super tekst za citanje 

Fantastična oružja naših predaka



DA LI MI UOPŠTE POZNAMO NAŠU PROŠLOST...

Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas nisu identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog ovoj hipotezi.Tragovi takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta u istoriji ljudske rase, a sami zemljini slojevi još i danas čuvaju svedočanstva takvog strahovitog razaranja, koja arheološki do danas nisu objašnjena.
    U velikim indijskim spevovima 'Ramajani' i 'Mahabharati' sreču se izveštaji o čudovišnim oružjima i ratovima koje su vodile mitske i povesne ličnosti starog doba.To božansko oružje jeste u hronikama povest koja se nimalo ne razlikuje od današnjih dostignuća u oblasti tehnološkog oružja, s obzirom na gotovo savremene opise u kojima se prepoznaju laseri, nuklearna oružja i druga tehnička čuda.
    Pošto je reč o vremenu koje sanskrit postavlja u hiljadama godina, sasvim je izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih i sličnih tekstova, pogotovo ako je reč o doslednoj implikaciji opisa tih oružja koje koristimo danas.Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o oružju koje su koristili 'bogovi sa neba' zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje i pripada svetu božanskog neba.Jačina njihovog dejstva merila se postepenu jačine uništenja, a to su ... oružja koja su mrvila u prah i pepeo čitave armije, gradove i velike oblasti zemlje ! Među tim opisima, najpoznatija božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen, bramaširas, bramadandon, sandagara, pašupati, pinaka, Bramino oružje, tvaštar i razne vimane: rukma, shakuna, tripura.



 Što se tiče oružja indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla koje je po svom dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale neprijatelja !
    Ako uzmemo u obzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni prepis nekih starijih tradicija, onda su događaji u 'Ramajani', 'Mahabharati'  i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u kom su zabeleženi.Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, raijacione mutacije, kao i trenutačno isčezavanje raznih ljudi, predmeta i barijera.Međutim, takav primer sintetičkih orušja, kao što su kuglaste munje, kojima se još naš Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s obzirom da je reč o tehnologiji koja je još i danas nedostupna.
    U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža čija pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz povesti ljudskog roda.Slične primere o božanskim oružjima imamo u nizu legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene zemlje, usled čega i nastaju božanski ratovi na zemlji.Utuda i imamo, u nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna nit priče prebacila na legendarnu osnovu ratova na nebu, koji su se vodili izmedju: Horusa i Seta, Tiamate i Marduka, Zevsa i Titana, Arimana i Ormuzda, Odina i divova, Jehove i palih andjela.
    Tragove dejstva energetskih oružja imamo u arheološkim slojevima mnogih nestalih kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna utvrđenja.Tako već u biblijskoj priči o Sodomi i Gomori postoji opis uništenja gradova posredstvom nuklearnih eksplozija.Treba pomenuti Bbožanskog Indru iz indijske mitologije, koji je 'kidao tvrđave kao što starost dere haljine'.Danas medjutim u celoj Indiji postoji jedan jedini spomenik ovom božanstvu.Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti 'Surija panati' (Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca ! Opet, pojava termonuklearnih bogova iz prošlosti dobro se uvrežila u sećanju ljudskog roda, pošto čovek kao vrsta nije mogao da u svojoj svesti sagradi tako fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi.To je moglo doći od jedne mnogo naprednije civilizacije, bilo da je sišla sa zvezda ili je pripadala legendarnoj Atlantidi.Otuda se stravični kult rata proširio celom ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka.Od celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je bez ratnih sukoba ! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta.
    Navešćemo sada primere delovanja fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost.

Dundalk - tvdjava istopljena do temelja !
Nan madol - svedočanstvo kolosalne energije koja se tu upotrebila !
Sete citades - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova !
Sodoma i Gomora - svedočanstvo nuklearnog udesa !
Jerihon II - jedan od sedam slojeva, sravnjen kolosalnom energijom još neidentifikovane vatre !
Troja IV - četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz povesti !
Šurupak - spaljen i zagonetno mrtav, 3.000 godina pre Hrista !
Mohendžo Daro IV - grad koji je doslovno sravnjen nuklearnom energijom, što je naučno utvrđena činjenica !



Na slici: Mohendžo Daro, grad uništen nuklearnom energijom pre 5000 godina !

    Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo dobro poznati naučnim krugovima.Sa druge strane neolitski čovek nije posedovao oružja takve moći, pa stoga ni opisi koji su nam ostali zabeleženi, nisu jednostavno mogli biti izmišljeni.Nadjeni su čitavi gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom.Danas se dobro zna da se granit topi tek na 1.300 stepeni Celzijusovih.Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su naučnici i arheolozi već u startu odbacili.Reč je o energiji s kojom su bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit bukvalno topio, a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne hemisfere, na primer Kiklopski toranj u Borsipi.
    U egipatskoj 'Knjizi mrtvih' pominju se 'kuglaste munje koje su uništavale i parale nebom!' O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u kojim takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog oružja.Poznata je takozvana 'Grčka vatra', čiji je plamen leteo brzinom munje, praćen grmljavinom ! Kada bi takav projektil stigao do cilja, dolazilo bi do strašne eksplozije i pojave dima !  Vratimo se indijskim izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova.     Božanstvo Šiva, na primer, već je imao oružje pinaku, koje je u suštini bilo doslovno bacač plamena ! Zatim, legendarna ptica Garuda, boga Indre, po legendi, na zmijsko leglo baca 'božansko jaje' koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i eksploziju !
    Navešćemo još neka oružja iz indijske mitologije:


Mauzola parva - gigantski vesnik smrti !
Darpana - oružje koje sasušuje !
Moha - oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju !
Šatagni - oružje koje stoput ubija !
Varšana - oružje koje izaziva iluminacije po neprijatelju !



Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je tvastar, ili oružje haosa ! U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i Nostradamus u svojim 'Centurijama' pod imenom samatobrin.Ili doslovno, atom brisant.U 'Mahabharati', nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera:

...Hrabri Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se rastvori u svim smerovima i izazva blještavu svetlost kao 100.000 sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ...A svet sagoreo od žara ...

    U Južnoj Americi kod Indijanaca iz plemena Kajapo pominje se kop, gromovito oružje na principu lejzera ! (laser je drugi princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti.) Kod drevnih Kelta, bilo je poznato čuveno božansko oružje pod nazivom oko balora kod koga je bilo potrebno četvoro ljudi da bi ga stavili u dejstvo !
    U mesopotamskim izvorima na najstarijim pronadjenim glinenim tablicama, ima opis nekih božanskih presija.Taj se fragment sačuvao u sumerskom narodu i bio poznat kao Engiduov treči san.Piše...Zatutnji zemlja, munja zabljesnu, oganj se zapali, napuni se prostor smrti. Tad nastade svetlost, dim pade i pretvori se u pepeo !... (Ep o Gilgamešu, V pevanje)
    U kineskim izvorima govorilo se i o 'strašnoj buci što ju je stvaralo čudesno oružje'! U baltičkim sagama, tačnije u 'Epu o prosidbi Emere' govori se o oružju koje je nauci nepoznato.U 'Mahabharati' ekvivalent tog oružja jeste oružje pod imenom vajavja, čije dejstvo jeste tipično radiološko oružje:

...Travka će se održati, ali plod u ženama ono će ubiti !

U persijskoj mitologiji, pominje se oružje pod imenom vazišta i speništa.S tim oružjem ...oni su ubijali i dvaput rodjene ! ...
    U Bibliji hebrejski Jehova upotrebljava munje - s obzirom na hebrejski izraz: hašmal (doslovno: elektricitet !) - kao božanska tvar koja ubija !
    Osim ove uranske prošlosti čoveka, tu su prisutna i fruga, fonična (zvučna) oružja što se sreću već u indijskim izvorima: ...četiri zvuka, nazvana, zvuci što užas izazivaju, kao da se planine survavaju !
    U japanskoj tradiciji kada je reč u božanskim oružjima postoji izraz: Soko No Kuni ili doslovno: zabranjena zemlja, što predstavlja radioaktivnost i kontaminaciju tla.Slično oružje na principu urana opisuje i keltska tradicija, i to pod imenom lamfade!
    Kod skandinavskih naroda, pominje se koplje gungni, koje je po legendi automatski pogađalo ciljeve ! U indijskoj mitologiji, srećemo pak los vapit ili natprirodnu moć vetra, čija energija neodoljivo podseča na fusiju atoma.Kod Jevreja, to je uriel, oganj Božiji, čiji je andjeo sejao smrt u Mojsijevo doba.Ova oružja uništavala su striktno gradove na zemlji, što je i arheološki potvrdjeno.To su: Bolsena, Dundalk, Ekos (stvarni gradovi koji su pronadjeni), kao i Zerzuru (mitski grad koji nije pronadjen).



Primere ovih zagonetno spaljenih gradova nauka do danas nije objasnila, jer joj se činilo 'nemogućim' da oni upravo bivaju uništeni nekom višom energijom.


    Mnoga od tih oružja se ne mogu identifikovati, bez obzira na opsežan opis.Takav primer imamo u zapisima iz Indije: mohanastra - oružje koje šalje u besvesno stanje čitave armije, taštra - oružje koje izaziva svojevrsnu maglu i uništava sve pred sobom.
   Mnoga od ovih oružja imaju i svoju hijerarhiju, a tako tvrde i indijski izvori, rečima da postoje takozvana prva i poslednja oružja! Prvo se oružje verovatno podrazumeva pod vrstama konvencionalnog oružja, dok je poslednje oružje sredstvo nepojmljive moći, čiji opis koji ćemo navesti to i potvrdjuje:
   ...Oružje se vinulo visoku u vazduh i plamen koji je sevnuo iz njega, bio je sličan ognju koji je pogodio Zemlju na kraju geološke epohe. Krhotine su padale sa neba, a zemlja je sva podrhtavala... (Aunshani parva)
    ...Iz te mase, iznenada je izletelo mnoštvo plamenih strela, praćenih bukom koja je prevazilazila svu poznatu tutnjavu na zemlji...Pri padu na površinu zemlje, te gromovite strele su eksplodirale.Njištanje ranjenih konja, urlanje umirućih slonova i vapaj ljudi, stvarali su užas među preživelima... (Mahabharata)
    Legende svetskih naroda govore o vremenu takozvanih božanskih ratova, koji su bili vidjeni i na nebu i na zemlji.Ratovi koji su se u mnogome razlikovali od konvencionalnih ratova, kao i od geoloških presija prirode kakvi su vulkani, erupcije, poplave i uragani.Reč je o opisima božanskih  oružja koja su koristila neka nama nepoznata bića, a čija tehnika i dejstvo na zemlji jesu u dlaku isti sa današnjim sličnim oružjem.
    Ako se svim ovim stvarima da naučna realnost, onda je istorija čoveka na ovoj planeti samo puko ponavljanje jedne već doživljene stvarnosti, s obzirom da mnogi izumi nisu uopšte izmišnjeni, već samo ponovo i ko zna po koji put otkrivani.

conopljanews.net

Mapa Pirija Reisa



Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla neverovatnu mapu nacrtanu na koži gazele. Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće obelodanio je nemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dve godine kasnije na kongresu u Holandiji.

Istorija

 


Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re'is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posedu mape Novog Sveta koju je načinio niko drugi do sam Kristifor Kolumbo. Kemal Reis je zaplenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasleđe svom nećaku koji se zvao Piri Re'is [Reis] koji je također bio mornarički oficir Otomanske flote.


Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a nameravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja



Španska i Portugalska otkrića. Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim rečima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV veka pre Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi poreklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim delom mape. Također navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

 
Kontraverza



Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i severnu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u neverovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspeo da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika celih tri stotine godina pre no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspeo da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud poslednji put bila bez leda pre oko 6 000 godina, negde oko 4 000. godine pre Hrista


Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je severni deo Antarktika istražen pre no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena pre milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj deo severne obale Antarktika poslednji put bio bez leda pre 6 000 godina. Još uvek postoje neslaganja u naučnom svetu o tome kada se završilo poslednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9 000 i 13 000 godina pre Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna severne obale Antarktika pre 6 000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspešno završi ovakav poduhvat?



Dobro nam je poznata činjenica, ako je verovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina pre Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda pre 6 000 godina posedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što je nama tek u današnje vreme pošlo za rukom?

Kroz ceo Srednji vek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane "portolani" i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspešnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih "portolan" mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko "portolan" mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posedu jedne ovakve "specijalne mape".

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je nameravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:


" Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)"

Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.


Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye ("Mornarska knjiga" ili „Mornarički priručnik")


Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo poreklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.


I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića Španskih i Portugalskih moreplovaca pa su najverovatnije ukazale sultanu na pretnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.


Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtevao od Sultana da protera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.

Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr. Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.


U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr. Charles Hapgood navodi:



"Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najverovatnije preko Minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog sveta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove."



Prema hipotezi koju je postavio Dr. Charles Hapgood, Piri Reis je najverovatnije došao u posed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog sveta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima.


Hapgood dalje piše:


"Većina ovih mapa predstavljala je Mediteran i Crno More, ali su opstale i mape drugih područja. Među njima su bile i mape Severne i Južne Amerike, mape Arktika i okeana Antarktika. Jasno je da su davni moreplovci putovali od Severnog do Južnog pola. Koliko god to zvučalo neverovatno, iz podataka sa ovih mapa proizlazi da su stare civilizacije istraživale Antarktik još u doba kada obala Antarktika nije bila prekrivena ledom. Također je jasno da su ovi stari moreplovci raspolagali instrumentima za navigaciju kojima su mogli veoma precizno dsa određuju koordinate u prostoru i da su ovi instrumenti nadmašivali svu tehnologiju i nanje Starog i Srednjeg veka kao i ono modernih vremena sve do druge polovine XVIII veka..."


Ovi dokazi o postojanju naprednih tehnologija podržavaju mnoge druge hipoteze iznošene dugi niz godina koje govore o davnim, nestalim i zaboravljenim, naprednim civilizacijama kao što su Atlantida ili civilizacija Mu. Naučnici su mnogo puta bili u stanju da opovrgnu ovakve hipoteze zbog nedostatka dokaza i prikažu ih kao mit, ali ova mapa nam pruža dokaze koji ne mogu olako da budu zapostavljeni. Ovi dokazi nam nalažu da preispitamo sve ostale dokaze koji su u prošlosti izneseni i zapostavljeni, u novom svetlu i otvorenog uma."


Dve godine kasnije, Hapgudove hipoteze dostižu neočekivanu popularnost kada izlazi kontraverzni bestseler po imenu "Chariots of the Gods?" [Kočije Bogova?], prva knjiga još čuvenijeg autora po imenu Erich von Däniken. U ovoj knjizi monumentalne važnosti, koja je doživela više od dvadeset izdanja i koja je prodata u više miliona primeraka, Deniken po prvi puta iznosi šokantnu teoriju da su našu planetu u više navrata kroz istoriju posećivali vanzemaljci. Na osnovu dugogodišnjih istraživanja ruševina izgubljenih gradova, potencijalnih aerodroma i mnogo naučnih činjenica, Deniken tvrdi da su našu civilizaciju potpomagala bića sa neke druge planete. Njegova najkontraverznija teorija tvrdi da smo i mi sami potomci ovih "Bogova" i prikazuje arheološke dokaze koji potpomažu njegovu teoriju.

Kao jedan od dokaza Erich von Deniken navodi i mapu Pirija Rajsa, koja je, prema Denikenu, načinjena uz pomoć mapa koje su vanzemaljci napravili uz pomoć osmatranja iz vazduha.



1953. godine jedan turski mornarički oficir šalje mapu Pirija Reisa Birou za Hidrografiju američke mornarice. Biro je u pomoć pozvao penzionisanog Kapetana američke mornarice koji se posvetio proučavanju davnih mapa, čoveku po imenu Arlington H. Mallery. Nakon dužeg ispitivanja, Mallery je otkrio koji je metod projekcije korišten da se sačini mapa Pirija Reisa. Kako bi proverio preciznost sa kojom je mapa sačinjena, napravio je mrežu i prebacio mapu Pirija Reisa na globus. Rezultat je bio fascinantan: mapa je bila neverovatno tačna. Njegov zaključak je bio da je jedini način da se načini mapa poput ove bio pomoću fotografije iz vazduha - ali ko je bio u mogućnosti da takvu tehnologiju koristi pre 6 000 godina?


Navodno je i sam Biro za Hidrografiju američke mornarice bio zaprepašćen preciznošću i detaljima mape, us pomoć koje su čak uspeli da isprave nekoliko grešaka na današnjim mapama!

Određivanje longitudinalnih koordinata za izradu mape Pirija Reisa zahtevalo je korištenje sferne trigonometrije koja u obliku koji bi omogućio izradu ovako precizne mape nije bila poznata sve do sredine XVIII veka.

Hapgood je uspeo da dokaže da je urađena geometrijskom metodom i da koristi geografske koordinate pod pravim uglovima raspoređene u mrežu, ali i da je očigledno kopirana sa starije mape koja je projektovana us pomoć sferne trigonometrije koja u to doba nije bila poznata!


Ne samo da su rani geografi znali da je Zemlja okrugla nego im je bio poznat i obim Zemlje sa preciznošću od oko stotinjak kilometara.

Hapgood je tada poslao svoju kolekciju starih mapa čoveku po imenu Richard Strachan [Ričard Strečan] koji je u to vreme radio na Institutu za Tehnologiju u državi Massachusetts [Masačusets], popularnom MIT-u. Zamolio ga je da proceni koliki je nivo poznavanja matematike bio potreban kako bi se načinile originalne mape. Odgovor je stigao 1965. godine. Strachan je bio uveren da je bilo neophodno izuzetno dobro poznavanje matematike, sferne trigonometrije, zaobljenosti Zemlje kao i metoda projekcije.

U pismu koje je američki oficir i komandant jedinice za izviđanje američke avijacije Harold Z. Ohlmeyer napisao Čarlsu Hapgudu piše da je Norveško-Britansko-Švedska ekspedicija na Antarktik potvrdila da su geografske odlike terena Zemlje Kraljice Maud kao što su kopnena masa, obala, reke i planinski lanci, platoi, zalivi, a koje prikazuje mapa Pirija Reisa do u tančina verodostojne. Istraživači su do ovih detalja došli koristeći sonar i seizmička osluškivanja, a sam teren nalazi se ispod gotovo 2 kilometra leda.


Charles Hapgood je 1953. godine napisao knjigu "Earth's shifting crust: a key to some basic problems of earth science" (kasnija izdanja ove iste knjige nose naziv "Path of the Pole") u kojoj je postavio teoriju koja bi trebalo da objasni iz kog razloga Antarktik nije bio pod ledom sve do 4 000 godine pre Hrista. Ukratko, Hapgood tvrdi da je razlog zbog kojeg na Antarktiku nije bilo leda i koji je bio mnogo topliji položaj kontinenta u to doba. On kaže da se ceo Antarktik u to vreme nalazio oko 2 000 kilometara severnije, a ne na južnom polu, i da se nalazio van polarnog pojasa, u hladnom, ili čak umerenom temperaturnom pojasu.

Razlog zbog kojeg se kontinent, po njegovom mišljenju, pomerio na svoju današnju lokaciju treba da se traži u tzv. Pomeranju Zemljine kore. Ovaj mehanizam, koji se razlikuje od mehaničkog pomeranja tektonskih ploča ili pomeranja kontinenata, je ustvari pomeranje celokupne spoljašnje kore planete, koja se naziva litosfera, u odnosu na mekšu unutrašnjost. Hapgood detaljnije opisuje ovu teoriju u svojoj knjizi "Maps of ancient sea-kings". Ova teorija poslata je na razmatranje čuvenom Albertu Ajnštajnu koji je pokazao iznenađujući entuzijazam, te u uvodu za knjigu "Earth's shifting crust" kazuje:



"Polarne regije raspolažu sa konstantnim depozitima leda koji nije simetrično raspoređen oko polova. Zemljina rotacija utiče na ove asimetrično nataložene mase i prouzrokuje centrifugalni momentum koji se prenosi na krutu, ne tako elastičnu Zemljinu koru. Kada konstantno uvećanje centrifugalne sile prouzrokovane na ovaj način dostigne određenu tačku, celokupna Zemljina kora se pomeri u odnosu na unutrašnjost planete".


Bila ova teorija tačna ili ne, misterija ostaje.

Mapa Pirija Reisa je predmet koji uopšte ne bi trebao da postoji. Prema današnjim saznanjima, niko nije bio u stanju da sačini toliko preciznu mapu, i sa potpuno preciznim longitudinalnim koordinatama u to vreme. Prvi instrument koji je bio u mogućnosti da približno izračuna koordinate meridijana izumeo je englez John Harrison [Džon Harison] 1761. godine. Pre toga nije postojao način da se dobije prihvatljiva vrednost meridijana - greška je mogla da iznosi i više stotina kilometara. A mapa Pirija Reisa je samo jedna od niza mapa koja prikazuje nepoznate krajeve, nemoguće znanje i preciznost koja i danas zapanjuje.


I sam Piri Reis je priznao da je za izradu mape koristio mnogo starije mape koje su i neki drugi kartografi koristili za izradu mapa velike preciznosti.

Jedna od takvih mapa je i Dulčert Portolan mapa iz 1339. godine na kojoj je mreža paralela Evrope i Severne Afrike savršeno precizna, a meridijani koji presecaju Mediteran i Crno More prikazani su na mapi sa odstupanjem od samo pola stepena!

Mapa koju je sačinio Turčin Hadži Ahmed 1559. godine prikazuje 1 600 km širok kopneni pojas koji povezuje Aljasku i Sibir, prirodni most koji povezuje dva kontinenta, Ameriku i Aziju, a koji je pod vodom od završetka poslednjeg ledenog doba kada je nivo vode na planeti porastao i ova teritorija na mapi postala morsko dno.

Oronteus Fineus mapa. Još neverovatnija je Zenova mapa iz 1380. godine koja prikazuje veliku kopnenu masu koja se proteže na Sever sve do Grenlanda, a nezamislivo je precizna. Potpuno je nemoguće da je neko u XIV veku bio sposoban da proračuna i prikaže ovako preciznu koordinatnu mrežu meridijana i paralela.

Mapa koju je 1532. godine sačinio Oronteus Fineus je isto tako veoma precizna, i prikazuje Antarktik bez polarne kape.


 
Zaključak

 


Ove mape, i niz drugih, kao naprimer Zheng He-ova mapa sveta, Pizzigano nautička mapa iz 1424. godine, Cantino mapa sveta iz 1502, Albertin Di Virga mapa sveta iz 1410, prikazuju geografske osobine naše planete koristeći znanja koja danas smatramo plodovima novog doba. Štaviše, za izradu ovako preciznih mapa korišteni su podaci uzeti sa još starijih pradavnih mapa koje su zauvek izgubljene. Mapa koje su, verovatno, pripadale izgubljenim civilizacijama. Da li je moguće da su ove davne kulture raspolagale znanjem i tehnologijom koju mi smatramo svojom kreacijom i na koje smo posebno ponosni u današnje vreme?


Neko je sve ovo znanje pretočio u mape u vreme u kojem smo mi još uvek živeli na veoma primitivan način, i to koristeći nekoliko preostalih parčića koje vreme nije uništilo i zaturilo, ali, videćemo da ove mape nisu jedino znanje koje su nam naši preci ostavili u amanet, a mi zaboravili kako da ga koristimo.


Mapa Pirija Reisa najčešće se pominje kada se raspravlja o mogućnosti da je nekada davno ovu planetu nastanjivala veoma napredna civilizacija, možda naprednija od naše, a koja je na nepoznat način nestala sa lica zemlje i tek sada polako počinjemo da nagađamo šta bi moglo da prouzrokuje ovakav tragičan ishod.


Najstarija nama poznata civilizacija, kultura Sumerana u Mezopotamiji, javlja se niotkuda oko 4 000 godina pre Hrista i nema nikakvog pomorskog iskustva. Ali Sumerani nam sa strahopoštovanjem govore o precima koji su bili "bogovi", a zvali su ih Nefilim.

misterije.com

Zanimljiva tema 
Ovaj, znam da mi je komentar glup, ali morao sam da se prijavim na temu 

Aj molim vas pozorno pročitajte ovo u postu što ću vam kopirat ispod, kopiram vam to od jednog korisnika sa hrvatskog foruma koji je to tamo objavio na podforumu "misterije", priča je stvarno onako jeziva... Koliko sam shvatio događaj se zbio negdje u Bosni, u okršaju Srba i Bošnjaka (pretpostavljam Srba i Bošnjaka, moguće i Hrvata i Srba) ali to nije važno u cijeloj priči, pa evo vam što je taj korisnik napisao:




"Zima je 93'. Bili smo udaljeni od neprijatelja nekih tristotinjak metara zracne linije. Nasi su polozaji bili u rovovima ukopanim bas na pocetku sume dok su oni imali polozaje u jednom malom zaseoku (brat bratu dvadesetak krhkih kucica). Danima se niko nije pomjerao ni metra. Tuklo se minobacacima (tu i tamo) poneko puskaranje, ali nista strasno. I jedni i drugi, sta reci, cekali smo daljnja naredjenja, s vrha naravno i drzali svoje crte. Hladno je bilo, onako kako samo u Bosanskim zabitima zna biti, ali iskreno receno, bili smo dobro opskrbljeni. Te noci bio sam poslan u izvidjanje s jednim suborcem, inace mojim jako dobrim prijateljem. Nismo trebali daleko ici, mozda kojih 150 metara u niciju zonu, mozda nepotrebno, ali ipak. I tako smo se nas dvojica lagano puzeci priblizavali zbunju koje je trebalo biti nasa busija narednih nekoliko sati.
lijepo smo se smjestili i onako nedisciplinirano pripalili po cigaru , sto bi se reklo frajerski i neoprezno, ali s zarom okrenutim unutra, prema dlanu.
Imali smo jedan lijepi dvogled IR. Eh da nam ga je bilo imati kad smo bili klinci i iz daljine virili u auta gdje su se valjali zaljubljeni parovi..
S vremena na vrijeme pogledao bih u pravcu neprijatelja, vidjelo se kretanje, hodali su, nosili drva, nista narocito, al nesto mi nije bilo jasno. Nekoliko njih je krenulo na drugi kraj zaseoka, onako u zurbi i s puskama na gotovs, cula se i vika. Dao sam prijatelju da pogleda i on je poslije par sekunda poceo da brblja, zadihao se i brzo mi gurnuo dvogled u ruke i samo izgovorio "gledaj tamo"..
Ponovo sam pogledao i vidio da su oni napadnuti, pocela je i pucnjava, pojedinacna, rafalna (sve se dogadjalo jako brzo) vidjeo sam neke, neka bica ljudskoga oblika, ali nisam skuzio sta je. Vidjeo sam da ih napadaju i ubijaju (neprijateljske vojnike), grizu. Planulo je par kuceraka a sad se tamo vec odvijao pravi rat pucnjevi vatra, vrisci, uzasni urlici. Nasi su nas odmah pozvali da vide sta se desava. Dao sam dvogled prijatelju i odgovorio nadredjenom da nemam pojma sta se desava ali sa nama nema nikakve veze.
Moj je prijatelj onako otvorenih usta gledao. S obzirom da je vatra bila jaka sjene, siluete se se vidjele golim okom. Bio sam sledjen (od straha ne od hladnoce).. Daj mi normalnu bitku, nema frke, ali ovo.
Uzeo sam , istrgao dvogled i htio, unatoc strahu, vidjeti sve iz vece blizine.
I vidjeo sam jednu priliku zenskog izoblicenog lica (veliki zubi izobliceni, produzena vilica, brada siljata i kandze) kako gleda, ravno, ali ravno prema nama. Mi smo dovoljno daleko u mraku, ali gledala je u nas, znala je da smo tamo. I tada je potrcala velikom brzinom u nasem pravcu. Ja sam sledjen i dalje drzao dvogled kao paraliziran, ali u jednom trenu kao kroz san rekao sam svome suborcu da puca ravno u mrak, ODMAH. I on je zapucao, a odjednom sa moje desne strane u pravcu kuca zapucalo je jos dvadesetak kalasnjikova (ja u svoj onoj izgubljenosti nisam ni primjetio da je jedan dio nase ekipe stigao do nas i razvio polozaj). Poslije dvije tri sekunde i ja sam opalio rafal.
S naseg glavnog polozaja su poceli udarati i minobacacima. Pocelo je oprave, mada niko nije imao pojma o cemu se u stvari radi.
Trajalo je, recimo, deset minuta (ne trebam govoriti da sa druge strane nije stigao ni metak).. Kada je prestalo s lupanjem glavni casnik (ne zelim govoriti ni o imenima niti mjestu zbivanja ) je htio da krenemo naprijed, ali sam ga uvjerio da sacekamo jutro. Puno pitanja je postavljeno, ali nismo im nista kazali, nista sto bi uputilo na to da nas proglase ludima.
Krenuli smo naprijed (vedro je bilo oko 08.00) i poslije par minuta stigli na protivnicke pozicije. Jos je bilo zara na kucicama. Snijeg je bio pun krvi na sve strane, razbacano oruzje i vatreno i hladno (nozevi umrljani krvlju), ali niti jednog mrtvog. Nikome nista nije bilo jasno. Ipak u jednom rovu, zatrpanog snijegom i zemljom pronasli smo jednog mrtvog vojnika, rastrganog. Jasno su se vidjeli ujedi i dijelovi otkinutog mesa.
Ja i prijatelj smo se pogledali, a casnik je to sve prokomentirao kao "bas ga je raznijela prokleta mina". A "oni su se povukli pod nasim djejstvom i pokupili svoje mrtve i ranjene"... To je bilo to i tako je priopceno javnosti"
__________________
..........................

Napisao korisnik: Tulkas

19.12.2007., 23:07

Meni osobno od svih priča, ova mi je najstrašnija,jezivo.

CRO@
dobra prica za neki dobar horor film.Samo bih izbacio te zveri,spodobe,stvorenja sta li su vec?
Od nas(Srba,Hrvata,muslimana,siptara)nema vecih cudovista,kada nam se da da sami rasciscavamo
nase nesuglasice.Dakle,sve je ok.i verovatno se desilo,ali samo treba izbaciti ta cudovista,nepotrebna su za celu pricu pored nas.

 





O dzinovima i napisima iz Biblije ... veza .. bilo stvarno ili ne ...

Dobra je prica, da se ubaci horor varijanta da eto homo sapiens nije bas najgori na ovoj planeti pa da se pojave neki alieni ipredatori 

kako bi rado procito sve ovo da me ne mrzi.... moracu veceras da nadjem vremena i da sve procitam....


gledo sam slican film na SciFi xD

  Bas si se potrudila, svaka ti cast. Ovo je bas zanimljivo i interesantno.