Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Plavi čuperak

Plavi čuperak obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
vec jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Plava zvezda

1.
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuris i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava,sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudis?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada,ali znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno,tako mračno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađes-sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Rođendanska pesma

Ja mislim da smo svi redom
iz lepe ljubavi rođeni,
ogromne, čudne i drhtave
kao jasike zelene.
Posle su došle kolevke,
cucle i zubi, i ostalo.
I noći kad smo kmečali.
I pelene. Pelene. Pelene.
Svejedno je da li su oblaci
jesenjim nebom tumarali,
ili je košava bila,
ili je mećava bila,
ja mislim: oni su videli
sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
meka i topla kao svila.
Ja mislim da su se voleli
i mislim da su zamišljali
najlepše usne za nas,
najlepše oko i dlan.
I želeli su da budemo
najbolji na ovom svetu.
Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san?
Mama i tata su stari već
i kažu: ljubav vene.
A ljubav njihova ostaje
i u nama se širi.
I nastavlja se. Nastavlja
u nekom malenom švrći
što će iz našeg srca
uskoro da izviri.

Stranica iz dnevnika

Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.
Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.

Tajna

Svako ima neku tajnu:
šu-šu-šu...
neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne: samo tebi...
kao drugu - šu-šu-šu...

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu-šu-šu...
Sutra rano... šu-šu-šu...
Baš onamo... šu-šu-šu...

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu-šu-šu...

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.

Zagonetka

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne neke plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunda vodi?
Zažmuri pa pogodi.
A moda nije ni važno
da se unapred setiš.
Možda se najlepše raste
kad ništa ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.
I niko ne zna šta je.
A on traje i traje.

Zapisano u sredu

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je...
Al okrećem se dugo... dugo...

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.