"...Zar te ne uplasi pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspis?

S kim se izlezava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono sto si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono sto si sad, a ne znas da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga trazis?

Zar te ne uplasi to sto osim porazne ljubomore i nemas drugog dokaza da si nekada bio dete?..."

Kako se prave deca

Deca se ne prave od mame
i ne prave se od rode.
Ne veruj.
To su priče.

Prave se od gotovih beba
da sama na sebe liče.

Da tegle svoje suze
i duše
i ponos
i zube.

I sama sebe da lažu.
I sama zbog sebe ogrube.

Deca su sebi i roda
i sebi i tata i mama.

I sve se dalje ređa
kao na vodi krugovi:
deca su sama sebi
i snovi i sreća
i drugovi.

I sama sebi sve otmu.
I sebi sve podare.

I kao igračka sebe
od jedne bezazlene bebe
naprave,
ili pokvare.

"Ćutanje ovog razgovora ostavljam u amanet sinu, Vuku Antiću,
sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor."



Ljubav


1.

Da li je istina ono što piše u Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”
Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčis za njom, nikad je
nećes stići. Ako joj okreneš leđa pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali čovek.
Nema male sreće i male bolesti. Nema male
krađe i male smrti. Nema maloga rata niti
malog poštenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga čoveka i male ljubavi.


2.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih
prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u
Novom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost po
mojim dlanovima.


3.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš
da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš
svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem
da cu večito živeti, opčinjen unutrasnjim
govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu,
jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.


4.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče
makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao
kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš
je i imati.


5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već
bi postali beskonačnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u
večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već
odavno bi bila zvezda.

Molitva

Poslušaj me, Bože, veliki gospodine,
ako me još nekad budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

Romansa

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu… Nečiju ruku…

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

Šta je najveće

Nebo je nešto beskrajno,
duboko i široko,
pa ipak,
kao od šale,
stane u svako oko.

Jer oko je veće,
i veće,
i najveće od svega.
Veće od grada.
Od brega.
I veće od moga tate.

U njemu može da živi
neznanih svetova bezbroj.

U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.

U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.

U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer nebo je kao sva mora.
I još jedanput toliko.

Njega nikada nije
propešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama
u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice,
za mora široka,
jer mama je veća od neba
i veća od celoga sveta.

I veća od oba oka.