom svijetu preko površine zemlje, koristeći ionosferu kao povratni put.

ionosfera   Ionosfera je sferni omotač, koji može provoditi elektricitet.

Ionosfera se sastoji od iona i slobodnih elektrona, koji okružuju Zemlju u gornjem dijelu atmosfere.

Ona igra važnu ulogu u prenošenju radiovalova, služeći kao reflektor.

Eksperiment Tesle je potvrdio, da elektricitet i druge vrste frekvencija mogu biti prenesene do prijemnika ili korisnika na bilo koju točku planeta bez pomoči žica.

Eksperimenti sa slanjem frekvencija nisu uvijek bili dobrotvorni. Na primjer, sigurnosna služba SAD-a izvijestila je, da je bivši SSSR pokušavao na veliko emitirati frekvencije, koje bi mogle promijeniti ponašanje ljudi diljem cijelog svijeta.

Kanadski Odjel Komunikacija je također prijavio snažne frekvencije ekstremno niskog dijapazona - ELF, koje je emitirao SSSR. Neovisni istražitelji su potvrdili, da su se takve frekvencije emitirale sa različitih lokacija Sovjetskog Saveza.

Potvrđeno je, da su ljudi i životinje vrlo senzitivne prema elektromagnetskim poljima sa ekstremno niskim frekvencijama (ELF). U 1970. godini u Origonu je počela masovno ugibati stoka. Nakon istraživanja, znanstvenici su potvrdili da su smrt životinja uzrokovali niski radiovalovi, koje su emitirali Rusi.

Izgleda, da je čovjek bio-kozmički električni pretvornik, odašiljač i prijamnik, i da su frekvencije našeg mozga prilagođene elektromagnetskom polju Zemlje. Istraživanja su pokazala, da promjene u elektromagnetskom polju mogu negativno utjecati na mozak životinja i čovjeka.

Sve frekvencije iznad 11 herca stvaraju osjećaj uznemirenosti i nezadovoljstva. Postoji zabrinutost za ljude, koji žive blizu električnih vodova visokog napona. Mnogi misle, da takvi vodovi, kao i električne deke, mogu uzrokovati rak zbog izloženosti neprirodnom magnetskom polju.

Istražitelji se slažu, da su ljudi električna biča. Na primjer, naše srce može stati ili se pokrenuti zbog električnih impulsa. Pacemakere su primjer, kako elektricitet može pomoči radu srca. Ali elektromagnetsko zračenje može biti i najopasniji čimbenik za društvo. Postoje ozbiljni dokazi toga, da rak i druge bolesti mogu biti uzrokovane elektromagnetskim valovima.

Mnogi misle, da su frekvencije, koje su emitirali Rusi, izazivale depresiju kod ljudi. Kada su Rusi počeli sa emitiranjem frekvencija 1976. godine, puštali su frekvenciju od 11 Hz. Ta frekvencija bila je toliko moćna, da je narušavala rad radio komunikacija u cijelom svijetu i mnoge države su se počele buniti.

Nakon toga, ratna avijacija SAD-a opazila je još pet frekvencija, koje su emitirali Rusi u svom divljem koktelu ekstremno niskih frekvencija (ELF). Nikad nisu emitirali frekvencije ispod 11 Hz - ništa, što bih moglo imati pozitivni utjecaj.

Izgleda, da su na umu imali više opakih stvari. ELF prodire kroz sve, ništa ga ne može zaustaviti ili smanjiti. Uz pomoć pravilno odabranih frekvencija i njihovog određenog trajanja, mogle bi se kontrolirati ili čak ubijati cijele države.

Jedanput kad bi se ove frekvencije usavršile, nuklearno oružje bi postalo nepotrebno. ELF-om bi se moglo ubijati odmah uz pomoć moćnih štetnih frekvencija. Cijeli narodi bi mogli biti uništeni uz pomoć radio frekvencija, koje bi se emitirale sa drugog kraja zemlje, bez štetnih posljedica za okoliš i ostale nacije.

Na našu sreću, izgleda, da ovo oružje još uvijek nije usavršeno, ili da se takva istraživanja provode u potpunoj tajnosti. Prikladno, Tesla je rekao, da mir može biti postignut samo kao prirodni rezultat općeg duhovnog napretka.

 zanimljiv filmic...
http://www.youtube.com/watch?v=3ABW_vaaJ2Q

40 TECHNIQUES OF THE ILLUMINATI.....link

29. UN: Most damaging for American citizens is the UN which strives to undermine our country, reduce our spending power, eliminate our freedoms, lower us to third world status, make us pay for other countries’ problems, and rape of us of everything that once made us powerful. Doing this allows the NWO to weaken the most prevailing muscle in the world so that we have no strength to fight any of their programs.

Lik se razume u ekonomiju do mojega...Pa oni jesu stvorili UN ali sigurno ne da bi amerciko drustvo prestalo da bude potrosacko. I nisu UN donele executive orders nego direktno americka vlada. Ima jos nekih minusa u njegovim tehnikama tipa ovo u vezi vojske.

Posle sam ja lud sto pricam da radio talasima moze da se uradi sto sta 

Dva citata Menlija P. Hola (Manly P. Hall) , navedena na prvoj strani, predstavljaju potpuno drukčiji pogled na masoneriju od onog kakav ima većina Amerikanaca, ako ga, kada u pitanju masoni, uopšte imaju.

Verujem da je tačno da večina Amerikanaca, koji nisu lanovi masonskih loža, zna veoma malo ili ništa o ovoj grupi, posebno o fami da su moćni onoliko koliko to Hol želi da prikaže. Oni koji ponešto znaju, znaju malo, verovatno zahvaljući tome što imaju prijatelja, člana porodice ili poslovnog partnera masona. Međutim, i oni znaju veoma malo jer su masoni „tajna" organizacija, opredeljena da onima koji joj pripadaju ne otkriva zašta se zalažu.

Amerikanci koji jesu članovi masonerije znaju daleko više, ali čak i među njima postoji veoma mali postotak onih koji uistinu znaju da je masonerija moćna onoliko koliko Hol tvrdi. Ipak, velika većina Amerikanaca o masonima ne zna mnogo. Mnogi su vidali njihove simbole na zadnjim delovima automobila, na zgradama koje masoni nazivaju hramovima i na znacima izvan gradova, koji označavaju njihova sastajališta i vreme sastanaka.

Ako ste videli „kvadrat i kompas", „zvezdu sa jednim krakom nadole i dva kraka nagore", ili „mlad mesec i skimitar (zakrivljeni mač), znajte da je to masonski znak. Ako ste ikada videli muškarce obučene poput klovnova na nekoj od gradskih parada, koje izvode na konjima, motociklima ili malim automobilima, tačno određenom maršrutom videli ste masone. Ukoliko ste ikada prisustvovali aktivnostima u „Šrajners holu"i tada ste videli masone. Ako ste ikada slušali prenos na radiju ili na televiziji gledali utakmicu ameri_kog fudbala Istok-Zapad, znajte da je reč o masonima.

Ako ste ikada bili u Šrajners cirkusu, videli ste masone. Ako ste ikada videli čoveka sa crvenim šeširom, koji izgleda poput prevrnutog glinenog lonca, i tada ste videli masona. Međutim, ove vidljive, nekontroverzne predstave, koje Amerikanci imaju o masonima kao organizaciji koja „oblikuje sudbine svetova", za većinu su gotovo potpuno nerazumljive. Medutim, Hol, vodeći masonski pisac, kaže da su oni „najmoćnija organizacija u zemlji", I ako on to ne zna mogli bismo se upitati ko uopšte zna?

Pravo mesto od kojeg treba početi razmatranje ima li Hol pravo ili ne jeste citat njihove „ukupne misije", preuzet iz knjige Henrija C. Klosena (Henry C. Clausen), pokojnog Suverenog velikog zapovednika Vrhovnog saveta trideset trećeg stepena, masonskog ekvivalenta predsednika. Evo šta je on, kao odgovor na vlastito pitanje „Šta je Škotski obred (grana masona o kojoj će malo kasnije biti više reči u ovom pisanju)?" zapisao: „Naša sveukupna misija može se sažeti na sledeći način: tragati za onim što je najvrednije na svetu, u svakoj osobi podstaći ponos, ljudsku stranu naših dnevnih aktivnosti i maksimalno služenje ljudskom rodu; pružiti pomoć čovekovom traganju za identitetom, razvojem i sudbinom u Božijem svemiru, kao i dostići ideal boljih, mudrijih ljudi u srećnijem, mudrijem svetu."
Ono što Amerikanci uopšte znaju o masoneriji, verovatno jeste sledeće: masoni su, verovatno, grupa dobrih ljudi s plemenitim porivima.
Kada su vođe objavile oglas u jutarnjem dnevniku „Arizona dejli star" (The Arizona Daily Star), sličnu poziciju zauzeli su i masoni iz Tusonu, u Arizoni. Ovaj oglas, koji sadrži objavu njihovih ciljeva i namera, pojavio se 1983. godine, a u jednom njegov delu se kaže:

„Nijedna ljudska organizacija, uprkos postojanju verovatnoće, nikada nije ispoljila veći uticaj na ljudsku aktivnost od one koja je poznata pod imenom Slobodna masonerija (primetite da se oni ovde saglašavaju sa Holovom izjavom da su oni najmoćnija organizacija u zemlji")."

Učenja i simboli (u masonskim obredima i rukopisima) prethode formalnoj organizaciji nastaloj pre više hiljada godina.Oni zalaze duboko u pradavna vremena (ova misao će kasnije potvrđena u ovoj knjizi od strane ključnih masonskih pisaca). članove su podučavali najvišoj etici, mudrom izlaganju filozofije, religije i blagoslovenju milosrđa. Kodeks ličnog ponašanja vuče korene od principa viteštva, Deset zapovesti i Zlatnog pravila. članovi dobijaju sveobuhvatno znanje o istorijskom nasleđu, filozofiji, religiji, moralu, slobodi i toleranciji, kao i o odnosu prema Stvoritelju, svojoj zemlji, porodici i sebi.
Misija Škotskog obreda sprovodi se kroz niz duhovnih, dobrotvornih i moralnih programa. Na taj način Red predstavlja snažan glas za ljudski ponos, pravdu, moralnost i člansku odgovornost.

Kredo Škotskog obreda glasi: „Svrha ljudskog progresa jeste i naša svrha, oslobađanje ljudske misli jeste naša vrhovna želja, sloboda ljudske savesti jeste naša misija, a garancija jednakih prava svim narodima svugde jeste kraj naše borbe."
Ova pisanja otkriće čitaocu šta ove reči zapravo znače, jer se od ljudi širom sveta skrivaju veoma zastrašujuću istinu i zamaskirane ciljeve masona. Kada kažu da su ovo plemeniti porivi ciljevi, obožavam da im postavim sledeće pitanje:
„Ako su svi ovi vredni ciljevi razlog organizovanja masona, zašto onda jednostavno ne izađete iz tajnosti i celom svetu javno saopštite svoje namere?"
Odgovor na ovo pitanje sasvim je jasan: pošto skrivaju svoje tajnovite ciljeve, neće ih obnarodovati sve dok to ne požele, a dan tog otkrića je veoma blizu.

Uskoro ćemo sigurno saznati koji su to skriveni ciljevi.

Razumljivo je da većina Amerikanaca nije svesna moćnog uticaja masona na svetske događaje. Zbog opšteg uvida u ono u šta masoni veruju, ljudima koji imaju bilo kakvu ideju o tome ko su masoni i zašta se zalažu čini se da su ove tvrdnje tačne.
Medutim, posle trideset i četiri godine istraživanja na ovom polju, mogu vas uveriti da su Holove tvrdnje potpuno tačne, a percepcija prosećnog Amerikanca pogrešna.
Masonerija je „moćna", ona zaista „ustoličava kraljeve i oblikuje sudbine svetova." Izvesno je da samo nekolicina članova masonske organizacije zna da je Holov stav ispravan, te sam zbog toga i rešio da ovo napišem. Vreme je da svi jasno shvatimo u šta masoni veruju. Upravo zato treba da pročitate ono što do sada niko u istoriji čovečanstva nije napisao, bar ne u onom obimu koji sam ja, istražujući ovo pitanje tokom trideset i četiri godine, ostvario.

Pročitao sam stotine knjiga o masonima, neke su, za razliku od drugih, pružile više informacija o masonskoj zagonetki, ali nijedna od pročitanih knjiga, napisana od strane antimasona, nije otkrila tajnu masonerije. Neke od njih sadrže jedne delove zagonetke, u ostalima nailazimo na druge, ali, u nastavku koji sledi, po prvi put ćete sagledati sve deliće zagonetke, koji moraju biti razmotreni pre nego što konačno saznate u šta masoni veruju. Posle više hiljada godina postojanja pošto je obelodanio njihove skrivene planove tajnu masonerije otkriva neko ko nije mason.

Tajna drustva





"Ispod široke plime istorije teku nevidljive struje tajnih društava, koje često, u dubini, određuju promene koje će se dogoditi na površini".

Britanski premijer Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1874-1880) potvrdio je prethodnu tvrdnju o kontroli tajnih društava nad istorijskim događanjima, kada je napisao:
"Postoji u Italiji snaga koju mi retko spominjemo u ovom Domu (Parlamentu)... Mislim na tajna društva... Beskorisno je poricati, jer je nemoguće sakriti, da je veliki deo Evrope... o drugim zemljama da i ne govorimo... prekriven mrežom ovih tajnih društava... Koji su njihovi ciljevi? Oni ne žele ustavne vlasti... Oni žele da promene vlasništvo nad zemljištem, da oteraju prethodne vlasnike i da ukinu crkveni sistem."

Zapažate da su dva cilja tajnih društava, prema Dizraeliju, potpuno istovetna sa ciljevima organizovanog komunizma: ukidanje privatnog vlasništva i obračun sa "crkvenim sistemom", odnosno s religijama u svetu. Je li moguće da je takozvani komunizam u stvarnosti oruđe tajnih društava? Da li je realno verovati da komunizam kontrolišu snage koje su iznad njega, poredane u jednoj organizovanoj hijerarhiji?

Današnja verzija istorije kaže da je komunizam svesni rezultat javnih zahteva za promenama u organizaciji društva, obično izražen revolucionarnim dejstvima i zbacivanjem starog sistema. Da li je moguće da su sve revolucije u stvarnosti mahinacije tajnih društava koje teže da komunizuju svet?

Ima ljudi koji veruju da je tako:

"Komunizam nikada nije spontana, ili čak svesna pobuna podjarmljenih masa protiv gospodara koji ih eksploatišu - već sasvim suprotno. On je uvek ljudima nametnut odozgo, od strane moćnika koji žele da svoju moć uvećaju. Celokupno pokretanje na dnu izazvano je, razvijano, finansirano i kontrolisano od strane insajdera na vrhu, da bi im donelo način i izgovor za grabljenje još veće moći - uvek pod plaštom zaustavljanja ili sprečavanja ovih revolucionarnih aktivnosti među masama na dnu." Komunizam je maska za nešto dublje. Komunizam nije revolt "siromašnih", već zavera "bogatih". Međunarodna zavera ne počinje u Moskvi - već najverovatnije u Njujorku. Ona nije neki idealistički krstaški rat za siromašne i ponižene, već prikriveno grabljenje moći bogatih i arogantnih.

Priča o komunizmu naših dana počinje s tajnim društvom pod nazivom Red iluminata.

O ovoj organizaciji svedočio je "Izveštaj Istražne komisije o obrazovanju države Kalifornije" iz 1953. godine:

"Takozvani moderni komunizam je očigledno ista hipokritska svetska zavera da se uništi civilizacija, koju su otpočeli Iluminati i koja je podigla glavu u našim naseobinama ovde, u kritičnom periodu pre donošenja Ustava."

Osvald špengler (Oswald Spengler) je otišao korak dalje. On je komunizam povezao s novčanim interesima u svetu. Napisao je:

"Ne postoji proleterski, pa čak ni komunistički pokret koji nije radio u interesu novca, u pravcu koji je novac diktirao i u vreme koje je novac dozvoljavao - a u tu činjenicu nisu posumnjali ni najveći idealisti među njihovim vođama."

Prema gospojinu špengleru, čak ni komunistički lideri nisu svesni tajnih delatnosti sopstvenog pokreta. Je li moguće da su Gas Hol (Gus Hall) i Anđela Dejvis (Angela Davis), kandidati Komunističke partije za predsednika i potpredsednika na izborima 1980, koji su zastupali platformu suprotstavljenu "velikim bankama i monopolističkim korporacijama koje kontrolišu ekonomiju", u stvari iskorišćeni od strane tih istih organizacija kojima se ograničeno suprotstavljaju? Da li je moguče da su bogate banke i monopolističke korporacije naklonjene i da podržavaju komunističku partiju, zato što žele da im se ona suprotstavlja?

Jedna komunistkinja, doktor Bela Dod (Dr. Bella Dood), član Nacionalnog komiteta komunističke partije Sjedinjenih Država, potvrdila je postojanje veze između bogatih "kapitalista" i njene partije. Primetila je da bi svaki put kada Nacionalni komitet nije mogao da postigne dogovor oko neke odluke, jedan od njegovih članova odlazio u Valdorf tauers u Njujorku, gde se susretao sa izvesnom osobom koja je kasnije identifikovana kao Artur Goldsmit (Athur Goldsmith). Doktorka Dod je konstatovala da su odluke koje je donosio gospodin Goldsmit kasnije obavezno potvrđivane od strane Komunističke partije iz Moskve. Ono što je iskreno zaprepastilo doktorku Dod bilo je to što je gospodin Goldsmit bio ne samo član Komunističke partije, već i izuzetno bogati američki "kapitalista".

Ukoliko su, dakle, pretpostavke prethodnih autora tačne, i ukoliko je komunizam samo front za delovanje tajnih društava, uključujući Iluminate, to istraživače viđenja istorije kao zavere prosto nagoni da prouče poreklo i istoriju ove organizacije.

Iluminati su osnovani 1. maja 1776. od strane Adama Vajshaupta (Adam Weishaupt), jezuite i profesora kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštadu, u Bavarskoj, današnjem delu Nemačke. Postoje izvesni dokazi da je profesor Vajshaupt bio povezan s nekim tajnim društvom i pre nego što je osnovao Iluminate.

Prvi maj, datum osnivanja Iluminata, još uvek se slavi širom komunističkog sveta kao praznik rada, mada perfekcionisti tvrde da se 1. maj slavi zato što je na taj dan 1905. počela revolucija u Rusiji. Ovo, međutim, ne menja stvar: 1. maj 1905. bio je samo godišnjica osnivanja Iluminata.

Vajshauptova organizacija širila se brzo, posebno među "intelektualcima" na njegovom univerzitetu. U stvari, svi profesori, osim dvojice, postali su članovi ovog Reda, u prvih nekoliko godina postojanja.

Osnovna filosofija koja je bila ponuđena budućem članu Iluminata bila je potpuno obrnuta od tradicionalne filosofije kojoj su podučavali Crkva i škola. Nju je sam Vajshaupt sumirao na sledeči način:

"čovek nije zao, osim ako ga takvim ne učini svepresuđujuća moralnost. On je zao zbog religije, države i loših primera koji ga kvare. Kada razum konačno postane ljudska religija, onda će problem biti rešen."

Postoji razlog da se veruje da je Vajshauptova mržnja prema religiji začeta 21. jula 1773, kada je papa Kliment XIV "zauvek poništio i ugasio jezuitski red".

Papina akcija bila je odgovor na pritisak Francuske, španije i Portugalije, koje su, nezavisno jedna od druge, došle do zaključka da se jezuiti mešaju u državne poslove i da su stoga neprijatelji vlasti.

Reakcija jednog od vladara, kralja žozefa Portugalskog, bila je tipična. On je "požurio da potpiše dekret po kojem su jezuiti označeni kao izdajnici, pobunjenici i neprijatelji kraljevstva..."Te tri države podnele su "kategoričan zahtev da on (Papa) zabrani Jezuitski red širom sveta. "

Papa se saglasio i zabranio Red.

Vajshaupt, jezuitski sveštenik, verovatno je bio zabrinut zbog Papinog čina, moguće u toj meri da je poželeo da organizuje instituciju dovoljno snažnu koja bi mogla definitivno da uništi i samu Katoličku crkvu.

Delo pape Klimenta bilo je, međutim, kratkotrajno, jer je papa Pije VII, avgusta 1814. godine, jezuitima vratio sva pređašnja prava i privilegije."

Rekonstrukcija jezuita pod Pijeom VII nije prošla nezapaženo u Sjedinjenim Državama, jer je bivši predsednik Džon Adams svome nasledniku, Tomasu Džefersonu, napisao: "Ne sviđa mi se ponovna pojava jezuita. Ako je ikada postojala grupa ljudi koja je zaslužila večno prokletstvo na zemlji... onda je to ovo društvo..."

Džeferson je odgovorio: "Kao i Vi, i ja ne odobravam ponovno uspostavljanje jezuita, jer to znaci korak unazad, iz svetla u tamu."Jezuiti su još u sporu sa Crkvom, kao što su bili u XVIII veku. Papa Pavle Jovan II, 28. februara 1982, rekao je jezuitima "da se drže dalje od politike i časnih rimokatoličkih tradicija."

Jedan članak u "Ameriken njuz end vorld riport" (,,U. S. News and World Report") posvećen delima Pape, govori o tome da su se jezuiti zaista mešali u poslove pojedinih država. U članku se kaže:

"Jezuiti su igrali vodeću ulogu u nikaragvanskoj sandinističkoj revoluciji. Pojedini jezuiti priključili su se komunističkum partijama. Jedan sveštenik u El Salvadoru tvrdio je da njegov Red radi na unapređenju marksizma i revolucije, a ne u korist Boga."

članak nastavlja i dalje, tvrdeći da su se jezuiti "priključili levičarskim pobunjenicima u Centralnoj Americi i na Filipinima, i da su se zalagali za stapanje marksizma i rimokatolicizma u tzv. "liberalnu teologiju".

Vajshauptova netrpeljivost prema religiji manifestovala se u njegovoj zamisli da čovekova sposobnost mišljenja treba da daje moralni ton društvu, umesto da to čini učenje Biblije.

Ova misao nije bila nova.

Biblija kaže da je prvom čoveku i ženi, Adamu i Evi, Bog rekao da ne jedu plodove sa drveta poznanja dobra i zla. čovek nije trebalo da postavlja svoje moralne norme, trebalo je da sluša Božje zakone. Njega je iskušavao Satana nudeći mu da postane "kao Bog, da poznaje dobro i zlo", i da koristi svoj razum da bi odlučio šta je dobro a šta zlo.

Vajshauptovo pozivanje na čovekov razum, kojim bi se određivala njegova moralnost, nije bilo novo; i to je bio nastavak borbe između čovekovog razuma i učenja Božjih.

Kada je Mojsije doneo na Zemlju Božje zakone, u obliku Deset zapovesti, dogodio se jedan od najpoznatijih primera čovekove pobune protiv tih zakona. Dok je Mojsije bio odsutan, ljudi su sebi stvorili boga, nemo Zlatno tele, nesposobno da ponudi bilo kakva uputstva ili moralne pouke. Lako je klanjati se nečemu što ne zahteva ikakvu poslušnost niti daje zakone po kojima treba da se živi.

čovek je, znači, nastavio pobunu protiv Boga. Vajshaupt je taj trend produbio poučavajući da čovek može da se oslobodi emancipujući se od religije. čak i ime organizacije, Iluminati (odnosno "Prosvetljeni"), otkriva njegovu naklonost isključivo ka čovekovom razumu. "Prosvetljeni" bi bili oni koji poseduju najveću sposobnosti da dokuče istine Univerzuma prikupljene delovanjem ljudskog uma. Jednom oslobođen od religije, čisti razum izveo bi čoveka iz duhovne pustoši.

Oni koji veruju u Božije učenje koje je čovek otkrivao putem Svetog pisma, nisu saglasni sa tim da su Božji zakoni ograničavanje čovekove slobode, već sasvim suprotno. Oni čoveku omogućavaju da uživa u slobodi bez straha da će mu drugi ugroziti život, slobodu i imovinu.

Zapovest "Ne ubij" ograničava čoveku pravo da ubije drugog, ali na taj način ljudima se uvećava mogućnost da žive. "Ne ukradi", savetuje ljudima da puste druge da stiču svojinu koja im je potrebna za život. "Ne čini preljube", obeshrabruje porok a hrabri vernost, i na taj način osnažuje svetost Božije institucije braka.

Božiji zakoni dozvoljavaju maksimalnu slobodu onima koji im se povinjuju. čovek postaje manje slobodan kada njegova žena, njegovo vlasništvo i sam njegov život, pripadaju onima koji misle da imaju prava da im to oduzmu.

Vajshaupt je čak priznao da je zasnovao novu religiju kada je osnovao Iluminate. Napisao je: "Nikad nisam mislio da ću postat osnivač nove vere."

Dakle, cilj njegove religije bio je da religioznog čoveka zameni prosvetljenim čovekom: čovekom koji sve svoje probleme rešava koristeći svoj razum. Vajshaupt je objavio: "Razum će postati jedini čovekov kodeks." "Kada razum konačno postane ljudska religija, problem će, znači, biti rešen."

Vajshaupt je verovao da je čovek proizvod svog okruženja i da bi mogao da bude srećan ukoliko bi to okruženje potpuno preobratio.

U današnje vreme, osnove ove filosofije nalazimo u sudovima koji oslobađaju kriminalce čak i pre nego što žrtve stignu da podnesu prijave protiv tih istih kriminalaca. Racionalni, prosvetljeni um vidi da su društvo i okruženje, a ne kriminalci, krivi zbog zlodela pojedinaca. Ovako mišljenje proizlazi iz stava da društvo mora biti kažnjeno zbog kriminalnih dela, a da kriminalac mora biti vraćen u društvo da bi ga kaznio zato što nije udovoljilo njegovim potrebama. Vajshaupt, znači, religiju vidi kao problem zato što ona uči da se samo moralna sredstva mogu koristiti da bi se postigao moralni cilj. Ona mu je bila prepreka na putu ka postizanju željenog rezultata: potpune promene ljudskog društva. Napisao je: "Evo naše tajne! Zapamti da cilj opravdava sredstva, i da mudri moraju da koriste iste one načine da bi postigli dobro koje pokvareni koriste da bi činili zlo."

Svaka delatnost, bila ona moralna ili nemoralna, postaje moralna i prihvatljiva članu Iluminata sve dok podupire ciljeve organizacije. Ubistva, pljačke, ratovi - sve postaje prihvatljivo za istinskog vernika nove religije.

Druga velika prepreka ljudskom napretku, prema Vajshauptu, jeste nacionalizam. "Nastankom nacije, narodi sveta prestali su da budu jedna velika porodica... Nacionalizam je zauzeo mesto ljubavi među ljudima."

Vajshaupt nije bio anarhist (čovek koji veruje u odsustvo vlasti) već je verovao da postoji potreba za svetskom vladom koja bi zamenila ono što su do tada predstavljale nacionalne vlade. Ovim entitetom, naravno, vladali bi članovi Iluminata: "Učenici (Iluminata) su ubeđeni da će Red vladati svetom. Svaki član stoga postaje vladar."

Krajni cilj Iluminata, dakle, a samim tim i njihovih naslednika, postaje moć: svetska moć. Moć vladanja nad svim ljudima na svetu.

Budući da je Vajshaupt želeo da promeni ljudski život na način koji su podržavale samo njegove pristalice, bilo je neophodno da svoje ciljeve čuva u tajnosti od budućih žrtava. Napisao je: "Velika snaga našeg Reda leži u njegovoj tajnosti: nikada nemojte dozvoliti da se pojavi na bilo kom mestu pod svojim pravim imenom, već uvek pod lažnim imenom i drugom svrhom."

Pod zaštitom tajnosti, Red je brzo rastao. Međutim, za razliku od svih tajnih organizacija koje kontrolišu takozvane komunističke organizacije, Iluminatati nisu privlačili "potlačene mase", "niže" radničko-seljačke slojeve kojima bi, navodno, pomagali. To im nije ni bio cilj. Oni su privlačili ljude koji su bili u blizini vlasti, onaj društveni sloj koji je bio samo nešto ispod vladajućeg. Evo, recimo, nekih primera čija se pripadnost Iluminatima pokazala verodostojnom: markiz, baron, advokat, opat, princ, gradonačelnik, profesor, pukovnik, sveštenik i vojvoda. Ovo su položaji izvesnih pojedinaca koji su se, bez straha da budu otkriveni, tajno sastajali i kovali zaveru protiv vlasti, vojske, Crkve i poretka. To su bili ljudi koji nisu posedovali potpunu vlast na poljima na kojima su delovali, ali su u pripadnosti Iluminatima videli način za postizanje svoga cilja: lične moći.

članovi Iluminata su na tajnim sastancima i u međusobnoj prepisci uvek koristili pseudonime da bi prikrili svoj pravi identitet. Vajshaupt je za sebe uzeo ime Spartaka, rimskog roba koji je stolećima ranije poveo ustanak protiv rimskih vlasti.

Koji je bio cilj ovih zaverenika?

Nesta Vebster, jedan od najvećih istraživača Reda Iluminata, sumirala je njihove ciljeve ovako:

1. ukidanje monarhije i svih redovnih vlasti,

2. ukidanje privatne svojine,

3. ukidanje prava na nasleđe,

4. ukidanje patriotizma (nacionalizma),

5. ukidanje porodice (tj. braka i moralnosti i uvođenje druš tvenog obrazovanja dece),

6. ukidanje svih religija.



Godine 1777, Vajshaupt je iniciran u masonski red u ložu "Teodor" iz Minhena. Njegova namera prilikom priključivanja masonima nije bila da postane deo ovoga Reda, već da se u njega infiltrira, a zatim da ga celog stavi pod svoju kontrolu.

U stvari, masoni su održali svoj međunarodni kongres u Vilhelmsbadu, jula 1782, a iluminatstvo se usadilo u Slobodno zidarstvo putem indoktrinacije masonskih vođa..."

Tajnovitost Iluminata je, međutim, probijena 1783, kada su "četiri profesora Marianen akademije pozvana pred istražni sud i ispitivana... o Iluminatima."

Bavarske vlasti otkrile su filosofiju i ciljeve Iluminata i, što je još važnije, njihovu nameru da tu istu vlast zbace. Održana su saslušanja, i Red je bio zabranjen. Ali razotkrivanje ove organizacije za nju je bilo sreća u nesreći: članovi koji su pobegli iz zemlje zbog progona od strane vlasti, nosili su iluminatstvo sa sobom i uspostavili nova tajna društva širom Evrope i Amerike.

Bavarske vlasti računale su na mogućnost ovakvog širenja i obavestile ostale evropske vlade o tačnim ciljevima Iluminata, no vladari Evrope nisu želeli da ih čuju. Ovakve odluke vratile su im se kasnije kao teška mora. Kao što je primetila Nesta Vebster: "Sveobuhvatnost plana činila ga je neverovatnim, i vladari Evrope, odbivši da iluminatstvo shvate ozbiljno, odbacili su ga kao neku vrstu glupe fantazije."

činjenica da evropski vladari nisu verovali i ciljeve Iluminata problem je koji se danas pojavljuje širom sveta. Običnom posmatraču je teško da poveruje da tako gigantska i dobro organizovana zavera zaista postoji i da je sudbina koju su namenili svetu realna. Ova neverica javnosti je ono što zaveru gura ka uspehu i što joj omogućava da događaje planira na takav način da istina postaje toliko neverovatna i naopaka da niko ne želi da poveruje da je pripremana s namerom.

Francuz po imenu Danton izjavio je (naravno na francuskom, a mi dajemo slobodan prevod): "Drskost, drskost, uvek drskost!"

Jedna od zemalja u koju su Iluminati pobegli bila je Amerika. Prvo udruženje formirali su 1786, u Virdžiniji, a zatim u još četrnaest drugih gradova. Organizovali su kaloitalijansko društvo i, u osvit Američke revolucije, počeli su sebe da nazivaju jakobincima.

Veliki deo onoga što danas znamo o Iluminatima dolazi iz knjige koju je 1798. napisao profesor Džon Robison (John Robison), predavač prirodne filosofije na Univerzitetu u Edinburgu (škotska). Puni naslov njegove knjige glasi: Dokazi zavere protiv svih religija i vlasti u Evropi, koja se priprema na tajnim sastancima Slobodnih zidara, lluminata i njihovih društava.

Profesor Robison, i sam mason, dobio je poziv da se priključi Iluminatima, ali je osećao da treba da istraži Red pre nego što mu se pridruži.



II dio

Robison je zaključio da je društvo formirano "zbog izričitog cilja podrivanja svih religijskih ustanova i zbacivanja svih postojećih vlasti u Evropi." Ovakve optužbe su među Robisonovom sabraćom masonima bile govorenje gluvima, uostalom kao i danas. Jedna od promasonskih knjiga nosi naslov Enciklopedija Slobodnog zidarstva, a njen autor doktor Albert Maki (Albert Mackey), je i sam mason 33. stepena, što je najviši nivo koji se može dosegnuti u masonskom redu.

Doktor Maki je izneo sledeće mišljenje o knjizi profesora Robisona: "Mnoge od njegovih tvrdnji su neistinite, a njegovi argumenti su nelogični i naduvani, dok su poneki potpuno lažni. Njegova teorija zasnovana je na netačnim premisama a zaključivanje je pogrešno i nelogično."

Napisao je još i ovo: "(Osnivač Iluminata je bio) masonski reformator. Vajshaupt nije mogao da bude monstrum kakvim su ga predstavljali njegovi neprijatelji.
U stvari, doktor Maki je hvalio Iluminate: "Prvobitno stvaranje iluminatstva nesumnjivo je predstavljalo uzdizanje ljudske rase." Doktor Maki je negirao da su Iluminati pretnja civilizaciji jer je očigledno mislio da je organizacija nestala: "... krajem prošlog veka (do 1900), ona je prestala da postoji."

Ovo može biti istina, što se tiče samoga imena Iluminata, ali postoje snažni dokazi očitovani, uglavnom, u ponavljanju njihove filosofije od strane duhovno srodnih organizacija da Red postoji, sa izmenjenim imenom i spoljnim obeležjima.
Godine 1798, ubrzo po objavljivanju dela profesora Robisona o iluminatima, jedan američki sveštenik, velečasni G. V. šnajder (G. W. Snyder), poslao je primerak knjige predsedniku Džordžu Vašingtonu, koji je veoma otvoreno pripadao masonskom redu. Predsednik Vašington je 25. septembra 1798. napisao pismo velečasnom šnajderu: "Mnogo sam slušao o podlim i opasnim planovima i doktrinama Iluminata, ali nisam imao priliku da vidim ovu knjigu, sve dok mi je Vi, veoma ljubazno, niste poslali. Nije mi namera da sumnjam u činjenicu da se doktrina Iluminata nije raširila po Sjedinjenim Državama. Naprotiv, niko nije zadovoljniji zbog toga od mene..."

No, nisu se svi oci-osnivači saglasili s predsednikom Vašingtonom. Tomas Džeferson je, pročitavši samo treći deo knjige opata Baruela (Abbe Barruel), još jednog autora koji je raskrinkao fluminate, napisao:" Delovi knjige koje je napisao Baruel odgovaraju luđaku iz Bedlema."35 (Vebsterov rečnik navodi da je "Bedlem" bolnica za umobolne u Londonu, u Engleskoj).
Džeferson je o osnivanju Iluminata pisao ovako:
"Izgleda da je Vajshaupt jedan entuzijastički čovekoljubac. On veruje da je cilj Isusa Hrista bio objava savršenstva ljudskog lika. Vajshauptove zapovesti su Božja ljubav prema bližnjem. (Zaista je zaprepašćujući da dva čoveka pročitaju radove Vajshaupta ili dela ljudi koji su pisali o njemu, i da dođu do dva potpuno suprotna zaključka o njegovim namerama. čak i danas ima onih koji brane Iluminate.)
Pojedini glasniji kritičari Iluminata veruju da su ovi zaverenici bili instrument koji je pokrenuo i samu Američku revoluciju. Međutim, jednostavno preispitivanje prirode ove revolucije pokazuje razliku između nje i revolucije koje su kreirali Iluminati. časopis "Lajf" je to sasvim lepo učinio u seriji članaka o Američkoj revoluciji: "Američka revolucija bila je isključivo rat za nezavisnost. Ona je kasnijim revolucijama dala plemeniti ideal, a samoj Americi slobodu da bira svoju sudbinu, ali je strukturu američkog društva u svim suštinskim delovima ostavila netaknutom."

Drugim rečima, Američka revolucija nije razorila porodicu, ukinula religiju niti eliminisala nacionalne granice, što su tri glavna cilja Iluminata Američka revolucija je vođena da bi se Sjedinjene Države odvojile od engleske uprave. Tu činjenicu potvrđuje i Deklaracija o nezavisnosti. Oci-osnivači su napisali: "Kada u toku istorijskih događaja za jedan narod postane nužno da raskine političke veze koje su ga spajale sa drugim..."
Ali, Iluminati jesu bili direktno umešani u druge revolucije, od kojih je najznačajnija Francuska revolucija iz 1789. godine.
činjenica o njihovom učešću u revoluciji nije opštepoznata stvar. Tradicionalno objašnjenje Francuske revolucije je da se francuski narod, umoran od tlačenja od strane kralja Luja XVI i kraljice Marije Antoanete, podigao protiv monarhije i revoluciju počeo napadom na zatvor Bastilju.
Ove aktivnosti, prema zvaničnim istorijskim zapisima, pokrenule su revoluciju, koja je kulminirala zbacivanjem monarhije i uspostavljanjem takozvane "Francuske republike".

Francuzi proslavljaju početak svoje "revolucije" svakog 14. jula, na dan kada je pala Bastilja. To ide u prilog zaključku da je narod Francuske, istinski revoltiran, ustao i zbacio monarhiju.
Ljudi koji su pomno proučavali Francusku revoluciju, međutim, otkrili su pravi razlog osvajanja Bastilje. Nesta Vebster je to objasnila ovako: "Plan za napad na Bastilju već je bio napravljen, ostalo je samo da se pokrene narod.

Cilj napada na Bastilju nije bio oslobađanje stotina "zatočenih političkih zatvorenika" koji su tamo, navodno, bili, već dobavljanje oružja potrebnog za počinjanje revolucije. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da je u "strašnoj" Bastilji "tlačitelja" Luja XVI gomila koja je prodrla u nju zatekla samo sedam zatvorenika: četvoricu falsifikatora, dvojicu luđaka i grofa De Solanža (Conte de Solanges), utamničenog zbog "monstruoznih zločina protiv čovečnosti", i to na zahtev njegove porodice. U stvari, "memljiva, mračna tamnica zvrjala je prazna jer je poslednji politički zatvorenik u njoj bio prvi ministar Nekera još 1776."

Druga pogrešna pretpostavka o uzrocima Francuske revolucije je da je revolucija bila delo masa francuskog naroda. Ovaj koncept, po kojem je veliki broj Francuza podržavao revoluciju, potpuno je pogrešan zato što je u stvarnosti "od 800 000 stanovnika Pariza svega nekih 1000 ljudi učestvovalo u napadu na Bastilju..."
Oni koji su bili neposredno umešani u osvajanje Bastilje bili su, u stvari, plaćeni od strane ljudi koji su celom operacijom upravljali.

"Da su ti banditi s Juga (Francuske) namerno privučeni u Pariz 1789. primljeni u službu i plaćeni od strane vođa revolucije, činjenica je koju su potvrdili provereni autoriteti, koji su toliko brojni da ih nema smisla sve navoditi; činjenica od velike važnosti je i da su zaverenici znali da je takva mera neophodna, jer u izvođenju revolucije nisu mogli da se oslone na građane Pariza. Drugim rečima, uvoz kontingenta plaćenih bandita dosledno ruši teoriju da je revolucija bila nezaustavljivi narodni ustanak." Dodatak svemu ovome je i činjenica da nisu samo Francuzi upošljavani od strane zaverenika: "... šarolika gomila 'bandita'... žednih krvi, sastojala se ne samo od već pomenutih Marsejaca (Francuza s 'Juga' prethodno pomenutih) i Italijana, već takođe... i od velikog broja Nemaca..."
čovek koji je bio u prilici da bude svedok opsade Bastilje je doktor Rigbi (Dr. Rigby), koji se nalazio u turističkoj poseti Parizu, upravo u vreme početka Francuske revolucije. Pisma koja je pisao svojoj ženi tih dana predstavljaju interesantno svedočenje onoga što se zaista događalo. Nesta Vebster je komentarisala ova pisma u knjizi Francuska revolucija: "Opsada Bastilje izazvala je toliko malo meteža da je doktor Rigbi, nesvestan bilo kakvih neobičnih događaja, rano ujutru izašao da poseti vrtove Monsoa."
Još jedan svedok Francuske revolucije bio je Lord Ekton (Lord Acton), koji je potvrdio da je u izazivanju Revolucije na delu bila skrivena ruka: "Zapanjujuća stvar kod Francuske revolucije je to što ona nije bila pobuna, već smišljeni plan. Kroz ovu vatru i dim naziremo dokaze sračunate organizacije. Upravljači su ostali pažljivo sakriveni i maskirani; ali nema sumnje u njihovo prisustvo od samog početka."

Plan zaverenika bio je jednostavan: izazvati "narodni" gnev s namerom da se iskoristi za lične ciljeve. Stvorili su pet različitih problema da bi napravili utisak kako je za njih odgovoran sam Kralj. Nadali su se da će teški uslovi biti dovoljni da podignu na noge dovoljno ljudi koji bi se priključili onima koji su već bili unajmljeni, tako da izgleda da Revolucija zaista ima podršku naroda. Zaverenici bi tada kontrolisali događaje i postigli željene rezultate.
Prvi od veštački stvorenih problema bila je nestašica žita. Vebsterova kaže: "Montdžoi (Montjoie) tvrdi da su agenti koje je unajmio Vojvoda Orleanski (Due d' Orleans) namerno pokupovali svo žito, koje su ili poslali van zemlje ili sakrili, s namerom da revoltiraju ljude."

Dakle, Vojvoda Orleanski, član Iluminata, kupio je velike količine žita da bi ljudi svoje muke svalili na Kralja, jer su poverovali da je on izazvao nestašicu. Iluminati su, naravno, bili ti koji su raširili priču da je Kralj namerno izazvao nestašicu žita. Ova taktika slična je taktici koju je, nekih 160 godina kasnije, Jan Kozak opisao u knjizi Bez ispaljenog metka.
Drugi od problema bio je ogroman dug koji je naterao vlasti da dodatno oporezuju narod da bi otplatili dug. Državni dug iznosio je, smatra se, negde oko četiri i po milijardi livri, odnosno nekih 800 miliona ondašnjih američkih dolara. Francuska je taj novac pozajmila da bi pomogla Sjedinjene Države u Američkoj revoluciji 1776. godine. (Veza između francuskih Iluminata i oca-osnivača Amerike biće obrađena u sledećim poglavljima ove knjige.) Smatra se da je dve trećine celokupnog duga utišlo u tu svrhu.

Treća teškoća bila je lažni utisak da francuski narod gladuje. Doktor Rigbi, prethodno već pomenut, tvrdio je da "... se mogla videti nekolicina pripadnika najniže klase u besu, bez posla i u bedi." Nesta Vebster je ovo podrobnije objasnila: "... Doktor Rigbi nastavlja sa istom sklonošću ka divljenju, divljenju koje bismo mogli pripisati nedostatku oštroumlja da nije naglo prestalo po njegovom ulasku u Nemačku. Tu je naišao na 'zemlju u kojoj je priroda bila isto tako izdašna kao i u Francuskoj, sa mnogo obradivog zemljišta, ali su stanovnici živeli pod tiranijom vlasti'. U Kelnu je video da su 'tiranija i ugnjetavanje prevršili svaku meru'".
četvrti veliki problem koji su izazvali Iluminati i njihovi prijatelji, zaverenici u vlasti, bila je velika inflacija koja je radnike dovela do bankrotstva. Za kratko vreme odštampano je 35 miliona novčanica, i to je, takođe, bio delimičan uzrok nestašice. Odgovor vlasti na ovo bilo je uvođenje racionalnog snabdevanja, što je ljude još više razjarilo. I ova taktika slična je strategiji koju je opisao Jan Kozak.
Peto izvrtanje istine bila je navodna "ugnjetavačka" vladavina kralja Luja XVI. Istina je da je Francuska bila, do revolucije, najnaprednija od svih evropskih zemalja. Francuska je držala jednu polovinu celokupne količine novca u opticaju u Evropi, a od 1720. do 1780. trgovina sa inostranstvom se učetvorostručila. Polovina bogatstva Francuske nalazila se u rukama srednje klase, a "kmetovi" su posedovali više zemlje nego svi ostali. Kralj je bio ukinuo prinudni rad kod javnih radova u Francuskoj a mučenje u postupku ispitivanja uhapšenika stavio van zakona. Kralj je, uz to, osnivao bolnice, škole, reformisao zakone zemlje i izgradio brojne mostove kako bi u unutrašnjosti zemlje olakšao promet roba.

U prvoj od nekoliko "revolucija" koje ćemo ispitati u ovoj knjizi vidimo, dakle, klasični primer zavere na delu. Dobronamerni kralj podsticao je uzdizanje srednje klase nadajući se boljem i zdravijem društvu. Takva situacija je bila nepodnošljiva za ljude koji su pripadali sloju neposredno ispod vladajuće klase, pošto je srednja klasa postajala snaga za sebe.
Zaverenici su pretendovali da sruše ne samo Kralja i vladajuću klasu, već isto tako i srednju klasu.
Neprijatelj svake zavere je uvek srednja klasa. U sledećim poglavljima ove knjige, koja se bavi drugim revolucijama, videće se da je cilj zaverenika uvek uperen protiv ove klase i da se "revolucije" zato i pokreću.

Znači, Francuska revolucija bila je prevara i obmana. Ljudi su bili izmanipulisani iz razloga koji im nisu bili poznati.
Nevidljiva ruka koja je upravljala celom Francuskom revolucijom bili su Iluminati, koji su postojali tek trinaest godina, a ipak su bili dovoljno moćni da izazovu revoluciju u jednoj od najvećih zemalja na svetu.
Ali članovi Iluminata napravili su planove za revoluciju godinama ranije i infiltrirali su se u drugu tajnu organizaciju, masone: ,,Galopirajuće približavanje revolucije u Francuskoj 1789. pomoglo je, u prethodnim dekadama, narastajuće masonsko bogatstvo."
Slobodno zidarstvo došlo je u Francusku 1725, ali do 1772. organizacija se podelila na dve grupe, od kojih je jedna postala poznata kao Loža "Veliki Orijent" Francuske. Prvi veliki majstor lože - što bi bio neki ekvivalent za predsednika - bio je Vojvoda Orleanski, takode i član Iluminata.
Loža "Veliki Orijent" brzo se širila ćelom Francuskom, tako da je do 1789. imala ukupno 600 loža u zemlji (dok je 1772. imala svega 104 lože). članovi "Velikog Orijenta" bili su veoma aktivni u učestvovanju u vlasti, budući da je od 605 članova francuskog parlamenta njih 447 pripadalo ovoj Loži.

Plan Iluminata bio je da se infiltriraju u masonski red, zatim da ga pretvore u svoj ogranak a da potom njegovu tajnost iskoriste kao oružje za zbacivanje monarhije. Nova glavna vlast trebalo je da postane Vojvoda Orleanski. Strategija je delovala nakratko, ali je kasnije Vojvoda platio najveću kaznu za izdaju Francuske: završio je na giljotini.
šta je tada francuskom narodu ponuđeno umesto starog društva? šta je trebalo da bude vodeća snaga iza novog društva koje su ponudili Iluminati?
Na to pitanje odgovorio je jedan autor koji je pomno proučio revoluciju: Francuska revolucija predstavlja prvi pokušaj korišćenja religije razuma... koja je trebalo da predstavlja osnove poretka u društvu."
Novembra 1793, "... mnoštvo ljudi okupilo se u crkvi Notr Dam da bi se klanjalo Boginji razuma koju je oličavala jedna glumica... koja je Vladinim dekretom postavljena naga iznad oltara..."

Francuska revolucija je, dakle, bila smišljena da bi Boga zamenila "Boginjom Razuma". Zaverenici su francuskom narodu ponudili suštinski program Iluminata: čovekov um rešiće sve njegove probleme.
Uprkos svim dokazima o planiranju, međutim, još ima mnogo ljudi koji veruju da je Francuska revolucija bila spontana pobuna potlačenih masa koje su se digle protiv kralja-tiranina. časopis "Lajf" je u seriji članaka o ovom događaju napisao: "Francusku revoluciju nisu planirali i podstakli zaverenici. Ona je bila rezultat spontanog ustanka naroda u Francuskoj..."
Osim nepoznavanja istorije, postoje i drugi razlozi zbog kojih je časopis "Lajf" zauzeo ovakav stav o čemu ćemo, takođe, govoriti u sledećim glavama.

Zasto ovde samo ja pisem?
Evo nesto o ruskoj revoluciji


Rusku revoluciju od 1917. započeli su gladni ruski radnici koje je tlačio tiranski vladar Rusije, carNikolaj II.
Ovako bi u jednoj rečenici izgledalo zvanično objašnjenje uzroka komunističke revolucije.

Postoji li i drugačije mišljenje? Je li moguće da je ruske radnike neko iskoristio iz drugih razloga, baš kao što se dogodilo u Francuskoj revoluciji 1789. godine?
Možda bi se pravi uzrok Ruske revolucije mogao potražiti u pravom ratu konkurentskih naftnih kompanija, koji se razbuktao još 1859, kada je Amerikanac Edvard L. Drejk (Edward L Drake) napravio prvu bušotinu za naftu. Drejk, međutim, nije bio jedini koji je video ogroman potencijal koji leži u poslovima sa naftom i nije bio jedini koji je naslutio astronomske profite. Džon D. Rokfeler, jedan od prvih prerađivača nafte, počeo je, sa dvojicom partnera, 1863. godine. On se nije zadovoljio jednom rafinerijom. Pisac Vilijem Hofman (William Hoffman) je primetio: "Njegova želja je bila da bude najveći prerađivač nafte na svetu, u stvari, jedini prerađivač."

1 Do 1872, Rokfeler je kontrolisao 25% svih prerađivačkih kapaciteta u Americi, a već 1879. kontrolisao je 95%.2 Njegova kompanija, Standard oil, obezbeđivala je 90% celokupnog američ-kog izvoza nafte, a u to vreme je Amerika bila jedini izvoznik nafte u svetu. Nešto je, međutim, počelo da se događa na međunarodnom tržištu. "Zid međunarodnog monopola Standard oila srušen je otvaranjem velikog ruskog naftnog polja u Bakuu, na obali Kaspijskog jezera. Godine 1883. izgrađena je pruga do Crnog mora i Car je pozvao braću Nobel i porodicu Rotšild da pomognu u razvoju ovih bogatih naftnih bušotina."3
"Standard oil" je sada imao međunarodnog takmaca u poslovima sa naftom. Porodica Rotšild bila je u poziciji da se dobro nosi sa Standard oilom u utakmici na svetskom tržištu. Već 1888. godine ova nova kompanija pretekla je "Standard oilu" prodaji sirove nafte.
Razvoj ruske proizvodnje nafte do momenta kada je nadmašila Ameriku vidi se iz sledeće tabele:
PROIZVODNJA NAFTE (u tonama)

SAD - RUSIJA
1860. 70 000 - 1300

1885. 3 120 000 - 2 000 000

1901. 9 920 000 - 12 170 000

Rapidni rast naftne industrije uveo je Rusiju u industrijalizovani svet. Tradicionalni opis ruske ekonomije toga doba je da je Rusija bila zemlja agrarne privrede, daleko iza ostalih evropskih zemalja. Međutim, u periodu od 1907. do 1913, stopa industrijskog rasta Rusije nadmašivala je američku, englesku i nemačku stopu rasta, a ove zemlje su dugo bile industrijski giganti.
Zaključak mnogih istraživča koji su se bavili ovim periodom istorije mogao bi da se sažme u sledeću rečenicu: "Ruska revolucija iz 1917. nije došla na kraju perioda stagnacije i opadanja, već posle više od pola stoleća najubrzanijeg i sveobuhvatnog ekonomskog progresa." A sa ovim progresom došao je i razvoj srednje klase, neprijatelja zavere.
Postoje istoričari koji veruju da je Ruska revolucija iz 1917. zaista bila revolucija koju su podstakli američki i evropski naftni interesi, ne bi li preoteli kontrolu nad ruskim naftnim poljima iz ruku dueta Rotšild-Nobel.

Međutim, i druge snage bile su na delu prilikom revolucije u Rusiji. Posle Napoleonovog poraza i okupacije Pariza od strane ruskih trupa, mnogi ruski aristokrati posetili su Francusku. Liberalne ideje Francuske revolucije dopale su se mnogima od njih, i to je rezultiralo obrazovanjem dveju tajnih masonskih loža (u Rusiji), "Severne zvezde" i Južne zvezde". Obe lože su u članstvu imale brojne uticajne i bogate niske plemiće.
Tajno društvo doneto je u Rusiju. U knjizi pod naslovom Rusija 1917, autor Džordž Katkov (George Katkov) navodi da su tajna društva imala ogroman uticaj u komunističkoj revoluciji: "Nema nikakve sumnje... da je široka mreža zavereničkih organizacija, modelovanih po uzoru na lože Slobodnih zidara, radila u korist revolucije u Rusiji i odigrala odlučujuću ulogu u formiranju prve Privremene vlade."
Dolaskom tajnih društava, krugovi u blizini moći mogli su da skuju zaveru sa ciljem zbacivanja monarhije kao oblika vlasti. Oni su kontrolisali Privremenu vladu koja je zamenila Cara kada je abdicirao. Zaverenici su sada imali dva od tri osnovna elementa za "stezanje klješta" o kojima je pisao Jan Kozak.
Treći element, "gomila", bio je organizovan 1895, kada je Vladimir Iljič Lenjin s još devetoricom drugih, među kojima je bio i Lav Trocki, formirao Socijaldemokratsku radničku partiju, prethodnicu Ko-munističke partije.
Događaj koji je verovatno izazvao Lenjinovu mržnju prema ruskoj monarhiji i Caru odigrao se 1881, kada je njegov stariji brat bio pogubljen zbog učešća u atentatu na cara Aleksandra II, dedu Nikolaja II koji je vladao u Lenjinovo doba.
Lenjinova revolucionarna karijera započela je dok je bio student na univerzitetu u Kazanju, kada je postao obožavalac Karla Marksa. Lenjin je naučio da je Marks anticipirao dva revolucionarna metoda za postizanje potpune kontrole nad društvom: nasilni i nenasilni.
Marksov program u deset načela, koji smo analizirali ranije u ovoj knjizi, odnosi se na nenasilno komunizovanje društva.
Komunistička partija Rusije bila je rastrzana između pristalica jednog i drugog metoda. Lenjin je zastupao nasilni metod, a Trocki se zalagao za nenasilni metod. Lenjinovi sledbenici postali su većina na debatama o ovom pitanju i dobili su ime "boljševici" (što na ruskom znači "većina"), a pristalice Trockog postale manjina i dobili ime "menjševici" ("manjina").

Verovatno ključni događaj za Rusku revoluciju odigrao se u proleće 1905, kada se "Britansko fabijansko društvo", nenasilna revolucionarna grupa, srela sa boljševicima, nasilno-revolucionarnom grupom u Londonu, u Engleskoj. Na ovom sastanku ugovoreni su zajmovi koji bi boljševicima omogućili da počnu revoluciju. Džozef Fels (Joseph Pels), član Fabijanskog društva i bogati američki proizvođač sapuna, pozajmio je boljševicima ogromne sume novca, baš kao i ostali članovi tog društva.6
Napravljeni su i drugi aranžmani. Tako je japanska vlada finansirana u ratu protiv Rusije 1905. godine, sa ciljem da se oslabi Monarhija i da boljševici lakše dođu na vlast. Jakob šif (Jacob Schif), Dž.P. Morgan (J.P. Morgan), Prva nacionalna banka (First National Bank) i Nacionalna siti banka (National City Bank) iz Njujorka dali su zajmove Japancima u ukupnom iznosu od oko 30 miliona dolara, da bi ovi Rusiju napali sa istoka.

Godine 1905, stvoren od strane Fabijanskog društva i sa saznanjem da su američki bankari pozajmili novac Japanu da otvori istočni front protiv Rusije, Lenjin je počeo revoluciju, i to 1. maja, na godišnjicu osnivanja Iluminata.
Međutim, revolucija se nije dobro razvijala, uprkos svoj pomoći bogatih bankarskih krugova i članova Fabijanskog društva. Car je iz zemlje proterao sve revolucionarne vođe: Lenjin je otišao u švajcarsku, Trocki u Ameriku a Staljin je prognan u Sibir.
Boljševici su donekle, ipak, uspeli da oslabe Monarhiju, pošto je Car, kao odgovor na optužbe revolucionara, uveo niz reformi. Priznao je, na primer, princip ograničenja vlasti, proklamovao čitav niz fundamentalnih zakona i uspostavio nacionalni parlament (nazvan "Duma") koji će učestvovati u procesu donošenja zakona za narod. Drugim recima, monarhija se menjala u demokratsku republiku.
U to vreme, Car - verovatno najbogatiji čovek na svetu - povukao jedan, do dan-danas zagonetan potez. Deponovao je, naime, 400 miliona dolara u sledeće američke banke: Rokfelerovu čejs banku (Chase Bank), Morganovu Nacionalnu siti banku, Garantnu banku (Guaranty Bank), Hanover banku (Hanover Bank), i Manufekčer trast banku (Manufacture Trust Bank). Isto tako, deponovao je 80 miliona dolara u Rotšild banku u Parizu. Moguće je da je shvatio da mu je vlast ugrožena i da se nadao da će moći da kupi tolerantniji odnos bankara, koji su želeli da ga sruše u neuspelom pokušaju 1905. godine.
Revolucija je, međutim, neumoljivo napredovala, i 15. marta 1917. Car je abdicirao u korist Privremene vlade koju je predvodio socijalista Aleksandar Kerenski (Alexander Kerensky). Jedan od prvih akata ove nove vlasti bio je da objavi amnestiju za prognane boljševike. Lenjin, Trocki i Staljin vratili su se revoluciji.

Mnogi istoričari smatraju da je vlada Kerenskog bila samo front za boljševike, i to uglavnom iz tri razloga:
1. Kerenski je ostao u životu pošto je Lenjin preuzeo vlast, iako su gotovo svi ostali članovi Privremene vlade bili pobijeni u revolucionarnom teroru koji je usledio.
2. Kerenski je objavio opštu amnestiju, ne samo za boljševičke vođe, već i za sve druge koji su prognani pošto je revolucija iz 1905. propala. Predviđa se da je na taj način oslobođeno 250 000 predanih revolucionara.
3. Sam Kerenski je priznao da je Privremena vlada "primila izvesnu pomoć, privatno, od industrijalaca iz Amerike", verovatno od onih istih koji su 1905. finansirali i Lenjina.

Znači, glavni komunistički revolucionari vratili su se revoluciji. Trocki je napustio Njujork 17. marta 1917, na brodu "Kristijana", sa još 275 sledbenika. Na putu za Kanadu, brod je bio zaustavljen u Halifaksu, u Novoj škotskoj, od strane kanadskih vlasti. Kod Trockog je bilo pronađeno 10 000 dolara.
Ova, za to doba ogromna suma novca koju je posedovao Trocki, bila je zaista čudna, pošto je sam priznao da je jedini novac koji je dobio tokom 1916. i 1917, kada je boravio u Njujorku, bilo 210 dolara koje je podelio petorici emigranata koji su se vraćali u Rusiju.
Tih 10000 dolara Trockog bili su tema saslušanja u Senatskom istražnom komitetu 1919, kada se raspravljalo o boljševičkoj propagandi i nemačkom novcu. "Zaista je zapanjujuće da je Overmanov (Overman) komitet naglo prekinuo rad, upravo onda kada je trebalo da fondovi Trockog dođu na red. Kada se sutradan ispitivanje nastavilo, nikoga više nije interesovao Trocki i njegovih 10 000 dolara."
Neko je, međutim, znao odakle je novac došao, iako zvanično vlada Sjedinjenih Država nije želela da zna. Kongresmen Lui Mek Feden, predsedavajući Bankarskog komiteta, je izjavio: "Oni (privatni bankarski monopoli) finansirali su masovna okupljanja nezadovoljnika i pobunjenika, koja je organizovao Trocki u Njujorku. Oni su Trockom platili put od Njujorka do Rusije, da bi mogao da pomogne u razaranju Ruskog carstva. Oni su podsticali i raspirivali Rusku revoluciju i stavili Trockom na raspolaganje veliki iznos američkih dolara preko jedne filijale u švedskoj."

Kanadske vlasti su, pošto su otkrile da Trocki ima američki pasoš, pitale američku vladu zašto dozvoljava Trockom da se vrati u Rusiju kada se, pored kanadskih, i američke trupe bore protiv Nemaca u Prvom svetskom ratu, koji je tada bio u toku. Prema kanadskom rezonovanju, naime, ukoliko bi Rusija sklopila mir s Nemačkom, za šta su se zalagali Lenjin i Trocki (jer i Rusija je bila u ratu s Nemačkom), to bi oslobodilo nemačke trupe sa Istočnog fronta i one bi mogle da pobiju još više Amerikanaca i Kanađana. Kanađanima je bilo jasno da je u najboljem interesu Amerike da Rusiju zadrži u ratu s Nemačkom, a ne da pomaže Trockom u zbacivanju Cara.
Ovakvi pokušaji Kanađana su propali jer je Vilsonova administracija napravila pritisak na kanadsku vladu da oslobodi Trockog i njegove sledbenike i da ih pusti da otplove za Rusiju.
Možda je jedan od razloga što je demokrata, predsednikVudrou Vilson (Woodrow Wilson) dozvolio Trockom da napusti Novu škotsku ležao u činjenici da je u društvu sa njim bio i čarls Krejn (Charles Crane) iz kompanije "Vestinghaus" i predsedavajući Finansijskog odbora Demokratske partije.

Lenjin je, takođe, krenuo u Rusiju, zajedno sa još trideset dvojicom prognanih revolucionara. Ovi aktivisti su napustili švajcarsku u oklopnom vozu koji su štitile nemačke trupe dok je prolazio teritorijom ratom rastrzane Nemačke. To je zaista čudno, jer je Nemačka bila u ratu sa Rusijom a Lenjina i njegove sledbenike nisu tretirali kao ratne zarobljenike. Njihov cilj bila je švedska, gde je Lenjin primio nekih 22 miliona maraka koje su ga čekale u jednoj švedskoj banci.
Ima istoričara koji tvrde da su Lenjin i njegovi prijatelji imali tako visok tretman zato što je nemačka vlada s njima postigla dogovor da prekinu rat kada boljševici dođu na vlast.

Staljin se vratio iz Sibira, i sada su svi ključni protagonisti bili na svojim mestima, i Revolucija je mogla da se nastavi. Boljševici su smenili vladu Kerenskog 7. novembra 1917. godine. Ta Privremena vlada je bila raspisala izbore za 25. novembar, i to su trebali da budu prvi slobodni izbori u istoriji Rusije. Narod bi, prvi put, glasao i mogao bi da izabere i boljševizam ako bi mu to odgovaralo.
Medu boljševicima je došlo do neslaganja oko toga da li da dozvole da se izbori održe kao što je predviđeno. Trocki je zauzeo stav da izbore treba dozvoliti, i njegovo mišljenje je prevladalo. Narod je dobio priliku da izabere oblik vlasti koji želi.
Glasala su 42 miliona ljudi, i boljševici su dobili jedva 30% glasova. Narod je, dakle, komuniste odbacio sa 70% glasova protiv. Uprkos toj činjenici, stalno se tvrdi kako je, tobože, ruski narod ustao i zbacio Cara zato što je želeo da monarhiju zameni komunističkom vlašću. Boljševici se nisu obazirali na rezultate izbora. Ostalo je poznato...

Njihova vlast objavila je vest da je uhapsila sedam članova carske porodice: Cara, Caricu, Carevića i četiri ćerke. Zatim je objavljeno da su svi pogubljeni u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu.
Prema tim vestima, tela carske porodice bačena su u jedan napušteni rudnik u blizini grada. Iako su mnogi istraživači pokušali da provere priču, "nikakva tela, kosti lobanje ili zubi članova carske porodice nikada nisu pronađeni."
Glasine da je carska porodica preživela zatočeništvo u Jekaterinburgu počele su da se šire Evropom veoma brzo pošto je storija o njihovom smaknuću objavljena, no boljševici su ih odbacivali držeći se zvaničnog stava da su mrtvi.
Ove glasine ostale su glasine sve dok jedan pukovnik (što je u Poljskoj ekvivalent za generala) poljske vojne obaveštajne službe nije prebegao u Sjedinjene Države, 1961. godine. On je zapadne zemlje snabdeo podacima i imenima stotina sovjetskih špijuna koji su bili bezbedno skriveni u vlastima Zapada, pre nego što je napustio Poljsku.

Svi slučajevi, koje je ovaj pukovnik prijavio iz Poljske, završili su pred sudovima zapadnih zemalja i u svakom pojedinačnom slučaju špijuni koje je on označio bili su proglašeni krivima. I američka vlada je proveravala ove informacije i "... bivši agent FBI-a, Džon Norpel (John Norpel) svedočio je pred unutrašnjim Potkomitetom senata za bezbednost, da se, koliko on zna, ni jedna informacija koju je prebeg dao nije pokazala kao pogrešna."
Pukovnik po imenu Mihail Golonijevski (Michael Goloniewski), kada je pobegao, sa sobom je doneo i nova imena. Jedna osoba, međutim, koju je pukovnik naveo, nikada nije stigla do suda. Pukovnik je tvrdio da "... je državni sekretar Henri Kisindžer (Henry Kissinger) bio sovjetski agent i da je radio za sovjetsku obaveštajnu službu i pre nego što se uzdigao tako visoko."
Ova optužba detaljno je opisana u knjizi Frenka Kapela (Frank Capell) pod nazivom: Henri Kisindžer, sovjetski agent, koja je objavljena 1974. godine. Kapel je napisao "da je pod imenom 'Bor' agent u grupi ODRA (špijunska grupa sovjetske obaveštajne službe) bio i narednik Henri Kisindžer (Henry Kissinger) islednik službe američke vojske za kontrašpijunažu i instruktor u vojnoj obaveštajnoj školi..."
Ova optužba koju je izneo Golonijevski nikada se nije čula na američkom sudu. Oni koje je označio kao špijune u Evropi osuđeni su svi do jednog, ali iz nekih neobjašnjivih razloga slučaj s Kisindžerom je zataškan.
Priča o Golonijevskom je, međutim, još interesantnija.
Pored ostalog, on je tvrdio da je carska porodica preživela muke u Jekaterinburgu i da živi negde u Evropi još od 1918. Tvrdio je da su odvedeni iz Rusije kamionom u neku od prijateljskih luka gde su mogli da žive u anonimnosti.

Priča Golonijevskog je delimično potvrđena jednim člankom koji se pojavio u novinama "Detroit fri pres" 1970. godine. U njemu se kaže: "Dokumenti britanske vlade objavljeni nedavno u Londonu pokazuju da je predsednik Vudrou Vilson podržao tajnu misiju u Rusiji 1917, koja je možda rezultirala spašavanjem cara Nikolaja i njegove porodice, sledeće godine. Dokumenti tvrde... da je vlada SAD dala 75 000 dolara na raspolaganje ser Vilijema Vajzemanu (Sir William Wiseman), partneru njujorške bankarske kuće Kun, Leb i komp."

U članku se dalje kaže da su se boljševičke vlasti saglasile da dozvole Caru da ode iz zemlje: "Postoje i dokazi da neobjavljeni deo teksta Brest-Litovskog mira, potpisanog 3. marta 1918, sadrži garanciju Lenjinovih vlasti da 'nikakvo zlo' neće biti učinjeno Romanovima, kažu istraživači."
Ovaj mir, koji nosi naziv po gradu u kojem je potpisan, mirovni je ugovor koji su Nemačka i Rusija sklopile da bi okončale međusobne sukobe u Prvom svetskom ratu. Neki istoričari veruju da je priča o tajnom dodatku u mirovnom ugovoru istinita.
Golonijevski je, međutim, izneo još jednu zapanjujuću priču: tvrdio je da je on glavom carević, sin ruskog cara Nikolaja. Američka vlada je ispitala ovu pukovnikovu tvrdnju. "Brojna merenja lobanje, upoređivanja crta lica, ušiju, relativnog razmaka između usta, nosa, obrva i čela, itd. poređena su sa fotografijama i slikama mladog carevića Alekseja. Sve u svemu, ispitivanja su se pokazala pre afirmativnim nego odrečnim."
Jedna od stvari koja bi mogla da resi slučaj jeste i saznanje da je, prema pričama ljudi koji su bili bliski tadašnjem dvoru, Carević bolovao od hemofilije.
Golonijevskog "je testirao doktor Aleksander S. Viener (Alexander S. Wiener), jedan od ljudi koji su otkrili RH-faktor u krvi, i otkrio je da pukovnik zaista boluje od bolesti krvi čiji je osnovni faktor sporo zgrušavanje."
I ostali testovi - otisaka prstiju, stopala, krvi, zuba i test rukopisa - idu u prilog tvrdnji da bi on mogao biti ličnost za koju se izdaje.

čovek koji je testirao pukovnika bio je Herman Kimsi (Herman Kimsey), šef Odseka za istraživanje i analize Centralne obaveštajne agencije (CIA) i "... Mihael Golonijevski je stvarno carević Aleksej, to je činjenica koju su lično potvrdili Kimsi i njegov tim..."
oš jedna činjenica podupire tvrdnju da je carska porodica preživela. Naime, 1977. godine jedna žena je u Francuskoj izjavila da je ona Anastazija, Carevićeva sestra. Njene reči potkrepljene su analizom jednog francuskog eksperta za usne školjke.



On je napravio uporednu analizu ušiju te žene i slika mlade Anastazije. Zaključio je da je reč o istoj osobi. Njegova analiza biće dokaz na francuskom sudu da je tvrdnja te žene istinita.
Međutim, pukovnik je imao teškoća na američkom Sudu da dokaže ono što je tvrdio i malo ljudi iz Vlade, a možda i niko, nije želeo da ga sluša. Mogućno je da problem leži u činjenici što je Car ostavio milione dolara američkim i evropskim bankama i da se to bogatstvo danas meri milijardama dolara. Ako bi pukovnik uspeo da dokaže da je on carević Alaksej, onda bi ga, kako otvoreno kaže, potrošio za uništenje komunizma u svetu. Pukovnik očigledno nije prijatelj međunarodnih bankara koji su primili ove depozite. (Zanimljivo je da je Herman Kimsi, službenik CIA-e koji je potvrdio pukovnikove izjave, ubijen januara 1971, putem "pogrešne transfuzije krvi".)

Ruski narod je bio pripremljen na činjenicu da je Car mrtav i da je Revolucija uspela da monarhiju zameni komunizmom. Sjedinjene Države su tokom Revolucije preduzele malo ili nimalo direktnih akcija protiv boljševika, tako da je drugim državama, pogotovu onima u Evropi, postalo jasno da američka vlast podržava komuniste. Takva je bar suština pisma koje je američka Vlada primila od američkogposlanstva u Bernu (švajcarska):,,... ljudi pitaju zbog čega predsednik daje podršku boljševicima ako ima u vidu pljačke, ubistva i anarhiju ovih bandi."

šta je to američka vlast podržavala?

Na ovo pitanje odgovor je dao Lenjin kada je napisao: "Naša snaga ne poznaje slobodu ili pravdu. Ona je u potpunosti uspostavljena na uništenju pojedinačne volje. Mi smo gospodari. Potpuna nezainteresovanost prema patnjama naša je dužnost. U ispunjavanju naše misije najveća okrutnost je vrlina."
I još: "Putem sistematskog terora, tokom koga će svako raskidanje ugovora, svaka izdaja i svaka laž biti zakonite, mi ćemo naći načina da čovečanstvo spustimo na najniži nivo egzistencije. To je nužno za uspostavljanje naše dominacije.

Lenjin je obznanio i filosofsko saglašavanje sa Karlom Marksom kada je, 8. novembra 1917, neposredno pošto su komunisti preuzeli vlast u Rusiji, izjavio: "Pravo na privatno vlasništvo nad zemljom zauvek je ukinuto. Sva zemlja koju poseduju Crkva, privatna lica i seljaci oduzeta je bez nadoknade."
Zanimljivo je da su ruski seljaci - navodno obespravljena klasa u čiju je korist Revolucija, tobože, i izbila - takođe ostali bez zemlje.

Lenjin je lagao narod. Obećao je da će zemlja biti oduzeta plemićima i zemljoposednicima i data njima, "jadnoj obespravljenoj radničkoj klasi." Neki seljaci su već posedovali zemlju koja im je Lenjinovim dekretom oduzeta.
Revolucija je, uz američku pomoć, sada okončana: boljševici su preuzeli kontrolu nad nekada naprednom ruskom vlašću.
Jedan od prvih akata boljševičke vlasti 1917. godine bio je raspuštanje slobodno-zidarskih loža.

Ali, najpodmukliji potez nove komunističke vlasti bio je sklapanje mira s Nemačkom i prestanak ruskog učešća u Prvom svetskom ratu, upravo ono od čega su Kanađani i strahovali. Rezultat ovog mirovnog ugovora bio je da su Nemci prebacili trupe na Zapadni front, da se rat produžio i da su izginuli mnogi kanadski i američki vojnici.
Sa završetkom rata u istočnoj Evropi, tajne komunističke organizacije mogle su da započnu komunističke revolucije širom kontinenta. Nemački komunisti su se, na primer, nazvavši sebe "spartakistima" (po rimskom robu Spartaku koji je podigao ustanak protiv Imperije, ili možda po Vajshauptu, osnivaču Iluminata, koji je sebi dao isti nadimak!), pobunili protiv nemačkih vlasti.
Revolucije su podstaknute i u Austriji, i u Mađarskoj, ali su sve propale, a tradicionalni sistem vladavine su prevladali.
časopis "Lajf" je, u serijalu o Ruskoj revoluciji, pravilno procenio njenog glavnog neprijatelja: "Njihov cilj odmazde bila je stabilna srednja klasa... klasa koja je u Rusiji tek nicala. Zbog toga ni jedna komunistička partija nije mogla da prigrabi vlast u zapadnoj Evropi, gde je srednja klasa bila brojna i snažna."
Sa svakom komunističkom revolucijom je isti slučaj. Uvek je neprijatelj srednja klasa, i njena eliminacija je upravo razlog revolucije.
Američka pomoč boljševičkim vlastima nije se završila prestankom rata između Nemačke i Rusije. Predsednik Vudrou Vilson odbio je japanski zahtev da se umeša u rat protiv boljševika. Ovakav razvoj događaja bio bi ogroman pritisak na boljševike koji bi imali velikih problema oko mobilizacije vojske za rat sa Japanom, onakvih istih koje je imao i Car, 1905. godine.
Fabijansko društvo nenasilnih marksista takođe je pomagalo boljševičku vlast. Oni su sproveli uticaj na radničke sindikate u Engleskoj koji su 1920. "...podstaknuti od starog fabijanca Artura Hendersona (Arthur Henderson), organizovali pretnju velikom obustavom rada.

Ta pretnja je efikasno okončala britansku vojnu intervenciju u Rusiji i omogućila boljševicima da dođu u posed ogromnih količina municije pravljene u Britaniji - što je bio odlučujući faktor za preživljavanje boljševičke vojne sile...
"Nenasilni" ogranak zavere sada je pomogao onom "nasilnom", iako je sam Lenjin upozoravao svet da je njegova namera da uništi sistem slobodnog preduzetništva: "Sve dok postoje kapitalizam (sistem slobodnog preduzetništva) i komunizam, nema mira. Na kraju će jedan od njih morati da nestane."
Lenjin je primio pomoć od onih koji bi, po logici stvari, trebalo najviše da izgube u komunističkoj Rusiji: od bogatih američkih "kapitalista".
Direktor Banke federalnih rezervi iz Njujorka, Vilijem B. Tompson (William B. Thompson), dao je boljševicima lični prilog od milion dolara. Gospodin Tompson je, inače, bio veliki deoničar čejz nacionalne banke koju su držali Rokfeleri.
Morgan i Rokfeleri su i sami davali novac "za stvar, baš kao i Jakob šif (Jakob Schiff) stariji, partner banke Kun, Leb i komp., koji je Lenjinu dao 20 miliona dolara. šif je bio partner Pola Varburga, predsedavajućeg Federalnih rezervi i učesnik sastanka na ostrvu Džekil (Jekyll Island) u Džordžiji, kada je donesen Zakon o federalnim rezervama, kojim se stvara centralni bankarski sistem.
Osim američke pomoći, Lenjin je primio, prema Aleksandru Kerenskom, od nemačkih bankara i svotu od 40 miliona zlatnih maraka (oko 5 miliona dolara).
Pored toga što je finansiralo Rusku revoluciju, bankarsko bratstvo je privodilo kraju Prvi svetski rat, stvarajući uslove da se potpiše Versajski mir. Predsednik Vudrou Vilson je predvodio američku mirovnu delegaciju. Sa sobom je poveo i saradnike: svog poverljivog pomoćnika, pukovnika Edvarda Mandela Hausa (Edward Mandell House); Tomasa Lamonta (Thomas Lamont), partnera Dž.P. Morgana; Pola Varburga i četvoricu mladih vizionara: Alena Dalsa (Allen Dulles), kasnijeg direktora CIA-e, Džona Fostera Dalsa (John Foster Dulles) kasnijeg državnog sekretara u kabinetu Ajzenhauera; Voltera Lipmana (Walter Lippmann) budućeg proslavljenog novinara i Kristijana Hertera (Christian Herter), budućeg sekretara, koji je zamenio Džona Fostera Dalsa.
Nemačka delegacija prilikom potpisivanja mirovnog ugovora u svom sastavu je imala Maksa Varburga (čiji je brat Pol bio u američkoj delegaciji!), koji je bio predsednik

"M.N. Varburg i komp.", međunarodnog bankara i čoveka koji je pomogao Lenjinu da pređe ratom rastrzanu nemačku teritoriju,prilikom njegovog povratka iz švajcarske u Rusiju.
Ali, čak i sa svom finansijskom podrškom koju su Lenjinu davali bogati "kapitalisti", boljševici su kontrolisali mali deo Rusije. Oni su morali da konsoliduju svoje snage i osvoje preostali deo Rusije. Strategija koju su primenjivali za postizanje ovog cilja bilo je prinudno izgladnjivanje ruskog naroda.
Boljševici bi, u skladu sa Lenjinovom naredbom o korišćenju terora, upadali u određene oblasti, otimali sve zalihe hrane i stoku a zatim obaveštavali seljake, vlasnike otetog, da će biti smešteni u "kolhoz" gde će jedini vlasnik dobra biti država, a sve to ,,u ime naroda". Oni koji bi se oduprli nametanju kolektivizacije bili bi ili izgladnjivani ili ubijani ili slati u koncentracione logore, da bi mogli da nauće o blagodetima kolektivizma kroz boljševičko učenje.

Jedan od komunista koji je počinio ove gnusne zločine protiv sopstvenog naroda bio je Nikita Hruščov koji je kasnije postao predsednik Sovjetskog Saveza. Njegove zločine dokumentovala je Senatska komisija o antiameričkoj delatnosti, u studiji koja broji sedam tomova, i nosi naslov Zločini Hruščova. Izveštaj je zaključio da je "Hruščov... kao komunista broj jedan u Moskovskom okrugu... poslao u smrt hiljade ljudi a bezbroj njih oterao u strašne logore s prinudnim radom."
Proizvodnja hrane je, očigledno, morala da opadne pošto su vlasti odvodile proizvođače od polja. Počela je da se širi glad, i to u takvim razmerama da su gladovali milioni ruskih seljaka.
Bilo je, dakle, u tom momentu neophodno da boljševička vlast, da bi preževela, dobije pomoć spolja.
Američka vlada je ponovo ispunila značajnu prazninu u sovjetskoj ekonomiji.

Ovoga puta bio je to Herbert Huver (Herbert Houver) koji je "spasao Lenjinovu diktaturu od narodnog revolta, početkom dvadesetih. Postoje dokazi da je Huver, sekretar za trgovinu ondašnjeg
predsednika Hardinga (Harding), znao da se pošiljke hrane koje je narod Amerike slao izgladnelim Rusima, u stvari, koriste za jačanje boljševičke vlasti. U knjizi Herbet Huver i pomoć gladnoj sovjetskoj Rusiji, profesor univerziteta Bendžamin Vajsman (Benjamin Weisman), otkrio je da je Huver nastavio da šalje pošiljke s hranom dugo vremena pošto je utvrđeno da boljševici svoju hranu izvoze da bi za nju kupili industrijske mašine."
Zahvaljujući ovakvoj pomoći Amerike, Lenjin i boljševici bili su u stanju da preuzmu vlast i u ostatku Rusije. Počeli su da izgrađuju "socijalistički poredak". Ovaj program sadržao je sledeće:

1. privatna svojina nad zemljom je ukinuta;
2. banke su nacionalizovane:
3. većina industrijskih preduzeća su nacionalizovana;
4. trgovačka mornarica je nacionalizovana;
5. robna berza je potpuno ukinuta;
6. ukinuto je pravo na nasleđivanje;
7. zlato je proglašeno državnim monopolom;
8. svi vladini dugovi proglašeni su ništavnim i anulirani su;
9. stari sudovi zamenjeni su revolucionarnim tribunalima u kojima je svaki građanin mogao da deluje kao sudija ili advokat;
10.stari i striktni zakon o braku i razvodu zamenjen je veoma blagim građanskim propisima;
11.Crkva nije bila ukinuta, ali su njeni posedi bili zaplenjeni a veronauka zabranjena u školama.

Lenjin je, saglasno Marksovom učenju da država treba da stvori centralnu banku i ima isključivi monopol na izdavanje novca, preuzeo kontrolu nad ruskim bankarskim sistemom. On je "... koristio štamparske prese da bi uništio štedne uloge ljudi i raspodelio bogatstvo na taj način što su svi delili siromaštvo. Godine 1921, komunistički ekonomista Eugen Preobraženski (Eugen Preobrazhensky) je čak posvetio jednu knjigu 'štamparskoj presi Komesarijata za finansije' koju je opisao kao automatsku pušku koja puca u buržoaski režim s leđa - u njegov monetarni sistem - pretvarajući buržoaske ekonomske zakone i cirkulaciju novca u oružje uništenja tog istog režima i u snagu koja finansira revoluciju."

Lenjin je iskoristio štamparske prese da bi količinu rubalja u opticaju od 1921. do 1923. povećao za "blizu 20 000 puta."
Količina novca je, u stvari, bila toliko vrtoglava da komunisti nisu čak bili u stanju ni da zapamte tačnu cifru izdatog novca. "Marta 1922. godine komesar za finansije... je objavio da količina izdatog novca, samo toga meseca, iznosi dvadeset tri ili dvadeset četiri triliona rubalja, nije baš siguran koliko tačno."

Rezultirajuća inflacija je podigla generalni indeks cena 16 000 puta u odnosu na onaj iz 1913. godine. željeni efekt je postignut. Srednja klasa je, kao klasa, eliminisana iz Rusije.
Sada kada su lokalne banke nacionalizovane, sledeći korak je bio da se stvori jedna međunarodna banka, koja je formirana u jesen 1922. Bila je zasnovana na "sindikatu koji je obuhvatio bivše ruske privatne bankare i njene nove investitore iz redova nemačkih, švedskih, američkih i britanskih bankara."
Znači, Lenjin je nagradio one koji su mu pomogli finansiranjem Revolucije omogućivši im da postanu deo banke koju je stvorio. U njegove planove bili su, isto tako, uključeni i Rokfeleri. ,,U 1930. godini čejz nešenel banka bila je jedna od četiri američke banke i finansijske kuće koje su uspostavile veze sa Sovjetima (zajedno sa "Ekvitabl trast", "Garanti trast" i Kun Leb bankom).
Godina kada je i poslednji deo došao na predviđeno mesto bila je 1929. Sovjetska vlast je posedovanje zlata u bilo kom obliku od strane ruskih građana proglasila za zločin. Narod je izgubio svoje pravo da predupređuje Vladine upade u snabdevanje novcem, koje je ova ostvarivala sve većim štampanjem bezvrednog papirnog novca.

Kada je srednja klasa uništena putem inflacije, sovjeti su usmerili pažnju ka siromašnima. Glad se nastavila, čak i pošto je Lenjin umro i zamenio ga Staljin. Godine 1930, Staljin je započeo kampanju konfiskacije zemljišta od seljaka zemljoradnika, a njih i njihove porodice počeo da uteruje u "kolektivna" odnosno državna gazdinstva. Da bi slomio njihov prkosni duh, režim je veštački stvarao glad. Naoružani odredi oduzimali su žito, stoku i hranu. Više od 3,5 miliona seljaka umrlo je u koncentracionim logorima. Prominentni boljševik Nikolaj Buharin priznao je: "Mi izvodimo masovno uništenje golorukih ljudi, njihovih žena i dece."
Godine 1970, Potkomitet za unutrašnju bezbednost Američkog senata izdao je studiju pod naslovom: "Cena sovjetskog komunizma u ljudskim životima," u kojoj se tvrdi da je najmanje 21,5 miliona ljudi pogubljeno ili umrlo u logorima u Sovjetskom Savezu tokom 51 godine vladavine komunizma. Autor ovog izveštaja tvrdi da je njegovo predviđanje konzervativno i da realna brojka iznosi čak 45 miliona.
Ali, čak i ovolika količina ljudske patnje izvesnim Amerikancima ne izgleda prevelika. Pisac Eldorus L. Dejton (Eldorous L. Dayton) u svojoj knjizi Priredi im pakao, Hori, citira predsednika Harija Trumana (Harry Truman) koji je izjavio: "Rusija se izdigla iz mračnog doba tek 1917."
Ukratko, dakle, komunizam je narodu nametnut: on se nije podigao i zahtevao komunizam. Ipak, čak i pored očiglednih dokaza koji podupiru ovakvu tvrdnju, neki ne mogu da poveruju da je sve ovo istina. časopis "Lajf", na primer, zaključuje o revoluciji u Rusiji sledeće: "Ruska revolucija počela je spontano kao gradski ustanak protiv feudalnog režima..."
Drugi autor, Robert Goldston (Robert Goldstone) u knjizi Ruska revolucija izneo je ovo mišljenje: "Revolucije nisu zavere - one su velike društvene pobune, neumitne i samoizazvane, baš kao i zemljotresi."

četvorica američkih predsednika ipak su smatrala da je cena koju je ruski narod platio za boljševički "progres" prevelika i svoje neslaganje sa boljševičkim vlastima izrazili su tako što su odbili da ih priznaju za zvaničnu vlast u Rusiji. Ovakva američka politika trajala je do 1933. kada je predsednik Frenklin Ruzvelt komunističkoj vlasti podario zvanično priznanje, legitimizujuči tako brutalni režim i, u suštini, odobravajući njihov metod postizanja kontrole nad Rusijom.

Naleteh na jednu pricu o tome kako zive ljudi kojima je religija isprala mozak. Ovo se moze zakiciti na vise tema ali sam se ja ipak odlucio za ovu. Govori o kontoli kroz religiju. Unapred se izvinjavam posto ce ovo mozda povrediti osecanja vernika.


Hrkljuš i osjećanja koja idu u vezi s njim u međuvremenu su postali i “ustavom zagarantovani” što bi mogla biti indikacija da se ON već pretvorio u epidemiju.

 Jedan od glavnih simptoma te bolesti je – mahnitanje na raznorazne načine (djeluje direktno na mozak). S tim u vezi, ovo važi samo za one koji još uvijek nisu inficirani Hrkljušem (vjerovatno usljed nekog prirodnog imuniteta), dok ostali slobodno mogu ignorisati stvar. Na žalost, individue koje su zaražene Hrkljušem na prvi pogled normalno izgledaju a svoj način razmišljanja i ponašanja takođe smatraju normalnim dok one koji su ostali zdravi smatraju nenormalnim. S obzirom da je većina ta koja određuje šta je normalno a šta nije, oni koji su nekim slučajem ostali stvarno normalni moraju se povlačiti u ilegalu ili se pretvarati da su i oni takođe zaraženi kao i ostali, kako bi mogli opstati u ovoj realnosti.

Kad je ljudsko mahnitanje u pitanju granice ne postoje, pa je tako u nekim zemljama već u Hrkljuševo ime uvedena čak i smrtna kazna za one koji ga vrijeđaju, tako da je on postao i zakonom zaštićen.

 

A evo, kako je sve počelo:


**


Neki dan čujem zvono na vratima, kad sam otvorio, vidim muškarca i ženu. Muškarac mi se odmah predstavio kao Đuro, a žena kao Marija.

Nisam se ni snašao, kad Đuro odmah s vrata reče: “Zdravo, došli smo po tebe da te povedemo da poljubiš Hrkljuša u dupe.”

Ja, misleći da možda ne čuh dobro, rekoh: “Izvinjavam se, nisam baš najbolje razumio? Kakav Hrkljuš? O čemu pričate?”

Đuro će opet: “Došli smo po tebe da ideš i poljubiš Hrkljuša u dupe, ako ga poljubiš dobićeš milion maraka, a ako ne – gadno ćeš proći. Biće ti - žžžk!”

Ja onda rekoh: “Šta je to, da se to ovdje možda ne radi o nekoj ucjeni?”

Đuro odgovara: “Hrkljuš je u stvari jedan milijarder filantrop. On je napravio ovaj grad. Ovo je njegov grad. On može da radi šta hoće, on te voli i želi ti dati milion maraka, ali ne može dok ga ne poljubiš u dupe.”

Na to mu ja uzvratih: “Pa, to stvarno nema nikakvog smisla. Zašto ja, zašto meni…?!?”

Marija će onda: “A ko si to ti da dovodiš u pitanje Hrkljušove darove, haa? Jel’ ti to nećeš milion maraka?!? Oš’ da kažeš da to nije vrijedno jednog malog poljupca u dupe?!?”

Ja: “Pa dobro, može biti, nije da ne može. A jel’ to sve po propisu…mislim…zakonito?”

Đuro: “Ma kako da nije, hajde odmah sa nama - da poljubiš Hrkljuša u dupe.”

Ja: “A jel’ vi to često ljubite njega u dupe?”

Marija: “Naravno, cijelo vrijeme.”

Ja: “Pa, jeste li dobili milion maraka?”

Đuro: “Ma nismo još, - ali dobićemo. U stvari, ne možeš da dobiješ pare sve dok ne napustiš grad.”


Ja: “Pa dobro, šta onda čekate, što sada ne napustite grad?”

Marija: “Ne možeš otići dok Hrkljuš ne kaže, inače, nema love.”

Ja: “Pa dobro, znate li vi ikoga ko je poljubio Hrkljuša u dupe, napustio grad i dobio pare?”

Đuro: “Moja ga je majka ljubila godinama, napustila je grad,

- i siguran sam da je dobila pare.”

Ja: “Nije valjda da nisi od tada nikako pričao s njom?!”

Đuro: “Pa naravno da nisam, Hrkljuš ne dozvoljava.”
 
Ja: “Pa dobro, kako onda znate da će vam vam on dati pare, kad još nikada niste vidjeli nekoga ko je dobio pare od njega?”

Marija: “Pa, on ti da nešto malo predujma, prije nego što napustiš grad. Možda dobiješ nešto na lotu, nađeš kakvu novčanicu na ulici ili dobiješ platu.” 
 
Ja: “Pa kakve to ima veze sa Hrkljušom?”

Đuro: “Hrkljuš ima jake veze u ovom gradu.”

Ja: “Ja se izvinjavam, - ali meni sve ovo liči na najobičniju prevaru.”

Đuro: “U pitanju je milion maraka a ti nije valjda da nećeš nimalo da rizikuješ?! I nemoj zaboraviti, gadno ćeš proći ako ga ne budeš ljubio u dupe. Može da ti bude – žžk!”

Ja: “Pa, kad bih mogao da vidim tog Hrkljuša i lično porazgovaram sa njim, onda možda…”

Marija: “Niko ne vidi Hrkljuša, niko ne razgovara s Hrkljušom.”
 
Ja: “Pa, dobro, kako ga onda ljubite u dupe?”

Đuro: “Nekad mu samo otpuhnemo poljubac i pri tom pomislimo na njegovo dupe, a nekad poljubimo Jovana u dupe, pa mu on proslijedi poljubac.”

Ja: “Ko je sad Jovan?”

Marija: “Naš poznanik. On nas je učio kako da ljubimo Hrkljuša u dupe.”

Ja: “I vi ste njemu povjerovali kako postoji tamo neki Hrkljuš koji zahtjeva da ga se ljubi u dupe, i kako će vas on dobro nagraditi za to?!?”
 
Đuro: "Oh ne! Jovan ima PISMO u kome Hrkljuš objašnjava cijelu stvar. Evo, i mi imamo jednu kopiju, pogledaj sam, pa se uvjeri:”

PISMO


1) Poljubi Hrkljuša u dupe – i dobićeš milion maraka kad izadješ iz grada.
2) Koristi alkohol umjereno.
3) Udri one koji ne misle kao ti.
4) Jedi pravilno.
5) Hrkljuš je sve ovo lično diktirao.
6) Mjesec je napravljen od mladog sira.
7) Sve što Hrkljuš kaže – istina je.
Operi ruke kad izađeš iz WC-a.
9) Ne koristi alkohol.
10) Jedi ćevape u lepinji, ali - bez luka.
11) Ljubi Hrkljuša u dupe, inače ćeš gadno da prođeš.


Ja: "Hm, ovo mora da je Jovanov papir."
Marija: "Hrkljuš nije ni imao papira."
Ja: "Imam neki utisak da ako bi provjerili, ispostavilo bi se da je ovo i Jovanov rukopis."
Đuro: "Pa naravno da jeste, Hrkljuš je to, u stvari, diktirao."
Ja: "Učinilo mi se da ste maloprije rekli da niko ne može da vidi Hrkljuša?"
Marija: "Ne sada, ali nekada davno on je imao običaj da ponekad razgovara sa ljudima."
Ja: "Čini mi se da ste rekli da je on humanista. Kakav je to humanista koji kažnjava ljude samo zato što su različiti?"
Marija: "Hrkljušove staze su nama nepoznate, ali on je uvijek u pravu."
Ja: "Otkuda vi to znate?"
Marija: "Pa vidi šta kaže pod tačkom 7 – “Sve što Hrkljuš kaže – istina je”. Zar ti ni to nije dovoljno”?!

Ja: "Možda je vaš prijatelj Jovan sve to sam smislio."
Đuro: "Ni slučajno! Jer tačka 5 kaže “Hrkljuš je sve ovo lično diktirao”. Osim toga pod tačkom 2 kaže “koristi alkohol umjereno”, a pod tačkom 4 “jedi umjereno”, a navod pod tačkom 8 lijepo kaže “peri ruke kad izađeš iz WC-a” - pa i malo dijete zna da je sve ovo istina, što znači da i sve ostalo mora da bude istina."
Ja: "Ali tačka 9 kaže “ne koristi alkohol” i uopšte se ne slaže sa tačkom 2, a tačka 6 kaže da je mjesec nepravljen od mladog sira, što je naravno čista glupost."
Đuro: "Nema nikakve kontradikcije između tački 9 i 2, tačka 9 samo pojašnjava tačku 2, a što se tiče tačke 6, jesi li ti to bio na mjesecu – pa znaš od čega je napravljen?"
Ja: "Pa naučnici su sasvim dobro utvrdili da je mjesec od kamena…”
Marija: "Ali oni ne znaju zasigurno da li je taj kamen došao sa Zemlje ili iz svemira, tako da vrlo lako - tu ipak može da bude mladi sir u pitanju."
Ja: "Ja stvarno nisam neki ekspert, ali čini mi se da je teorija da je mjesec uhvaćen od strane gravitacionog polja Zemlje odbačena. Međutim, ako ni ne znamo odakle je ta stijena stigla, to ne znači da je ona sačinjena od sira."
Đuro: "Aha! Upravo si sam priznao da i naučnici prave greške, a mi vrlo dobro znamo da je Hrkljuš uvijek u pravu!"
Ja: "Kako to mislite?"
Marija: "Pa, upravo nam tačka 5 kaže tako."

Ja: "Vi tvrdite da je Hrkljuš uvijek u pravu samo zato što je tako rečeno u PISMU, a u PISMU je istina zato što ga je Hrkljuš diktirao, a mi znamo da ga je Hrkljuš diktirao jer tako piše u PISMU. Pa zar to nije cirkularna logika, ništa drugo nego kad bi rekli Hrkljuš je u pravu zato što On kaže da jeste.” 

Đuro: "Napokon si počeo da shvataš! Stvarno je lijepo vidjeti kad neko nadođe na Hrkljušev način razmišljanja!"

Ja: "Uh…ma...dobro, nema veze. A u čemu je fol sa ćevapima i lukom?"
Marija: (crveni se)
Đuro: "Ćevapi u lepinji i bez luka.

Ja: "Čuj, bez luka"!? Uh, đe me nađe!

Đuro: "Pa to je makar jasno, tako Hrkljuš voli. Jel’ ti ima još nešto nejasno"?
Ja: "A šta ako nemam lepinju?"
Đuro: "Nema lepinje, nema ni ćevapa. Ko je vidio jesti ćevape bez lepinje"?
Ja: "A šta fali luku? Što bez luka? A može li kajmak, kisele paprike, jogurt…?"
Marija: (izgleda ko pokisla kokoš) Jaooo, maaajko!
Đuro:( Počinje da viče) "Nema potrebe da o tome više raspravljamo na ovaj način! Luk ne dolazi u obzir! Hrkljuš nam to strogo zabranjuje!"


Ja: "Jeste li vi poludili, pa ko je vidio da se čevapi jedu bez luka?! Doduše, neke žene ga izbjegavaju da im ne "smrdi" iz usta ili zbog podrigivanja. Uhh, dobro, pretpostavljam da ne bi trebalo da bude problema ako bih u lepinju ubacio… recimo... malo - kajmaka? Osim toga, ako Hrkljuš ne dozvoljava da se crveni luk jede s ćevapima, to ne znači da ne možemo jesti bijeli luk. Na primjer, ja kad pravim ćevape obavezno ubacim u njih malo bijelog luka a kad pravim pljeskavice, onda unutra dodam i crvenog… E, vala, ništa bolje od ćevapa kad se jedu sa svježim crvenim lukom; a kad se uz to zaljevaju i hladnim pivom...uhh… ljepoteee…"!


Marija: (Stavila prsti u uši)."Ja ovo nisam čula - La la la, la la, la la la..."
Đuro: "To je stvarno ogavno. Ko da je đavo ušao u tebe…"
Ja: "Otkad je to piva ogavna?! Osim toga, ja volim luk, i bijeli i crveni. A volite li vi kiseli kupus?! Ja bih ga mogao stalno jesti i sa ćevapima i bez njih. Na kraju krajeva, - jebo ćevape bez luka. A, jebo vas i taj vaš Hrkljuš"!

(Marija hoće da se onesvijesti.)
Đuro: (pridržava Mariju) "E, pa da sam znao da si i ti jedan od onih, ne bih gubio vrijeme sa tobom. Kad te Hrkljuš bude propuštao kroz ruke, ja ću biti tamo, brojaću svoje pare i od srca ti se smijati. Poljubiću Hrkljuša u dupe i za tebe, pivopijo, lukojedcu i kupusojedcu jedan besramni…uhhhh…"

 

HRKLJUŠEVCI vs EUROHRKLJUŠEVCI

 

 Tako Đuro i Marija odoše ljuti. Kasnije sam saznao da je došlo do podjele između Hrkljuševaca.

  To se desilo kada je jedan od njih počeo da tvrdi kako je on lično primio od Hrkljuša jedno novo PISMO, u kome On tvrdi da će se od sada pa nadalje, isplata odvijati u – eurima. Bilo je tu, navodno, još nekih izmjena, u smislu da se više nipošto ne smije jesti - piletina, kao i to da se od muških Hrkljuševaca traži da izvrše jedan manji hirurški zahvat na svom tijelu (to su nazvali – „tenus“), kako bi ih Hrkljuš lakše prepoznao kad dođu po pare.

  Ova novija verzija PISMA brzo je naišla na odobravanje kod nekih Hrkljuševaca, tako da su se ovi izdvojili i formirali novu grupu, koja je danas poznata pod imenom – Eurohrkljuševci. (Neki od njih su onda počeli Hrkljuša i odmilja da nazivaju - Šahbazom)

  Čujem da sada dolazi do žestokih sukoba između ove dvije grupe, jer je onaj navod iz PISMA, pod tačkom 3, ostao isti – u obe verzije.

***

  Prije neki dan sam primjetio da se situacija u čaršiji zagužvava jer ima naznaka da je opet došlo do raskola u redovima Hrkljuševaca. Čini se da je jedna njihova grupa počela da tumači PISMO drugačije od drugih, tvrdeći da tamo ima mnogo više poruka, nego što se to može na prvi pogled vidjeti. Ovi su odmah optuženi od ostalih da ih je Šuljkrh (Đavo, prim prev.) uzeo pod svoje, te su ih proglasili - jereticima.

Još uvijek nije poznato kako će se ova sekta zvati u budućnosti, međutim, neki od Hrkljuševaca već ih sada pogrdno nazivaju – Šuljkrhlijama.

***

  Danas čujem da je i kod Eurohrkljuševaca upravo izbio spor oko tumačenja one sporne  tačke iz njihove verzije PISMA, prema kojoj se piletina mora izbaciti iz jelovnika. Tako jedna grupa zagovara teoriju da pile i kokoš nisu isto i najavila je otcjepljenje ukoliko kokoši ostanu u nemilosti, kako kažu, samo zbog neispravnog tumačenja PISMA.

(U stvari, njima je bila dobro jasna činjenica da se čuvena „begova čorba“ ne može napraviti bez stare dobre kokoške.)

Osim toga, ostalo je nejasno da li se ni jaja ne smiju jesti jer je i dan danas nepoznat odgovor na pitanje: šta je bilo prvo – kokoš ili jaje? (U „begovu čorbu“ ide i umućeno jaje.)

Oni radikalniji i poučeniji čvrsto se drže stava da je - prvo bio Hrkljuš; a on pod piletinom podrazumjeva i kokoši, te su odatle počeli smatrati i jaja nečistim, tako da se na kraju nisu samo odrekli begove čorbe, nego su se i odlučno suprostavili svim drugima s parolom:

 

ŠTO JE VIŠE KLEVETA I LAŽI, HRKLJUŠ NAM JE MILIJI I DRAŽI!!!


Ovo sam preuzeo odavde  http://balkanekspres.blogger.ba/arhiva/?start=10

Ima jos stvari vezanih za kontolu kao i neke drge. Pogledajte u svakom slucaju