Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
KUČINSKI O JEZIKU PROPAGANDE

Krajem osamdesetih, poljski istraživači su se dali na ispitivanje jezika propagande, jezika kojim je, do juče, obmanjivan i zaglupljivan poljski narod. Propaganda se izučava sine ira et studio, kao i bilo koji drugi specijalni jezik današnjice. Niz godina posle rata, pojava je ispitivana samo u okviru nacističke propagande. Ono što je utvrđeno za nju važi, uglavnom, i za iskustva stečena u zemljama realnog socijalizma.

Po savremenom poljskom sociologu Pavelu Kučinskom, propaganda komunističke države služi jednom jedinom cilju: zavođenju i opravdavanju opresije. Ta je propaganda, neizbežno, oblik duhovnog nasilja, pošto teži ograničavanju i onemogućivanju slobodnog mišljenja, ili njegovom potčinjavanju. Pravac je davno utvrđen i ne menja se, ali je zapaženo da se, poslednjih godina, menjaju načini rada. Koliko do juče, sredstva se nisu birala. Jednako su korišćene istine, poluistine i čiste laži. Od sredine sedamdesetih primećuje se izbegavanje golih laži i grubih obmana. U sadašnjem ustrojstvu svetske mreže obaveštavanja gole laži ne prolaze kao nekad, i mogu ozbiljno kompromitovati onoga ko im pribegava.

Dakako, određenje istine je složen spoznajni problem, s kojim ni umovi mnogo jači od partijskih propagandista ne izlaze lako na kraj. Kad je reč o povlačenju granice prema goloj i namernoj laži, problem se pojednostavljuje. U tekućem životu, svaki prirodno inteligentan pojedinac može razlučiti istinu od laži. Ako ništa drugo, uvek se dade uočiti razlika između onih koji teže istini, koji je traže, i onih koji svesno zanemaruju činjenice, ili ih krivotvore. Istina je ponekad teško uhvatljiva, ali se pretpostavlja da postoji, i da je jedna.

Boljševici su od početka bili krajnje nepoverljivi prema objektivnim merilima za utvrđivanje istine. Lenjin je, u delu "Šta da se radi?", odlučno odbacio pravila formalnologičkog rasuđivanja, a među njima ono najvažnije, pravilo neprotivrečja. (O tome, opširnije, u ogledu Alena Bezansona "Intelektualne osnove lenjinizma", Pariz, 1977). Lenjinovo je otkriće da postoje buržoaska i proleterska istina, i da one nemaju zajedničkog imenitelja. Lenjinista ne traga za istinom, ne utvrđuje je na osnovu raznorodnih podataka i nalaza, putem proveravanja i sravnjivanja; on unapred raspolaže ključem kojim se rešavaju sve nedoumice. "Komunista ne laže... on samo sledi tzv. proletersku istinu", piše Bezanson.

Taj spoznajni dualizam, po kojem je istina s ove strane Pirineja laž sa druge strane, omogućivao je propagandistima da se ne obaziru previše na činjenice koje se opiru njihovim tvrdnjama. Istina protivnika nije ih obavezivala na preispitivanje sopstvenih stavova; kao i u svakom ratu ona ih je, naprotiv, podsticala da se još dublje ukopaju u zauzete rovove, da brane izvesnosti do kojih su došli. Čitav niz godina nisu postojale nikakve granice koje je ovakva propaganda morala poštovati, pošto nije poštovala ni sam pojam objektivne istine.

Po Kučinskom, svaka propaganda, ona na Istoku kao i ona na Zapadu, teži dovođenju građana u položaj zavisnosti od vladajućeg poretka. U zapadnim demokratijama propagandistima su, međutim, nametnuta neka ograničenja. Partijski pluralizam, slobodna štampa i sveopšta konkurencija nagone propagandiste da se, idući za svojim ciljevima, što više pridržavaju stvarnih činjenica, ako žele da ih javnost uzme ozbiljno. Ako je neki podatak netačan, ili naduvan, tu je politički protivnik, koji jedva čeka da konkurenta uhvati u grešci, ili da istakne ono što je prećutano. Godinama je Figaro vodio posebnu rubriku sačinjenu od vesti izostavljenih u Imaniteu, čime su otkrivane osetljive tačke protivnikove politike. Doduše, čitalac koji bi, u slobodnoj zemlji, želeo da se potpuno i tačno obavesti, morao bi dnevno čitati bar tridesetak listova i revija. Stoga svako bira istinu koja mu odgovara, ali ako mu je, zbog nečeg, stalo do potpunog i svestranog uvida, on do njega, uz nešto truda, može doći.

Delovanje propagande u istočnom svetu godinama je počivalo na činjenici da je provera istinitosti onog što se pisalo i govorilo nemoguća, ili vrlo otežana. Mogli su se klevetati pojedinci, ustanove, pa i čitave zemlje i vlade, pošto je oklevetanima bilo uskraćeno da iznesu svoja viđenja. I dok se propagandista na Zapadu stalno trudio da mu ne otkriju neku netačnost, njegovom kolegi, na Istoku, takav strah nije bio poznat.

U takvoj, ni od koga kontrolisanoj propagandi, stvarao se svet simbola s one strane laži i istine. Pošto se ovakva propaganda bavila jednom neuhvatljivom, izmišljenom stvarnošću (zasnovanoj na aksiomi da je ono što se dešava u zemlji zaista socijalizam), njene tvrdnje nisu se dale ni proveravati, ni pobijati. Kao što se događaji prikazani u jednom romanu ne mogu ocenjivati po merilima objektivne istine, tako se ni ovakva propaganda ne može ocenjivati sa stanovišta životne verodostojnosti, zaključak je jednog drugog poljskog istraživača. Politička praksa se poziva na jednu komotnu jezičku naviku, koja se ponavljanjem izjednačila sa posvećenom istinom: određeno društvo je demokratsko, ili samoupravno, ili socijalističko time što se proglasilo za takvo!

Obazrivi propagandista se trudi da izrekne nešto što liči na istinu. Goloj laži se pribegava samo onda kad se nema kuda. Tako su, za vreme studentske bune u junu 1968, na javne skupove ubačene informacije o tome kako studenti kliču kralju Petru Drugom, Draži Mihailoviću i Aleksandru Rankoviću, i da su povezani sa stranim obaveštajnim službama. Svojim sam ušima, u Borbi, na zboru radnika, čuo takve tvrdnje. Kasnije, kad je pokret ugušen, ove, najteže laži, više nisu korišćene. Prešlo se na finije oblike manipulisanja, naporedo sa hapšenjem i progonom aktivista.

Moderna, poststaljinistička propaganda rado se odaje uopštenom moralisanju, sklona je izlivima rodoljublja, a voli i da se poziva na zdrav razum i državni razlog... Ona ponekad ide tako daleko da priznaje štetnost jednopartijskog poretka, da bi takav poredak mogla braniti poslednjim, očajničkim argumentom: kakav je da je, bolji je od krvoprolića koje bi usledilo njegovim ukidanjem. Publici se sugeriše da su građanski i bratoubilački rat u Jugoslaviji, od 1941. do 1945, povele predratne partije... u samoodbrani propagandisti ne zaziru ni od poređenja sa najcrnjim režimima u Južnoj Africi ili u zemljama Srednje Amerike, kao da se želi reći: nismo zlato, ali smo bolji od njih...

Do širokih masa sve više dopire jezik istine, pa su se i propagandne mašine prebacile na finiju proizvodnju. One se u poslednje vreme pozivaju na svetost izvesnih najopštijih stavova i vrednosti. Jedna od takvih vrednosti je socijalizam. Socijalizam je, naravno, velika i posvećena reč. Nije važno da li ga u jednoj zemlji ima ili nema; bitno je da li se neko na njega poziva, ili ga prećutkuje. Pokretačima ugušenog časopisa "Javnost" rečeno je da im projekat ne valja zato što u njemu ima malo govora o samoupravljanju. Nije važno koliko samoupravljanja ima u životu, ni kako tamo izgleda; glavno je na njega se pozivati.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
ULOGA TUĐICA

Bez stranih reči ne može se, danas, ni pisati ni govoriti. Nauka, politika, kultura, ideologija, svoje osnovne pojmove izražavaju tuđicama. Rezolucije, ustavi, statuti, ispisani su uglavnom rečima koje su širim slojevima nerazumljive. U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija. Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja, dostupna jedino izabranima. Ono što se hoće izražava se tuđicama, a ono što jeste — našim rečima.

Ko želi vlasti da se domogne mora se najpre s tuđicama sprijateljiti.

Brbljivci i profesionalni diskutanti, samim usvajanjem rečnika, stiču ugled najaktivnijih članova zajednice. Tuđice daju utisak teoretske potkovanosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre. Svuda, pa i tu: specijalizacija. Treba se snaći, razabrati u materiji. Mnoga značenja reči zasnovana su na unutrašnjem dogovoru. Vlastodržačka terminologija puna je svojevoljnih, neznalačkih izokretanja i svakojakih podrazumevanja. No iza njenih nedomišljenih apstrakcija stoji sila, te ih uzimamo ozbiljno i onda kad je očigledno da ništa ne znače. Logika sile ne poštuje silu logike. Zbog svega toga, podvale sa stranim rečima vazda iznova uspevaju.

Neobrazovani svet se tu dovija kako zna, da ne bi sasvim ostao po strani. Čovek koji zadržava pravo na svoj, običan jezik, isključuje se iz igre, i prihvata ulogu slepog subjekta istorije. Bićima i stvarima upravljaju oni koji govore nerazumljivo, oni su u dosluhu sa vlašću. Posvećivanje u politiku počinje ulaženjem u njen jezik. Treba slušati, i ponavljati.

Samim sklopom svog mišljenja neobrazovani ljudi rado prihvataju sumnjive, sveobjašnjavajuće apstrakcije, proglašavajući polutamu za svetlost najviše spoznaje. Tuđice se mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; počelo je sveopšte izvrtanje i obesmišljavanje reči.

Nasilje, i samo oblik nasrtljivog neznanja, prihvata i ovu vrstu pomoći. Reči se izvrću po nadahnuću i potrebi. A kad se osnovni pojmovi zamute, ni ostalima se ne vidi tačan obim, pa je sporazumevanje mogućno jedino po cenu prihvatanja čitavog niza obmana. Tuđice zamumuljuju ionako nejasne pojmove i njihove veze sa stvarima: i reč i sadržaj su iskrivotvoreni.

Odatle do opšte proizvoljnosti samo je jedan korak. Ako su osnovni pojmovi zajedničkog mišljenja nedokučivi, počinju da se remete i drugi odnosi; laž se uvlači u sve. Pometnju uvećava tanka kulturna osnova. Neškolovani su zaključili da se svakoj stranoj reči može dati bilo koji smisao, pa su počeli da ih upotrebljavaju vođeni mutnim slutnjama. Pisac pogrešno upotrebi, čitalac još pogrešnije shvati, i dobijemo ono što Bogdan Popović negde zove dvostruko stranom rečju. Neznalicama je lakše slutiti, no naučiti i držati se naučenog. Najzad, kadgod koja reč promeni sredinu, u njoj se zbivaju neizbežna semantička pomeranja i fonološka prilagođavanja, što samo doprinosi zbrci. Javne ličnosti, pisci, i ljudi u običnom govoru svaki čas pokazuju da ne znaju o čemu govore. Osećanje da vodeće reči ne znače ništa određeno, te da se mogu upotrebljavati kako je i kad koga volja zasniva se i na jednom drugom, neveselom iskustvu. Davno je uočen razlaz između načela na koja se pojedina učenja pozivaju, i prakse, koja im je gotovo po pravilu suprotna. Ta protivnost je zbunila i poljuljala jedan deo leksike. Utvrdilo se uverenje da se neke reči za jedno izdaju, a da znače nešto sasvim drugo, ili ništa.

Uzmimo reč demokratija. Nije bitno da li je u jednoj zajednici, uređenju ili programu sprovedena vladavina po narodnoj volji, ni da li se i koliko takva vladavina može zavesti. Osnovno je da se, u javnom saobraćanju, pod tim pojmom razumeva ista ujdurma, da mu svi pripadnici kruga pridaju posebno, uslovno značenje. Tako se može desiti da se i robovski sistem proglasi za demokratiju. Naći će se skupština koja će i to ratifikovati.

Neobrazovani čovek se, u svim nejasnim situacijama, upravlja po sluhu — po čemu bi se drugom i upravljao? — i čini duhovita izokretanja. Tako smo dobili buldožder: za neman koja prevrće i ždere zemlju teško bi se bolji naziv mogao naći. Drugi, pola u šali a pola ozbiljno, vele nije moralno za ne mora se. Nije to ni loše nađeno: moral je, između ostalog, i jedna vrsta sebi nametnute prinude. Čuo sam, jednom, da je zakon harmoničan, u smislu da se paragrafi mogu rastegnuti, kao harmonika, što je, opet, bar duhovito.

Ali prave muke počinju sa poluobrazovanima, sa onima koji ponešto znaju a više ne znaju, koji su što naučili, pogrešno razumeli, povezali kako im odgovara, a zauzimaju mesta s kojih se neznanje može širiti i nametati.

Predlozi su ostali u leksičkoj formulaciji, žali se, u izjavi novinama, opštinski funkcioner, hoteći, valjda, da izbegne onu drugu, običniju figuru, tj. da su ostali mrtvo slovo na papiru. Sve što se izjalovi, valja teoretski da se osmisli, i tako spase od sramote.

Jednom mi je jedan uvaženi i dobro plaćeni stručnjak objašnjavao da se na sekcijama orijentišemo po iksu i iksilonu. Tako je njegov osećaj za simetriju i sklad bio odlučio: ako postoje Pat i Patašon, što im se ne bi priključili iks i iksilon?

Tuđice umeju svako pitanje da uzdignu na neophodnu apstraktnu, čak i metafizičku ravan. Poznat je teoretičar koji je delio pojam proleter od pojma radnik: proleter je za nj neka vrsta Platonove čiste ideje, a radnik njegova bleda i nedostojna senka, nesvesna svog istorijskog poslanja. Drugi razlikuju naciju od naroda, ili ogled od eseja. Ovakvom, pomerenom upotrebom stranih, a i nekih domaćih reči, ublažuju se izvesne neprijatnosti, ili se pojavama pridaje važnost koju nijednim drugim putem ne bi mogle osvojiti (koncepcija letovanja u domaćoj radinosti, tercijar i mala ekonomija). Umesto proste i neprijatne tvrdnje:

Rasipalo se bez milosti,

ili

Trošilo se više no što se zarađivalo,

govornik, u zvaničnom izveštaju, elegantno ističe:

Dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda.

Neobrazovani svet se tuđicama služi na narodski način: pošto je obdaren boljim jezičkim osećanjem, on pravi dražesna izokretanja. Nedoučene, pak, bogovi nisu ni sluhom obdarili. Slušamo, tako, priznatog umetnika, gde, izlažući svoj stvaralački credo, objašnjava: Da bi se stvorilo nešto stvarno dubiozno, treba raditi uporno i dugo.

A taj je i fakultet završio. Nije isključeno da je baš tamo naučio da pridev dubius znači dubok. Rašireno je osećanje da pridev sporadičan znači sporedan, ili usporen, a da reč euforija označava nacionalnu netrpeljivost.

Reči su se zarazile onom istom laži koja truje duše i savesti, a neznanje je to olakšalo. Neki ključni pojmovi civilizacije odjednom su pomerili smisao. Nastali su biseri od pleonazama koji se po novinama i na javnim natpisima susreću (narodna demokratija, uslužni servis). Narodna demokratija je isto što i narodna vladavina naroda: jasno je da ni sama stvar, u svom postojanju, nije sadržajnija. Nacionalizam, u istom istorijskom razdoblju, može da označava uzvišenu borbu za očuvanje svog identiteta, i nisku sklonost ka samoživom isticanju na račun suseda. Isto tako dvosmislena, udaljena i isključujuća značenja sadrže pojmovi anarhizam, liberalizam, internacionalizam, idealizam, individualizam, materijalizam.

Čovek je rešio svesno da deluje na pojave, pa i na reči. Tako smo počeli da planiramo i usmeravamo tradiciju; sve češće čujemo kako neka manifestacija treba da postane tradicionalna. A mi smo, u svojoj naivnosti, mislili da se tradicija ne predviđa, već se sama od sebe, po sili nužnosti i navika, ustanovljuje.

U ovom cirkusu, dakako, ima i veselih trenutaka. Razvila se rasprava, ne znam više o čemu, pa je jedan pisac izašao pred mikrofon, i, u želji da stiša strasti, uzviknuo:

Drugovi, nemojmo ići u ekstremitete!

U visokotiražnom dnevnom listu čitamo prikaz gde se za jednog pesnika veli da je veliki majstor pejzaža vezanih za prirodu. Znali smo da pejzaž može da znači predeo, ili umetničku sliku predela (Koroovi pejzaži); prikazivač poznaje još neke pejzaže (duše, ili Meseca), pa izdvaja one "vezane za prirodu". Da se ne bismo zabunili.

A evo kako jedna veoma istaknuta ličnost kulturnog i javnog života, u sedmoj deceniji XX veka, i u devetom stoleću srpske pismenosti, oseća značenje nekih reči:

Osobine njene ličnosti iz malograđanske prozodije života i bizarnosti morbidne opsesije (...) Tobož se zgraža na ogovaranja i intrige, osuđuje ih, a ona ih provocira, učestvuje u njihovim fabrikatima i raznosi ih.

Uvaženi autor misli da su proza i prozodija isto; prozodija je, po njemu, učeniji oblik za proza. Kao nekadašnji profesor Univerziteta i dugogodišnji šef visoke naučne ustanove on je, s potrebnim autoritetom, prozu malograđanskog života pretvorio u malograđansku prozodiju. Što je prozodija nauka o stihovanju, to jest sama veština građenja stihova, što se bavi metričkim strukturama, a ne malograđanštinom, to se našeg akademika ne tiče! U drugoj rečenici htelo se reći da neko učestvuje u fabrikaciji, fabrikovanju, proizvođenju intriga. U fabrikatima se može učestvovati jedino kao sastavni deo, to jest molekul.

Jedan doktor lingvističkih nauka, u udžbeniku, ovako objašnjava šta su familijarizmi:

Familijarizmi (lat. familiarius — porodični) riječi su koje se upotrebljavaju u pojedinim porodicama. Obično, jedan familijarizam razumije se samo u krugu jedne porodice, pa se zato primjeri ne navode.

Ako ljudi koji učestvuju u fabrikatima domaćeg profesionalnog kadra ne znaju šta znače pojmovi prozodija, fabrikat i familijarizam, šta da očekujemo od onih koji nisu stigli da se obrazuju? Šta, do da se snalaze. Snalazi se i profesor najviše školske ustanove u zemlji; nije on kriv, niti je sam sebe tamo postavio. Kud je sve pošlo, nek ide i prozodija! Svako podvali prilaže što može.

Od mene ovo.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
DODATAK (1990):
Muka s knjigom

Ova knjiga je, u nešto užem obimu, prvi put izišla u leto 1977, kod nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Početkom jeseni, po povratku kritičara sa godišnjeg odmora, pojavili su se, u štampi, prvi osvrti na nju. "Politika" od 8. septembra 1977. donela je osvrt svog redovnog recenzenta, koji je knjigu ocenio kao "ubedljivu raspravu o kulturi govora". Napominje se da, pored rasprave o pisanju i govoru, autor slika i "jednu klimu duha", koja "ili pogoduje jezičkom krivotvorstvu, ili je prema toj vrsti zaraze nedovoljno osetljiva i neotporna". Krivce za takvu "klimu duha" člankopisac vidi u papagajstvu sklonoj birokratiji. On je očigledno osetio, i prihvatio osnovnu misao pisca knjige, pošto tvrdi da "jezičke slabosti nikad nisu samo jezičke". Knjiga je, prema "Politici", "pronicljivo i odvažno ukazala na neka izvorišta mutnog i mucavog govorenja". Pošto ta izvorišta nije do kraja imenovao ni "odvažni" pisac knjige, to se još manje moglo očekivati od recenzenta zvaničnog lista. Hrabrost je, godine 1977, bila relativan pojam. Kao i danas, uostalom.

Drugog oktobra 1977. NIN je objavio kratak, nepotpisan osvrt, u kojem je rečeno kako "Muka s rečima" pokazuje da "neznanje nije jedini uzrok stalnog kvarenja jezika". Jezik politike je "statusni znak". Nehat i nepoštenje u mišljenju se neizbežno odražavaju u govoru i pisanju. Kako se odnosimo prema rečima, tako i one nama uzvraćaju. Recenzent je ovo shvatanje pokušao da okrene u aforističnu igru reči, kojom se završava njegova beleška: "Plazimo jezik jeziku, a i on nama".

Uza sve pohvale knjizi, oba prikazivača svakako nisu rekla sve što su imali i mogli kazati. Ono najvažnije bilo je samo ovlaš naznačeno; sasvim dovoljno za publiku koja se bila izveštila u čitanju između redova. O knjižici se po Beogradu uveliko govorilo. Slobodan Mašić je, pod pazuhom, raznosio četvrtaste pakete, snabdevajući četiri-pet knjižara koje su uzimale njegova izdanja.

Početkom oktobra u razgovor o "Muci s rečima" uključuje se, iznenada, direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. On je "knjižicu" razumeo kao napad na naše angažovano, to jest, politizovano novinarstvo, pa je smatrao da je njegova ustanova pozvana da zaštiti žurnaliste od nasrtaja i klevetanja. Njega je naročito razljutilo nekritičko preuzimanje jedne ocene Ežena Joneska koji, govoreći o propagandi, primećuje: "Čim je neko politizovan, to je znak da u osnovi laže". Direktor Instituta bio je, prirodno, veoma politizovan, toliko politizovan, da mu se činilo da drugih istina na svetu, osim njegove, nema i ne može biti. Dovesti njegovu politiku u vezu s lažju, to mu je ličilo na bezočnu klevetu! Joneskova kritika, možda, važi za stanje na Zapadu. Naša je politička propaganda "s one strane laži i istine". Mi smo, i tu, pokušali da izgradimo nešto što je "bez presedana u istoriji".

Zakazana rasprava najavljena je pod naslovom "Danojlićevo viđenje uloge jugoslovenskog novinarstva". Pisac "Muke s rečima" o novinarstvu govori samo uz put, i samo u onoj meri u kojoj je ono produžena ruka zvanične politike. U najvećem broju slučajeva, novinari su žrtve i nevoljni prenosioci drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci. Direktor je, međutim, tačno osetio da se pisac suprotstavlja temeljnim opredeljenjima i vrednostima društva. Savest mu je nalagala da bez odlaganja krene u napad. Računao je na podršku dela uvređenih novinara.

Ta će podrška izostati, i to iz dva razloga. Novinari su, bolje od pesnika koji je pokušao da opiše njihov tužni položaj, znali pravo stanje stvari. Ono je bilo mnogo gore nego što ga "Muka s rečima" predstavlja. Te je godine predsednik Republičke skupštine, prilikom jedne posete redakciji "Politike", podviknuo okupljenim urednicima i saradnicima lista: "Nigde, vala, u svetu štampa nije slobodna i nezavisna, pa neće biti ni u Srbiji!" Posle ovakve uvrede, sasute pravo u lice, sve što je pesnik, u "Muci s rečima", prebacio novinarima, liči na toplo i prijateljsko saučešće.

Drugi razlog zbog kojeg akcija nije dobila podršku štampe, bio je taktičke prirode: Institutu nije bilo dovoljno da se obruši na pisca i izdavača knjige, nego je pokrenuo pitanje uređivačke politike listova koji su dopustili da u njima iziđu povoljne ocene spisa prožetog antikomunizmom. Da je ovakvu primedbu, to jest optužbu, izneo Centralni komitet vladajuće partije, ili Gradski komitet, odgovorni "Politike" i NIN-a bili bi posmenjivani bez mnogo natezanja; Institut za novinarstvo takva prava i ovlašćenja nije imao, i sve što je uspeo, bilo je da kod rukovodilaca listova izazove prezir i otpor. Novinari su se solidarisali s pesnikom i stavili se u njegovu odbranu.

U pozivu na javnu raspravu, zakazanu za 9. novembar, direktor objašnjava da "navedena knjižica (...) sadrži niz tvrdnji o jeziku, stilu i vanjezičkim predmetima za koje smatramo da su neprihvatljive politički i naučno. S druge strane, autor zapisa olako daje negativne i površne ocene o našem novinarstvu i novinarima, te stoga smatramo da će tema biti zanimljiva za novinare i novinske kuće. Nažalost, u mnogim našim glasilima knjižica je dobila laskave ocene".

S jedne strane, Institut bi da zaštiti moralni integritet oklevetanih novinara, a s druge, da pozove na javnu odgovornost rukovodeće ljude najjače beogradske novinske kuće. Ta se dva posla, u isto vreme, nisu mogla obaviti. Knjiga i njen pisac su, u svemu tome, bili samo povod. Jedan veran, a nedovoljno uspešan i slabo poznat društveno-politički radnik, pokušavao je da dokaže da najviše položaje u beogradskom novinarstvu drže oportunisti i idejno nebudni slabići, koji bi se, možda, mogli smeniti, a onda bi na jedno od njihovih mesta došao drug koji je uočio propust. Zaista je klasna borba, na svim nivoima i u svim situacijama, glavni pokretač kretanja društva; njoj ne mogu da izmaknu ni oni koji su je teorijski definisali. I marksisti, u društvu, zauzimaju različite položaje na društvenoj lestvici, i među njima se javlja nešto nalik na socijalnu napetost. Ko je doli, taj bi gori...

Vodeći ljudi u "Politici" i NIN-u su to na vreme osetili i spremili se za odbranu. Branili su sve: i kritike koje su se pojavile u listu, i pisca, i "Muku s rečima", knjižicu koju, pretpostavljam, nisu ni stigli pročitati.

Odvijanje slučaja pratio sam sa priličnom hladnokrvnošću. Za mene je bilo najvažnije da je knjižica ušla u opticaj: prvo izdanje, objavljeno u maju 1977, rasprodalo se za vreme godišnjih odmora, i Mašić je, u oktobru, izbacio drugo izdanje. Za svoje sam knjige, onih godina, strepeo samo do časa dok se ne pojave u knjižarama. Tih sam dana bio zabrinut zbog "Dobrislava", koji je još ležao u magacinu BIGZ-a, a oko kojeg su se plele mutne igre. Čak je i opštinska policija išla po beogradskim knjižarama, tragajući za tim delom, iako ga još nije bilo na tržištu. Nešto se kuvalo, pa smo se Ivan Čolović, kao urednik, i ja, kao autor, mesec dana morali boriti da knjigu istrgnemo iz ruku onih koji su želeli da je zabrane.

Hajka na "Muku s rečima" izgledala je prilično jadno, i kad danas o njoj govorim, osećam beskrajnu dosadu i tugu. Malo je progona, onih godina, ličilo na prave progone: vladajuća ideologija je umirala, i sve što je preduzimala protiv nepoćudnih, pre je podsećalo na burlesku i karikaturu, nego na istinsku opresiju. I Šuvarova "Bela knjiga" bila je lakrdija, kao što se i suđenje Đogu, u jednom trenutku, u to izokrenulo. Poststaljinizam je bio rugobna senka staljinizma, pa su mu takvi bili i progoni: traljavi, obazrivi, bez žara i uverenja.

Sastanak o "Muci s rečima" održan je u predviđeno vreme, 9. novembra 1977, u prostorijama Instituta. Došli su novinari iz raznih redakcija, ponajviše iz "Politike" i NIN-a. Inkomodirao se i sam direktor "Politike": znao je da i ovakvi, glupi slučajevi, mogu čoveka koštati karijere. Ja tom sastanku nisam prisustvovao, ali su mi, iste večeri, podneli izveštaj o tome kako je protekao, dok sam referate direktora i njegovog pomoćnika pročitao, dva meseca kasnije, u časopisu "Novinarstvo". Hajka Instituta je doživela žalostan krah. Novinari su se, što upadicama, što ćutanjem, što zajedljivim primedbama, jednodušno suprotstavili podnosiocu glavnog referata. Direktor "Politike" je, tokom sastanka, doturao ceduljice saradnicima svog lista, podstičući ih da "uzmu reč". Da će svako, ko otvori usta, progovoriti protiv šefa Instituta, direktor "Politike" u to ni časka nije sumnjao. Zakleti neprijatelj slobode govora i mišljenja, nekadašnji policajac, šef Instituta je zauzimao relativno nevažan društveni položaj, nije bio pod strogom zaštitom Države i Partije. Ako su novinari morali povijati vratove pred tolikim moćnicima i ideolozima, ovom, slobodnom strelcu u borbi za idejnu čistotu i ispravnost, takav respekt nisu dugovali. Tako su pisac "Muke s rečima", i njegovo delce, te večeri bili srčano branjeni od komunista-umerenjaka, koji su i sami bili na udaru komuniste-staljiniste. Na jednoj strani bili su pragmatični, dobronamerni i nedovoljno budni ljudi, a na drugoj priučeni "naučni radnik" prepotopski "revolucionar", koji je upravo upotrebom drvenog, birokratskog jezika, stekao zvanje doktora nauka! Na jednoj strani, savitljivi i popustljivi ljudi, a na drugoj bivši policajac, koga je od budućnosti što je pripremaju popustljivci hvatao strah. Direktor Instituta se, tako, pojavio kao advokat tog jezika laži i nasilja o čijim zlodelima govori moja knjiga. Drveni jezik on je, naravno, branio uobičajenom birokratskom frazeologijom — čime bi je drugim, nesrećnik, i mogao braniti?

Već na početku svoga izlaganja, nalazimo fraze koje se nimalo ne razlikuju od onih što se, u mom pamfletu, navode kao primeri lošeg pisanja i mišljenja:

"Radničkoj klasi kao vladajućoj društvenoj klasi, i samoupravljanju kao najmasovnijem obliku upravljanja društvenim poslovima, potrebniji je više nego ikom drugom precizni jezik."

Na našim satiričarima stoji veliki zadatak: ostaviti, naraštajima koji dolaze, svedočanstvo o jednom ludom vremenu u kojem su bivši udbaši, i lažni doktori nepostojećih nauka, nastupali pred javnošću kao pravoverni tumači najdubljih težnji i interesa radničke klase, pa su, eto, poznavali i jezičke potrebe te klase! Direktor priznaje da se te potrebe ne zadovoljavaju onako kako bi trebalo. Ko je kriv? Naučni radnik otkriva svoju nemoć da ovaj problem shvati i naučno istumači:

"Kako je došlo do poplave tuđica i pojave bespotrebnih i nerazumljivih fraza u našoj svakodnevoj govornoj upotrebi teško je objasniti."

Tačno. Da bi to objasnio, referent bi morao izvršiti psihoanalizu nad samim sobom, za šta on, naravno, nema ni znanja, ni hrabrosti, ni potrebe. On sâm takav, bespotrebni jezik proizvodi, živi od njega i za njega, pa neće valjda sad priznati da je rabota, za koju prima visoku platu, u suštini proizvodnja magle i laži?

Zanimljiva je i sledeća Direktorova tvrdnja:

"Politička intonacija ove knjige nema veze s naukom o jeziku."

To bi trebalo da znači da se o jeziku ne može i ne sme razgovarati sa stanovišta politike, a ako se to čini, onda se ne bi smeli izvoditi izvesni zaključci. Pravo koje uskraćuje piscu "Muke s rečima", direktor je zadržao za sebe, pošto celom pitanju pristupa sa stanovišta politike, i to jedne od najgorih koje su u poslednja dva veka na Balkanu vođene.

Referent podseća novinare — u čiju je zaštitu ustao — na njihove svete dužnosti, čime određuje i ulogu štampe u slobodnom, socijalističkom društvu:

"Pristupajući Savezu novinara Jugoslavije, i primajući na sebe svojstvo društveno-političkog radnika, novinar se svesno opredeljuje za ideje marksizma-lenjinizma."

"Primajući na sebe svojstvo": to već liči na miropomazanije i zaređenje. Lepo zamišljeno. Samo, šta da rade oni koji bi želeli da se bave novinarstvom, a ne prihvataju ideje marksizma- lenjinizma? Ako smo dobro razumeli direktora Instituta, takvi nemaju šta da traže u ovoj profesiji. Novinar je isto što i marksista. Sad nam je bar jasno zašto je, onih godina, kosovska stvarnost prikazivana pogrešno ili prećutkivana: tamo se životna praksa isuviše udaljavala od teorije, pa je novinar-marksista jednostavno nije video.

Glavni zadatak novinara nije da obaveštava o zbivanjima i da ih eventualno tumači, nego da se

"bori za potpuno ostvarenje vodeće uloge radničke klase."

U ovom je iskazu zanimljiv prilog potpuno. Zvanični dokumenti i partijske rezolucije, od 1945. do 1977, neprestano ponavljaju da je u Jugoslaviji na vlasti radnička klasa, ali se, isto tako uporno, ističe da ona tu vlast nije konačno učvrstila, to jest, da nije ovladala viškom rada. Prema tome, iako je na vlasti, radničkoj klasi predstoji duga borba da ovlada onim što je zaposela, u čemu ogromnu ulogu treba da odigra napredno novinarstvo. Sve je, dakle, dobro, ali bi moglo biti još bolje. U komunističkom raju progres će se, prema A. Zinovjevu, ostvarivati kroz borbu između naprednog i još naprednijeg, dobrog i još boljeg, sve dok se ideali potpuno ne ostvare. Otuda prilog potpuno u gornjem primeru: u drvenom jeziku ništa nije slučajno.

Ovu borbu ometa pisac "Muke s rečima", za koga je:

"sloboda novinarskog rada pojam van diskusije, van društveno-ekonomskih, politički, kulturnih pa i međunarodnih okolnosti konkretnih društava."

Konkretne okolnosti, u datom trenutku, zahtevaju da se sloboda novinarskog rada ograniči. Sloboda van diskusije je u našem društvu nezamisliva i neprihvatljiva. Može postojati samo uslovna, diskutabilna sloboda, po meri i volji direktora Instituta, i njemu sličnih svesnih snaga. Kriterijum, eto, ne zadovoljavaju ni neki Partiji odani rukovodioci novinskih kuća:

"Istini za volju, više nego Danojlićeva knjiga treba da nas zabrinu ona sredstva informisanja koja su pojavu ove knjige dočekala sa velikim talambasima i time joj dala važnost koju ne zaslužuje."

U dobrim starim vremenima to je bilo nezamislivo: novine bi ovakvu knjigu oštro napale, ili bi je prećutale, a piscem bi se pozabavila policija. A sad su se, evo, pojavila i nekakva "nezavisna izdanja"! Nezavisna od koga i od čega? Pri samom pomenu reči sloboda i nezavisnost mali aparatčik se maša za revolver.

Pošto su novinari ovu brigu o njihovoj profesionalnoj časti primili nezahvalno i ravnodušno, direktoru nije ostalo drugo nego da krene u novi napad, u kojem će, ovoga puta, oni sami postati glavna meta. U NIN-u od 27. novembra 1977. Direktor Instituta je objavio napad na redakciju tog lista, optuživši je da ne shvata težinu neprijateljskog dela počinjenog objavljivanjem "Muke s rečima". Člankopisac gorko i tužno primećuje da piscu ne fali dlaka s glave:

"M. Danojlić, kao što znate, nema nikakve muke ni sa nama, ni sa ovim društvom."

Prošla su lepa vremena kad se za mnogo manje prestupe hapsilo, otpuštalo s posla, slalo na Goli Otok. Sad su se pisci osilili i osamostalili, pa je, eto, jedan od njih izdao

"sâm, ili u saradnji sa drugima, "nezavisno izdanje", u kome pod plaštom rasprave o jeziku, raspravlja o mnogim drugim stvarima.

O, užasa: raspravljati o mnogim drugim stvarima! Pisac se, uz to, drznuo da samoupravnom društvu ponudi građansku ideologiju i građanski koncept štampe!

Jugoslovenskoj praksi javnog informisanja ovaj se pisac suprotstavlja nedozvoljenim sredstvima i metodom.

Nedozvoljeno sredstvo je književni ogled, a metod je — nuđenje takvog ogleda na uvid javnosti.

U kratkom odgovoru na ovaj napis, NIN obaveštava čitaoce da je direktor Instituta počinio nešto što nije uobičajeno u istoriji javne reči; posle otvaranja debate

"pismima se obratio jednom broju rukovodilaca, javljajući im — uz svoje političke ocene, dabome — šta su govorili učesnici javne rasprave u Institutu."

Ne znam kako stoji s istorijom javne reči: rekao bih da ni ona nije tako čista i svetla kako je NIN zamišlja. Što se tiče povesti tajne reči, to jest, istorije otkucavanja i doušništva, postupak je više nego normalan. S obzirom na dužnost koju je nekad obavljao, direktor se, prosto, nije mogao uzdržati: navika je druga priroda.

Uz direktorovu ocenu stao je, otvoreno i bez oklevanja, ondašnji glavni urednik Radio- Beograda, koji je i danas, godine 1990, istaknuta ličnost na domaćoj političkoj sceni. On je, u večernjem dnevniku svoje stanice, 28. oktobra 1977, rekao da je autora "Muke s rečima"

"mučila neka druga muka, čim je mogao da jugoslovenskom političkom novinarstvu, koje u samoupravnom društvu služi radničkoj klasi, pripiše laž."

Tako se služenje jednoj klasi, koja je u onom trenutku bila toliko politički obespravljena, da nije imala ni valjanih sindikata, proglašavalo za merilo istinoljubivosti i objektivnosti...

Svoj osvrt direktor završava ovim savetom:

"Danojliću bi bilo zaista pametnije da se mane novinarstva u Jugoslaviji, a što se tiče Pariza u kome, kako nas obaveštava izdavač, boravi, široko mu polje — Jelisejsko!"

Šest godina kasnije ovaj će mi savet, mnogo jasnije, ponoviti jedan ljubazni službenik Državne bezbednosti, s kojim sam imao poduži, i, moram reći, prijateljski razgovor. Videvši koliko sam zabrazdio s nekim svojim shvatanjima, taj mladi čovek mi je, u jednom trenutku, rekao:

— Kad se već osećate tako kako se osećate, a granice su otvorene, ne razumem... šta ovde tražite?

Drveni jezik, o kojem je moja knjižica godine 1977. progovorila, kompromitovan je, zajedno s ideologijom koja ga je rodila, ali je još tu. Pregledajući knjigu za ovo, peto izdanje, nailazio sam na bolja i lošija, pronicljivija i površnija zapažanja, na jezgrovite formulacije, i mislio: da, tu je dosta rečeno, ali je ono glavno ipak izostalo. I pored sve žestine pobune, pa i spremnosti da se ide do kraja, knjižica je obeležena vremenom niskosti i opšte laži, u kojem je napisana.

Za sve vreme polemike oko "Muke s rečima" nisam svraćao ni u "Politiku", ni u NIN, iako su me ta dva lista srčano branila. Jer ni oni koji su me branili nisu, u odbrani, mogli ići do kraja. Sve je u tom sporu bilo polovično i nečisto. Opaki i opasni aparatčik, koji me je napadao, nije imao snage ni ovlašćenja da svoje pretnje izvede do krajnjih i logičnih konsekvenci, kao što ni branioci pisca i njegovog prava na slobodu govora nisu mogli reći sve što su želeli i morali reći... U "Zelenom", poverljivom biltenu CKSKJ što mi ga je, one jeseni, preplašen, dostavio poznanik zaposlen u Odeljenju za međunarodne veze jugoslovenske Partije, izišla je beleška Saveznog komiteta za informacije, koju je sačinila Stručna služba; u toj belešci stručnjaci govore o "Muci s rečima" onako kao se ovakvi razgovori, interno, među jednomišljenicima, vode:

"Autor se, između ostalog, neprekidno upinje da uveri čitaoca kako se jezik nije iskvario slučajno(...) Pisac sve to tvrdi kao da ne živi u samoupravnom, već u nekom drugom sistemu, u nekim društvenim odnosima u kojima drugi odlučuju, drugi vladaju, drugi misle(...) Možda je sa stanovišta "Nezavisnih izdanja" bilo korisno i konjukturno da se bar još jedna knjiga okiti napomenom "zabranjeno", kao što piše uz dvanaestu knjigu ove edicije (Ivan Ivanović: Crveni kralj). Ta podvala očigledno nije uspela, jer Danojlić nikog nije uvredio, oklevetao ili uverio u laž. Pokušavao jeste, uzalud: šupljim rečima to se ne da. Da li je on hteo da podvali pokušavajući da prizemnim politikantstvom kupi oreol mučenika sve manje konjukturan i tamo gde su juče bili spremni da ga plate u hladnoratovskim kampanjama, to se ne može reći — ostaje tek da se zaključi da podvala nije uspela. Podvalio je možda jedino radnicima "Srboštampe" koji su knjigu štampali i slagali slova, misleći na reči, dok je Danojlić izgleda mislio na nešto drugo."

A to drugo toliko je sveto i nedodirljivo da je o njemu najbolje ništa ne misliti.

Početkom 1978, kad se afera bila stišala, sreo sam, u kafani, ondašnjeg glavnog urednika NIN-a, starog i dobrog druga. Dočekao me je s prekorom:

— Gde si, nikako da svratiš u redakciju? Mi te branimo od onog staljiniste, a ti mudro ćutiš...

— Ne znam, šta bih o svemu tome rekao... Ljubazni ste, hvala vam što me branite, samo, ni vi ne govorite punu istinu, niste u mogućnosti da je reknete... A onaj razbojnik bi mi glavu skinuo, samo, on je više govorio istinu od vas... Vrlo dobro je razumeo šta sam hteo reći, a vi se pravite da ne razumete...

— Eh, eh, ti tvoji paradoksi...

Najbolju kritiku knjige, koja je do mene došla, izrekao je meni nepoznati Beograđanin, očekujući vozilo na autobuskoj stanici. Njegovo mišljenje mi je preneo neko ko se našao u blizini i čuo razgovor između dotičnog gradjanina i njegovog prijatelja. Ta, usmena kritika, vrlo je kratka, i u njoj je upotrebljena jedna nepristojna reč, koju sam izbacio, ali ćete je, nadam se, naslutiti i vratiti na odgovarajuće mesto u rečenici:

— Treba obavezno da pročitaš jednu knjižicu... sad je izišla, zove se "Muke reči"... da vidiš kako ih je jedan pisac... zaboravio sam mu ime... razbucao!

Preporučivati jednu knjigu prijateljima, a ne znati ime njenog autora, najveća je počast koju pisac može doživeti.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
DODATAK (1990):
Pisac i jezik
1

"Uče jezik svoj da govori laž."
Knjiga proroka Jeremije, IX, 5.

Godine 1977. objavio sam jednu knjigu ogleda; nju su mnogo bolje razumeli oni koji su je napadali od onih koji su je dobrodušno hvalili. Misao-vodilja te knjižice je prosta. Jezik tekuće politike je ružan i nerazumljiv, pun nasilničkih obrta i divljih nelogičnosti, ali se taj jezik ne može popraviti. Jedino takav, on je funkcionalan. Njegovi korisnici nemaju izbora: lažno misle, naopako deluju, pa tako i govore.

Jedan broj čitalaca shvatio je moje delce kao čin negodovanja protiv zagađivanja govora. Ono se, donekle, i tako može shvatiti. Meni je, međutim, jezik bio sporedni, usputni povod raspravljanja. Uzeo sam ga kao polje na kojem je mogućno pratiti delovanje jednog drugog, ozbiljnijeg zla.
2

Potom su me počeli uvrštavati među ljude bolno zabrinute za čistotu i zdravlje srpskohrvatskog jezika... Ja, zabrinut? Dobro, možda, svakako... Zazirem od kvaritelja, ali isto toliko od prostodušnosti i jednomislenosti jezičkih čistunaca, koji se odupiru kvarenju.

Da li čovek koji urla, bunca, plače, kune ili izdaje surova naređenja kvari jezik? Ne, nipošto; on samo primereno izražava svoja neobična raspoloženja i osećanja. Tako je i sa političkim jezikom. Govor je lep kad može i treba da bude lep; kad mora, on je rugoban; a funkcionalan je u svakom slučaju.

Sa govorom se dešava ono što se već dogodilo na drugim stranama, i u našem duhu. Pomerili smo se s mesta na kojima su naši preci vekove vekovali. Iz dubina narodnog života izronili smo na svetlost modernog doba. U početku smo se tom pomeranju i preseljenju radovali. Od napretka smo očekivali čudo. Onda uvidesmo da nećemo stići predaleko, i počesmo žaliti za izgubljenim. Za prirodom, za porodičnim gnezdima, za lepim jezikom. Mučan nam je govor naših učitelja i predvoditelja, pa prostu narodnu reč doživljavamo kao melem. Natrag, narodu!

A natrag se ne može. Narod nije onamo gde je pre pedeset ili stotinu godina bio. Narod, možda, više uopšte i ne postoji! Njegove pesme i priče mogu nas, donekle, nadahnjivati; glavne zadatke moramo rešavati sami, nezavisno od njega, a ponekad i opirući mu se.

Kad kažemo narod, mi i dalje mislimo na ratare i pastire. A šta ćemo s onom drugom, obrazovanijom, ili bar snalažljivijom njegovom polovinom koja se slegla u gradove, zauzela mesta po fabrikama i kancelarijama? Sve je to narod. Narod sam, čak, i ja.
3

Duh jezika je idealistička kategorija, nešto što se zasniva na intuiciji i osećanju. U obrazlaganju osećanja ne valja biti glasan, ni odveć isključiv. Jedno osećanje vredi koliko i drugo.

Dobar jezički sluh se prima od naroda, ali se taj nauk docnije razvija, oplemenjuje, proverava na sve težim i složenijim zadacima. Duh ratarskog i pastirskog jezika nije bio dovoljno delatan da bi prodro u moderne državne ustanove, u tvornice, u vođenje javnih poslova.

Narodni jezik je sočan. Sočnost je značajna stilistička vrlina, ali ne i jedina vrlina. Jednako su važne primerenost i tačnost izražavanja; u jednoj prilici valja biti sočan, u drugoj suv kao krivični zakonik.

Govor nam se ispostio onoliko koliko nam se život ispostio.

Mnoge lepe reči iz Vukova Rječnika u današnjem su govoru i pisanju neupotrebljive.

Još se nađe pokoji pastir ili ratar čiji govor puca od zdravlja. Samo, kako da njegov jezik sebi postavimo kao uzor i meru? Mi ne živimo čobanski, ni ratarski. Mi smo od takvog života pobegli, a ovamo, uzdišemo za čobanskom leksikom! To ne ide; to je licemerno.

Što se lepše govori, ružnije se živi.

U zagovaranju povratka narodskom jeziku brzo se stiže do neudobnih konzervativnih stanovišta, ili se zapada u maloumne protivrečnosti. Govor onog dela naroda koji nije stigao da se uključi u civilizaciju nije pogodan da se bilo kome pokazuje kao mera.

Vuk nema odgovora na pitanja koja nas danas muče. Možemo se zapitati kako bi on, u određenom slučaju, postupio. Verovatno bi se posavetovao s Kopitarom! Vuk je zahvatao iz naroda, ali je normu tražio dalje, drugde.

Što se leksike tiče, izlaz je u kovanju i izmišljanju. Jezičko pronalazaštvo nam je zatajilo. Hrvatski pisci, s promenljivom srećom, kuju nove reči. Srpski se ustežu.
4

Govor se ubrzao. Sintaktički obrti su smeliji, ritam življi, povezivanja brža. Štedi se, gde god se može. Vinaver bi se tome radovao; ali mi, mi pišemo protestna pisma novinama! Mladi fudbaleri, koji su svojim družinama dali imena Lukavi mačori, Severni đavoli, Blek Džek, Sačuvaj Bože, Orlovo sokače, Kam Romi, Bruklin Bridž, Napalm, I danjom i noćom, Živac, Dželati, Parni valjak, Mi pa mi, Šut u but, Atak na batak, Hemijsko čišćenje, No pasaran, doživeli su grdnju u Politici i Raskovniku. Ja mislim da zaslužuju pohvalu. Kako su oni sve to živo iskovali! Šut u but! Pun pogodak... Čovek koji tako misli i zbori bliži mi je, po jezičkom osećanju, a verovatno i po drugim uverenjima, od onog što, u zanosu rukovođenja, rasteže i gusla na nekom tamo kongresu...

Strani uticaj? Što da ne! Na obrazovanima je da utvrđuju granice iza kojih strani uticaj postaje poguban. Naš govor ne trpi reči koje se opiru menjanjima po padežima. Reč šou je, recimo, neprihvatljiva: ne znamo šta bismo s njenim kosim oblicima. Šou, šoua, šouu — ne ide... Treba znati da ne ide, i zašto ne ide, i objasniti onima koji ne znaju.
5

Pobeđuje leksika jače sredine, boljeg proizvođača, hrabrijeg vojnika, važnijeg učenjaka. Da su kompjuter izmislili Srbi, širom sveta bi se pročula reč ratchunar. Srbi su izmislili Božićevu kočnicu, kompjuter nisu. Skovali su svoju reč za to čudo tehnike, ali kasno. Tuđica je pobedila, i to u engleskom izgovoru. I pravo je.

Reči dolaze sa stvarima, umiru sa njima. Koliko vrsta jabuka danas, u Srbiji, znamo? Raspitao sam se kod Dobrila Nenadića; on, kao agronom, obilazi sela oko Arilja. Odgovorio mi je, u pismu, da se po rasadnicima i plantažama gaje delišes, zlatni delišes, prima, blašingold, stark krimson, ajdared, melroze, vel spur, ovil spur, prisila, ričard. Sa sadnicama su uvezene i reči. Slaborodne domaće vrste su se povukle.

Kako bi narod nazvao delišes? Da je uspeo tu vrstu stvoriti, smislio bi neko ime. Dok je bio upućen na svoje, domaće vrste, imao je i naziva u izobilju. Šulekov Imenik bilja, štampan u Zagrebu 1879, popisao je na jugoslovenskom prostoru preko stotinu vrsta jabuka. Adamovača, babljača, banbanica, bedrika, banovka, belica, bikovina, blatnjača, bolančica, božićnica, brašnjavka, budimka - toliko ih samo na b ima! Pa vidovača, vodenika, gorjanika, gospođinka, divljaka, drnjača, dugulja, erdeljka, žetvenika, žutljika, zelenika, zlatija, zobenika, zukvara, ilinjača, ilifanka, jarmenka, jesenka, ješovka, ječmenica, joovača, kolačara, kolubarka, kopljarka, kosovka, kotrljača, kuturača, ledenica, lisica, mađarica, mandofija, maslinka, medunika, mekuša, mirisavka, orljača, okruglica, orovača, ovčarka, pegavulja, pelenka, petrovača, pljuca, pogačica, podrinka, popadija, poskurija, presedača, projara, prlaboke, prutovača, pšeničnica, rebrača, ružmarinka, samoniklica, sitnica, sladunka, srčika, strekinja, tanjirača, trnjanka, tikvača, tvrdokožnica, ciganlija, crvenika, cunavka, čavoljak, čenjača, šarenika, šumatovka.

Reči su tu, ali stablo na kojem su rasle osušilo se.
6

Jezik je sve čime pisac raspolaže, ali prevelika briga za njegovu čistotu ne stoji piscu najbolje. Bdeti i škrtački utvrđivati šta ide, šta ne ide, nije u prirodi našeg posla.

Književnost ne živi od lepih narodnih reči i pametnih, ispravnih misli. Svako se jezičko stanje može književno iskoristiti: loše, možda i uspešnije od dobrog... Direktor iz Razvojnog puta Bore Šnajdera, ili onaj drugi direktor, iz Havelove Audijencije, govore u otrcanim frazama, a kao likovi deluju živo, čak i potresno. U Prustovom delu zablistao je negovani, izbrušeni jezik; u Selinovom se oglasio nepismeni svet predgrađa, pokuljao prljavi argo. Prust i Selin su dva najznačajnija francuska pisca dvadesetog veka.

Biće da nam je jezik, trenutno, izgubljen za neke sadržaje, osećanja i iskustva. Pa lepo: krenimo u ruganje, u sprdnju i parodiranje! Isplazimo jezik svom dobu! Dosta se ono sa nama igralo; vreme je da mu vratimo milo za drago. Lepše je rugati se, nego kukati nad propašću sveta. Svet neprestano propada i obnavlja se, zavisi ko ga, kad i odakle gleda. Propadajući, jezik kadikad hvata nove korene.

Ako je za vajde, dosta smo popravljali svet; vratimo se njegovom prikazivanju. Više se od nas i ne očekuje.
7

Ovo je vreme rušenja, kvarenja i neznalaštva. Samo, ništa nije počelo juče, niti će se sutra završiti. Kvarenje? Šta je divni, pretanjeni francuski jezik, nego iskvareni oblik gordog, carskog, latinskog jezika? Strpljenja, prisebnosti: jezik se i kvarenjem razvija...

Nije jezik kriv što su se neuki domogli odgovornih položaja, što su se niski uzvisili a visoki unizili. Reči su samo odslikale pometnju koja se u glavama i u ustanovama dogodila. Stvar se može gledati i sa vesele strane. Jedno vreme nam je predsednik Akademije nauka bio nepismen čovek. To nije tema za kuknjavu, već za komediju.
8

Previše se govori, prekomerno se piše, mnogo se objavljuje. Toliko je novina, časopisa, nedeljnika i mesečnika, televizijskih kanala i radijskih talasa, prvih, drugih i trećih programa, opštinskih biltena i fabričkih listova, izveštaja i referata, koje iz dana u dan valja nečim ispunjavati... Bilo čime! Što bezopasnijim i nevažnijim sadržajima, to bolje.

Čovek je prinuđen da govori i kad mu se ne govori. Da piše, kad mu se ne piše. Dnevne novine, listovi, časopisi i referati ne čekaju nadahnuće. Izgovorena bez veliko razloga — to jest bez nadahnuća — svaka se reč obesmišljava.

Crv sumnje pao je baš na njega, pa je uskoro uhapšen,

stoji u NIN-u od 18. III 1973. Nesrećni novinar, u kakvoj li je brzini to morao napisati! Nedeljno dva članka, godišnje dve knjige, dok na kraju iz neba ne počnu padati crvi sumnje!

Zgodna je i ova besmislica iz Politike od 15. X 1978:

Kad kažemo i napišemo "događaj" obično mislimo na nešto opipljivo i zvučno.

Naravno, događaj može biti i bezvučan: upravo se, veli člankopisac, pojavila knjiga jednog političara, koja se može smatrati događajem!

U osnovi ovih maloumnosti ne leže puka nepismenost i spisateljska nespretnost. Nije problem u pismenosti, već u poštenju. Nepošteno mišljenje gubi kontrolu nad rečenicom, upada u spor sa logikom i smislom. Verujem da je inokosni poslovodni organ isto toliko nekoristan u privredi koliko je u jeziku ružan.
9

Nisu važni grešitelji: njih je uvek bilo i mora ih biti. Važno je kako se na greške gleda, kako ih javnost prima.

Naša ih prima ravnodušno. Oni koji bi trebalo da brane normu, ćute.

Eto zašto je pisac, rođeni prekršitelj pravila, danas prinuđen da podržava normu. Kad nema nikog drugog, mora on. Jer, ako se u običnom sporazumevanju ne poštuju pravila, onda stvaralačko odstupanje od njih gubi svaki smisao.

Nemamo umnih konzervativnih duhova, koji bi branili osnove. Prevelika je sloboda neznalaštva, prejak zamah neodgovornosti. Naučne i prosvetne ustanove povlače se pred neznalicama, ili su pale pod njihovu vlast.

Kad je Marko Ristić, oko 1965, opomenuo jednog junošu da je prvi uslov pisanja poznavanje značenja upotrebljenih reči, čuli su se povici: to je preživelo, to je bogdanpopovićevština! Mene je to podstaklo na čitanje Bogdana Popovića, čije spise dotle nisam poznavao. Svideli su mi se, ti spisi. Nadrealisti su ih, pre rata, ismevali. Nisu mogli pretpostaviti da će se, kao ishod njihova rušilaštva, jednog dana pojaviti smelo neznalaštvo i praznoglava brbljivost. Kad su videli do čega je došlo, zavapili su za Bogdanovom strogošću. Dockan.

Bogdan je, kažu, kočio mlade talente. Tražio je od svojih đaka da mu u 152 reči opišu pijacu. Ko ne bi uspeo, dobijao je slabu ocenu. Time je, po mišljenju nekih zbrkanih glava, ometao razmah talenata.

Kamo sreće, kad bi i danas postojao jedan takav kočitelj, koji bi ometao razmah gluposti! Bogdan Popović nije sprečio ni Rastka, ni Nastasijevića, ni Vinavera, ni Crnjanskog, da pišu kako su hteli, to jest, ne obazirući se na školska pravila. On je branio štetočinama da ovladaju prostorom pisane reči. Bio je to jedan vrlo prosvećen i istančan srednjački duh, koji se opirao divljanju niščih. Uman konzervativac, svestan opasnosti koja kulturi preti od plitkoumnih rušitelja.

Daroviti ljudi su, naravno, išli svojim putevima.

Na slobodu imaju pravo najjači, koji ruše da bi gradili, koji znaju zašto ruše, i šta žele da grade.

Ostali valja da se drže pravila.
10

Najmanje što se od pisca očekuje, jeste da alatku održava u ispravnom stanju. Nesposoban da izmeni ustrojstvo sveta i prirodu čoveka, ostaje mu odgovornost prema jeziku, svom jedinom imanju i oruđu.

U pisanju je sve dopušteno, osim aljkavosti i nesvesnog obezvređivanja reči.

Književnost koja ne veruje u svetost jezika, u sebe ne veruje.
11

Svako od nas ima dara onoliko koliko mu ga je višnja sila dala. Za snagu svog talenta nismo zaslužni, za njegove nedostatke nismo krivi; odgovorni smo kako dar upotrebljavamo.

Svejedno počinje li kao usamljenik, rušilac, odbeglica ili žestoki krčilac novih puteva, pisac kad-tad oseti da nije onoliko sam i ničiji koliko je želeo i mislio da jeste.

Hteo ne hteo, on se s vremenom sve jače uključuje u zajednicu živih i mrtvih, koji su mu pripremili jezik. Kojim god pravcem da krene, ubrzo će naići na svoje prethodnike, roditelje i učitelje.

Domovina mi je tamo gde reči žive najrazumljivijim životom.

Jao onome ko je bukvalno nov, ko se ni na koga ne nadovezuje!
12

Nezadovoljan zbog nekih mojih zapažanja o birokratskom jeziku, jedan naučni istraživač (sa titulom i državnom platom, dabome!) napisao je da jezik Ive Andrića

uza sve pohvale koje mu se mogu pripisati, nije primenjiv za novine, radio i televiziju, za sastanke radničkih saveta, za projekte i elaborate, za izveštaje i propagandne poruke, za političke govore i zborove, za novinarske vesti i članke, za naučna saopštenja i tako dalje.

Dobar jezik, znači, "nije primenjiv" ni u jednoj oblasti javnog i društvenog života! Znači li to da u novinarstvu, pravnoj nauci, politici i propagandi ne važe obaveze prema brižljivom i tačnom izražavanju?

Ako tvrdnja ne znači to, ne znam šta bi drugo mogla značiti...
13

Tvrdnja je izrečena u nečemu što je htelo da bude naučno saopštenje; izneo ju je doktor književnih nauka.

Hvale vredni Andrićev jezik ne može se, prema tom učenjaku, upotrebljavati na sastancima radničkih saveta. Zašto? Koje su njegove odlike koje bi smetale govorniku pri javnom istupanju? Jedrina? Prirodnost? Jednostavnost? Nepretencioznost? Narodna osnova?

Autor verovatno misli da se građa, koja se razmatra na sastancima radničkih saveta, ne da izraziti običnim ljudskim govorom. Ako je to tačno — a nije isključeno da jeste — ko je, kad i zašto naterao ljude da o takvim pitanjima raspravljaju? Zar je mogućno da u novinarskim vestima i člancima, naučnim saopštenjima i tako dalje, lepota, logika i jasnoća kazivanja nemaju šta da traže?

Podrazumevajući zaključci ovakvog umovanja vrlo su neprijatni. Ne verujem da ih je doktor književnosti bio svestan.

Njegov cilj je bio mnogo jednostavniji: pokušao je da za politički žargon izbori status tehničkog jezika. Samo se tako može opravdati i ozakoniti njegova rugobnost i nedostupnost. Na sastancima se ne govori jasnim jezikom, ali za to nisu krivi govornici, već posebnost građe koja se izlaže. U politiku čovek valja da se uputi, onako kao što se upućuje u jezik informatike.

Korak dalje, pa ćemo doći do zaključka da politika nije za svakog!

Neobično shvatanje demokratije.

Nauka je nekad tumačila svet; zatim je pokušala da ga menja; danas ga smerno prihvata i uzdiže, takvog kakav je.
14

Andrićev jezik "nije primenjiv" za naučna saopštenja.

Da li je to bar tačno?

Zavisi, na kakvu se nauku, i na koje se naučnike misli.

Cvijić, Čajkanović, Slobodan Jovanović, Mika Petrović Alas, Ćorović, u novije vreme Samardžić i Mihaljčić, ostavili su pravne rasprave, istoriografske radove, udžbenike, monografije, pa i novinske članke, koji stoje kao uzor dobrog pisanja.

Zatim su se merila promenila. Došla je sumnjiva nauka, i lažni naučnici, koji su počeli udešavati, iskrivljavati i natezati činjenice, da bi dokazali nedokazivo, potvrdili nepostojeće.

Jezik takvo nasilje nije mogao mirno podneti: izobličio se.
15

Ima nas koji verujemo da bi nam Andrić, upravo on, morao vazda stajati pred očima.

Od Vuka i Daničića, do Isidore i Vinavera, bilo je i zavodljivih stilista, veštijih majstora. U Andrićevu odnosu prema jeziku ima, međutim, neke đačke prilježnosti, žarke smernosti. On je sav od rešenosti da se jeziku služi; da se poštuju pravila. Kad je nadahnuta, njegova rečenica vredi suva zlata (vidi prvu iz Mosta na Žepi!). Kad nije nadahnuta, opet nešto ostane: tačnost bez krila, pažljivost koja hrabri. Pažljivost se može od svakog tražiti.

Reklo bi se da je Andrić ispisivao svaku reč sa gotovo teskobnom obazrivošću. Pitao se: hoće li izdržati teret? Nije li preslaba, ili prejaka, za ono što joj se poverava?

Teško je odrediti, dokle nas reč služi, odakle nas počinje vući u prazninu.
16

Svaku je reč pleme stolećima kovalo, krvlju i životom je plaćalo.

Pisanje: napeto osluškivanje i hvatanje tih preliva, koji su tajni život reči.

Pisanje: delotvorno povezivanje odjeka i smislova.

Nemoć reči kao da dolazi po onom najvišem zakonu, koji ograničava sve naše težnje — misaone, fizičke, spoznajne, biološke. Ta nemoć sapinje, i izaziva.

Nesaopštljivi smo, dakle: neiscrpivi smo. Najvažnije nikad nećemo reći: to je ono što daje smisao pisanju.

Ograničeni, savladani, klonuli, ponekad upravo u stanju krajnje nemoći osvojimo jasan izraz: srećan odnos između reči, i potrebe govorenja.

Kleknuti, da bismo bili bliže.
17

— Moja penzija ne odgovara za prasetinu. — kaže starica, u čekaonici ambulante.

Čitao sam novine i trgao se; privukla me je neobičnost kazanog. Razgovor sam slušao sa pola uva, i sad pokušavam da se prisetim, o čemu se govorilo.

Odgovarati i ne odgovarati za prasetinu... To je moralo biti nešto u vezi sa bolestima. Jedan glas je preporučivao različite trave. Drugi se javio da je sve isprobao, ali ne vredi. Taj, drugi glas je bio staričin. Umešao se treći glas. Objavio je da je i od te, i od svih drugih bolesti, najbolji lek pečena prasetina! Pritom se ružno, slavodobitno nasmejao. Kao da je Prasetina neka njemu dobro znana ženska, koju samo on poznaje, i čije spominjanje izaziva golicava sećanja.

Starica je odgovorila:

— Moja penzija ne odgovara za prasetinu!

Glas joj je zvučao ljutito i iskreno.

Glas bahatog savetodavca je, na to, prešao u pevucavo mrmljanje. Naduvenost se povlačila ispred gole istine.

Zašto me je taj iskaz naterao da iziđem iz puževske ljušture u kojoj sam, zabavljen novinama, dremuckao?

Svakako, zbog onog odgovarati za.

To se tako ne govori, ali se, à la rigueur, može reći. Netačnom upotrebom predloga postignut je jak učinak. Reč je tresnula, i razbila led ravnodušnosti, kojim se bejah oklopio.
18

Važnije su mi reči od stvari.

U ozbiljnim, tužnim ili svečanim govorima, iznenadim sebe kako pratim lepe obrte, neobične ili sveže upotrebljene izraze. Takvi obrti i izrazi zanimaju me više od sadržaja koji se izlaže. Jedan srećan sintaktički zahvat u stanju je da me oraspoloži prema inače mrskom sagovorniku. Čim mu je takav obrt potreban, znači da u njegovu duhu nešto istinski živi.

Telefon

Sve ređe svraćam u Pariz — udaljio sam se, i prostorno, i duhovno. Godi mi provincijsko samovanje; zadovoljava me usporen tok zbivanja koji pratim kroz četvorokrilni prozor radne sobe. U Pariz odem kad iskrsne nešto neodložno. Gledam ga, ispod oka, i pitam se: šta bi s nekadašnjom ljubavlju? Ne, grad se nije promenio; promenio sam se ja.

Jedina novost u pariskom pejzažu, koja mi je prošle nedelje pala u oči, jeste obilje mobilnih telefona. Na sve strane, ljudi koračaju držeći se za desno uvo. Neverovatno je da su, vekovima, uopšte mogli živeti bez te spravice! Oči u oči, izravna, ne opšti se mnogo; u modi je konverzacija sa dalekima, odsutnima, nevidljivima. Neki, pri tom, i viču. To, unekoliko, podseća na teatar apsurda. Kako bi izgledalo kad bi se napravila pozorišna predstava, ili film, od tih fantomskih dijaloga? Deset, ili petnaest ličnosti, različitih zanimanja i polova, različite starosti, dovikuju se kroz pustoš sabijeni na platformi gradskog autobusa, ili na terasi kafea, jedni prema drugima pokazuju vidnu mrzovolju; ljubazni su samo prema onima koji su drugde. Komad bi se mogao završiti opštom tučom, s plastičnim kutijama kao oružjem.

... Prvi put sam video telefon u zimu 1945-46. Bio sam u devetoj godini. Otac mi je poverio odgovoran i — to ću naknadno shvatiti — opasan zadatak: prikupljao sam potpise za pomilovanje našeg komandanta. (Uhvatili su ga u šabačkoj bolnici, gde se lečio od tifusa.) Jednog zimskog popodneva zapucah u Banjane da u peticiju uključim i familiju Kostić. S njima smo se tih godina bili orodili, a držali smo ih, i inače, za naše. Njihov je zaselak udaljen oko četiri kilometra; meni se, onda, po snegu i mrazu, činilo da prevaljujem četrdeset četiri kilometra. Ide se kroz šumarke i voćnjake, uz potok, pokraj svinjaca i štala i uzdignutih avlija. Zimski dan se brzo zatamnjuje, na sokak se spušta gvozdeno sivilo. Gazim nasumce, upadam u nevidljivo korito potoka, držeći dlan na grudima: ispod košulje mi je koverat s peticijom, pazim da se ne ukvasi i ne pogužva. Okolo gude stari hrastovi; ima ih i iz Karađorđeva vremena.

Stižem po noći. U prizemnoj prostoriji, iz koje se drvenim stepenicama ide u odaje na prvom spratu, grmi pregrejan šporet. (Ima peći koje, i kroz sećanje, šire toplotu.) Goste me i časte me, čestitaju mi na hrabrosti, tapšu me po leđima. Nije šala, probiti se kroz onakav kijamet!

Sutradan, za doručkom, svi se ispotpisivaše, pa pozvaše i prvog komšiju, da uveća listu. Domaćin kuće, čiča-Jezdimir, značajno mi namignu:

— E, kad si takav junak, zaslužio si da nešto vidiš! Siđosmo na seosku železničku stanicu. Zgrada se nalazila na mestu gde drum Ljig — Boljkovci preseca užičku prugu. Jezdimir se rukova sa šefom stanice, reče mu ko sam i odakle sam, i onda ga zamoli da mi pokaže ono. Uđosmo u bočnu prostoriju. Nasred stola je stajala povelika crna kutija, sa slušalicom prebačenom preko dva viljuškasta uva.

— Ovo ti je telefon!

Bio je ponosan, kao da ga je onoga časa, onde, meni za zabavu, izmislio. Pa opet nešto šapnu šefu stanice. Onaj zavrte ručicom nekoliko puta i predade mi slušalicu. Iz nje grmnu glas:

— Milojko, šta oćeš?

Zbunih se, i oćutah. Veza se prekide.

... Prošlo je više od pola veka. Čiča-Jezdimir je promenio svetom, biće da je i šef stanice umro, a onaj bezimeni, koji se ljutio zbog Milojkovog uznemiravanja, ni onda nije istinski postojao. Sredinom pedesetih ukidoše i uskotračnu prugu. Lutam po Parizu i mislim o sitnicama koje se jedino hartiji mogu poveriti. Došao sam da u "Institut Slave" održim predavanje o srpskoj književnosti. Posmatram ljude kako, sa dlanovima na ušima, izigravaju važnost i poslovnost, i srećan sam što sam nevažan i neposlovan... mada, ako ćemo pravo, i ja imam svoj portable-telefon: nosim ga, već pedeset pet godina, u duši.

A potpise sam uzalud skupljao. Našeg su komandanta streljali, po kratkom postupku. Tako je na Jalti (umalo ne rekoh: u Dejtonu) bilo odlučeno.

Posle dugog odsustvovanja

Evo me na imanju posle dvogodišnjeg odsustvovanja. Praznina u duši, od koje sam počeo gluveti i slepeti, u jedan mah se, od dna do vrha, ispunila. Dovoljno je da kod "Dva brata" skrenem u dolinu Kačera pa da sve dođe na svoje mesto. Predeo za kojim celog života tiho i potajno čeznem jači je od svih zamišljanja; kakva god bila, stvarnost umiruje. To je to, i tu: geometrija konačne ispunjenosti. Zemlja, u višestrukom značenju reči: njiva, životni prostor kolektivne istorijske sudbine, kopno, čvrsto tlo ispod nogu, nasleđena imovina; dedovina i očevina; otadžbina. U protekle dve godine pretrpela je zemljotres, oluju, poplavu, sušu, blokadu, bombardovanje, i opet se čini da ništa od toga nije primetila, poput onog džina iz narodne priče koga tuku buzdovanom po glavi, a on misli da ga ujedaju buve... Trava je prošlog leta ostala nepokošena, šljive nepokupljene; ovima, koji trenutno žive na selu, ne isplati se da mahnu kosom, ni da se sagnu. Crne mrlje slepljenih koštica u travi; skvrčene jabuke; dunje na granama umanjene, svedene na grumenje gvožđaste prašine; mušmule pojeo mraz. Joj, tugo.

Teško je čoveku bez zemlje, teško zemlji bez čoveka. Gledamo se ispod oka, razmenjujući nemušte optužbe za zapuštenost. Odgovoran sam za njenu zaparloženost, kao što je i ona kriva za moju duševnu i telesnu klonulost. Ovde je tačka prema kojoj odmeravam dubinu mog stranstvovanja i zabasavanja ni u šta. Svaki put kad se posle dužeg izbivanja vratim, osetim potres u srži bića. Radost susreta se vrlo malo razlikuje od bola. Sreća se objavljuje kao vapaj za nečim što iz dana u dan promašujemo.

Oluja je srušila venjak pod kojim u leto obedujemo, neko je odneo sijalicu ispred vrata — bila mu na dohvatu ruke. U velikoj sobi nešto vlage. Astal od trešnjevine prekrila plesan. Trljam ga krpom namočenom u laneno ulje dok ne zasvetli. Sveti Nikola i sveti Đorđe na zidu: generali na smotri. Jedan je oplovio svet, drugi je pobedio zlo u svetu. Domuju u praznom domu, dok ja u tuđini slavim uspomenu na njih.

Uključujem frižider. Svaki put se iznova začudim: radi. Motor se nervozno zatrese, izbaci nešto što je tokom dve godine držao u grlu: nastavak prekinute rečenice... Radio-aparat EI-Niš, godina 1965, sasvim se umorio. Hvata nepovezane odlomke, a kad naiđe na Beograd, nerazumljivo zagrmi. Žiža mačjeg oka se razlila i ugasila. Zuji kao bumbar na suncu kasnog leta. Sit izveštaja o vodostaju, povlači se iz sveta. Isključujem ga, da se ne muči.

Dok sam spremao večeru, pod prozor se prišunjao mrak. Sijalica ubrzano žmirka: neko u susedstvu struže daske ili zavaruje. Bezdana samoća prvog večernjeg sata, uzročnik mnogih bežanija. Traži se velika snaga da bi se, u ovakvim trenucima, sačuvala prisebnost. Tu snagu imaju drveta, imaju je životinje, planine i kuće. A čovek se zaluđuje mišlju da je negde bolje, drukčije i zanimljivije. U sumrak, čovek bi da se s nekim sretne, e da bi teskobu preobratio u polet i u kliktaj. Pođe u najbližu kafanu, završi na Novom Zelandu.

Flaša rakije, kojom sam potkočio vrata frižidera, ukrtila se i dobila zelenkast preliv. Stavio sam pre dve godine struk žalfije. Celog života majka mi je preporučivala žalfiju, kao lek od svih bolesti. U rakiji je zaista dobra: pri pijenju ubija grižu savesti. Nalivam u čašicu preostalu od senfa. Jaka rakija, po meri uzbuđenja. Ispunjen besputnom nežnošću, strahujem da ne zaplačem. Jedan ugriz za donju usnu i suze se zaleđuju. Zemlja nema koristi od moje pokajničke odanosti. Od zapaha lanjskog lišća, od vlage i mrzline ja, još kako, imam koristi: sve punije dišem. Nema dana da ne pomislim na ovu livadu, na ovu šumu, na rastužene, zakržljale voćke. Iduće nedelje je Trivunjdan, trebalo bi ih okopavati i kresati.

Mesec je neprirodno plav, kao u dečjim slikovnicama. Mraz je na prozoru razapeo srebrni đerđef i izvlači drhtave šare — strukture iz predistorijskog pamćenja planete. Polazim da nacepam drva. Posle nekoliko zamaha prebi se držalica sekire. I ona se razbesnela zbog mog predugog odsustvovanja.

Pisci i zatvor

Svake godine odvojim po dan-dva za ponovno iščitavanje golootočkog izveštaja Miroslava Popovića (1926-1985) "Udri bandu". Pisac "Sudbina" mogao je to i bolje napisati; iskrenije, i direktnije, nije mogao. Posmatram, iz neposredne blizine, kako se, gde, kada i zašto rađa pravi pisac. Književnost je instrument za zaposedanje duhovne slobode, podstrekač pronicljivog gledanja i promišljanja, usmeravač nepotkupljivog doživljavanja. Ona omogućuje da u najnižem krugu Pakla postignemo apsolutnu pobedu duhovnosti. Dželat u njoj nema šta da traži, on o svom zlodelu mora ćutati; književnost se daje stradalniku.

Zatočenik, upregnut u tragač: to je jedno od znamenja ljudske sudbine. Svako se od nas spotiče pod većim ili manjim teretom. Bogu hvala, ne padamo svi, i svakog časa, na nos. Tek na mahove, možemo, izdaleka, doslutiti kako se osećao onaj na Golgoti, ili Vlasta Petrović dok mu bivši bosanski udbaš lomi grudni koš. Popović na jednom mestu opominje: da će se zlo, koje se bestidno razgolitilo u uzornom Titovom logoru, ponavljati dok je veka i sveta. Vraćaće se, s vremena na vreme, da nas podseti kakve zveri u nama spavaju. U svakodnevici, užas pripadništva ljudskom čoporu otkriva se u razblaženim vidovima. Retke su granične situacije, one u kojima pucaju kosti; one u kojima se, takođe, izažima i kuje čisto zlato čovečnosti. Takve se situacije prikazuju u ovom svedočanstvu.

Priznati pisci retko dopadaju zatvora; obično ih potiskuju na marginu, pokopavaju ih ćutanjem. Teškoće koje su upoznali Flober, Bodler, Lorens, Paund ili Džojs spadaju u podrazumevajući rizik zanata. Ako je malo ljudi od pera koji, s lisicama na rukama, ulaze kroz zatvorsku kapiju, mnogo je više pisaca koji, odrešenih ruku, kroz tu kapiju izlaze u svet. Od bezimenih hapšenika zatvor, često, pravi majstore pera. Tamnica produbljuje osećajnost, daje podsticaj imaginaciji, ubrzava saznajne procese, omogućuje uvid u raznovrsnost ljudskih sudbina, izoštrava moralne kriterijume... Biva da neko dospe u aps kao razbojnik, lopov, ubica ili zaslepljeni politički aktivista, a iziđe kao letopisac sveopšteg stradalništva.

Ubica Karel Česmen, ili sezonski radnik Anatolij Marčenko, pokupljen u raciji posle kafanske tuče, ostavili su ispovesti kojima su iskupili svoj boravak na zemlji. Irski pobunjenici su, umirući u štrajku glađu pod vladavinom gđe Tačer, pisali sonete. Nesreća je darovita, a očajanje veliki majstor stila. Od Dostojevskog do Solženjicina, od Ženea do Pekića, tamnice se potvrđuju kao porodilišta jakih književnih talenata. Jeste, dar se dobija s rođenjem, ali, on se i rađa pod pritiskom viđenog i doživljenog. Na drugoj strani, urođeni dar se, zbog šurovanja sa niskošću i sa zlom, može umanjiti, pa i izgubiti. U tamnici se čoveku otvaraju oči za punu istinu postojanja, a književnost je, u izvesnom smislu, i to: vizija drukčije otvorenih očiju...

Naposletku, u "boljim" zatvorima, kakvi su bili oni u Kraljevini Jugoslaviji, pojavljuje se jedna tehnička povoljnost, bar kad je u pitanju književni rad: obilje slobodnog vremena. Iz zatvora se izlazi sa tomovima sabranih dela, koja bi na slobodi teško nastala (slučajevi Markiza de Sada, ili Đilasa koji, da je ostao ministar, ne bi napisao ni delić onoga što je u zatvoru napisao). Snošljivi zatvori, u kojima se poštuje status političkih zatvorenika, ili sprovodi custodia honesta, ne razlikuju se mnogo od samoizolacije i samoizgona što ih, u našim monaškim ćelijama, godinama sebi namećemo. Iz tamnice se izlazi jedino po cenu izuzetnog duhovnog napora, uz pomoć religije, filozofije i književnosti. Ova, poslednja disciplina je najlakše osvojiva, dostupna je svakom pismenom čoveku, bar na prvi pogled.

Popović opisuje kako se telo Vlaste Petrovića, pred nailaskom nasilne smrti, celo nakostrešilo. Napelo se, i nije izdržalo. Drukčije je kad se duh nakostreši; tada iz čoveka pokuljaju neslućene zalihe, tada se pokaže da možemo i ono što ne možemo. Književnost živi od te nakostrešenosti, obnavlja se u njoj. I to je onaj strujni udar koji osetim kad god otvorim "Udri bandu".

Susret u knjižari

Prva polovina 1950. Knjižara "Jugoslovenska knjiga" smeštena, kao i danas, u dugačkom polukružnom prizemlju "Albanije". Na visokoj polici, koja se okreće oko svoje osovine, u oči mi je zapala tek izišla knjiga priča Arsena Diklića. Zanela me je naslovna strana, u boji. Ta ilustracija je jedan od uzbudljivijih doživljaja mog dečaštva. Ne znam na šta bi mi danas ličila, niti bih želeo da je procenjujem prema onome što sam naknadno o slikarstvu naučio.

Ostala je, onamo, u kutku jedne tmurne i naporne godine, i odonud mi celog života, potajno, prigreva u duši. Mislim da je njen autor Sava Nikolić. Mora da je on: kako bi mi, posle pedeset godina, na um palo to ime? Bojicama, ili u akvarelu, predstavljena je jedna poveća furuna. Dagara, bogovska... Benzinsko bure, na kome su načinjena dva proreza, za čunak, i za cepanice. Žestoko založena: debeli metal se usijao, njegova oblina se zažarila, i presijava se, kao staro zlato. Pipnem li knjigu, ogrejaću prste, čini mi se. (Verovatno je proleće bilo hladno, i verovatno se sobica, u kojoj sam živeo, slabo grejala.) Furuna, porodilište žive vatre! Iz tamne osnove probija se srž žara; trepti, onako kako u ruskim filmovima, kroz mrak i mećavu, svetlucaju železničarski fenjeri. Sigurno je sakrivena u nekoj usamljenoj kući pokraj Dunava. Zavija košava, pišti trska, a ona tutnji; odupire se ledu vasione, i pobeđuje. Bilo bi lepo kad bih knjigu mogao kupiti mada je, ako ćemo pravo, dovoljno i ovo što sam video na njenim koricama.

Začaran, ipak osetih siluetu visokog čoveka; stajao je, korak-dva udesno, i posmatrao me. Osmotrih i ja njega: ozbiljan gospodin, sa šeširom u ruci. Valjda neko iz direkcije, obilazi prodavnice. Uzvrpoljih se. Prelistavanje knjiga po knjižarama se, onih godina, tolerisalo, ali nije bilo do kraja prihvaćeno, kao danas. Pogledam, pa ostavim. A ja, našo pa zašo. "Inspektor" popriča sa osobljem knjižare. Ponovo osetih da sam predmet razgovora. Onda se pozdravi sa šefom prodavnice, i napusti knjižaru. Pođoh i ja nevoljno. Očigledno sam preterao sa razgledanjem knjige, načinio sam prestup. Kad imaš trinaest godina, stalno si u nekom prekršaju. Poslovođa se stušti za mnom:

— Čekaj... uzmi onu knjigu koju si gledao... To ti je poklonio drug Aleš Bebler.

Bebler je, tada, bio na nekom važnom položaju. U rangu saveznog ministra, čini mi se. Imao je, za političare, redak običaj: svraćao je u knjižare.

Pet-šest godina kasnije, počeh se i sam baviti književnim poslom. Upoznao sam Arsena Diklića, bio je vrlo drag čovek. Ponekad bismo posedeli u društvu, a eto, ne ulučih priliku da mu ispričam kako sam se sreo s jednom njegovom knjigom. I Beblerovu fotografiju sam, povremeno, viđao u novinama. Pomišljao sam da mu pošaljem nešto od onoga što sam objavljivao ali bih se uvek, u poslednjem času, uzdržao. Vlast je vlast: ne treba joj se, bez velike nevolje, približavati. Pred kraj karijere, a čini mi se i života, pročitah da je postao predsednik Komiteta za očuvanje čovekove sredine. To me ispuni malim, sujetnim ponosom: kao da je, u tom njegovom opredeljenju, bilo i nekog mog udela. Nismo se slučajno sreli u knjižari. Bio je to kosmički mimohod dva ljudska projektila, a Kosmos je tako ustrojen da u njemu nema slučajnih ukrštanja.

Diklićeva knjiga se izgubi u jednoj od mnogobrojnih selidbi po Beogradu. Ostade ruj pregrejane furune, da plaminja, na dnu sećanja, kao svitac u travi letnje noći.

Prvi stan

Selidbe, selidbe... Naseljavanja... Konačna dizanja sidra, koja u jednom trenutku postanu hronična. Selio bih se i danas, kad bi se imalo kud. Znate li neko mesto gde oberučke primaju begunce i nezadovoljnike, i one koji se nisu pomirili s istinom? U avgustu 1950. ja sam znao: najbolje mesto za život bio je Beograd. Da, ali kako u njemu ostati? Otac je upravo napuštao svoje radno mesto, i vraćao se na selo; moraću i ja za njim. Sem ako se ne desi kakvo čudo. Nađem smeštaj, i to besplatan... Dobijem stipendiju, upali mi loz... Napunio sam trinaestu: to dođe kao predvorje punoletstva. Imam pravo na zamišljanje stvari koje ne mogu biti. I evo, dešava se čudo. Susrećem poznanika, ozbiljnog i mrzovoljnog mladića iz mog sela, koji u Beogradu uči zanat. Upravo se sprema da napusti skrovište u Gospodar-Jovanovoj, i predlaže mi da ga preuzmem. Dve male prostorije u uglu dvorišta. Betonski pod. Jedan prozor. Krov nad glavom, i to u centru grada. Valjda je, u boljim vremenima, to služilo kao ostava za alat domara i vrtlara, pa se u ratu od takvih, otmenih navika i potreba odustalo.

Tako se stvorilo dvadesetak kvadratnih metara slobodnog prostora, i tu je prazninu, sa nepogrešivim njuhom dođoša, otkrio moj zemljak, da je sad prepusti meni. Ostavlja mi, još, pribor za jelo, roman "Kako se kalio čelik", i savet da bi dobro bilo srediti stvar sa Stambenim odsekom. Uselih se. Dok sam zamenjivao sijalicu, tresnu me struja i baci sa stolice na pod. Koliko da me opomene na težinu poduhvata u koji se upuštam. Ostadoh živ. Gradovanje, grdno jadovanje, što bi rekao S. M. Sarajlija.

Već sutradan odoh u rejonski Stambeni odsek, koji se nalazio negde između Etnografskog i Pedagoškog muzeja. Stranke prima mlad crnpurast činovnik, u čizmama. "Krajišnik", šapuće neko od onih koji čekaju. Kad ga se odrasli toliko pribojavaju, šta je meni ostalo? Oteraće me, kako me ugleda... A ono, suprotno. Valjda zato što mu stranke mojih godina ne izlaze često na oči, a možda i zato što ni sam nije bio mnogo stariji kad je krenuo u bežaniju i u partizaniju, tek, dočekuje me s vidnom blagonaklonošću. "Ukratko, u čemu je teškoća?" "Imam stančić, nemam stambenu dozvolu". "Hm... Zna li se vlasnik?" "Znam da onome ko je stanovao pre mene nisu pravili smetnje". "To mora da je vešernica", mrmlja, i onda mi, bez dvoumljenja, otkuca stambenu dozvolu! Na moje ime! Unapređenje u nosioca stanarskog prava. Revolucija je još vrela, zahuktala; i zlo i dobro izvodi po kratkom postupku. Otkucano, potpisano, pečat. Sledeći! Nažalost, ne beše mi dano da se nauživam u tom s neba pavšem stanu. Ne prođe ni petnaest dana, otac me uhvati za ruku i odvede kući, na selo. I nad Krajišnicima ima Krajišnika.

Tri-četiri godine kasnije, ponovo ću se obreti u Beogradu. Ovoga puta sâm samcat, kao begunac od kuće. Avaj: po dvorištima više nije bilo napuštenih vešernica, po stambenim odsecima nisu sedeli brđani u čizmama. Sa nevericom sam se sećao rešenja kojim se dečak od trinaest godina oglašava za nosioca stanarskog prava... U međuvremenu se ustalila zakonitost, a ona beskućnicima i maloletnicima na ostavlja nikakvu šansu.

Sobe

Gde sve, u Beogradu, nisam stanovao! Kod imućnih seljaka u Žarkovu, kod avetinjski mršavih starica na Čukarici, u ateljeu pokojnog Marinka Benzona u Osmana Đukića ulici, kod gospođe Aleksić na Banovom brdu, u zajedničkoj sobi na Karaburmi, u sobi za samce kod Crvenog krsta, u Dušanovoj i u Gospodar-Jevremovoj, u Internatu učenika u privredi na Dorćolu, u radničkoj porodici u krugu fabrike šećera, na Senjaku, na Dušanovcu... Što se prespavljivanja tiče, tu mi se račun odavno izgubio. Teško je, ipak, zaboraviti tvrdinu klupa u čekaonici Železničke stanice, toplo gostoprimstvo drvare u Dunavskoj ulici, prostrani magacin Preduzeća za rasturanje štampe, i poneki slobodan krevet u Studentskom domu "14. decembar". Dve godine sam živeo u sobici bez vode (jedno vreme i bez struje) na Julinom brdu, pre nego što sam se preselio u pristojnu garsonjeru na Slaviji. Onda sam stanovao kod Zelenog venca, kod Dušanovačke i Kalenićeve pijace. Najzad sam kupio stan u Profesorskoj koloniji, opet bez grejanja. Krug se zatvorio. Proplivao sam kroz utrobu Beograda kao krtica kroz ledinu, uvek u prolazu, svuda privremeno, ne prestajući, nijednog časa, da osluškujem zov novog preseljenja. Svako naseljavanje je postavljanje odskočne daske za sutrašnju selidbu, obećanje novih uzbuđenja. Godine 1958, u hladnoj periferijskoj sobi, napisao sam, uz petrolejsku lampu, ushitnu pohvalu glavnom gradu, koja je izišla u novinama na dan oslobođenja prestonice. Oda velegradu, kraj petrolejke: nisam osećao paradoksalnost svog položaja. Voleo sam Beograd, a u ljubavi se ne gleda na sitnice. Onda se moja skitnja internacionalizovala. Od proleća 1961. počeo sam se zagnjurivati u Pariz. Zahvaljujući prethodnom iskustvu, a možda i podzemnoj železnici, gnjuranje je išlo lakše nego u Beogradu. U dvadeset godina boravka, prošao sam kroz tridesetak prebivališta, od potkrovlja do boljih stanova, od udžerica do apartmana. Naposletku sam, u Devetnaestom kvartu, kupio mali stan, bez kupatila. Kupatilo mi je dogradio prvi komšija iz rodnog sela, koji u gradu svetlosti radi kao građevinski preduzimač. Zatvorio se još jedan krug. Od godina proboravljenih u Parizu najradije se sećam nekih nedeljnih jutara s proleća 1976. Živeo sam na Keju Volter, naspram glavne kapije Muzeja Luvr. Voleo sam da, nedeljom izjutra, prođem ulicom Svetih otaca, kroz Jakovljevu i Svetog Benoa, preko trga Sen-Žermen, do Opatijske. Grad spava, a ulice kao da su, tog jutra, u rasvit zore, prosečene, pa čekaju prve nastanjenike. Pošto bih razgledao izlog knjižare "Divan" (knjižara je u međuvremenu zatvorena), skrenuo bih, kod Policijske stanice, na trgić Ferstenberg, da bacim pogled na dve klupe i četiri egzotična drveta, koja im prave hlad. Posle bih, kroz klisuru haotično nadziđivanih kuća, izbijao u Ulicu Sene, sa tezgama pretrpanim raznobojnim voćem i povrćem. Film u boji, bez tona: bio sam, najčešće, prvi kupac. Pa sam i Pariz napustio. Pre četvrt veka mnogo sam češće odlazio od kuće nego danas, te su i povraci bili češći. Bivalo je da četiri uzastopne noći provedem u četiri različite sobe: petak u Šumadiji, subota u Beogradu, nedelja u Parizu, ponedeljak u Eksu. Poslednju pustolovinu te vrste, početkom juna ove godine, teško sam podneo. Desetak noći sam se, u Poatjeu, budio posle prvog sna, obuzet paničnim strahom. Gde sam, i zašto sam tu gde sam? Biće da sam u Ivanovcima; ali otkud, ispred kuće, ovako jako ulično svetlo? I kakve su to drukčije police sa knjigama, koje me okružuju? Boravak na selu se produživao, samo se enterijer dopunjavao pojedinostima iz Poatjea, ukrštajući se, ponekad, sa onima iz Beograda. Posebnu muku mi je zadavao prekidač zidne lampe. U Beogradu je iznad postelje, na selu levo od nje, a u Poatjeu je pričvršćen za stalažu za knjige. Tražio sam ga levo; pobedu je, i tu, odnosila navika sa sela. U takvom, iznurenom i rastrešenom stanju, sanjam kako sam izgubio lične isprave. Ustajem, nasumice tražim novčanik sa dokumentima, i kad ga nađem, samo se donekle umirim: zebnja, rođena u snu, i dalje me muči. Jer, što se u snu izgubi, to se na javi nikad u potpunosti ne nalazi. A nijedna državna administracija nije u stanju da otkloni tegobe s ugroženim identitetom.