146 HERAKLOVA DECA

Alkmena, Heraklova mati, otišla je u Tirint i povela sa sobom neke njegove sinove; drugi su još uvek bili u Tebi i Trahini. Euristej je sad odlučio da ih sve progna iz Grčke, pre nego što odrastu i smaknu ga. On zato posla poruku Keiku, zahtevajući da progna Heraklide, a povrh toga i Jolaja, sve porodice Likimnija i sve Heraklove arkađanske saveznike. Isuviše slabi da se usprotive Euristeju, oni napustiše Trahin — Keik ih je uverio da im ne može pomoći — i krenuše u sve velike grčke gradove, moleći za gostoprimstvo. Atenjani su se pod Tesejem jedini usudili da iznevere Euristeja; njihov unutrašnji smisao za pravdu prevagnuo je kad su ugledali Heraklide kako sede pred oltarom Milosrđa.1
b) Tesej smesti Heraklide i njihove drugove u Trikorit — grad na Atiki, i ne htede da ih preda Euristeju, što je prouzrokovalo prvi rat između Atene i Peloponeza. Jer, kad svi Heraklidi odrastoše, Euristej skupi vojsku i povede je u Atenu; Jolaj, Tesej i Hila behu postavljeni za vojskovođe zajedničke vojske Atenjana i Heraklida, a neki tvrde da je u to vreme Teseja nasledio njegov sin Demofon. Pošto je jedno proročište objavilo da će Atenjari biti potučeni ako jedno od Heraklove dece ne umre za opšte dobro, njegova se jedina kći Makarija ubi u Maratonu, i tako dade ime Makarijskom izvoru.2
c) Atenjani, koji su zaštitili Heraklide, čime se kao građani još ponose, potukoše tada Euristeja u pravoj bici i ubiše mu sinove Aleksandra, Ifimedona, Euribija, Mentora i Perimeda, a pored njih i mnoge njegove saveznike. Euristej poče da beži svojim kočijama, a za njim pojuri Hila, stiže ga kod Sikironskih stena i tamo mu odrubi glavu. Alkmena Euristeju probode oči vrhom preslice; sahranjen je u blizini.3 Ali neki pričaju da ga je Jolaj zarobio kod Sikironskih stena i odveo Alkmeni na mu presudi. Ona ga osudi na smrt. Atenjani su posredovali u njegovu korist, ali uzalud, i pre izvršenja presude Euristej proli suze zahvalnice i izjavi da će se, čak, i smrću pokazati kao odani prijatelj Atenjana, a zakleti neprijatelj Heraklida. »Teseju«, uzviknuo je, »ne moraš prosipati žrtvu livenicu ili krv po mome grobu: čak i bez takvih žrtava ja preuzimam na sebe zadatak da odagnam sve neprijatelje iz zemlje Atike!« Potom je izvršena smrtna kazna, a on sahranjen ispod Ateninog svetilišta kod Pelena, na pola puta između Atene i Maratona. Postoji i sasvim drukčije predanje po kome su Atenjani pomagali Euristeju u bici koju je na Maratonu vodio protivu Heraklida; Jolaj mu je odrubio glavu pored Makarijinog izvora, sasvim blizu kolskog puta i zakopao je u Trikoritu, a trup poslao da se sahrani u Gargetu.4
d) U međuvremenu, Hila i Heraklidi, koji su se smestili pored Elektrinih vratnica u Tebi, napadoše Peloponez, zauzimajući na juriš gradove jedan za drugim; ali kad se sledeće godine pojavi kuga i poče da hara, jedno proročište objavi: »Heraklidi su se vratili pre određenog vremena!« Hila se povuče u Maraton. Ispunjavajući očevu poslednju želju, on se oženio Jolom, a usvojio ga je Ajgimije Doranin. Hila ode u proročište u Delfe da pita kad će doći to »određeno vreme«, a tamo mu rekoše neka »čeka treću žetvu«. Shvativši da ovo znači tri godine, on je mirovao dok one ne prođoše, a zatim se ponovo okrenu. Na Istamu ga srete Atrej, koji je u međuvremenu nasledio mikenski presto i jahao na čelu ahajske vojske.5
e) Da bi izbegao nepotrebno krvoproliće, Hila posla izazov na borbu prsa o prsa ma kom dostojnom protivniku. »Ako ja pobedim«, rekao je, »neka kraljevstvo i presto budu moji, ako izgubim, mi, Heraklovi sinovi, nećemo se vratiti ovim putem za još 50 godina.« Ehem, kralj Tegeje, prihvati izazov i borba otpoče na korintsko-megarskoj granici. Hila pade i bi sahranjen u gradu Megari, a Heraklidi, poštujući njegov zavet, povukoše se ponovo u Trikorit, a odatle u Doridu, gde su od Ajginija potraživali udeo u vladavini koji im je otac ostavio u nasleđe. Na Peloponezu jedino ostadoše Likimnije i njegovi sinovi i Heraklov sin Tlepolem, koga su pozvali da se nastani u Argu, Delfijski Apolon, kome je taj nedoličan i lažan savet doneo mnogo prekora, objasni da je pod »trećom žetvom« podrazumevao treći naraštaj.6
f) Alkmena se vrati nazad u Tebu, a kad je tamo umrla u dubokoj starosti, Zeus zapovedi Hermesu da ukrade kovčeg koji su Heraklidi nosili u grob; on to i učini i spretno stavi kamen umesto tela, a telo odnese na Ostrva blaženih. Tamo, oživela i podmlađena, Alkmena postade Radamantova žena. U međuvremenu, osećajući da je kovčeg postao isuviše težak za njihova ramena, Heraklidi ga otvoriše i otkriše prevaru. Oni postaviše kamen u sveti grob u Tebi, gde su Alkmenu od tada poštovali kao Boginju. Ali neki kažu da se ona pre smrti udala za Radamanta u Okaleji, a drugi pričaju da je umrla u Megari, gde su takođe pokazivali njen grob, i to na putu od Arga za Tebu. Oni dodaju da je Delfijsko proročište savetovalo Heraklidima da je sahrane u Megari jer se među njima zapodela prepirka, zato što su neki zaželeli da vrate leš u Arg, a drugi da produže put. Još je jedan nazovi Alkmenin grob postojao u Halijartu.7
g) Tebanci su dodelili Jolaju ćivot heroja u blizini Amfitrionovog groba, gde se ljubavnici zaklinju na vernost u ime Herakla; inače se  najčešće smatra da je Jolaj umro na Sardiniji.8
h) U Argu, Tlepolem slučajno ubi svog voljenog deda--ujaka Likimnija. On je tukao slugu motkom od maslinovog drveta, kad Likimnije, star i slep — nabasa na njih i dobi udarac po glavi. Bojeći se ostalih Heraklida, Tlepolem sagradi flotu, skupi izvestan broj drugova i, poslušavši Apolonov savet, pobeže na Rod, gde se nastanio posle mnogih lutanja i brodoloma.9 U to vreme ostrvo Rod su nastanjivali Grci pod Triopom, Forbantovim sinom, uz njegov pristanak, Tlepolem podeli ostrvo na tri dela i, po pričanju, osnova gradove Lind, Jalis i Kamir. Zeus je bio naklonjen njegovim ljudima i učini da se obogate. Kasnije je Tlepolem otplovio sa Roda za Troju sa flotom od devet brodova.10
i) Herakle je izrodio još jednog Hilu sa Nimfom Melitom, kćerkom rečnog boga Ajgeja, u zemlji Fajkijanaca. On je otišao tamo pošto je pobio svoju decu, u nadi da će ga od greha očistiti kralj Nausitoj i Makrida, Dionisova dadilja. Taj Hila je emigrirao na Kronsko more sa izvesnim brojem Fajačana naseljenika i po njemu su Hilajci dobili ime.11
j) Priča se da je najmlađe Heraklovo dete bio Teagen; njegovoj majci je jedne noći u Heraklovom hramu došao neko za koga je ona mislila da je njen muž Timosten, inače Heraklov sveštenik. Ali pokazalo se da je to bio sam bog.12
k) Heraklidi su osvojili Peloponez tek u četvrtoj generaciji pod Temenom, Kresfontom i blizancima Proklejem i Euristenom, pošto su ubili velikog mikenskog kralja Tisamena, Orestovog sina. Oni bi uspeli i ranije da jedan od njihovih kraljevića nije ubio Karna, akarnanskog pesnika, dok im je on prilazio pevajući proročke stihove, pogrešno ga držeći za vrača koga je protiv Heraklida poslao Tisamen. Za kaznu zbog ovog oskrnavljenja, flota Heraklida beše potopljena, a vojsku je iscrpla glad. Delfijsko proročište ih je posavetovalo da »prognaju ubicu na deset godina«, a da umesto njega uzmu Triopa za vođu. Taman su hteli sa Roda da dovedu Triopa — Forbantovog sina, kad Temen opazi Oksida, ajtolijskog vrhovnog vojskovođu, koji se upravo vratio iz izgnanstva u Elidi, gde je bio radi ispaštanja zbog nekog ubistva. On je jahao na jednookom konju. Pošto Triop znači »trooki«, Temen uze Oksila za vođu, pa, iskrcavši se na obale Elide sa svojim rođacima Heraklidima, pokori ceo Peloponez i podeli ga kockom. Kocka sa oznakom žabe označavala je Arg i pripadala je Temenu; kocka sa oznakom zmije označavala je Spartu i pripala je blizancima Prokleju i Euristenu; a ona sa oznakom lisice značila je Mesenu i pripala Kresofontu.13

1. Sofokle: Trahinjanke 1151—5; Hekataj, navodi ga Longin: De Subtimitate 27; Diodor sa Sicilije: IV, 57; Apolodor: II, 8, 1 i III, 7, l; Pausanija; I, 32, 5;
2. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 8, l; Pausanija: loc. cit.; Ferekid, navodi ga Antonije Liberal: Preobraženja 33; Zenobije: Poslovice II, 61;
3. Lisija II, 11—16; Isokrat: Panegirik 15—16; Apolodor: II, 8, l; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: I, 44. 414;
4. Euripid: Heraklova deca 843; 928 i 1026; Strabon: VIII, 6, 19;
5. Ferekid, navodi ga Antonije Liberal: Preobraženja 33; Strabon: IX, 40, 10;
6. Pausanija: I, 41, 14 i 41, 3; Diodor sa Sicilije: IV, 58; Apolodor: II, 81, 2;
7. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 4, ll i III. 1, 2; Pausanija: I. 41, 1; Plutarh: Lysander 28;
8. Pindar: Pitijske ode IX, 79: Plutarh: O ljubavi 17: Pausanija: IX, 23, 1;
9. Homer: Ilijada II, 653—70; Apolodor: 11, 8, 2; Pindar: Olimpijske ode VII, 27;
10. Diodor sa Sicilije: IV, 58; Homer: loc. cit.; Apolodor: Epitome III. 13:
11. Apolonije sa Roda: IV. 538;
12. Pausanija: VI, 11, 12;
13. Apolodor: II, 8, 2—5; Pausanija: II, 18. 7: III. 13. 4: V. 3. 5—7 i VIII. 5. 6; Strabon: VIII, 3. 33; Herodot: VI. 52.
*
1. Razorno   nadiranje   nekulturnih patrijarhalnih   brđana iz centralne Grčke na mikenski Peloponez, koje se, prema Pausaniji (IV, 3, 3) i Tukididu (I, 12, 3), dogodilo oko 1100. godine pre naše ere, nazivalo se dorskim, po njihovim vođama koji su bili iz malene države Doride. Tri plemena sačinjavala su ovaj dorski savez: Hileidi, koji su obožavali Herakla; Dimani, koji su obožavali Apolona; i Pamfiloji (»ljudi svih plemena«), koji su obožavali Demetru. Pošto pregaziše celu južnu Tesaliju, Dorci su, pre no što su se usudili da napadnu Peloponez, izgleda, sklopili savez sa Atenjanima. Prvi napad nije uspeo, iako je Mikena bila spaljena oko 1100. godine pre nove ere; ali  stoleće kasnije oni osvojiše istočne i južne oblasti, pošto su do tada već uspeli da razore celokupnu drevnu kulturu Argolide. Ova najezda, koja je prouzrokovala iseljavanje iz Argolide na Rod sa Atike na jonsku obalu Male Azije, i možda, iz Tebe na Sardiniju, donela je Grčkoj teške dane.

2. Odvojeno sahranjivanje glave i tela nekog junaka iz odbrambenih razloga česta je pojava u mitovima; tako je po Mabinogionu Branova glava sahranjena na Taur Hilu da bi čuvala London od napadača s Temze; a po Ambrozu (Epistole VII, 2), Adamova glava bila je zakopana na Golgoti da bi štitila Jerusalim sa severa. Štaviše, Euripid (Phesus 413—15) kaže da je Hektor izjavio da duše, ma bile i duše stranaca, mogu pomoći Troji kao duhovi čuvari (vidi 28, 6). Tako i Trikorit i Garget leže na uskom prolazu koji čuva prilaze Atici. Izgleda da je Jolajevo gonjenje Euristeja do Skironskih stena pozajmljeno sa iste ikone s koje i mit o Hipolitu (vidi 101. g).

3. Zemlja .Fajačana (vidi 170, y) bila je Korkira ili Drepana, sadašnji Krf, a u njegovoj blizini se nalazi sveto ostrvce Makrida (vidi 154, a); Kronsko more je Finski zaliv, i izgleda da su odatle pomorci sa Korkire dobavljali ćilibar — Korkira se pominje u argonautskom pohodu na vrh Jadranskog mora (vidi 148, g).

4. Triop, grčki  kolonista na Rodu, predstavlja   pretvaranje drevne Trojne Boginje Danae ili Damkine u muško božanstvo, a po njenom trojstvu dobili su imena Lind, Kamir i Jalis. Prema drugim pričama, ove gradove je osnovao Telhin (vidi 54, a) ili Danaj (vidi 60, d).

5. Pošto je Alkmena bila samo ime za Heru, nema ničeg naročitog u tome što joj je posvećen hram.

6. Polignot je na svojoj čuvenoj slici u Delfima prikazao Menelaja sa zmijom na štitu (Pausanija: X, 26, 3) — verovatno vodenom zmijom Sparte (vidi 125, 3). Lisica je pomogla mesenskom heroju Aristomenu da se izvuče iz jame u koju su ga bacili Spartanci (Pausanija: IV, 18, 6); Boginja je kao lisica bila dobro poznata u Grčkoj (vidi 49, 2 i 89, . Žaba je, izgleda, postala argivski amblem ne zato što se smatrala opasnom jer je izazivala nemi strah kod svih koji je ugledaju (Plinije: Istorija prirode  XXXII, 18), već zato što se Arg prvo zvao Phoronicum (vidi 57, a); u slovaru, koji je u Argu prethodio alfabetu, suglasnička osnova PHRN, mogla bi značiti reč žaba, phryne.

147 LIN

Lin, dete iz Arga, mora se razlikovati od Ismenijevog sina Lina, koga je Herakle ubio lirom. Prema Argivcima, Psamata, Krotopova kćer, rodila je Apolonu Lina, pa je, bojeći se gneva svog oca, ostavila novorođenče u planini. Pastiri su ga našli i odhranili, ali ga posle rastrgoše na komade Krotopovi psi. Pošto Psamata nije mogla da sakrije svoj bol, Krotop uskoro shvati da je ona Linova mati, i osudi je na smrt. Apolon je kaznio grad Arg zbog tog dvostrukog zločina, poslavši im Harpiju po imenu Pojnu. Ona je otimala malu decu od roditelja, dok se neki Korojb ne prihvati zadatka da je uništi. Ali onda na grad navali kuga, pa, kako nije pokazivala znake jenjavanja, Argivci se obratiše za savet Delfima, gde im rekoše da se moraju izmiriti sa Psamatom i Linom. Zato oni prineše žrtve njihovim duhovima, a žene i devojke, koje su zapevale žalopojke, još uvek zovu ''lioni''; pošto je Lin rastao među jaganjcima, taj pomen nazvaše ''arnis'' a mesec u kome su ga održavali ''arneios''. Kuga nije prestajala i, najzad, Korojb ode u Delfe i priznade da je on ubio Pojnu. Pitonka mu ne dozvoli da se vrati u Arg, već reče: »Uzmi moj tronožac i podigni Apolonu hram tamo gde ti tronožac ispadne iz ruku!« To se dogodi na Gori Garaneji, i Korjob tu osnova najpre hram, a zatim grad Tripodisk i nastani se u njemu. Sahranili su ga na trgu u Megari i grob mu ukrasili grupom kipova koji prikazuju ubistvo Pojne — to je najstarija skulptura te vrste koja se očuvala u Grčkoj.1 Ovaj drugi Lin se ponekad zove i Ojtolin i harfisti tuguju za njim na gozbama.2
b) Treći Lin takođe leži pokopan u Argu: on beše pesnik koga neki opisuju kao sina Ojagra i muse Kaliope, a time postaje Orfejev brat. Drugi ga zovu ili sinom Apolona i muse Aranije ili Aretuse, Posejdonove kćeri; ili sinom Hermesa i Uranije; neki, opet, kažu da je sin Amfimara, Posejdonovog sina i Uranije, a neki ga smatraju sinom Magneta i muse Klio.3 Lin je bio najveći muzičar koji se ikada pojavio među ljudima i ljubomorni Apolon ga je ubio. On je komponovao balade u čast Dionisa i drugih drevnih heroja, koje su kasnije zabeležene slovima Pelazga; on je spevao i ep o stvaranju sveta. Lin je, u stvari, izmislio ritam i melodiju, bio je svestrano obdaren i mudar, i učio je i Tamirija i Orfeja.4
c) Žalost za Linom širila se svetom, pa je, na primer,  o tome spevana i egipatska Pesma Maneros. Na Gori Helikon, kad se pođe do svetog gaja posvećenog Musama, Linov lik je urezan u zid male pećine i tu su mu svake godine prinosili žrtve pre no što će ih prineti Musama. Tvrdi se da i on leži sahranjen u Tebi i da je Filip, otac Aleksandra Velikog pošto je pobedio Grke kod Hajroneje, preneo njegove kosti u Makedoniju. To je učinio pošto je usnuo jedan san, ali je kasnije usnuo drugi, pa ih je vratio natrag.5

1. Pausanija: I, 43, 7; II. 19, 17; Konon: Naracije 19; Atenaj: III, 99;
2. Sapfa, navodi je Pausanija: IX, 29, 3; Homer: Ilijada XVIII, 569—70: Hesiod, navodi ga Diogen Lajertije: VIII, 1, 25;
3. Apolodor: I, 3, 2; Higin: Fobulo 181; Prepirka Homera i Hesioda 314; Diogen Lajertije:  Proemium 3; Pausanija: IX, 29, 3; Ceces: )O Likofronu 831;
4. Diodor sa Sicilije: III, 87; Diogen Lajertije: loc. cit.: Hesiod, navodi ga Kliment iz Aleksandrije: Stomateis I, str, 121;
5. Pausanija: loc. cit.
*
1. Pausanija vezuje mit o detetu sa mitom o Manerosu, egipatskom žitnom duhu kome pevači pevaju u doba žetve; a Lin je, izgleda, bio duh biljke (linos) koja se seje u proleće, a žanje u leto. Psamata mu je bila mati zato što su oni, po Pliniju (Istorija prirode XIX, 2), »sejali lan u peskovitoj zemlji«. Njegov ded i ubica bio je Krotop, zato što se, opet po Pliniju, žućkaste stabljike lana, pošto se počupaju iz korena i ostave na vazduhu, gnječe i tuku maljevima. Otac mu je bio Apolon, čiji su sveštenici nosili odeću od lana, i koji beše zaštitnik muzike u Grčkoj. Lina su rastrgli psi a time se verovatno misli na postupak gnječenja i mrvljenja stabljike lana gvozdenom sekiricom. Taj postupak Plinije objašnjava u istom odeljku. Frezer smatra, mada bez verodostojnih dokaza, da je Lin pogrešno shvaćeno feničansko ai lanu »jao nama«. Ojtolin znači »nesrećni Lin«.

2. Mit se, međutim, sveo na odnos porodice prema detetu odbačenom iz straha od ljubomornog deda, odgajenom kod pastira.što ukazuje da je proizvodnja lana u Argolidi zamrla ili zbog najezde Doraca, ili zbog niske egipatske cene, ili i zbog jednog i zbog drugog, i umesto lana počela se proizvoditi vuna; međutim tužbalice sa detetom Linom i dalje su pevane. Verovatno je da su proizvodnju lana počeli Krećani koji su civilizovali Argolidu; grčka reč za laneno vlakno je merinthos — a sve grčke reči na -intos su kretskog porekla.

3. Korojb je, kad je ubio Pojnu (»kazna«), verovatno zabranio prinošenje dece na žrtvu u vreme Linove svetkovine, i zamenio dete jagnjetom, pa je i naziv meseca promenio u »mesec jagnjeta«; on je poistovećen sa Elejcem istog imena koji je pobedio u trčanju na prvoj Olimpijadi (776 pre naše ere). Tripodisk, izgleda, nema nikakve veze sa tronošcem, već ga treba izvoditi iz tripodizein, »tri puta okovati«.

4. Pošto je žetva lana bila prilika za tužne pesme i za ritmičke udarce, a kako su usred leta — sudeći po Frezerovim primerima u Zlatnoj grani — mladići skakali oko vatre da bi lan bolje rastao, pojavio se još jedan mistični Lin; taj Lin je uspeo da odraste i postane slavni muzičar, pronalazač ritma i melodije. Tom Linu je majka bila musa, a otac ili Arkađanin Hermes, ili Tračanin Ojagar, ili Magnet, rodonačelnik Magnezijanaca. Lin, u stvari, nije bio Helen već čuvar prehelenske kulture Pelazga, koja uključuje i kalendar drveta i ep o stvaranju sveta. Priča se da ga je bez razmišljanja ubio Apolon, koji nije podnosio takmace u muzici — što se pokazalo i sa Marsijom (vidi 21, f); ali to je netačna priča, jer je Apolon u stvari usvojio Lina. Kasnije je njegova smrt pripisana Heraklu kao zaštitniku necivilizovanih dorskih osvajača (vidi 146, 1).

5. Lina zovu i Orfejevim bratom zbog sličnosti njihovih sudbina (vidi 28, 2). U austrijskim Alpima (kako je je obavestila Margaret Šon-Vels) muškarcima nije dozvoljeno da prisustvuju žetvi lana, a ni sušenju, tučenju i gnječenju, a zabranjen im je i pristup u odaju gde se lan prede. Vladajući duh je Harpatsch:
to je strašna veštica čije su ruke i lice namazani čađu. Štaviše, žene koje tuku lan zovu se Bechlerinnen i opkoljavaju svakog stranca koji bane među njih. One ga obore, izgaze, vežu mu ruke i noge, uviju ga u kučinu, izgrebu mu lice i ruke bodljikavim otpacima lanene stabljike, trljaju ga hrapavom korom oborenog drveta i najzad ga otkotrljaju nizbro. U blizini Feldkirha one samo obore stranca na zemlju i izgaze ga; ali u drugim mestima one mu napune nogavice pantalona lanenim otpacima, što je vrlo bolno, te je primoran da beži bez gaća. U blizini Salcburga. žene skidaju došljaku pantalone i prete mu štrojenjem, a kad ovaj pobegne, očiste mesto vatrom od grančica i zveckanjem srpova.

6. Malo se zna šta se događa u sobi gde se prede lan, jer su žene veoma tajanstvene; zna se samo da pevaju tužbalice Flachses Qual (''Mučenje lana'') ili Leinen Klage (''Lanenu žalopojku''). Zato izgleda verovatno da su one u doba žetve lana imale običaj da uhvate, napastvuju i raščereče muškarca koji je predstavljao duh lana; ali pošto je i Orfej doživeo istu sudbinu, iako je bio protivnik prinošenja ljudi na žrtvu i polnih orgija (vidi 28, d). Lin je opisan kao njegov brat. Harpatsch je dobro poznata: ona
je veštica žetve žita, predstavnik Boginje Zemlje. Srpovima se zveckalo jedino u čast meseca; oni se nisu upotrebljavali pri žetvi lana. Lina smatraju pronalazačem muzike, jer su tužbalice stavljane u usta samome duhu Lana, a i zato što su neke strune lire pravljene od lanenog konca.

148 SKUP ARGONAUTA

Posle smrti ajolskog kralja Kreteja, Posejdonov sin Pelija, čovek već u godinama. dočepa se prestola u Jolku, koji je pravom nasledstva pripadao njegovom polubratu Ajsonu. Nije prošlo mnogo vremena kad ga jedno proročište opomenu da će ga ubiti potomak Ajola, i Pelija zato naredi da se poubijaju svi viđeniji Ajoljani do kojih je mogao doći. Ajsona, međutim. nije dirao zbog svoje majke Tire, ali ga je držao u zatvoru zahtevajući da se odrekne nasledstva.
b) Ajson je bio oženjen Polimelom, poznatom pod imenom Amfinoma, Perimeda, Alkimeda, Polimeda, Polifema, Skalfa ili Arna; ona mu je rodila sina Diomeda.1 Pelije bi uništio dete bez trunke milosti da Polimela nije okupila svoje rođake da nariču nad njim kao nad mrtvorođenčetom, pa ga zatim prokrijumčarila iz grada na Goru Pelion; tu ga je čuvao Kentaur Hejron kao što je to već činio i ranije, a kasnije sa Asklepijem, Ahilejem, Ajnejem i drugim čuvenim herojima.2
c) Drugo proročište obavesti Peliju da se čuva čoveka sa jednom sandalom. Jednog dana mu se na morskoj obali, dok je obavljao svečani obred prinošenja žrtava Posejdonu, pridruži grupa njegovih saveznika kraljevića. Pelijin pogled pade na visokog mladića duge kose iz Magnezije, odevenog u čvrsto priljubljenu kožnu tuniku i leopardovu kožu. On beše naoružan s dva kratka džilita širokih oštrica a na nogama je imao samo jednu sandalu.3
d) Drugu sandalu je izgubio u blatnjavoj reci Anaur — koju neki pogrešno zovu Euen, ili Enipej — i to mu se desilo zbog lukavstva neke starice koja je, stojeći na obali, na mestu gde je reka najšira, molila prolaznike da je prenesu preko reke. Niko se na nju ne sažali, dok joj mladi stranac ljubazno ne ponudi svoja široka pleća; ali on poče da stenje pod teretom, jer starica ne beše niko drugi do prerušena boginja Hera. Naime Pelija je naljutio Heru, uskrativši joj uobičajene žrtve i ona reši da ga kazni zbog toga.4
e) Kad Pelija grubo upita stranca: »Ko si ti i kako ti se zove otac?« on odgovori da ga Hejron, njegov poočim, zove Jason, iako su ga ranije znali kao Diomeda, Ajsonovog sina. Pelija se zagleda zlobno u njega. »Šta bi radio«, upita ga iznenada, »kad bi neko proročište objavilo da je nekom od tvojih drugova sugrađana sudba odredila da te ubije?« »Poslao bih ga da donese zlatno runo iz Kolhide«, odgovori Jason, ne znajući da mu je Hera stavila ove reči u usta. »Ali, molim te, s kim imam čast da razgovaram?«
f) Kad Pelija reče ko je, Jason se nije ni uplašio ni smeo. On hrabro zatraži presto na koji Pelija nije imao pravo, ali ne zatraži i stada i krda koja pripadaju uz presto, pa pošto su ga usrdno podržali njegov ujak Fer, kralj Fera i Amaton, kralj Pila, koji su došli da učestvuju u prinošenju žrtava, Pelija nemade hrabrosti da ne prizna Jasonovo pravo po rođenju. »Ali prvo«, navali Pelija, »ja zahtevam da oslobodiš našu dragu zemlju prokletstva!«
g) Jason tada saznade da Peliju proganja Friksov duh, koji je pobegao iz Orhomena jašući na leđima božanskog ovna da bi izbegao žrtvovanje. On se sklonio u Kolhidu, gde mu je posle smrti uskraćen pogreb; a, prema Delfijskom proročanstvu, zemlja Jolka, u kojoj žive mnogi Jasonovi rođaci Minijci neće napredovati sve dok se njegov duh ne vrati brodom u domovinu zajedno sa zlatnim runom. Zlatno runo sada visi o drvetu u gaju Areja Kolhiđanskog, a čuva ga zmaj koji ne spava ni danju ni noću. Kad se ovo bogougodno delo obavi, izjavio je Pelija, on će se, s radošću, odreći kraljevstva koje je postalo teret za čoveka tako duboko zašlog u godine.5
h) Jason nije mogao Peliji da odbije zatraženu uslugu i zato posla glasnike na sve dvorove širom Grčke, pozivajući dobrovoljce da zaplove s njim. On, takođe, pridobi Arga iz Tespije da mu sagradi brod sa pedeset vesala; Arg sagradi brod u Pagasi od borovine sa Gore Pelion; posle toga sama Atena ugradi na pramac broda Argo proročki kljun od Zeusovog hrasta iz Dordone.6
i) Mnogo se različitih spiskova imena Argonauta — Jasonovih drugova, pominjalo u razna vrernena; ali sledeća imena se javljaju kod najverodostojnijih znalaca:

Akast, sin kralja Pelije;
Aktor, sin Dejona iz Fokide;
Admet, kraljević iz Fere;
Amfijaraj, argivski prorok;
Veliki Ankaj iz Tege, sin Posejdonov;
Mali Ankaj, Lelegijac sa Sama;
Arg Tespijski, graditelj Arga;
Askalaf Orhomenjanin, sin Arejev;
Asterije, Kometov sin — Pelopljanin;
Atalanta iz Kalidona, devica lovica;
Augeja, sin kralja Forbanta iz Elide;
But iz Atene, pčelar;
Ehion, sin Hermesa glasnika;
Ergin iz Mileta;
Eufem iz Tajnara, plivač;
Eurijal, sin Mekisteja, jednog od Epigona;
Euridamant Dolopljanin, sa jezera Ksinije;
Faler sa Krete, Dionisov sin;
Herakle iz Tirinta, najjači čovek koji je ikada živeo, a zatim  bog;
Hila iz Driopa, Heraklov štitonoša;
Idaj, sin Afareja iz Mesene;
Idmon iz Arga, Apolonov sin.;
Ifikle, sin Testija Ajtoljana;
Ifit, brat kralja Euristeja iz Mikene;
Jason, vođa pohoda;
Kajnej Lapit, koji je nekada bio žena;
Kalaid, krilati sin Boreja;
Kanto sa Euboje;
Kastor, spartanski rvač, jedan od Dioskura;
Kefej, sin Aleja iz Arkadije;
Koron Lapit, iz Girtona u Tesaliji;
Laert, sin Akrisija iz Arga;
Linkej, osmatrač, Idajev brat;
Melampo iz Pila, Posejdonov sin;
Meleagar iz Kalidona;
Mops Lapit;

Nauplije iz Arga, sin Posejdonov, čuveni moreplovac;
Ojlej iz Lokride, Ajantov otac;
Orfej, pesnik iz Trakije;
Palajmon, sin. Hefajstov, iz Ajtolije:
Pelej Mirmidonac;
Penelej, sin Hepalkima iz Bojotije:
Periklimen iz Pila, čarobnjak, sin Posejdonov;
Pojant, sin Taumaka iz Magnezije;
Polideuk, spartanski boksač, jedan od Dioskura;
Polifem, sin Elata iz Arkadije;
Stafil, Fanov brat;
Tifije, krmar iz Sifije u Bojotiji;
Zet, Kalaidov brat.

Nikada se ni pre ni posle ne beše skupila tako otmena družina na jednom brodu.7
j) Argonauti su često pominjani kao Minijci. Prvo, zato što su vratili Friksov duh, pošto je Friks bio Minijadov praunuk, i runo; a zatim, što su mnogi od njih, pa i sam Jason, potomci Minijadovih kćeri. Minijad, Hrisov sin, pobegao je iz Tesalije u Orhomen u Bojotiji i tu osnovao kraljevstvo i bio prvi kralj na svetu koji je imao riznicu.8

1. Sholijast uz Homerovu Odiseju XII, 70; Diodor sa Sicilije: IV, 50, 1; Apolonije sa Roda: I, 232; Apolodor: I, 9, 16; Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 45; Ceces: O Likofronu 872;
2. Pindar: Pitijske ode IV, 198 i Nemejske ode III, 94; Homer: Ilijada XVI, 143;
3. Apolonije sa Roda: I, 7: Apolodor: loc. cit.; Pindar: Pitijske ode IV, 128:
4. Apolonlje sa Roda: I, 3—17; Apolodor: loc. cit.: Pindar: loc. cit.; Higin: Fabula 13; Valerije Flak: I, 84;
5. Apolodor: loc. cit.; Pindar: loc. cit.; Diodor sa Sicilije IV. 40; Sholijast uz Homerovu Odiseju: XII, 70; Hesiod: Teogonija 992;
6. Pindar: loc. cit.; Valerije Flak: 1,39; Apolodor: loc. cit.;
7. Apolodor: loc. cit.; Pindar: loc. cit.; Higin: Fabule 12 i 14—23; Apolonije sa Roda: I, 20; Diodor sa Sicilije IV, 40—9; Ceces: O Likofronu 175: Ovidije: Metamorfoze VII, 1; Valerije Flak: Argonautica I, passim:
8. Apolonije sa Roda: 1, 229; Pausanija: IX, 36, 3.
*
1. U Homerovo doba balade o pohodu Arga u zemlju Ajeta bile su svakom na usnama (Odiseja XII, 40): Homer stavlja Planktaj — kroz koji je prošla lađa pre Odiseja — u blizinu Ostrva Sirena, nedaleko od Skile i Haribde. Sve te strahote pojavljuju se u podrobnijim pričama o povratku broda iz Kolhide.

2. Prema Hesiodu, Jason, Ajsonov sin, oženio se Ajetovom kćeri pošto mu je obavio mnoge teške zadatke koje mu je postavio Pelija. Ona je došla s njim u Jolk, postala podanik Jolka i rodila Jasonu sina Medeja, koga je vaspitavao Hejron. Ali izgleda da Hesiod nije bio dobro obavešten: u ta herojska vremena nijedna princeza nije odlazila u muževljev dom, već je on odlazio u njen (vidi 137, 4 i 160, 3). Tako se Jason ili oženio Ajetovom kćerkom i ostao na njegovom dvoru, ili Pelijinom kćerkom i nastanio u Jolku. Eumel (iz osmog veka) tvrdi da je Korint umro bez naslednika i da je Medeja uspela da ostvari svoje pravo na upražnjeni presto u Korintu, pošto je bila Ajetova kći, a Ajet je, budući nezadovoljan nasledstvom, otišao iz Korinta u Kolhidu; Jason je kao Medejin muž postao kralj u Korintu.

3. U tim ranlm pričama koje opisuju Ajeta kao Helijevog sina i Kirkinog brata, ne pominju se ni Kolhida ni njen prestoni grad Aja. Takođe se ne može pretpostaviti ni da je priča koja je kružila u doba Homera imala mnogo zajedničkog sa pričom koju beleže Apolodor i Apolonije sa Roda; čak ni odlazak Arga, a kamoli njegov povratak, nisu bili utvrđeni u doba Herodota — jer je Pindar, u svojoj Četvrtoj pitijskoj odi (462, pre nove ere), ispričao priču koja se veoma razlikuje od Herodotove.

4. Mit o Peliji i Diomedu — Jasonovo prvobitno ime — izgleda da je mit o kraljeviću koga su odneli u planinu, koji je tamo odrastao među krdom konja, i o tome kako mu je kralj obližnjeg grada postavljao preteške zadatke. Ipak taj kralj nije morao nasilno doći do svog prestola. Mladić je, u stvari, trebalo da ujarmi bikove koji su bljuvali vatru i otme blago koje je čuvalo morsko čudovište. Polumrtav Jason u čeljustima morske ale česta je tema etrurskih umetničkih dela. Kao nagradu za uspešno obavljene zadatke dobijao bi ruku naslednice kraljevstva. Slični mitovi česti su i u keltskoj mitografiji. O tome svedoče zadaci koje su postavljali Kilhviču, junaku epa Mabinogion kad je zaželeo da se oženi čarobnicom Olven — oni, u stvari, predstavljaju ritualno ispitivanje hrabrosti budućeg kralja koje se obavlja pre krunisanja.

5. I odista iz Priče o Kilhviču i Olverd, i slične Priče o Pereduru, sinu Ivreve, takođe iz epa Mabinogion, može se sa nedovoljno sigurnosti tvrditi kakva je bila priroda Diomedovih zadataka. Kilhviču je, pošto se zaljubio u Olvenu, njen otac stavio u zadatak da ujarmi žutog i prugastog vola, da očisti breg od trnja, da ga zaseje žitom i požnje — sve za jedan dan (vidi 127. 1 i 152, 3); zatim je trebalo da dobavi i rog obilja i čarobni irski kazan. Peredur je, zaljubivši se u nepoznatu devojku morao da ubije morsku alu zvanu Avank, nastanjenu u jezeru u blizini Tužne zemlje — Ajaja znači »tugovanje«. Pošto se zakleo na vernost devojci, ona mu je dala čarobni kamen što mu je pomogao da pobedi Avanka i da se dočepa »svekolikog zlata koje bi čovek mogao ikada poželeti«. Pokazalo se da je nepoznata   devojka bila čarobnica vladarka Kristinobula, koja je živela u velikoj raskoši »negde na putu za Indiju«; Peredur je bio njen ljubavnik četrnaest godina. Samo se još velški junak Hju Gadarn Moćni, predak Kumrija, borio sa Avankom i pobedio ga na taj način što je ujarmio dva bika i izvukao čudovište iz reke Konvi (Welsh Triads III, 97). Prema tome izgleda verovatno da je i Jason izvukao svoje čudovište iz vode pomoću bikova sa plamenim dahom.

6. Irski kazan koji je doneo Kilhvič verovatno je isti kao i kazan pominjan u Priči o Pereduru: to je kazan za obnavljanje kao onaj što ga je upotrebljavala Medeja — našao ga je jedan džin na dnu jezera u Irskoj. Diomedu je verovatno bilo naređeno da dobavi sličan kazan za Peliju. Pozornica njegovih dela bila je neka geografski neodređena zemlja, »tamo negde gde izlazi sunce«. Kod Argonauta se ne pominje Kornukopija, ali Medeja, iz sasvim razumljivih razloga, podmlađuje Nimfu Makridu i njene sestre, nekadašnje Dionisove dadilje, kad ih je srela na Drepani ili Korkiri. Pošto je Dionis imao dosta zajedničkog sa dečakom Zeusom, čija je dadilja koza Amalteja prva proizvela kornukopiju (vidi 7, b), možda je Medeja pomogla Diomedu da dobije neki drugi rog obilja od Nimfa kojima je učinila uslugu. Heraklova dela (kao i Tesejeva i Orionova) postaju razumljiva ako se shvate kao ženidbeni zadaci, uključujući tu i »lomljenje rogova u oba bika« (kretskog i ahelojskog — vidi 134, 6).

7. Ovaj mit o ženidbenom zadatku mora da je prvobitno pričan u dve verzije: u jednoj, koja je kružila Jolkom, zločinac je bio Pelija, a u drugoj, korintskoj, tu ulogu je imao Korint, pa su se obe spojile u poluistorijsku legendu o minijskom pomorskom pohodu u koji su Orhomenjani krenuli iz Jolka. Orhomen je pripadao drevnom amfiktionu ili savezu Kalaureja (Strabon.: VIII, 6, 14), na čijem je čelu bio ajolski bog Posejdon. U tom savezu bilo je šest primorskih gradova Argolide i Atike; Orhomen je bio jedini grad koji se nije nalazio na moru od sedam gradova strateški postavljenih između Korintskog i Tesalijskog zaliva. Njegovi stanovnici su, poput Hesiodovih  Bojoćana,  verovatno bili zemljoradnici zimi, a pomorci leti.

8. Tobožnji razlog za pohod bilo je vraćanje  svetog  runa, koje je u zemlju Ajeta odneo kralj Friks, Minijadov unuk, kad je trebalo da bude žrtvovan. na Gori Lafistiji (vidi 70, d), a i vraćanje Frlksovog duha u domovinu Orhomen. Vođa pohoda trebalo je da bude Minijac — što Diomed, Ajsonov sin, nije bio. Vođa je, po svojoj prilici, mogao biti Kitizor (Herodot: VII, 197). Friksov sin, koga Apolonije sa Roda obavezno uvodi u priču (vidi 151, f i 152, b). On je dobio nadimak Jason (»izlečitelj«) kada je u Orhomenu utvrdio da je sušu i kugu izazvalo Friksovo bekstvo. Ali Diomed je bio Minijac po majci, a nasledstvo se, izgleda, računalo po majčinoj strani i u Orhomenu i u Jolku.

9. Po minijskoj legendi, zemlja Ajeta nije mogla ležati s druge strane Crnog mora; svi rani podaci ukazuju na vrh Jadrana. Veruje se da su Argonauti plovili rekom, a blizu njenog ušća, preko zaliva, leži Kirkino ostrvo Ajaja, kasnije zvano Lusina (Lošinj); Argonaute su Ajetovi Kolhiđani uhvatili na ušću reke Istre, a ne na ušću Dunava, kao što misli Diodor sa Sicilije: reka Istra je mala reka, ali je po njoj poluostrvo Istra dobilo ime. Medeja je ubila svog brata Apsirta, koji je sahranjen u obližnjem gradu Apsirtidi, a kad su ona i Jason pobegli Alkinoju, kralju Drepane (Korkire), koja se nalazila nekoliko dana plovidbe na jug, Kolhiđani, pošto im se izmakla prilika da se osvete u strahu da ne iskuse Ajetov gnev ako se vrate praznih ruku, sagradiše grad Pulu na istarskom kopnu. Štaviše, zemlja Sirena, stene koje se sudaraju, Skila i Haribda, leže blizu Sicilije, pored koje je Argo prošao teran žestokim severoistočnim vetrom. Kolhida verovatno znači »Kolikarija«, a ona se nalazila u dolini reke Po, nedaleko od Mantove, i, kažu, bila odmaralište na putu za ćilibar jer se u priči pominje kako Helijeve kćeri ispuštaju suze od ćilibara kad se Argo pojavio na reci Po (vidi 42. d). Ćilibar je bio posvećen suncu, ostrvo Elektra (»ćilibar«), do koga je prispeo Argo, teško da je moglo biti ostrvo Samotraka kao što to naučnici veruju; ali »zemlja Ajeta«, trgovačka stanica na putu za ćilibar, verovatno je služila Korinćanima, jer je Ajet svoj kult sunca doneo iz Korinta. No to je možda bio put kojim su išli Pelazgi, jer je, prema Dionisijevom Opisu zemlje (I, 18), kolonija Pelazga, poreklom iz Dodone, nekada imala moćnu flotu na jednom rukavcu delte reke Poa.

10. Mitu o Dionisu, u kome se ne vodi računa o geografiji, spojenom sa legendom o putu Minijaca u zemlju Ajeta, treba dodati i treći elemenat: predanje o ranim gusarskim pohodima na južnu obalu Crnog mora, koje je preduzimao  jedan drugi minijski kralj. Šesti grad Troja svojim položajem je dominirao Helespontom i zahvaljujući tome uživao isključivu prednost u trgovini na Crnom moru, a pohod je trebalo da učini kraj povlastici Trojanaca (vidi 137, 1). Ali predmet pohoda Minijaca na Jadran nije bilo zlatno runo. Prema Simonidu, to je bilo ljubičasto runo, koga Prvi vatikanski mitograf pominje opisujući ga kao runo »u kome se Zeus uzneo na nebo«. Drugim rečima, to je crno runo koje su kraljevi nosili prilikom obreda za izazivanje kiše, kao i u obredu koji se o Prvom maju obavljao na vrhu Gore Pelion, a tom prilikom čoveka odevenog u crnu ovčiju kožu ubijaju i vraćaju u život njegovi drugovi odeveni u belo runo (Anali Britanske škole u Ateni XVI, 244—9, 1909—16). Po Dikajarhu, taj obred se izvodio u klasično vreme u sklopu kulta Zeusa Aktaja, ili Akraja (»od vrha»:). Prvobitno je čovek u crnoj ovčijoj koži bio kralj, Zeusov predstavnik, koga su žrtvovali po isteku njegove vladavine. Činjenica da se ista vrsta obredne igre izvodila i na Pelionu i na Lafistiji dovela je do toga da se spoje dva predanja, mit o Diomedu iz Jolka i legenda o gusarenju po Crnom moru sa predanjem o putovanju Minijaca radi otklanjanja nesreće koju im je prouzrokovao Friks.

11. Ipak će pre biti da Minijcima nije bilo ni blizu pameti da vraćaju izgubljeno lafistijsko runo koje se lako moglo zameniti drugim, istim takvim; mnogo je verovatmje da su oni išli po ćilibar kako bi njime umilostivili uvređeno božanstvo, planinsku Boginju. Ne treba zaboraviti da su Minijci držali »Peskoviti Pil«, na zapadnoj obali Peloponeza, koji su Lelegijci oteli Neleju uz pomoć Pelazga iz Jolka (vidi 94, c) i da su, po Aristotelu, stanovnici Pila dobavljali ćilibar sa ušća reke Po. U dolini tog Pila nedavno su otkrivene ogromne količine ćilibara.

12. Putovanjem na istok runo postaje »zlatno« zato što je trebalo uključiti i Diomedov zadatak da osvoji blago morskog čudovišta i stoga što su, kako Strabon ističe, Argonauti prodirali u Crno more, Išli u potragu za nanosima zlata kolhidske reke Faside (sada Rion), koje su domoroci kupili na ovčija runa postavljena u rečno korito. Ili je zbrka nastala jedino oko Kolhide i Kolikarije, oko Aje (»zemlja«) i Ajaje (»cvileća«), i oko crnog runa sa Peliona i sa Lafistije, što je učinilo da se dva različita predanja izmenjuju. Palata svitanja Ajetovog oca Helija nalazila se u Kolhidi (vidi 42, a), u najistočmjoj zemlji za koju se znalo u Homerovo doba; a ''Jasonica'', ćivoti Herakla Iscelitelja, nalazili su se u Istočnom zalivu Crnog mora, gde su Ajolci uspostavili trgovačke stanice. Prema nekim znalcima, pohod na Crno more predvodio je Herakle. Štaviše, pošto Homer pominje Jasona samo kao Eunejevog oca, a Eunej je snabdevao Grke vinom za vreme opsade Troje (vidi 162, i) i pošto ostrvo Lemno leži istočno od Tesalije, za Arga se, dakle, mislilo da je plovio prema istoku. Tako su stene koje lutaju ili se sudaraju, a koje Homer stavlja u sicilijanske vode, premeštene u Bosfor.

13. Svaki grad je težio da ima svog predstavnika među Argonautima da bi dokazao pravo trgovine po Crnom moru, a putujući pesnici nisu imali ništa protiv da dodaju poneko novo ime pevanjima ove i inače složene balade. Prema tome, ostalo je nekoliko zvaničnih spiskova Agronauta koji se mogu uskladiti, ali se svi zasnivaju na postavci da su plovili lađom sa pedeset vesala — što nije bilo nemoguće u mikensko doba; sam Ceces daje ravno stotinu imena. Ipak, čak ni oni napouzdaniji izgleda ne sumnjaju u istorijsku verodostojnost ove legende i u to da se pohod dogodio pre trojanskog rata, negde u trinaestom veku pre naše ere.

14. Jason svojom jednom sandalom dokazuje da je bio ratnik. Ajtolski su ratnici čuveni po običaju da polaze u ratni pohod samo sa levom nogom obuvenom (Makrobije: V, 18—21; Sholijast uz Pindarove Pitijske ode IV, 133), a taj običaj su Platajci usvojili za vreme peloponeskog rata, da bi se lakše izbavljali iz blata (Tukidid: III, 22). Razlog s koga je noga sa strane štita  bila obuvena, a ne ona sa strane oružja, verovatno leži u tome što se tom nogom zakoračavalo u borbi prsa u prsa, pa se mogla upotrebiti i za zadavanje udaraca u preponu. Zbog toga se leva noga smatrala neprijateljskom i nikada se nije prvo njome stupalo na prijateljski prag; ta tradicija zadržala se u Evropi do danas, jer vojnici kreću u rat levom nogom napred.

15. Herina svađa sa Pelijom zbog zakidanja žrtava govori o neprijateljstvu ahajske dinastije u Jolku, koja je poštovala Posejdona, i njenih podanika Ajolo-magnezijanaca, koji su poštovali Boginju.

149 LEMLJANSKE ŽENE I KRALJ KIZIK

Herakle se, pošto je uhvatio Erimantskog vepra, pojavio iznenada u Pagasi i jednoglasno bi izabran za kapetana Arga: ali Herakle se velikodušno odrekao časti stavljajući se u Jasonovu službu, jer je on, iako novajlija, već smislio i objavio pohod. Prema tome, kad je lađa spuštana u more, kockom je određeno koje će sedište kome pripasti, a na svakom je bilo po dva veslača. Jason je prineo na žrtvu volovski jaram Apolonu Ukrcavanja. Dok se žrtveni dim dizao u nebo uspravno kao taman spiralni stub, Argonauti posedaše za trpezu. Na oproštajnoj gozbi Orfej je svojom lirom umirio nekolicinu pijanih svađalica. Otplovivši tako u cik zore. oni se uputiše ka ostrvu Lemnu.1
b) Godinu dana pre toga, muškarci sa ostrva Lemna se posvađaše sa svojim ženama, žaleći se kako one smrde, i saživeli su se sa tračanskim devojkama koje su zarobili u pohodu. Za osvetu, Lemljanke poubijaše bez milosti i stare i mlade, sve do jednog, osim kralja Toanta, koga je krišom spasla njegova
kći Hipsipila, spustivši ga u more u čamcu bez vesala. Kad se na vidiku pojavio Argo, Lemljanke behu uverene da je to neprijateljska lađa iz Trakije, pa dohvatiše oružje svojih muževa i hrabro potrčaše na obalu da odbiju napad. Brbljivi Ehion, koji se iskrca kao Jasonov glasnik, ipak uspe nekako da ih umiri, te Hipsipila sazva veće i predloži da Argonautima pošalju poklone u hrani i vinu, ali da im ne dopuste da uđu u njihov grad Mirinu, jer se bojala pokolja. Tada se diže Poliksa, stara Hipsipilina dadilja, i poče da obrazlaže kako će se bez muškaraca lemljanska rasa zatrti. ''Najmudrije bi bilo'', reče ona, ''da ponudimo svoju ljubav ovim pustolovima plemenitog roda; time ne bismo samo stavili ostrvo pod jaku zaštitu, već bismo obnovili i rasu krepkim podmlatkom.''
c) Ovaj savet koji je starica dala, sama inače nezainteresovana, primljen je s opštim odobravanjem, i tako Argonaute dočekaše u Mirini dobrodošlicom. Razume se da Hipsipila nije Jasonu kazala pravu istinu, već je, crveneći i mucajući, objasnila da su posle mnogobrojnih mučenja koje su doživele od svojih muževa, njene drugarice odlučile da, naoružane, prisile svoje muževe da napuste ostrvo. Upražnjen presto na Lemnu stajao mu je na raspolaganju. Jason, iako je sa zahvalnošću primio ponudu, izjavi da, pre no što se nastani na Lemnu, mora obaviti svoj zadatak i vratiti zlatno runo. Ipak Hipsipila ubrzo uspe da nagovori Argonaute da odlože svoj zadatak, jer je svaki pustolov bio okružen većim brojem mladih žena i svaka ga je mamila sebi u postelju.2 Hipsipila je polagala pravo na Jasona i kraljevski ga je ugostila; ona mu je tada rodila sinove Euneja i njegovog blizanca Nebrofona, koga neki zovu Dejfilom, ili Toantom Mlađim. Eunej je posle postao kralj na Lemnu i snabdevao je Grke vinom za vreme trojanskog rata.
d) Mnogo se dece tada rodilo na Lemnu i da ne beše Herakla, verovatno da zlatno runo nikad ne bi napustilo Kolhidu. On je ostao da čuva Arga, pa kad mu je čekanje dojadilo, on ljutit dođe u Mirinu i lupajući svojom batinom u vrata od kuće do kuće, pokupi svoje drugove i pozva ih da se vrate svom zadatku. On ih ubrzo natera da krenu prema obali; i te iste noći zaploviše prema Samotraki, gde su bili posvećeni u misterije Persefone i njenih slugu Kabeira, koji su spasavali mornare od brodoloma.3
e) Kad su Lemljanke kasnije otkrile da je Hipsipila prekršila zakletvu i spasla Toanta, one je prodadoše kao robinju kralju Likurgu od Nemeje. Toanta su inače talasi izbacili na ostrvo Sikin i kasnije je vladao Tauriđanima. Ali neki kažu da su gusari iz Trakije napali grad Mirinu i zarobili Hipsipilu. Kad je postao mladić, Eunej je očistio ostrvo od greha i krvi, a obred kojim je to postigao izvodio se uvek u vreme godišnje svetkovine Kabeira; devet dana su sva domaća ognjišta na Lemnu bila zagašena i prinosile su se žrtve mrtvima, a zatim je doneta nova vatra brodom sa Apolonovog oltara na ostrvu Del.4
f) Argonauti otploviše dalje i ostaviše Imbar s desne strane. Pošto im je bilo poznato da kralj Laomedon iz Troje dobro čuva prilaz Helespontu i ne dozvoljava nijednoj grčkoj lađi da prođe, oni se kroz moreuz provukoše noću, dočepavši se tračke obale i stigoše živi i zdravi u Mramomo more. Približujući se zemljištu Doliona, oni pristadoše uz stenovito poluostrvo Arkton, čiji se vrh zove Dindin. Tu ih je lepo dočekao kralj Kizik, sin Ajneja, nekadašnjeg Heraklovog saveznika, koji se upravo beše oženio Kleitom iz frigijske Perkote i srdačno ih pozvao da se pridruža svadbenoj gozbi. Dok je veselje još trajalo, neki šestoruki džinovi, sinovi Majke Zemlje, napadoše čuvare Arga, bacajući se na njih drvljem i stenjem sa unutrašnje strane poluostrva, ali se čuvari odbraniše.
g) Posle toga Argonauti posvetiše svoje kameno sidro Ateni i smestiše ga u njen hram, gde se i danas nalazi, pa uzevši sa sobom na brod teže sidro, srdačno ispraćeni, odveslaše u pravcu Bosfora. Iznenada ih zahvati snažan severoistočni vetar te su odmicali vrlo sporo, tako da Tifije odluči da se ukotve nasumce, u potpunom mraku, tako da ih još dok su se iskrcavali, napadoše dobro naoružani ratnici. Tek pošto pobediše napadače u žestokoj bici, ubivši nekolicinu, a nateravši u bekstvo ostale, Jason utvrdi da se nalaze na istočnoj obali Arktona i da plemeniti kralj Kizik, koji je od Argonauta mislio da su gusari, leži mrtav pred njegovim nogama. Kad Kleita ču vest, ona polude od bola i obesi se, a Nimfe na njenom grobu plakahu tako tužno da on njihovih suza poteče česma koja nosi Kleitino ime.
h) Argonauti održaše pogrebne igre u Kizikovu čast, ali su ostali zbog lošeg vremena još nekoliko dana. Najzad vodomar zaleprša iznad Jasonove glave i odlete cvrkućući na provu Arga; na to Mops, koji je razumevao jezik ptica, objasni da će sve biti u redu ako umilostive Boginju Reu. Ona je udesila da Kizik pogine kako bi osvetila svog svetog lava, koga je on ubio na Gori Dindim, a sada se uvredila i na Argonaute što su napravili onakav pokolj njene šestoruke braće rođene od Zemlje. Da bi je umilostivili, oni joj posvetiše kip koji je Arg izrezao od jednog prastarog čokota vinove loze, pa su u punoj ratnoj opremi igrali na vrhu planine. Rea je primila znake njihove odanosti: ona načini da iz obližnje stene šikne izvor koji kasnije dobi Jasonovo ime. Tada se diže povoljan vetar i oni produžiše put. Dolionci ipak nastaviše žalost još čitav mesec dana, pri čemu nisu palili vatre ni jeli kuvanu hranu, običaj koji se nastavio u vreme Kizikovih igara.5

1. Apolonije sa Roda: I, 317;
2. Apolonije sa Roda: I, 1—607; Herodot: VI, 138; Apolodor: I, 9, 17, Argonauttca Orphica 473; Valerije Flak: Argonautica II, 77; Higin: Fabula 15;
3. Homer: Ilijada VII, 468, uz sholijast; Statije: Tebaida VI, 34; Apolonije sa Roda: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Valerije Flak: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Sofoklovi fragmenti 11, 51, izd. Pearson;
4. Apolodor: III, 6, 4; Higin: loc. cit.; Filostrat: Heroika XX, 24;
5. Prvi vatikanski mitograf: 49; Apolonije sa Roda: I, 922 i 935—1077; Argonautica Orphica 486; Valerije Flak: Argonautica II, 634; Higin: Fabula 16.
*
1. Po Homeru je dokaz da je Jason svratio na Lemno to što je Eunej, koji je vladao ostrvom u vreme trojanskog rata, bio Jasonov sin; i zato što je Eufem, jedan drugi Argonaut, izrodio Leukofana (»belolikog«) s jednom Lemljankom (Ceces: O Likofronu 886; Sholijast o Pindarovim Pitijskim odama IV, 455) i tako postao rodonačelnik kirenske dinastije koja je dugo vladala. Lemljanski pokolj govori o tome da su ostrvljani bili pod vlašću žena kojima su pomagale oružane sveštenice, što je primećeno i u nekim libijskim plemenima u Herodotovo vreme (vidi 8, 1), i da su helenski gosti mogli da shvate ovu anomaliju jedino kao ženski otpor. Mirina je ime njihove Boginje (vidi 131, 3). Možda je za lemljanske žene rečeno da smrde zato što su poslovale oko sinjavice, koju su njihovi trački susedi upotrebljavali za tetoviranje. Ova sinjavica širi tako užasan smrad da nagoni na gađenje i povraćanje. I porodice u Norfolku koje gaje ovu biljku prinuđene su da stupaju u međusobne brakove.

2. Samotraka je bila versko sedište Helade i oni koji su bili upućeni u Misterije Boginje Mesec — tajnu koju su dobro čuvali — imali su pravo da nose purpurnu amajliju (Apolonije sa Roda: I, 197; Diodor sa Sicilije V, 49) kao zaštitu od opasnosti svih vrsta, a naročito od brodoloma. Filip Makedonski i njegova žena Olimpija bili su posvećeni u ove misterije (Aristofan: Mir 277, sa sholijastom); Cezar Germanik nije mogao da učestvuje u misterijama zbog lošeg predskazanja i ubrzo posle toga je umro (Takit: Anali II, 54). Za neke bronzane posude sa Samotrake smatra se da su bile posvećeni pokloni Argonauta.

3. Reina braća, šestoruki od Zemlje rođeni, verovatno su uzeti sa slika koje prikazuju rutave ljude obučene u medveđu kožu sa raširenim šapama. Priča o Kizikovoj smrti pod onakvim okolnostima potvrđuje davnašnje predanje o gusarenju po Crnom moru; tako ona ima malo veze sa godišnjim gašenjem vatre u Kiziku kao što i pokolj na Lemnu nema veze sa sličnim obredom u Mirini za vreme devetodnevne proslave Kabeira. Na izmaku godine, kad se žrtvuje sveti kralj, bio je običaj u mnogim kraljevinama da se gase domaća ognjišta, a ponovno paljenje vatre predstavljalo je jedan od obreda prilikom ustoličenja novog kralja.

4. Ubistvo Reinog lava verovatno znači potiskivanje njenog kulta u Kiziku u korist Olimpljana.

5. Halkioni su glasnici morske   boginje   Alkione   (»kraljice zaštitnlce od bure« — vidi 45, 1—2).

150 HILA, AMIK I FINEJ

Na Heraklov podstrek, Argonauti počeše da se takmiče ko može najduže da vesla. Posle mnogo napornih časova, ublažavanih jedino Orfejevom lirom, Jason, Dioskuri i Herakle ostadoše sami na veslima, pošto su im drugovi, jedan po jedan, priznavali da su potučeni. Kastorova snaga poče da jenjava, a Polideuk, koji nije mogao drukčije da ga navede da se okani veslanja, napusti svoje veslo. Jason i Herakle, medutim, produžiše da gone Argo, sedeći na suprotnim stranama broda, dok najzad Jason ne pade u nesvest kad stigoše do ušća reke Hij, u Misiji. Gotovo istog trenutka Heraklovo veslo puče. On se obazre oko sebe ljut i pun prezira, a njegovi umorni drugovi, ubacivši ponovo svoja vesla u žlebove, izvukoše Argo na žalo kraj ušća.
b) Dok su pripremali večeru, Herakle ode da potraži drvo koje bi moglo da mu posluži za novo veslo. On iščupa iz korena jednu ogromnu jelu, ali kad ju je dovukao do logora da bi je istesao pored logorske vatre, rekoše mu. da se Hila, koga su poslali sat ili dva ranije da donese vodu sa obližnjeg kladenca Pege, još nije vratio i da je Polifem otišao da ga traži. Hila je bio Heraklov ljubimac i miljenik otkako mu je umro otac Tejodamant, kralj Driopljana, koga je Herakle ubio zato što je odbio da mu pokloni vola iz jarma.
Vičući »Hila! Hila!« Herakle pohita u šumu i uskoro srete Polifema, koji mu reče: »Avaj, čuo sam Hilu kako priziva u pomoć i potrčao u pravcu otkuda je dolazio njegov glas. Ali kad sam došao do Pege, nisam našao ni traga od neke borbe bilo sa nekom životinjom, bilo sa neprijateljem. Našao sam samo njegov vrč za vodu prazan pored jezera.« Herakle i Polifem tragahu celu noć terajući svakog stanovnika Misije koga su sreli da im se pridruži — ali bez uspeha; dogodilo se, naime, da su se Driopa i njene sestre Nimfe sa kladenca Pege zaljubile u Hilu i namamile ga da živi s njima u podzemnoj pećini.
c) U zoru se diže povoljan vetar, pa pošto se ni Polifem ni Herakle nisu vraćali, iako su ih svi redom zvali, sve dok se nije čuo odjek sa planine, Jason naredi pokret. Ta odluka beše propraćena glasnim negodovanjem i što se više Argo udaljavao od obale, to sve glasnije neki Argonauti optuživahu Jasona da je ostavio Herakla kako bi mu se osvetio zbog poraza u veslanju. Oni čak pokušaše da nateraju Tifita da vrati brod, ali se Kalaid i Zet usprotiviše i zato ih je Herakle kasnije na ostrvu Ten ubio i na njihov grob postavio kamen ljuljac.
d) Pošto je zapretio da će opustošiti Misiju ako njeni stanovnici ne produže da tragaju za Hilom, živim ili mrtvim, Herakle preduze uspešan pohod na Troju, a onda produži svoja dela; Polifem se nastani u blizini Pege i podiže grad Krisu, u kome je vladao dok ga Halabljani nisu ubili u borbi.1 Zbog Herakla, stanovnici Misije su otada prinosili žrtve jednom godišnje u Prusi, blizu Pege; njihovi sveštenici bi tri puta glasno zovnuli Hilu po imenu, a vernici bi se pravili da ga traže po šumi.2
c) Hila je uistinu doživeo istu sudbinu kao i Bormo, ili Borimo, Upijev sin, rnarijandinski mladić neobične lepote, koji je jedanput, u vreme žetve, otišao na bunar da donese vode žeteocima. Njega su, takođe, Nimfe namamile u bunar i nikada se više nije vratio. Seosko stanovništvo u Bitiniji održavalo je uspomenu na njega pevajući u vreme žetve tužne pesme uz pratnju svirale.3
f) Zbog toga neki ne drže mnogo do priče o Hili i tvrde da je to, u stvari, priča o Bormu, a da su Herakla odmah na početku plovidbe ostavili u magnezijskoj Afeti u blizini Pegase kad se iskrcao na obalu po vodu, zato što je proročko brodsko rebro na Argu objavilo da je suviše težak za brod. Drugi naprotiv, tvrde da je Herakle dospeo do Kolhide i bio na čelu Argonauta celo vreme.4
g) Zatim Argo stiže na ostrvo Berbik, takođe u Mramornom moru, kojim je vladao kralj Amik, Posejdonov sin. Amik je držao da je veliki majstor u pesničenju i imao je običaj da nepoznate strance izaziva na takmičenje u pesničenju, što se uvek svršavalo rđavo po došljake. Međutim u slučaju da neko ne prihvati njegov izazov, Amik bi ga bez milosti bacao sa velike stene u more. On i sad stupi pred Argonaute i odbi da im da hranu i piće dok jedan od njihovih prvaka ne pristane da se sretne s njim na borilištu. Polideuk, koji je u pesničenju pobedio na Olimpijskim igrama, dragovoljno koraknu napred i navuče rukavice od neštavljene kože koje mu je ponudio Amik.
h) Amik i Polideuk dohvatiše se na cvetnoj poljani nedaleko od obale. Amikove rukavice behu nabijene gvozdenim klincima, mišići mu na rutavim rukama izgledahu kao džinovski obluci prekriveni morskim algama. Bio je daleko teži i nekoliko godina mlađi, ali Polideuk se u početku borio oprezno i poput bika izbegavao Amikove nalete te ubrzo otkri slabe strane Amikove odbrane i ne prođe mnogo vremena a Amik ispljunu krv iz oteklih usta. Posle jedne duže runde, u kojoj ni jedan od njih nije pokazivao ni najmanje znake malaksalosti i umora, Polideuk savlada Amikovu odbranu i udari ga po nosu direktom leve ruke, pa nastavi da ga nemilosrdno obasipa udarcima sa obe strane i propisno mlati. Sav u bolovima i očajanju, Amik ščepa Polideukovu levu pesnicu i povuče snažno svojom levom rukom kako bi onemogućio Polideuku da zamahne moćnom desnicom, ali se Polideuk naglo istrgne te tako izbeže Amikov udarac. Onda zadade protivudarac Amiku, desnom pesnicom u uvo, pa još jedanput raspali malo više te razbi Amiku kosti na slepoočnici i tako ga najzad ubi.
i) Kad su ugledali svog kralja mrtvog, Bebrici skočiše k oružju, ali Polideukova hrabra družina lako ih savlada i opljačka kraljevski dvor. Da umilostivi Posejdona, Amikovog oca, Jason tada prinese žrtvu paljenicu od dvadeset crvenih bikova iz plena.5
j) Sledećeg dana se Argonauti ponovo navezoše na more i prispeše u Salmidesu na istočnoj obali Trakije, gde je vladao Finej, Agenorov sin. Njega su bogovi lišili očnog vida zato što je isuviše tačno proricao budućnost, a napadale su ga i Harpije, gnusna krilata ženska stvorenja, koja su doletala u dvor u vreme svakog obroka i grabila hranu sa trpeze, a ono što ne bi pojele, zagadile bi tako da se nije moglo jesti. Jedna se od Harpija zvala Ajlopa, a druga Okipeta.6 Kad je Jason zatražio savet od Fineja kako da osvoji zlatno runo, on mu reče: »Najpre me oslobodi Harpija!« Finejeve sluge postaviže trpezu za Argonaute, ali se na nju odmah sručiše Harpije, po navici. Međutim, Kalaid i Zet, krilati sinovi Borejevi, poleteše s mačevima u rukama i počeše da ih gone po vazduhu daleko čak preko mora. Neki kažu da su sustigli Harpije na Strofadskim ostrvima, ali da su im poštedeli život kad su se one okrenule i molile za milost, jer je Irida, Herina glasnica, posredovala i obećala da će se one vratiti svojoj pećini na planini Dikta na Kreti i da nikada više neće uznemiravati Fineja. Drugi kažu da se Okipeta zadržala na ostrvima a Ajlopa je odletela i udavila se u Peloponeskoj reci, koja je po njoj nazvana Harpija.
k) Finej pouči Jasona kako da plovi po Bosforu i dade mu podrobno obaveštenje o vremenu, zatim o gostoljubivosti i dobroj i zloj sreći kojoj se može nadati na putu za Kolhidu, zemlju koju su najpre kolonizirali Egipćani, a koja leži na krajnjem istoku Crnog mora, u senci Kavkaskih planina. Finej dodade: »A kad se jednom domogneš Kolhide, onda se uzdaj samo u Afroditu!«7
l) Finej se beše najpre oženio Kleopatrom, sestrom Kalaida i Zeta, a zatim posle njene smrti, Idajom, skitskom princezom. Idaja je bila ljubomorna na Kleopatrina dva sina i podmetnula je lažne svedoke da ih optuže za razna zlodela. Kalaid i Zet, međutim, sluteći zaveru, otkriše Fineju istinu i oslobodiše sestriće zatvora, gde su bili pod jakom skitskom stražom; Finej nije samo vratio ugled svojim sinovima, već je i Idaju vratio nazad njenome ocu.8
m) Ima ih koji tvrde da su Fnieja bogovi oslepili posle posete Argonauta, zato što im je dao proročke savete.9

1. Apolonije sa Roda: I, 1207; Teokrit: Idile XIII; Argonautica Orphica 646; Valerije Flak: Argonautica III, 521; Higin: Fabula 14; Apolodor: I, 9, 19;
2. Teokrit: Idile XIII, 73; Strabon: XII, 4, 3; Antonije Liberal: Preobraženja 26;
3. Atenaj: XIV, 820; Ajshil: Persljanci 941; Sholijast uz Dionisijev Opis Zemlje 791; poluks: IV, 54;
4. Herodot: I, 193; Apolodor: I, 9, 19; Teokrit: Idile XIII, 73;
5. Apolodor: I, 9, 20; Apolonije sa Roda: II, 1; Teokrit: Idile XXII, 27; Argonautica Orphica 661; Valerije Flak: Argonautica IV, 99; Higin: Fabula 17; Laktantije o Statijevoj Tebaidi III, 353;
6. Apolodor: I, 9, 21; Hesiod: Teogonija 265—9;
7. Herodot: II, 147; Apolodor: loc. cit.; Apolonije sa Roda: II, 176; Valerije Flak; Argonautica IV, 22; Higin: Fabula 19; Prvi vatikanski mitograt 27; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 209;
8. Diodor sa Sicilije: IV. 44;
9. Apolodor: loc. cit.
*
1. U legendi iz Jolka o putu na istok, na Crno more, Herakle je možda i predvodio pohod, ali ne i u legendi o putu Minijaca na zapad do Istre. Priča o nestanku Hile izmišljena je da bi se objasnio misijski ritual koji se izvodio u Prusi, u blizini Pege, čak i u vreme Rimljana. Tim ritualom se žali za Adonidom Šumskim. Hilu je u rukama Driope i njenih Nimfi očekivala sudbina Leukipova (vidi 21, 6), Aktajonova (vidi 22, i), Orfejeva (vidi 28, d) ili bilo kog svetog kralja hrastovog kulta, naime da ga raščereče i pojedu divlje žene koje se posle toga očiste od greha na izvoru i objave da je on zauvek nestao. ''Driopa'' znači ''detlić'', ptica koja kljunom udara o hrastovo deblo i izgleda kao da traži Hilu, a on je poreklom iz Driopa; smatralo se da ta ptica donosi vlažno vreme (vidi 56, 1); glavni cilj ove žrtve bio je da se prizovu jesenje kiše. Herakle se, kao novi kralj, morao i sam pretvarati da traži svog prethodnika. Bormo ili Borimo, je verovatno samo oblik od Brima, Brimovog sina (vidi 24, 6).

2. Priča o Amiku se, po svoj prilici, isprela sa ikone koja je prikazivala pogrebne igre koje bi se održale pošto bi starog kralja bacili sa stene (vidi 96, 3 i 6). Pesničenje, sport koji se negovao na Kreti, pominje se u Ilijadi i Odiseji i izgleda da je bilo čist sport i da ga suparništvo gradova na olimpijskim igrama nije pretvorilo u profesionalizam. Rimski borci pesnicama upotrebljavali su prstenje i rukavice sa klincima, a ne tradicionalne rukavice od neštavljene kože; Teokrit se u svom stručnom opisu borbe Polideuka i Amika vajka i žali za prošlom slavom na ringu. Harpije su prvobitno oličenja kretske boginje smrti kao vihora (Homer: Odiseja I, 241 i XX, 66 i 67), ali u ovom kontekstu pojavljuju se kao svete ptice zmajevi ili morski galebovi kojima su Tračani redovno ostavljali hranu. Diodor sa Sicilije, kad opisuje posetu Argonauta Finejevom dvoru, brižljivo izbegava da pomene Harpije, jer se boji da ih ne rasrdi, nego kaže da je druga žena Finejeva, Skićanka, varala slepog muža, pričajući mu da Harpije uništavaju i odnose hranu, a zagađuju onu što ostavljaju, dok su to, u stvari, sluge izvršavale njena naređenja. Finej je polako umirao od gladi kad su Kalaid i Zet — braća njegove prve žene — otkrili šta je u pitanju i oslobodili svoje sestriće iz zatvora, u koji ih je poslao Finej po nagovoru svoje druge žene.

3. Strofade su ostrva koja se tako zovu. zato što su u njihovoj blizini vetrovi mogli da okrenu brodove što su se približavali njihovim obalama u suprotnom pravcu.

4. Kameni ljuljci su ogromni obluci pažljivo stavljeni u ravnotežu, tako da se ravnomerno zaljuljaju na najmanji impuls. To su spomenici na grobovima za koje kažu da su ih postavile izbeglice iz Libije, pred kraj trećeg milenijuma. Ima ih još nekoliko u Komvolu i Devonu, a ostale su poskidali dokoni vojnici ili turisti. Posvećivanje kamena ljuljca Kalaidu i Zetu, krilatim sinovima Borejevim, kazuje da su duhovi junaka pozvani da u obličju vetra pokrenu kamen i tako usmrte žrtvu koja je stavljena u podnožje kamena.

151 OD SIMPLEGADA DO KOLHIDE

Finej je upozorio Argonaute na strašne stene koje se zovu Simplegade, ili Plankte, i koje neprestano obvijaju morskom maglom brodove čuvajući prilaz Bosforu. Kad brod pokuša da prođe između stena, one se spajaju i mrve ga. Finej je, međutim, posavetovao Eufema da pusti golubicu ili, po drugima, čaplju da leti ispred Arga. Čim su se stene sklopile iščupavši nekoliko pera iz ptičjeg repa i ponovo se razdvojile, Argonauti zaveslaše snažno, pa, uz pomoć Atene i Orfejeve lire, proleteše izgubivši pri tom samo ukras sa zadnjeg dela broda. Posle toga su, prema predskazivanju, stene ostale učvršćene na dvema obalama moreuza, pa, iako je snažna struja činila sve da vladanje brodom učini nemogućim, Argonauti prionuše na vesla savijajući ih gotovo u luk i uploviše u Crno more čitavi.1
b) Ploveći južnom obalom, uskoro dotakoše maleno ostrvo Tiniju, gde ih je Apolon udostojio da im se prikaže u svojoj bleštavoj božanskoj slavi. Orfej odmah podiže oltar i žrtvova na njemu divlju kozu Apolonu Svitanja. Na njegov zahtev Argonauti se zakleše da ne napuštaju jedan drugog u opasnostima, a u spomen te zakletve podignut je na ostrvu hram Harmoniji.
c) Odatle su otplovili u grad Marijandin — čuven po provaliji iz koje je Herakle izvukao psa Kerbera iz Podzemnog sveta — gde ih je kralj Lik toplo primio. Vest da je njegov neprijatelj kralj Amik mrtav već je bila dospela do Lika, i on sa zahvalnošću ponudi Argonautima svoga sina Daskila da ih vodi na njihovom putovanju pored obale. Sledećeg dana, baš kad su se spremali za iskrcavanje, vidovitog Idmona napade razjareni vepar sklonjen u trsci pored reke Lik i zabi mu zube duboko u bedro. Idaj priskoči u pomoć Idmonu i kad vepar napade ponovo, Idaj ga nataknu na mač; međutim, Idmon je iskrvario te umre uprkos svoj njihovoj pažnji i nezi. Argonauti su ga žalili tri dana. Zatim se razbole Tifit i umre, a drugovi mu behu obrvani bolom dok podizahu nad pepe-lom humku pored one koju su podigli Idmonu. Prvi se ponudi Veliki Ankaj, a za njim i Ergin, Nauplije i Eufem, da zamene Tifita kao kormilara, izabraše Ankaja, i to se pokaza kao dobro.2
d) Od Marijandine nastaviše plovidbu na istok, jedreći mnogo dana, dok nisu stigli u Sinop u Paflagoniji. Grad Sinop je dobio ime po kćeri rečnog boga Asopa. Zeus, koji se beše u nju zaljubio, obeća joj poklon po želji. Sinopa mudro izabra nevinost, nastani se u Sinopu i provede ostatak života u srećnoj usamljenosti. U Sinopi Jason nađe popunu za tri upražnjena mesta na klupama; to behu braća Dejleont, Autolik i Flagije iz Trike, koji behu pošli sa Heraklom u pohod na Amazonke, ali su se slučajno odvojili od njega, pa su sada lutali po tim udaljenim krajevima.
e) Argo zatim zaplovi pored zemlje Amazonki i pored zemlje Halibljana, koji su prerađivali gvožđe; oni nisu obrađivali zemlju ni gajili stoku, već su živeli isključivo od zarade ostvarene livenjem gvožđa; zatim su prošli pored zemlje Tibarena, u kojoj je vladao običaj da muževi jauču dok im se žene porađaju; najzad prođoše i pored zemlje Mosineka, koji su živeli u drvenim dvorcima u grupnim brakovima, a upotrebljavali su veoma dugačke mačeve i bele štitove u obliku bršljanovog lista.3
f) Nedaleko od malog Arejevog ostrva, velika jata ptica počeše da nadleću Argo, izbacujući bronzana pera, od kojih jedno rani Ojleja u rame. Tada se Argonauti setiše šta im je Finej naložio da urade, pa staviše šlemove na glave i počeše da viču što ih je grlo nosilo: polovina ih je veslala dok je druga polovina branila veslače lupajući svom snagom mačevima o štitove. Finej ih je posavetovao da se iskrcaju na obalu ostrva, što oni i učiniše, oteravši ogromna jata ptica sve do jedne. Te noći su oni baš hvalili Finejevu mudrost kad se diže strahovita bura i baci na obalu, u blizini njihovog logora, četvoricu Ajoljana koji su plovili morem držeći se za balvan; pokazalo se da su ti brodolomci Kitizor, Argej, Frontid i Melanion, sinovi Friksa i Halkiope, kćerke kralja Ajeta iz Kolhide, što znači bliski rođaci mnogima od Argonauta. Oni behu doživeli brodolom na svom putu za Grčku, kuda su pošli da traže svoje pravo na Orhomensku kraljevinu njihovog deda Atamanta. Jason ih toplo pozdravi i svi zajedno prineše žrtve na crnom kamenu u hramu Areja, koji je podigla Amazonka Antiopa i na njemu jednom žrtvovala konje. Kad Jason. objasni da je njegov zadatak da vrati Friksov duh u Grčku i da povrati runo zlatnoga ovna na kome je on odjahao, Kitizor i njegova braća se nađoše u nedoumici. Iako su dugovali odanost uspomeni svog oca, oni su se bojali da svom dedu uskrate traženo runo. Ipak, šta su drugo mogli da učine nego da se pridruže svojim rođacima koji su im spasli živote.4
g) Argo je prolazio pored obale ostrva Filire, gde je Kron jedanput obležao Filiru, Okeanovu kćer, pa ga je u tom činu iznenadila Rea, na što se on pretvorio u pastuva i otkasao; Filira je rodila dete, pola čoveka-pola konja, a to je bio učeni Kentaur Hejron. Osećajući odvratnost da doji čudovište, Filira poče da se moli da je bogovi preobraze u nešto drugo i tako postade lepo lipovo drvo. Ali neki kažu. da se ovo dogodilo u Tesaliji, ili u Trakiji, a ne na ostrvu Filiri.5
h) Uskoro se Argonautima ukazaše obronci Kavkaza i oni uđoše u ušće široke reke Faside, koja je navodnjavala Kolhidu. Prosuvši prvo žrtvu livenicu od vina pomešanog sa medom bogovima Zemlje, Jason sakri Arga u skroviti vodeni rukavac i sazva ratni savet.6

1. Apolonije sa Roda: II, 329; Argonautica Orphica 683; Homer; Odiseja XII, 61; Herodot: IV, 85; Plinije: Istorija prirode VI, 32; Valerije Flak: IV, 561; Apolodor: I, 9, 22;
2. Apolonije sa Roda; II, 851—98; Argonautica Orphica 729; Ceces: O Likofronu 890; Valerije Flak: V, 13; Higin: Fabula 14 i 18; Apolodor: I, 9, 23;
3. Apolonije sa Roda: II, 846—1028; Valerije Flak: V, 108; Argonautica Orphica 738—46; Ksenofon: Anabaza V, 4, 1—32 i 5, 1—3;
4. Apolonije sa Roda: 11, 1030—1230;
5. Apolonije sa Roda: II, 1231—11; Higin: Fabula 138; Filargurije o Vergilijevim Georgikama III, 93; Valerije Flak: V, 153; Argonautica Orphica 747;
6. Apolonije sa Roda: II, 1030—1285; Argonautica Orphica 747—55; Valerije Flak: V. 153—83.
*
1. Lutajuće stene, ili Sudarne stene, ili plave stene skrivene morskom maglom, izgleda da su bile ploveće ledene sante iz ruskih reka koje su se otiskivale u Crno more; izveštaji o tim plovećim ostrvima dopunjavali su ionako obeshrabrujuće priče o Bosforu, gde struja koju pojačavaju velike ruske reke često dostiže brzinu od pet čvorova. Znalo se i za neka lutajuća ostrva u Baltičkom moru, jer su trgovci ćilibarom dospevali i tamo (vidi 170, 4).

2. Prazna grobnica koju su podigli grčki kolonisti u čast junaka Idmona i Tifita verovatno potvrđuje priču da su oni umrli na putu. Za Idmona se kaže da ga ja ubio divlji vepar, kao i kretskog Zeusa, Ankaja i Adonida — ranije svete kraljeve (vidi 18, 7). Ime Idmon (»onaj koji zna«) govori da je on imao proročko svetilište i Apolonije sa Roda ga zaista opisuje kao proroka.

3. Marijandina je ime izvedeno od Ma-ri-enna (sumersko značenje za »velika plodna Boginja neba«), odnosno Mirina, Aumari, ili Marijamna, dobro poznata kao Boginja na istočnom Sredozemlju. Chalybs je grčki »gvožđe«, a Halibljani izgleda da je bilo drugo ime za Tibarene, koji behu prvi prerađivači gvožđa za koje se zna. U Knjizi postanja X, 2, njihova se zemlja zove Tubal (Tubal = Tibar), a Tubal Kain označava Tibarene koji su došli iz Armenije u Kanaan sa Hiksovim hordama. Modificirani oblici tibarenske ''couvade'' održali su se u mnogim delovima Evrope. Običaji Mosineka koje opisuje Ksenofon — Anabasu Ksenofona proučavao je Apolonije sa Roda — veoma su slični onima škotskih Pikta i irskih Sidha, plemena koja su u Britaniju došla u bronzano doba iz oblasti Crnog mora.

4. Jasonov doživljaj sa pticama na Arejevom ostrvu, sadašnjem ostrvu Puga u blizini reke Kesab, potvrđuje da je Argo stigao tamo početkom maja; Argo je, mora biti, uplovio u Bosfor pre nego što je struja bila suviše jaka za krmanjenje i stigao do Puge u vreme velike prolećne seobe ptica sa Sinajskog poluostrva. Izgleda da je bezbroj iscrpljenih ptica koje su letele iznad planina Male Azije ka Volgi sleteo na svoje uobičajeno odmaralište ostrvo Pugu i da su se skupile i prosto prekrile palubu Arga i uplašile njegovu sujevernu posadu skoro do ludila. Prema Nikolovim Pticama Egipta, ove selice su »kliktavci, ševe, lunje, patke i barske ptice«, ali pošto je ostrvo bilo posvećeno Areju, njih su mitografi zamišljali kao ptice sa gvozdenim perima i neprijateljskim ponudama. Heraklov obračun sa stimfalskim pticama na ostrvu u istočnom delu Crnog mora verovatno je izveden iz doživljaja Argonauta, a ne obratno, kako se obično pretpostavljalo.

5. Hejronova slava kao lekara, naučnika i proroka doprinela je da ga smatraju Filirinim sinom (»lipa«); on se smatra Iksionovim potomkom (vidi 63, d). Cvet od lipe se u klasično vreme veoma mnogo upotrebljavao kao lek za oporavljanje; štaviše, lika, ili unutrašnje vlakno lekovitog drveta lipe, upotrebljavano je prilikom proricanja (Herodot: IV, 67; Ajlijan: Šarena istorija XIV, 12). Ostrvo Filira je dobilo ime po lipama koje tamo rastu a ne po nekakvim istorijskim vezama sa Tesalijom ili Trakijom. Nijedno od ovih priobalnih ostrva nije duže od stotinak metara.

6. Kolhida je danas poznata kao Gruzija, a reka Fasida kao Rion.

152 OTMICA RUNA

Na Olimpu su Hera i Atena zabrinuto raspravljale kako će njihov miljenik Jason osvojiti zlatno runo. Najzad su odlučile da se obrate Afroditi, a ona smisli da njen nevaljali mali brat Erot opčini Ajetovu kćer Medeju tako da strasno zavoli Jasona. Afrodita zateče Erota kako baca kocku sa Ganimedom i pritom ga stalno vara, pa ga zamoli da odapne jednu strelicu u Medejino srce. Kao nagradu, Afrodita mu obeća jabuku ukrašenu plavim prstenovima, nekadašnju igračku malog Zeusa, koja, kad se baci u vazduh, ostavlja trag kao zvezda padalica. Erot rado pristade da ga potkupe, a Afrodita obeća svojim drugaricama Boginjama da će podržavati Medejinu strast i drugim čarolijama.
b) U međuvremenu je na ratnom savetu, koji se održavao u vodenom rukavcu, Jason predložio da odu sa Friksovim sinovima do Aje, obližnjeg kolhidskog grada u kome je vladao Ajet, i da zatraže runo, pa ako budu odbijeni, da pribegnu sili. Svi prihvatiše taj predlog, a Augeja, Ajetov polubrat, pođe sa družinom. Oni dođoše na domak Aje obalom reke preko Kirkinog groblja, gde su leševe muškaraca uvijene u neštavljenu goveđu kožu ostavljali na vrhovima brda pticama za hranu — Kolhiđani su sahranjivali samo žene. Aja im se ukaza u bleštavom sjaju sa brega posvećenog Ajetovom ocu Heliju, koji je tu imao štale za svoje konje. Hefajst je sagradio kraljevski dvor iz zahvalnosti Heliju što ga je spasao kad su ga džinovi pobedili prilikom napada na Olimp.
c) Prva žena kralja Ajeta, kavkaska Nimfa Asterodeja, majka Halkiope, Friksove udovice, i Medeje, Hekatine sveštenice-čarobnice, beše umrla još pre nekoliko godina, a njegova druga žena Ejdija rodila mu je sina Apsirta.
d) Kad se Jason i njegovi drugovi približiše dvoru, sretoše Halkiopu, koja se iznenadi kad vide Kitizora i ostalu trojicu svojih sinova da se tako brzo vraćaju, ali kad ču njihovu priču, ona zahvali Jasonu što ih je spasao. Zatim se pojavi Ajet u pratnji Ejdije. On pokaza veliko nezadovoljstvo kad ih ugleda — jer se Laomedon beše obavezao da onemogući ulazak u Crno more svim Grcima — i zatraži od Ajgeja, svog omiljenog unuka, da mu objasni kako je došlo do ove nedozvoljene posete. Ajgej odgovori da je Jason, kome on i njegova braća duguju svoje živote, došao po zlatno runo po savetu jednog proročišta. Videći kako se na Ajetovo lice navlači gnev, on odmah dodade: »Kao naknadu ovi plemeniti Grci su spremni da podvrgnu vašoj vlasti Sauromante.« Ajet se jetko nasmeja, a zatim zapovedi Jasonu i Ajgeju, koga nije hteo da prizna za brata, da se vrate odakle su došli, jer će im inače skratiti jezike i saseći ruke.
e) U tom trenutku iz dvorca izađe princeza Medeja, pa kad mu Jason odgovori učtivo i skromno, Ajet, nekako postiđen, odluči da prepusti runo Argonautima, ali pod nemogućim uslovima. Jason je morao da ujarmi dva bika plamenog daha sa gvozdenim kopitima koja je iskovao Hefajst; da poore Arejevo polje i da ga zaseje zubima zmija koje je Ajetu dala Atena, nekoliko preostalih od onih koje je Kadmo posejao u Tebi. Jason je stajao nem, u nedoumici kako da izvrši tako nečuvena dela, kad Erot uperi jednu od svojih strela i ona se sve do pera zabode Medeji u srce.
f) Kada je te večeri Kalkiopa ušla u Medejinu sobu da osigura njenu podršku i pomoć Kitizoru i njegovoj braći, ona zateče Medeju do ušiju zaljubljenu u Jasona. Pošto se Halkiopa prihvati da bude posrednik, Medeja rado pristade da pomogne Jasonu da ujarmi bikove sa vatrenim dahom i osvoji runo, ali pod uslovom da otplovi s njim na Argu kao njegova žena.
g) Jason prihvati ponudu i zakle se Medeji svim bogovima sa Olimpa na večnu vernost. Ona mu ponudi zatvoreni sud sa melemom spravljenim od kao krv crvene tečnosti kavkaskog šafrana, koji će ga zaštititi od plamenog daha bikova; taj cvet, koji sadrži u sebi melem, prvi put je nikao iz Prometejeve krvi. Jason primi bočicu sa zahvalnošću, pa pošto je prineo žrtvu livenicu u medu, otčepi posudu i njenorn sadržinom namaza telo, mač i štit. Sada je bio u stanju da savlada i upregne bikove u jaram. Orao je vasceli dan, a u sumrak poseja zube, iz kojih odmah nikoše naoružani ljudi. On nahuška jedne na druge, bacivši među njih kamen razdora kao što je Kadmo učinio u sličnoj situaciji. Oni se pobiše, a Jason zatim lako izađe na kraj sa ranjenicima.
h) Ali kralju Ajetu nije bilo ni na kraj pameti da se rastavi od runa i sramno poreče ceo dogovor. On zapreti da će spaliti Argo, koji je sada bio ukotvljen kod Aje, i da će saseći posadu; ali Medeja, kojoj se beše, nimalo mudro, poverio, povede Jasona i njegove drugove Argonaute u Arejev zabran, udaljen nekih šest milja. Tamo je runo visilo o drvetu, koje je čuvao gadan besmrtni zmaj. On je mogao da se obavije oko sebe hiljadu puta, a bio je veći od samog Arga, a rođen je iz krvi čudovišta Tifona, koga je uništio Zeus. Medeja umiri čudovište svojom mađijom, pa uzevši tek ubrani izdanak smreke, poprska mu oči kapima za uspavljivanje. Jason kradimice otkači runo sa bukovog drveta, pa zajedno požuriše prema obali, gde ih je čekao Argo.
i) Ali Arejevi sveštenici su već digli uzbunu i u borbi koja se vodila u trku, Kolhiđani raniše Ifita, Meleagara, Arga, Alalantu i Jasona. Ipak svi Argonauti uspeše da se dočepaju palube svog broda i zaveslaju snažno, te tako nagoše u beg pred Ajetovim galijama. Jedino je Ifit podlegao ranama; Medeja uskoro isceli ostale melemom koji je sama izumela.1
j) Sauromati, koje je Jason hteo da pokori, behu potomci Amazonki, koje je Herakle zarobio u vreme svog devetog dela i natovario ih na tri broda; one su polomile okove i poubijale mornare postavljene da ih čuvaju pa, kako ništa nisu znale o plovidbi, vetar ih je nosio sve do Bosfora, gde su se iskrcale kod Kremne na zemlju slobodnih Skita. Tu su pohvatale krdo divljih konja, zauzdale ih, pojahale i počele da pustoše zemlju. Uskoro su Skiti otkrili po poginulima da su osvajači u stvari žene, te poslaše grupu mladih ljudi da ponude Amazonkama ljubav umesto rata. Pogodbu nije bilo teško postići, ali Amazonke pristadoše da se udaju za njih jedino pod uslovom da se pomere do istočne obale reke Tanaide, gde su njihovi potomci Sauromati otada živeli, držeći se izvesnih običaja Amazonki, na primer običaja da svaka devojka pre no što nađe sebi muža, mora u borbi da ubije bar jednog muškarca.2

1. Apolodor: I, 9, 23; Apolonije sa Roda: II, 1260 — IV. 246; Diodor sa Sicilije: IV, 48, 1—5; Valerije Flak: V, 177 — VIII. 139; Higin: Fabula 22: Pindar:  Pitijske ode IV, 221; Ovidije: Metamorfoze VII, 133—9; Plutarh O rekama V, 4; Argonautica Orphica 755—1012;
2. Herodot: IV. 110—17.
*
1. Ovaj deo legende sadrži primitivni mit o zadacima koje je kralj postavljao pred Diomeda kad je Diomed izrazio želju da se oženi njegovom kćerkom.

2. Afroditine ljubavne čini, koje tako brižljivo opisuje Teokrit (Idile II, 17), upotrebljavale su se širom Grčke, čak u Sokratovom krugu (Ksenofon: Memorabilia. III, 11, 17). Pošto vijoglava boravi u vrbama, sikće kao zmija i leže bela jaja, ona je posvećena mesecu; Ija (»mesec«) slala je vijoglavu sa porukama zaljubljenome Zeusu (vidi 56, a). Jedno od njemu dobro poznatih naziva u Evropi je ''Kukavičina druga'', a kukavica se javlja u priči o Zeusovim udvaranju Mesečevoj Boginji Heri (vidi 12, a). Paljenje vatre trenjem bila je čarolija koja izaziva ljubav — kao što engleska reč punk znači i samokres i bludnica. Erot sa bakljama i strelama je posthomerski, ali u vreme Apolonija sa Roda njegovo nepristojno ponašanje i Afroditino očajanje bili su literarna šala (vidi 18, a), koju je Apulej uzdigao na umetnički nivo u Kupidu i Psihi.

3. Običaj u Kolhidi da se pokojnikovo telo uvije u kožu i stavi na vrh vrbe podseća na običaj Parsa da leševe ostave pticama grabljivicama za hranu, da spaljivanjem leševa ne bi oskrnavili vatru koju su smatrali svetim darom sunca. Apolonije sa Roda to pominje, izgleda, da bi naglasio koliko je Peliji stalo do Friksovog duha: pošto je bio Grk, on nije smatrao da je to dostojan pogrebni odred. Ajetovi bikovi koji su bljuvali vatru podsećaju opet na bronzane bikove u kojima su žive zarobljenike pekli Falari iz Agrigenta, kolonije na Rodu, verovatno u čast svog boga Helije, čiji je simbol bio bronzani bik (Pindar: Pitijske ode I, 185, sa sholijastom); međutim, posejani ljudi s kojima je Jason imao posla, potpuno su nespojivi s pričom. Iako je izgledalo ubedljivo da se kanaanski stranac Kadmo bori sa domorocima Pelazgima kad je osvajao Bojotiju (vidi 58, g), Jasona kao meštanina i kandidata za kraljevski presto je pre trebalo poslati da ore, poseje i požanje žetvu u istom danu (vidi 148, 5) — što je ritualni odred lako izvodljiv usred leta — nego što su ga poslali da se rve sa bikom i vodi lažnu bitku protiv ljudi prerušenih u životinje. Njegovo osvajanje zlatnog runa može se uporediti sa Heraklovim dobavljanjem zlatnih jabuka, koje je takođe čuvao zmaj što nikada ne spava (vidi 133, a). Bar su četiri Heraklova dela predstavljala zadatke koje je trebalo da izvrši kandidat za presto (vidi 123, 1; 124, 2; 127, 1 i 129, 1).

4. U stvari, Jason i Herakle su ista ličnost kad je reč o ženidbenim zadacima koje su. imali da obave; tragovi i prvog i sedmog dela javljaju se prilikom ubistva Marijandinskog vepra i Kizikovog lava, što treba pripisati Jasonu. »Jason« je, dabome, bio naziv za Herakla.

5. Medejin kolhidski šafran je otrovni colchicum, koji se upotrebljavao kao pouzdan lek za kostobolju, a on to i jeste. Njegova opasna svojstva su pripisana Medejinim čarolijama.

6. Sauromati su bili konjički skitski strelci iz stepe (vidi 132, 6); nije nikakvo čudo što se Ajet nasmejao pomisli da bi Jason mogao da im se suprotstavi sa svojom teško naoružanom pešadijom.

153 UBISTVO APSIRTA

Postoje različite priče o Argovom povratku u Tesaliju, iako se u osnovi svi slažu da su Argonauti poslušali Finejev savet i zaplovili u pravcu suprotnom prividnom dnevnom kretanju sunca nad Crnim morem. Kad ih je Ajet sustigao nedaleko od ušća Dunava, Medeja je, kako neki kažu, ubila svoga polubrata Apsirta, koga je povela na brod, isekla ga na komade, koje je jedan po jedan bacala u brzu vodenu maticu. To svirepo ratno lukavstvo zadržalo je poteru zato što je Ajet bio prinuđen da traga za svakim komadom kako bi mogao da sahrani sina u Tomi.1 Pravo ime Medejinog polubrata kažu da je bilo Ajgijalej; jer »Apsirt«, u značenju »sručen«, beleži samo šta se dogodilo sa njegovim iskasapljenim udovima.2 Drugi smatraju da se zločin dogodio u samoj Aji i tvrde da je Jason. tada ubio i Ajeta.3
b) Najzaokrugljenija i najcelovitija priča je ipak ona po kojoj je Ajet poslao Apsirta u poteru za Jasonom. Kad je Apsirt stigao Arga pred ušćem Dunava, Argonauti odlučiše da Medeju iskrcaju na obalu obližnjeg ostrva posvećenog Artemidi, i da je ostave na čuvanje sveštenicama dok brigijski kralj ne presudi treba li ona da se vrati kući ili da pođe sa Jasonom u Grčku i kome treba da pripadne runo. Ali Medeja posla Apsirtu tajnu poruku sa lažnom vešću da je nasilno odvedena, moleći ga da je izbavi. Kad je on te noći došao na ostrvo i time prekršio dogovor, Jason ga je pratio i iz zasede oborio s leđa. Zatim mu je sasekao udove, tri puta liznuo krv koja je kapala i svaki put pljunuo da bi onemogućio njegov duh da ga i dalje progoni. Čim se Medeja ponovo ukrcala na Argo, Argonauti napadoše obezglavljene Kolhiđane, rasteraše njihovu malu flotu i pobegoše.4
c) Neki bi hteli da, posle Apsirtovog ubistva, Argo okrene jedra prema Fasidi u Kaspijskom moru, pa da odatle dospe u Indijski okean, zatim u Sredozemno more preko jezera Tritonide.5 Drugi smatraju da je Argo plovio Dunavom i Savom, pa zatim rekom Po, koja spaja Savu sa Jadranom;6 na Jadranu ih je zadesila bura pa su išli obalom Italije dok nisu stigli na Kirkino ostrvo Ajaju. Drugi opet govore da je Argo plovio uz Dunav, a zatim rekom Po i razlivenim tokovima velike reke Rone prispeo do Kirkinog ostrva.7
d) Ima ih čak koji smatraju da su Argonauti veslali uz reku Don sve do njenog izvora; zatim su prevukli brod suvim, do gornjeg rečnog sliva neke druge reke koja teče prema severu ka Finskom zalivu. Ili da su sa Dunava preneli brod do izvora reke Elbe, te su, nošeni njenim tokom, stigli u Jitland. Odatle su krenuli na zapad, prema Okeanu, prošli pored Britanije i Irske i stigli na Kirkino ostrvo, pošto su projedrili kroz tesnac Heraklovih stubova i oplovili špansku obalu i Galiju.8
e) To, međutim, nisu izvodljivi putevi. Istina je da se Argo vratio preko Bosfora, putem kojim je i došao, i da je prošao Helespont bez teškoća, jer Trojanci nisu više mogli da im prepreče prolaz. Herakle je, vraćajući se iz Misije, skupio flotu od šest brodova (koje su snabdeli saveznici Dolionci i Perkoteni) i plovio uz reku Skamandar pod okriljem mraka, pa iznenadio i uništio trojansku flotu. Onda se, uz pomoć svoje batine, probio do Troje i zahtevao od kralja Laomedonta kobile kralja Diomeda koje su se hranile ljudskim mesom i koje mu je Herakle ostavio na čuvanje nekoliko godina ranije. Kad Laomedont ne htede da čuje ništa o svemu tome, Herakle pobi i njega i sve njegove sinove, osim maloletnog Podarka, ili Prijama, koga postavi na upražnjeni presto.9
f) Jason i Medeja nisu se više nalazili na Argu. Argovo je proročko rebro još jedanput progovorilo i objavilo da ne želi da nosi nijedno od njih dvoje dok se ne očiste od ubistva na ušću Dunava. Tako oni krenuše kopnom za Ajaju, ostrvo Medejine tetke Kirke. To nije bila kampanijska Ajaja na kojoj je Kirka kasnije živela, već ostrvo na kome je ranije boravila. Medeja povede tamo Jasona putem kojim su godinama Hiperborejci donosili poklone uvijene u slamu na ostrvo Del. Kirka, kojoj dođoše kao pokajnici, uz gunđanje ih očisti od greha krvlju mlade krmače.10
g) Pošto su Kolhiđani koji su pošli u poteru za Argom dobili naređenje da se ne vraćaju bez Medeje i runa, pretpostavljajući da je ona otišla kod Kirke radi očišćenja od greha, nastaviše da gone Argo po Egejskom moru, oko Peloponeza, pa sve uz ilirsku obalu, oštroumno zaključivši da su Jason i Medeja ugovorili da brod dođe po njih na Ajaju.11
h) Neki ipak tvrde da je Apsirt u to vreme bio na čelu kolhidske flotile i da ga je Medeja uhvatila i ubila tek na jednom od ilirskih ostrva koje je tada nazvano Apsirtida.12

l. Apolodor: I, 9, 24; Ferekid. navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 223 i 228; Ovidije: Tristia III, 9; Stefan Vizantijski sub Tomeus; IV
2. Kikeron: O Prirodi bogova III, 19; Justin: XLII, 3; Diodor sa Sicilije:
3. Sofokle navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda IV, 228; Euripid: Medeja 1334; Diodor sa Sicilije. IV, 48;
4. Apolonije sa Roda: IV, 212—502;
5. Pindar: Pitijske ode IV, 250; Mimnerm, navodi ga Strabon 1 2 40;
6. Apolodor: I, 9, 24; Diodor sa Sicilije: IV, 56, 7—8-
7. Apolonije sa Roda: IV, 508—660;
8. Timaj, navodi ga Diodor sa Sicilije: IV, 56, 3; Argonautica Orphica
9. Diodor sa Sicilije: IV, 48; Homer: Odiseja XII. 69 i Ilijada V, 638
10. Apolodor: loc. cit., Herodot: IV, 33: Apolonije sa Roda: IV. 659—717:
11. Higin: Fabula 23; Apolodor: loc. cit.:
12. Strabon: VII, 5. 5.
*
1. Spajanje zapadnog sa istočnim putovanjem moglo je da zadovolji Grke dok im se poznavanje geografije nije proširilo, te je postalo nemoguće da se izglade glavni elementi u priči: naime osvajanje runa kod Fasida i očišćenje Medeje i Jasona od greha, koje je obavila Kirka koja je živela ili u Istri ili kraj zapadne obale Italije. Ipak, pošto nijedan istoričar nije hteo da uvredi čitaoce priznanjem da je čitav put besmislica, pretpostavljalo se da su se Argonauti vratili najpre Crnim morem preko Dunava, Save i Jadrana; zatim, kad su istraživači i putnici shvatili da Sava ne dopire do Jadrana, veza je verovatno postala reka Po, niz koju je Argo mogao da plovi; kad se kasnije otkrilo da je Dunav plovan samo do Gvozdenih vrata, i da se ne spaja sa rekom Po, smatralo se da je Argo prošao Fasidom u Kaspijsko more, pa dalje u Indijski okean (gde se druga Kolhida pružala obalom Malabara — Ptolemaj Hefajstionov: VIII, 1, 10), i najzad okeanskom strujom i jezerom Tritonidom.

2. Pošto se mogućnost ovakvog putovanja uskoro nije mogla prihvatiti, mitografi su pretpostavljali da je Argo plovio uz reku Don smatrajući da ona izvire u Finskom zalivu, odakle je Argo mogao oploviti Evropu i vratiti se u Grčku prošavši Gibraltar. Po drugima je Argo nekako stigao Dunavom do reke Elbe i zaplovio u domovinu duž obala Irske i Španije. Diodor sa Sicilije. koji je osećao da je Argo mogao da se vrati jedino kroz Bosfor, dakle putem kojim je i došao, raspravljao je o ovom problemu najrazboritije i tvrdio da je Ister (sada reka Dunav) često pogrešno shvatana kao Istrija, mala rečica koja se uliva u Jadran kod Trsta. Zaista, čak i u doba Avgusta, geograf Pomponije Mela je tvrdio (II, 3, 13 i 4, 4) da zapadni rukavac Dunava ''utiče u Jadran, uzburkan i žestok kao reka Po''. Otmica runa, potera koju su preduzeli Kolhiđani i smrt Apsirtova sve je to trebalo da se odigra na Severnom Jadranu. Ovidiju se više dopada da veruje da je Apsirt ubijen na ušću Dunava i sahranjen u Tomi, jer je sudbina odredila i njemu samom da umre u Tomi.

3. Kažu da je Ajaja (vidi 170, i—1 i 5) pripadala Hrisu Minijevom ocu i Friskovom pradedu; Chryses znači »zlatan«. Možda. su, u stvari, Minijci dobili zadatak da umire Hrisov a ne Friksov duh kad su pošli da osvoje runo. Prema onome što kaže Strabon, Friks je imao herojsko svetilište u Moshiji na Crnom moru, »gde se ovan nikada nije prinosio na žrtvu«. To će ipak biti kasnije ustanovljeno svetilište, u spomen i slavu agronautskog poduhvata. Rimljani su podizali hramove grčkim junacima i junakinjama i tako ih lažno uvodili u svoju nacionalnu istoriju.

4. Ime »Apsirt«, koje označava bacanje posmrtnih  ostataka u vodu, verovatno je bilo ime za Orfeja, koga su raščerečile Majnade (vidi 28, d).

5. Valerije Flak i Diodor sa Sicilije beleže da je Herakle Troju srušio kad je pošao na put, a ne na povratku ali to je izgleda greška.

154 ARGO SE VRACA U GRČKU

Prispevši na Korkiru, koja se tada zvala Drepana, Kolhiđani ugledaše Arga izvučenog na obalu na malom ostrvu prekoputa; posada je radosno proslavljala uspešan kraj svog poduhvata. Vođa Kolhiđana poseti kralja Alkinoja i kraljicu Aretu i u Ajetovo ime zatraži da im izruče Medeju i runo. Areta, koju je Medeja zamolila za zaštitu, cele noći nije dala Alkinoju da zaspi vajkajući se kako očevi loše postupaju sa svojim odbeglim kćerima: na primer Niktejeva svirepost prema Antiopi i Akrisijeva prema Danaji. »Čak i sada«, reče ona, »nesrećna princeza Metopa vene u Epejrotovoj tamnici po zapovesti svoga svirepog oca, kralja Eheta! Oslepili su je bronzanim klincima i dali joj da melje gvozdeno zrnevlje u teškom mlinu.« »Kad ovo zrnevlje postane brašno, povratiću ti vid«, rugao se otac sirotoj devojci. »Ajet je u stanju da isto tako varvarski postupi s divnom Medejom, ako mu ti pružiš priliku.«1
b) Areta najzad uspe da sazna kakvu će odluku Alkinoj objaviti sutradan: »Ako je Medeja još devica, vratiće se u Kolhidu; ako nije, onda je slobodna i može ostati pored Jasona.« Pošto se uverila da je Alkinoj čvrsto zaspao, Areta posla glasnika da opomene Jasona šta ga čeka i on se bez oklevanja oženi Medejom u pećini Markide, kćerke Aristaja i nekadašnje Dionisove dadilje.  Argonauti proslaviše svadbu raskošnom gozbom i zastreše postelju mladenaca zlatnim runom. I zaista, kad su ujutru čuli odluku, Jason izjavi da mu je Medeja žena. Kolhiđani niti su mogli da ispune Ajetovo naređenje, niti su smeli da se vrate kući od straha pred njegovim gnevom, te jedan deo osta na Korkiri a drugi se naseli na ilirska ostrva nedaleko od Kirkine Ajaje, koja se sada zovu Apsirtide, a kasnije su sagradili grad Pulu na istarskom kopnu.2
c) Kad je godinu-dve kasnije Ajet čuo šta se dogodilo, umalo nije presvisnuo od gneva, pa je poslao glasnika u Grčku, zahtevajući da mu vrate Medeju i nadoknade uvredu koju su mu naneli. Grci odgovoriše da nije tražena ni naknada za otmicu Ije, koju su izveli ljudi Ajetove rase (iako je istina da je ona pobegla zato što ju je jurio obad), i da, prema tome, neće dobiti ništa, pogotovo što je Medeja pošla dobrovoljno.3
d) Jasonu je preostalo još samo da obiđe oko rta Maleje i vrati runo u Jolk. Plovio je bez teškoća, prošao ostrva Sirena, gde su se zvuci svirke pticolikih žena mogli uporediti sa zvucima Orfejeve lire. Jedino je But skočio preko ograde i pokušao da dopliva do obale, ali ga je spasla Afrodita; ona ga je odnela na Goru Erik preko Lilibaja i tamo ga uzela sebi za ljubavnika. Neki kažu da su Sirene, koje su u to vreme već bile izgubile krila posle neuspelog takmičenja u pevanju sa Musama, na kome je Hera bila sudija, izvršile samoubistvo, jer nisu uspele prilikom prolaska Argonauta da očaraju Orfeja. One su se, međutim, još nalazile na ostrvu u vreme kada je Odisej tuda prolazio, što je bilo čitavu jednu generaciju kasnije.4
e) Argonauti su zatim jedrili duž istočne obale Sicilije po lepom vremenu i posmatrali besprimerno lepa bela brda Helijeve stoke koja je pasla pored obale, ali nisu se usuđivali da ukradu nijedno grlo.5 Iznenada ih je zahvatio strahovit severni vetar, gonio ih devet dana i odvukao do najudaljenijih krajeva Libije. Tu je jedan ogroman talas zahvatio brod i preneo ga preko opasnog stenja koje se nalazilo uz samu obalu; talas se povukao, a Argo je ležao na suvom, čitavu milju udaljen od mora. Pustinja bez ikakvog traga života pružala se svuda unaokolo, dokle je pogled mogao da dopre. Argonauti se već behu pomirili sa smrću kad se Trojna Boginja Libije, odevena u kozju kožu, prikaza Jasonu u snu i povrati mu nadu. Tako se posada malo pribra i prikupi snagu. Arga su postavili na oblice i, gurajući ga, dospeše do slanog jezera Tritonide, udaljenog nekoliko milja. To je trajalo čitavih dvanaest dana. Svi bi pomrli od žeđi da ne beše izvora koji je Herakle nedavno pre toga otvorio, kad je išao po zlatne jabuke u vrt Hesperida.6
f) Tom prilikom je garamantijski pastir Kefaur ubio Kanta koji mu beše poterao stado, ali su ga drugovi osvetili.7 Tek što su sahranili oba tela, Mops nagazi na libijsku zmiju, koja ga ujede za petu; gusta magla mu zamuti oči, kosa mu otpade i nesrećnik izdahnu u teškim mukama. Argonauti mu prirediše pogreb kao heroju, pa ponovo padoše u očajanje, zbog toga što nikako nisu mogli da nađu izlaz iz jezera.8
g) Međutim Jason je pre polaska na put išao u Delfe da bi ga Pitonka posavetovala i ona mu je tom prilikom dala dva masivna tronošca. Orfej ga posavetova da jedan posveti domaćim bogovima. Čim je Jason to učinio, odmah se stvori Bog Triton i uze tronožac bez reči zahvalnosti, ali Eufem mu prepreči put i upita ga učtivo: »Molim te, gospodaru, hoćeš li biti dobar da nam pokažeš put do Sredozemnog mora?« Umesto odgovora, Triton samo pokaza prstom na reku Takapaj, a zatim, kao da se predomislio, dade Eufemu šaku zemlje u ruku, što je njegovim potomcima dalo pravo da otada smatraju Libiju svojom zemljom. Eufem prihvati poklon i u znak zahvalnosti žrtvova ovcu, a Triton pristade da tegli Arga za kljun dok ne ugledaše ponovo Sredozemno more. Vodeći Arga, Triton proreče da će, ako potomak bilo kog Argonauta bude uspeo da iz njegovog hrama odnese bronzani tronožac, stotinu grčkih gradova niknuti oko jezera Tritonide. Pećinski ljudi iz Libije su čuli te reči i odmah sakrili tronožac u pesak; proročanstvo se nije ispunilo.9
h) Upravljajući se prema severu, Argonauti doploviše do Krete, gde Tal, bronzani stražar koga je načinio Hefajst, pokuša da spreči da se iskrcaju, gađajući Arga stenjem. Po svom običaju, Medeja ljupko pozva čudovište i obeća mu da će postati besmrtan ako popije čarobni napitak; ali to je bio napitak za uspavljivanje, i, dok je Tal spavao, Medeja izvuče bronzanu čiviju, koja mu je zatvarala jedini krvni sud što mu je prolazio od vrata do članaka. Božanska tečnost koja se nalazila u njemu umesto krvi iscure i Tal izdahnu. Neki ipak kažu da je Tal, opčinjen Medejinim pogledom, počeo da tumara unaokolo, povredio petu o stenu i umro pošto mu je istekla sva krv. Drugi kažu da ga je Pojant pogodio strelom u petu.10
i) Sledeće noći Arga zahvati oluja s juga, ali Jason prizva Apolona, koji posla munju i osvetli obrise ostrva Anafe, jednog od Sporada, te Ankaj uspe da izvuče brod na obalu. Zahvalni Jason podiže Apolonu oltar, a Medejinih dvanaest devojaka pratilja, koje joj je darovala kraljica Areta, veselo su se smejale kad Jason i njegovi drugovi u nedostatku žrtve prosuše vodu na žrtveni oltar umesto žrtve livenice. Argonauti su im uzvraćali prekorima i zaljubljeno ih gurkali i ćuškali, pa se to pretvorilo u običaj u vreme jesenjih svetkovina u Anafi.
j) Kad su doplovili u Ajginu, oni počeše da se takmiče ko će pre zahvatiti krčag vode i doneti ga na brod. Takva takmičenja su se zatim održavala u Ajgini. Put od Ajgine do Jolka bio je jednostavan i desetine brodova su ga prevaljivale svake godine, te ga i Argonauti pređoše bez teškoća i po lepom vremenu.11
k) Neki pesnici i pevači ređaju događaje drukčijim redosledom: oni kažu da su Argonauti obnovili stanovništvo na Lemnu pri povratku u domovinu, a ne ploveći za Kolhidu;12 drugi pevaju da se događaj u Libiji odigrao pre puta u Aju, onda kada je Jason išao Argom u Delfijsko proročište, pa ga iznenadilo nevreme.13 Neki opet smatraju da su Argonauti plovili zapadnom obalom Italije, a da je luka na ostrvu Elbi, gde su se iskrcali, dobila ime »Argosa« po Argu. Dok su se na obali brisali od znoja, kapljice znoja su se pretvarale u kamenčiće različitih oblika. Po tim pričama oni su osnovali hram Argivskoj Heri u Leukaniji; zatim su, poput Odiseja, plovili između Skile i Haribde; Tetida sa svojim Nereidama čuvala ih je od Planktaja, koji bljuje plamen, ili od sudarnih stena što su se potom učvrstile na dnu mora.14
l) Neki čak smatraju da su Jason i njegovi drugovi, ispitujući okolinu kolhidske Aje, dospeli čak do Medije; da se jedan od njih, Armen, iz Tesalije sa jezera Bojbe, nastanio u Armeniji i da se po njemu ta zemlja i zove tako. Oni pravdaju ovu tvrdnju spomenicima u čast Jasona, koje su Armenci podigli na Kaspijskim vratima, a te spomenike poštuju i varvari, kao i činjenicom da se Armenci oblače slično narodu u Tesaliji.15

1. Apolonije sa Roda: IV, 1090—95; Homer: Odiseja XVIII, 83 i XXI, 307, 43, uz sholijast;
2. Strabon: I, 2, 39 i VII, 5, 5; Apolonije sa Roda: IV, 511—21; Higin: Fabula 23; Apolodor: I, 9, 25; Kalimah, navodi ga Strabon: I, 2, 39;
3. Herodot: I, 1;
4. Pausanija: IX, 34, 2; Strabon; VI, 1, 1: Argonautiea Orphica 1284; Homer: Odiseja XII, 1—200;
5. Apolonije sa Roda: IV, 922—79; Argonautica Orphica 1270—97; Higin: Fabula 14;
6. Apolonije sa Roda: IV, 1228—1460;
7. Higin: loc. cit.; Apolonije sa Roda: IV, 1461—95; Valerije Flak: V;. 317 i VII, 422;
8. Ceces: O Likofronu 881; Apolonije sa Roda: IV, 1518—36;
9. Pindar: Pitijske ode IV, 17—39 1 255—61; Apolonije sa Roda: IV. 1537—1628; Diodor sa Sicilije: IV, 56, 6; Argonautica Orphica 1335—6; Herodot: IV, 179;
10. Apolodor: 1, 9, 26; Apolonije sa Roda: IV, 1639—93; Argonautica Orphica 1337—40; Lukijan: O igrama 49; Sofokle, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 1638;
11. Apolonlje sa Roda: IV, 1765—72; Apolodor: loc. cit.; Argonautica Orphica 1344—8;
12. Pindar: Pitijske ode IV, 252;
13. Herodot: III, 127;
14. Strabon: V, 2, 6 i VI, 1, 1; Apolodor: I, 8, 24; Apolonije sa Roda: IV, 922;
15. Strabon: XI, 14, 12 i 13, 10.
*
1. Mit o Metopi, koga ne daju u potpunosti ni Homer ni Apolonije sa Roda, podseća na mitove o Arni (vidi 43, 2) i Antiopi (vidi 76, b). Ovaj mit je svakako izveden po ikoni koja prikazuje Boginju Sudbine kako sedi na grobu; njen mlin je mlin sveta oko koga se, kako kaže Varon u De re rustica, okreće ceo nebeski svod. Isti takav mlin se javlja i u staroj nordijskoj Edi, a pokreću ga džinovske žene Fenja i Menja, dok ga u knjizi sudija pokreće Samson, tirski slepi sunčani bog. Demetra, boginja žitnog mlina, bila je podzemno božanstvo.

2. Herodotova priča o Ajetovoj poruci i odgovoru Grka nema mnogo smisla, osim ako se ne misli da je argivska princeza Ija pobegla u Kolhidu u nastupu ludila, prerušena kao junica. Ona je onda ili postala božanstvo kod Egipćana kao Izida (vidi 56. b), ili su je oteli Kolhiđani (koje on opisuje kao ostatke vojske Faraona Sesostra, koji je osvajao Aziju) i prodali je u Egiptu.

3. Tri sirene — Homer zna samo za dve — bile su raspevane kćeri Zemlje koje su namamljivale mornare na livade gde su kosti ranijih žrtava ležale u gomilama svuda unaokolo (Odiseja XII, 39 i 184). Sirene su slikane kao pticolike žene i imaju dosta zajedničkog sa Rijanonskim pticama u velškom mitu. One su putovale za Branom i drugim junacima; Rijanona je bila Demetra kobilje glave. Osrtvo sirena treba shvatiti kao sveto ostrvo mrtvih koje prima duše umrlih kraljeva kao Arturov Avalon (vidi 31. . 2); Sirene su bile i sveštenice koje su tugovale za Branom, i ptice koje su obletale ostrvo kao sluškinje Boginje Smrti. Kao takve, one su pripadale preolimpijskom kultu — zato se i kaže da su ih pobedile Zeusove kćeri Muse. Mnogi smatraju da su ostrva kraj Pajstuma na Kapriju i »nedaleko od rta Pelor na Siciliji« (Stra-bon: I, 2, 12) boravište Sirena. Još u Euripidovo vreme su na nadgrobnim pločama urezivane po dve sirene {Helena 167), a obično se smatralo da njihovo ime potiče od seirazein, »vezati konopcem«; moguće je da njihovo ime dolazi i od drugog značenja reči. seirazein, »sasušiti«, dve sirene bi u tom slučaju predstavljale dvostruki vid Boginje u letnjoj dugodnevici. kad se grčki pašnjaci sasuše: ona koja se proročki unapred raduje vladavini novog kralja i ona koja tuguje za starim (vidi 170, 7). Sirena sa ribljim repom je postklasična.

4. Helijevo stado brojalo je tri stotine i pedeset grla, a poklonila mu ga je njegova majka Mesečeva Boginja (vidi 42, 1 i 170, 10). Siciliju su naselili u nekoliko mahova kolonisti iz Korinta i sa Roda, koji su obožavali nebeskog bika. Odisej je znao Helija kao »Hiperiona« (vidi 170, u).

5. Jezero Tritonida, nekadašnje veliko more duboko uvučeno u kopno, progutalo je zemlju neolitske Atlantide, a samo se polako povlačilo. U klasično doba je još uvek bilo veliko. Geograf Skilak je smatrao da mu površina iznosi devet stotina kvadratnih milja. To jezero je sada slana močvara (vidi 39, 6). Neita, Trojna libijska Boginja, odevena u kozju kožu prethodila je Ateni sa štitom (vidi 8, 1).

6. Mops, čija je smrt od ujeda zmije u petu bila sasvim obična stvar (vidi 106, g; 117, c i 168, e), pojavljuje se u mitu o Derketi (vidi 89, 2), filistinskoj Diktini. Drugi Mops, Tejresijin unuk, preživeo je trojanski rat (vidi 169, c).

7. Kefaur je neobično ime za Libijca — caphaura na arapskom znači kamfor, koji ne raste u Libiji. Međutim mitografi su veoma malo znali o geografiji.

8. Tal, čovek od bronze,  složen je lik: delom je nebeski bik, delom sveti kralj, ranljiv u petu, ali on otkriva i tajnu cire-perdue, način livenja bronze (vidi 92, .

9. Vodene žrtve na Anafi podsećaju na žrtve koje su Jevreji prinosili na Dan Vrbe, to je bio vrhunac njihove svetkovine Tabernakula, kad su u povorci nosili vodu sa Siloama; takmičenje u donošenju vode u Ajgini svakako je deo te svetkovine. Tabernakule su počinjale u jesen, kao praznik jesenje gozbe plodnosti, a sudeći po Talmudu, Fariseji su imali dosta muke da obuzdaju ''praznoglave'' žene.

10. »Šljunak raznovrsnog oblika« i kristali gvožđa još se mogu naći na obalama Elbe.

11. Tetida je vodila Argo kroz Planktaje na ulazu u moreuz Mesine, kao što je Atena vodila brod kroz Bosfor. Odisej je te prolaze izbegao, izabravši prolaz između Skile i Haribde (vidi 170, t). Zapadni Planktaji su vulkanska liparska ostrva.

12. Armenija znači Ar-Minni, »visoravan Minija« — po Jeremiji (51, 27) Mini su ratovali protiv Vavilona — ovo nema istorijske veze sa Armenom na jezeru Bojbe. Ali Minni je, izgleda Minija, koga pominje Josif (Starine I, 1, 6) kad opisuje Nojev potop. Ime Minija iz Tesalije, koji je bio praotac Minijaca, daje sumnjiv povod za verovatnu vezu između Armenije i Tesalije.

155 PELIJINA SMRT

Jedne jesenje večeri Argonauti stigoše na dobro poznatu obalu Pagase, ali nikoga ne beše da ih dočeka. U stvari, po Tesaliji se pričalo kako su svi izginuli, a Pelija se zbog toga odvažio da ubije Jasonove roditelje, Ajsona i Polimelu, i njihovog maloletnog sina Promaha, koji se rodio pošto je Argo krenuo na put.
Ajson je zatražio dozvolu da sam sebi oduzme život, pa pošto su udovoljili njegovoj želji, on popi bivolju krv i tako umre; Polimela se ubi nožem ili, kako neki kažu, obesi o konopac, pošto je proklela Peliju, koji je bez ikakve milosti tresnuo Promaha o dvorski zid i prosuo mu mozak.1
b) Jason je čuo za taj bolni događaj od jednog usamljenog čamdžije, kome je zabranio da objavi novost da je Argo prispeo. On sazva ratni savet. Svi su njegovi drugovi smatrali da Pelija zaslužuje smrt, ali kad je Jason zahtevao da se odmah napadne na Jolk, Akast primeti da se od njega ne bi moglo očekivati da se suprotstavi ocu; ostali su držali da je pametnije da se raziđu svaki svom domu, pa da tamo, ako bude potrebno, dignu pobunu u Jasonovu korist. Jolk je doista bio isuviše dobro utvrđen grad i nije se moglo očekivati da će ga tako mala družina zauzeti na juriš.
c) Medeja, međutim, reče da će sama osvojiti grad. Odmah posavetova Argonaute da sakriju brod, a sami da se sklone na neku šumovitu i nenaseljenu obalu na domaku Jolka. Kad ugledaju baklje na krovu dvora, to će značiti da je Pelija mrtav, kapije otvorene i grad spreman da ih primi.
d) Dok je bila na Anafi, Medeja je našla šupalj Artemidin lik i popela ga sa sobom na Argo. Ona obuče sada sebe i svojih dvanaest pratilja u neobične odore i povede ih prema Jolku. Lik su nosile naizmenično. Stigavši do gradskih kapija, Medeja, prerušena u izboranu staricu, naredi stražarima da je puste. Počela je da viče prodornim glasom da je boginja Artemida došla iz maglovite zemlje Hiperboreje u kočijama koje vuku leteće zmije i da nosi sreću Jolku. Stražari ne smedoše da je ne poslušaju i Medeja i njene pratilje počeše da luduju po ulicama kao Majnade, pa podstakoše stanovnike na versko ludilo.
e) Probudivši se iz sna, Pelija sa strahom upita šta Boginja zahteva od njega. Medeja reče da je Artemida rešila da nagradi njegovu pobožnost podmlađujući ga i tako mu omogući da dobije naslednika umesto Akasta, koji nije imao sinova, a nedavno je izgubio život u brodolomu na libijskoj obali. Pelija posumnja u to obećanje, ali Medeja ukloni znake starosti sa sebe i posta mlada pred njegovim očima. »Takva je Artemidina moć!« vikala je ona. On ju je posmatrao dok je sekla obnevidelog starog ovna na trinaest parčadi i kuvala ga u loncu. Upotrebljavala je kolhiđanske mađije za koje je on smatrao da su hiperborejske i ozbiljno pozivala Artemidu da joj pomogne. Podmladila je mrtvoga ovna u jagnje sakriveno u šupljem boginjinom liku. Pelija, sada potpuno ubeđen u njenu moć, pristade da legne u postelju, a Medeja ga ubrzo omami snom. Ona zatim zapovedi njegovim kćerima, Alkestidi, Euadni i Amfinomi, da ga saseku baš kao što su videle da je ona učinila sa ovnom, i da skuvaju komade u istom loncu.
f} Alkestida pobožno odbi da prospe očevu krv makar i iz najdobronamernijih razloga, ali Medeja pruži nove dokaze o svojoj čarobnoj moći, te tako nagovori Euadnu i Amfinomu da se odlučno posluže noževima. Kad delo bi učinjeno, Medeja ih povede na krov, a svaka je nosila baklju. Objasnila im je da moraju da prizivaju Mesec dok lonac ne uzavri. Argonauti izdaleka ugledaše baklje i, obradovani znakom, pojuriše u Jolk, a ne beše nikoga da im se usprotivi na ulasku.
g) Jason, bojeći se osvete, prepusti Akastu kraljevstvo a nije se opirao ni presudi o izgnanstvu koju mu je Veće iz Jolka izreklo. Nadao se da će negde drugde sesti na bogatiji presto.2
h) Neki se ne slažu da je Ajson morao sam sebi da oduzme život i izjavljuju suprotno — da mu je Medeja, izvukavši otrovnu krv i njegovog tela, povratila mladost čarobnim napitkom, kao što je ranije bila povratila Makridi i njenim sestrama Nimfama na Korkiri; i da je Peliji pokazala Ajsona, poletnog i snažnog, na kapijama dvorca. Pošto je na taj način navela Peliju da pristane na isti čin, ona ga je prevarila, izostavivši odgovarajuće čini, tako da je on bedno skončao.3
i) Na Pelijinim pogrebnim igrama, koje su se održale sutradan, Eufem pobedi u takmičenju na dvokolicama u koje su bila upregnuta dva konja; Polideuk, u pesničenju; Meleagar, u bacanju džilita, Pelej, u rvanju; Zet, u najkraćoj trci. a njegov brat Kalaid (ili, kako neki kažu, Ifikle) u najdužoj:
a Herakle, koji se upravo vratio od Hesperida, u slobodnoj borbi. Ali za vreme četvoroprežne kolske trke, u kojoj je pobedio Heraklov kočijaš Jolaj, Glauka, Sisifovog sina, pojedoše njegovi konji, jer je Afrodita učinila da pobesne.4
j) Što se tiče Pelijinih kćeri: Alkestida se udala za Admeta iz Fere, za koga je duže vreme bila verena; Euadnu i Amfinomu prognao je Akast u Arkadiju, u Mantinu, gde su posle očišćenja od greha uspele da se dobro i dostojno udaju.5

1. Diodor sa Sicilije: IV, 50, 1; Apolodor: I, 9, 16 i 27- Valerije Flak I. 777;
2. Apolodor: I, 9, 27; Diodor sa Sicilije: IV, 51, 1—53; 1; Pausanija: VIII. II, 2; Plaut: Laža III, 868; Kikeron: O starim vremenima XXIII, 83; Ovidije: Metamorfoze VII. 287—348; Higin: Fabula 24:
3. Hipoteza na Euripidovu Medeju; Sholijast uz Euripidove Knezove 1321; Ovidije: Metamorfoze VII, 251—94;
4. Pausanija: V, 17, 9; Higin: Fabule 278;
5. Diodor sa Sicilije: IV, 53, 2: Higin: Fabula 24; Pausanija: VIII, 11, 2.
*
1. Krećani i Mikenci su upotrebljavali bivolju krv veoma razblaženu vodom kao čarobno sredstvo za plodnost polja i rodnost drveća; jedino su sveštenice Majke Zemlje mogle da piju čistu nerazblaženu krv i da se ne otruju (vidi 51, 4).

2. Klasični mitografi su bili u nedoumici da dokuče u kojoj meri je Medeja bila prevarantkinja i iluzionista, a u kojoj meri prava čarobnica. Lonci za podmlađivanje su dobro poznati u keltskim mitovima (vidi 148, 5—6); zato Medeju predstavljaju kao Hiperborejku, što može da znači, britansku Boginju. Podloga ove religiozne teorije možda je bila u tome što su usred leta svetoga kralja, koji je nosio masku ovna, ubijali na planinskom vrhu, a od komada njegovog tela kuvali čorbu za sveštenice; njegov bi duh tada ulazio u jedan od njih i rađao se kao dete u vreme kad ima mladih jaganjaca. Friks je izbegao ovu sudbmu, i to je i bio prvobitni povod argonautskog pohoda (vidi 70, 2 i 148, g).

3. Medejina zmija koja vuče kočije — zmije pripadaju podzemnom svetu — imala je krila zato što je bila i Boginja Zemlje i Boginja Meseca. Ona se ovde pojavljuje u trojstvu, kao Persefona-Demetra-Hekata: to jest tri Pelijine kćeri, koje su iskasapile svog oca. Teorija da se kralj Sunce ženi kraljicom Mesec, koja ga ljubazno poziva da se popne u njene kočije (vidi 24, m), menjala se kako je patrijarhalni sistem jačao: u klasično vreme kočije sa zmijom behu isključivo Helijeva neprikosnovena svojina, a u docnijem mitu o Medeji i Teseju (vidi 154, d) Helija ih je pozajmio svojoj praunuci Medeji samo zato što se ona nalazila u smrtnoj opasnosti (vidi 156, d). Indijska Boginja Zemlje, Ramajana, takođe se vozi kočijama koje vuče zmija.

4. Kalimah, izgleda, smatra da je lovica Kirena pobedila u trčanju na Pelijinim pogrebnim igrama (vidi 82, a).