Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
BRBLJANJE

Čovek ne govori samo onda kad ima, već i kad nema šta da kaže. Kao i tolike druge sposobnosti, i moć govora se može izokrenuti, usmeriti u naopake svrhe, sve dok se ne poništi. Tada nastaje prekid govornog saobraćaja; počinje brbljanje, ili oponašanje saopštavanja. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku. Ljudi su odnekud shvatili da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti; ili su se ponadali da će kvantitet, sam od sebe, preći u kvalitet. Pritom se ponekad i štogod tačno izbrblja, neopaženo, slučajno. Opšti stav umanjuje odgovornost; jasan cilj se ne vidi; a to je, čini se, najvažnije.

Brbljanje je, svakako, znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brblja se da bi se iskrivotvorilo i nadomestilo izricanje, ili da bi se, detinjastim zabušavanjem, zaobišlo kakvo neprijatno pitanje. Iza svake bujice reči najčešće se krije nešto potisnuto ili izbegnuto. Otuda, valjda, onaj neumesni polet, nerazumljiva energija u brbljivaca: postoji skriveno jezgro koje daje posredni podsticaj, pa iako ga se reči ne dotiču, ozračene su njime. Posle neprijatnih uzbuđenja ili postiđujućih okolnosti, iz kojih smo se iščupali, neodoljivo se raspričamo, ali vrlo, vrlo retko o predmetu samom. Govorimo o svemu, osim o onom što nas boli. Naravno, može se brbljati manje ili više uglađeno. U tom smislu razlikujemo pričljivost prijateljskog književnog panagirika od beskrvnog političkog preklapanja. No u oba slučaja, baš kao i u salonskom ćeretanju, suštinska se pitanja izbegavaju.

Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogućene u svojoj osnovnoj ulozi, reči su počele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pričamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe. Živ mi Todor, da se čini govor.

Mogla bi se izdvojiti tri oblika bolesne pričljivosti (logoreje), s kojima se najčešće susrećemo. (Možda postoje i drugi oblici; od mene, kao izučavaoca i klasifikatora, dovoljno je što sam i ova tri uočio):
a) logoreja kao izraz psihičkog poremećenja;
b) logoreja kao oblik društveno kodirane retorike;
c) logoreja kao odlika izvesnog stila.


Nezaustavljivo pričanje — iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe — uočeno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Čini se da je ono prateća pojava drugih, dubljih poremećaja. To bi bio najprostiji vid pričljivosti. Obrazac se, prilično verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje — u javnim govorima, i u jednoj vrsti književnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadržaj odsutan, a cilj — oponašanje kazivanja. Reči ne imenuju i ne predstavljaju, nego se gomilaju po sili svojevrsne inercije, koja izmiče našim uobičajenim merilima.

Sigurno ste već susreli onog našeg živopisnog sugrađanina — zovu ga Pera Zvezdaš — kako, sa loptom i balonom izvor-vode, kao oluja promiče ulicama, i, iskrivljenih usta, govori svoj beskrajni monolog o ratnim i posleratnim prilikama, o uspesima i porazima njegove voljene Crvene zvezde, te o levici njezinog napadača Bore Kostića. U tom se brbljanju mnogo šta dotiče, ali se, iz lako razumljivih razloga, ništa do kraja ne isteruje. Pokojni Žika Strip je, u svojim memoarskim zapisima, pribeležio i od zaborava sačuvao jednu Perinu besedu (a verujem da se neko setio te ovog vrsnog govornika i značajnu ličnost našeg javnog života i na magnetofonsku traku snimio). Evo jednog od njegovih uličnih monologa:

Furtum, furtum ajdovčina, vitamini, preparati, drvoredi, vodoskoci, pod sneg, pod led...! Kapu dole, pepeo na glavu... Vitamini, hormoni, aqua destillata, topčiderska ladna voda...! Peru kasapina napali, napali, ja tu stižem — bijem, bijem, ne mogu da prebijem, glave tvrde, oni gutaju, gutaju, ne mogu da progutaju! Zato više nemojte prodavati Hitleru tregere, jer u Vavilonskoj kuli nema struje... Ja kažem Boro Jabučilo, dok ti ubiraš devize po Italiji, majka ti muze krave po Obrenovcu!... Dimovi, dimovi, prozor, vrata, zidovi — dupliram! Boro, Boro, vrati mi mojih pet hiljada dukata!... Ja kažem: redov Pera, drugopozivac, četiri puta miropomazan, i dva puta neosuđivan u kraljevačkom vojnom sudu u Ekslebenu! U Meksiku sveže okrečene kuće. Ja kažem: Pele, Pele, nemoj da igraš bos! Atomska levica Bore Jabučila, prvi jugoslovenski kosmos u satelitu!... Čovek Šoškić od gume izbacuje, prebacuje, zabacuje, podbacuje, odbacuje!... Bora Jabučilo, atomska levica, ubacuje, nabacuje. Svi na brdo, semenke u džep! Grickajte semenke i gledajte u kosmos! Medžedova baklava, sitna kao kocka u Balkanskoj ulici... Medžedova baklava u kosmosu četiri banke! Soliteri, soliteri, nema mesta u barakama...

Jedan od upečatljivih elemenata beogradskog folklora, Pera Zvezdaš se, u mojoj svesti, vezuje za čitavo jedno razdoblje naše istorije i naše brbljivosti. Među javnim ličnostima, Pera se isticao slobodom i nezavisnošću u nastupu; vikao je što ga grlo nosi, a šta je, kome i zašto govorio, nije se dalo ustanoviti. Bio je pronašao sadržaj koji se, bez opasnosti, u svakoj prilici može saopštavati: govorio je o fudbalu i fudbalerima. Tu je svakom dozvoljeno da misli i govori što ga je volja, da prorokuje i da preteruje. Osnovna nit Perinog pričanja često se kidala — provaljivale su predratne i ratne uspomene — da opet isplivaju časovi Zvezde i Partizana. U druga područja javnog života Pera je zalazio samo ovlaš; iako se govorilo da je lud, on je odlično znao šta se sme, šta ne sme doticati. Pokazivao je: o čemu se, i kako, bez zazora može ćaskati. O fudbalu i o malim nevoljama malih, nepoznatih ljudi (poslastičar Medžed, kasapin Pera).

Nevino i nezlobivo, brbljanje je Peru ipak kompromitovalo. Večiti diskutanti, referenti i koreferenti, kao i pisci određenih kritičkih tekstova, svojim brbljanjem postižu društveni ugled. No oni imaju i dodirnih crta s Perom. I veliki zvezdaš se, poput njih, obraćao čovečanstvu, to jest narodu. Ni njemu, kao ni njima, nije bilo važno razume li ga ko, sluša li ga ili ne sluša. Po tom shvatanju svrhe govorenja, reči, same po sebi, nemaju dostojanstva, značaja, ni vrednosti. Govornici ih stoga prodaju pošto su ih kupili, budzašto. Nije li to čitav jedan estetski i idejni program, onaj isti koji nadahnjuje pisce izvesnih tekstova iz kulturne i političke problematike? Ne pristaju li uza nj i mnoge druge javne ličnosti? Pera je govorio da bi samoga sebe čuo, da bi govorenjem odredio svoju važnost u životu. A šta drugo čine neki cenjeni javni govornici i pisci, čije su nam besede ponekad nerazumljivije i od Perinih poklika, i, uz to, neuporedivo dosadnije?

Diskutantska logoreja, za razliku od individualne, ili one "književne", ne izigrava živost, ne pada u veštačka uzbuđenja. Ona je ledena, trezvena, mrtva. Brbljanje bez poleta, po dužnosti, naročito je mučan oblik nasilja nad rečima. Ludost bar donekle može da ublaži glupost, da nas uveseli. No govoriti i besmisleno i dosadno, to sebi mogu dopustiti samo oni koji nikakva dopuštenja ni od koga ne traže. Pera je, barem, govorio sa zanosom; nije davio. Kad bi se oglasio, ljudi bi sa svih strana nagrtali i četili se. Zvanični govornici se trude da budu što dosadniji; valjda im se čini da će tako delovati ozbiljno i upućeno. Bitno je da se uzme reč, i da se, uzeta, što je moguće duže ne predaje. Šta se sve nije pokušavalo da se ova vrsta napasnika unekoliko ograniči, pa ništa. Ne pomažu ni opomene predsedavajućeg, ni unapred utvrđena ograničenja, ni iskašljivanja. Diskutant je s dobrim razlozima uveren da govoreći potvrđuje svoju društvenu korisnost, svoju pozvanost da objašnjava i predvodi. Dokazuje da je ovladao znanjem, da ume baratati predviđenim formulama. Reč je atribut vlasti, njeno oruđe; ona upravlja pojavama i životima. Imati, biti i govoriti postale su ravnopravne egzistencijalne odrednice: poslednja je važna koliko i dve prethodne. Uzimanjem reči govornik se izjašnjava za određeni sistem vrednosti i pogodbi. Pojedinac se toj igri može odupreti jedino ćutanjem. U tom smislu, negovorenje je rečito; ako je dosledno i uporno, ono se može smatrati poricanjem obredne brbljivosti.

Tu je, najzad, knjiška, književnička brbljivost. Ona ide od kozerskog ćaskanja o svemu i ničemu, do intelektualističkih nadmudrivanja. Poput Pere Zvezdaša, i književni brbljivac je zbog nečeg stalno uzbuđen. Moć asociranja u nj je veoma razvijena, i sasvim neusmerena. Tako se rađa obespućeni govor: ako je sve u vezi sa svim, tada ništa nije ni sa čim povezano. Bez predaha zanesen, literarni brbljivac najradije piše hvalospeve. Literatura je za nj jedan od načina da se u životu uspe. Hvali, da bi te drugi hvalili! Takav se pisac ni na čemu ne zadržava duže, niti o čemu razmišlja ozbiljnije. Kukavički dobronameran, ljubazan i ulagljiv, on godinama govori prijatne nesuvislice. No važno je da svi preživimo i poživimo, da jedni drugima izdelimo nagrade i počasti, i da, uz to, izbegnemo suočavanje sa sobom i vremenom.

Treba, doduše, reći da je književno stvaralaštvo teško zamislivo bez težnje ka slobodnom, pa i nekontrolisanom prosipanju reči. Uobrazilja se pokreće i tako što se verbalni okean uzburka. Ali snaga dara se meri po tome koliko se pisac neredu odupro, koliko ga je nadvladao, šta je iz njega izažeo. Među velikim piscima ima veoma štedrih, i onih do škrtosti obazrivih: na koju će se stranu ko privoleti, zavisi od temperamenta, obrazovanja, ukusa. Uostalom, mi ovde ne govorimo o velikim piscima — pa ni o piscima uopšte — nego o okoloknjiževnim brbljivcima koji nas zasipaju blagoglagoljivom kritičkom, esejističkom i komentatorskom prozom, doprinoseći opštem obezvređivanju reči. Pijano rasipanje reči utoliko više pada u oči što se o nekim drugim stvarima uporno i poslušno ćuti, da bi se o ovim, nevažnim, na sav glas brbljalo!

Metodom kojom su građeni izvesni automatski tekstovi u dadaističkom i nadrealističkom razdoblju počela se, u nas, koristiti kritička proza. Prizor neobičan, kad ne bi bio smešan, i svedočio o velikoj zbrci u glavama. Pometnja, izazvana nečednom lakorečivošću, uvukla se, s drugim lažima, u sve pojmove. Dobili smo nešto što je u isti mah nečitljivo i nepošteno; s rečima su počele da se izvode cirkuske tačke.

Pomešati odjeke baroknog, precioznog, impresionističkog i nadrealističkog postupka i stila mogli su samo oni kojima ni do kakvog stila nije. Tako su se namnožili tomovi tobože nadahnute, ili tobože učene kritičke proze, u kojima se ne govori ni o čemu. U to ćete se najbolje uveriti pokušate li da neki od tih ogleda, članaka ili osvrta sažmete, da sačinite ono što se zove résumé.

Izvod se sačiniti ne da, pošto autor ne kazuje ništa.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
METAFORISANJE

Metafora, to jest prenošenje, jeste figura kojom se neko ime ili svojstvo pripisuju kakvom predmetu na koji se doslovno ne mogu odnositi (u našem tekstu maločas: verbalni okean). Javlja se u govoru gde je, pošto je uhodana, ne osećamo kao stilsku figuru (proza svakidašnjeg života). Koristi se u jeziku nekih naučnih disciplina, i, ponajviše, u poeziji (bablje leto moje duše).

Metaforisanje se, međutim, u našem novijem pisanju proširilo na sve rodove. Ono je zahvatilo i kritiku, i esejistiku, i filosofsku prozu, i publicistiku. Neobična pojava, na kojoj bi se vredelo časkom zadržati. Otkuda naklonost mišljenja koje bi da je logičko prema naivnim, nedorečenim analogijama i približnostima? Odgovor je, verovatno, u ovom: metafora omogućuje olaka premošćivanja, neodgovorna zamagljivanja, svakojake skokove i sunovrate, i, što je najvažnije, razna prećutkivanja i zamenjivanja. Njome se svašta može dotaći, a da se ni o čem jasan račun ne položi. Metaforisanje je počelo da služi mutnom govoru i proizvođenju magle.

Ova lirika dolazi u sluh izmešana sa voćem, vinom, pučinama.

Sve je izmešano, pravci pomućeni a od suda, stava i mišljenja — ni traga. I pisac i kritičar drže glavu u pesku; tako im je dobro. Kad bi izišli na svetlost dana, ko zna kakvu bi neprijatnost o sebi i o svom položaju saznali...

Kao što se zvanični, frazerski govor sav svodi na šifre, tako metaforisanje nastoji da od reči zamesi gnjecavo blato. Sve se može dotaći, a da se ništa određeno ne rekne. Sve se preliva, dodiruje, potire, zamenjuje; sve i jeste i nije. Nešto je nagovešteno, i istom napušteno. Ponekad se čak i kakva aluzija nazre. "Ropski jezik namigivanja", da se poslužimo prelepom rečju T. Mana, tu je prešao u keženje i krivljenje.

Metaforisanje, kakvo se u nas poodavno pojavilo, dolazi, pre svega, iz kukavičluka i udvoričke leporečivosti. Sve je toliko slatkasto i razblaženo, da čitaoca muka uhvati. Šta, recimo, znači ova rečenica istaknutog direktora, kritičara i nazdravičara: Moguća sinteza modernog i klasičnog, o kojoj je (...) svojevremeno pisao sa perspektivom malarmeovskih asocijacija, upravo je u ovom Manojlovićevom, i našem, insistiranju na produžetku trajanja nekih tema, nekih mitova i nekih simbola, i u sferi modernih vremena moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha.

Kakva je to sinteza modernog i klasičnog moguća i u raskalašenom baškarenju u domenu slobodnog stiha, koje su to neke teme, neki motivi i neki simboli, na čemu insistiraju i kritičar i pesnik, o svemu tome možemo samo da nagađamo. Doktoru književnih nauka bilo je važno da izrekne ljubaznu, veseljačku, obesmišljenu reč, da se, vođen najboljim nadahnućem vremena, izgubi u perspektivi malarmeovskih asocijacija, a što sve to ništa ne znači, to njemu, kao ni mnogima oko njega, nije nimalo važno. Pisac se razbaškario u mlakom vrtlogu reči; sve je natrulo, nagnjilo, zaslađeno, sve se raspalo, a nikog da lakrdiju prekine, da opomene na pristojnost i red.

Kao i u onoj političkoj, tako se i u ovoj, literarstvujućoj retorici tuđice upotrebljavaju nesigurno, otprilike. Pišući o Isidori Sekulić, autor veli:
Serijska faktura nije joj pretila nikako i nigde.
Serijska faktura bi, po svemu sudeći, ovde morala da znači ponavljanje, ili primenjivanje istog postupka. No kad je reč faktura — serijska ili neserijska — dobila to značenje? Evo još jednog suda o nesrećnoj Isidori: Ona je u svojoj memoriji imala i Rilkeov lirizam, ali i meteorski slavan uspon Francoise Sagan. Ovo je već veselo, a znači: Isidora je imala široko otvoren i prijemčiv duh.

O mladim piscima piše se još neobaveznije i poletnije; prema njima se bar ne mora imati obzira:
Start darovit, sumnje u to nijednog trenutka bilo nije, ali istovremeno, start koji opominje i čak preti svojim neizbalansiranim i čak krupno pomerenim volumenima.
Početak koji preti krupno pomerenim zapreminama? Krupno pomerene zapremine? Da bi se došlo do tog stupnja raspadanja stila i svih veza između reči i stvari, bilo je potrebno poništiti ono što je tokom dva stoleća u ovom jeziku građeno i vezivano.

Metaforisanje je prodrlo i na književne fakultete, da se u toj, nasledno jalovoj sredini, učvrsti i potvrdi kao stvaralačka komponenta u izučavanju književne umetnosti. Tako univerzitetski profesor, u priručniku namenjenom studentima, piše da je široka lepeza puteva kojima se kreće čovek u Župančičevoj poeziji za decu a drugi da pripovedačko delo Veljka Petrovića u ovoj zbirci podseća na deltu Dunava. Lepeza puteva u poeziji za decu? I to se može! Što se lepeze i od puteva ne bi izrađivale? Slika se dade čak i zamisliti: čovek, umoran od duga putovanja, sedi na uviru Dunava i hladi se lepezom drumova. Ako ništa drugo, studenti će shvatiti da reči mogu da znače svašta i ništa, kako kad kome dođe. To će im saznanje, kasnije, u životu, biti korisno.

Pribegavanje metaforisanju počele su da primenjuju i neke pomodne kritičke struje na Zapadu. To ni tamo, na izvoru, nije izgledalo slavno, ali dok je došla do nas, stvar se sasvim raspala i srozala: Objedinjavanje moći i nemoći jezika u poeziji rascepljuje se i "valovit smisao" što se uspostavlja tako neritualno nestalom poezijom prestaje da vezuje obale. Gde li se nalaze te obale koje je valovit smisao prestao da vezuje? Možda su i one tamo, u delti Dunava? Mladi autor je zasenjen sličnim tačkama svojih francuskih učitelja, koji to ipak izvode veštije.

Evo kako se uvodničar moćnog večernjeg lista obračunava sa napisima studentskog glasila koji mu nisu po volji:
DILIŽANSA SNOVA o mogućnosti ponovnog ubacivanja prozuklih političkih ideja jednog minulog socijalizma u sadašnji trenutak našeg političkog samoupravljačkog življenja, ili DILIŽANSA STRAHA o nepovratnom tonjenju u živi pesak sopstvenog političkog strip-tiza pred licem celog društva — putuju stupcima poslednjeg broja "Studenta" u napisima nekoliko autora, čiji je osnovni smisao: sprečiti da se bilo šta radi.

Kako li ovaj bojovnik zamišlja diližansu snova o mogućnosti ponovnog ubacivanja, ili onu drugu kočiju, to jest diližansu straha, natovarenu nepovratnim tonjenjem u živi pesak, to ni najrazdraženija mašta ne može dokučiti. To su slobode što ih je sebi dopustilo živahno novinarsko pero u poletu gušenja tuđe slobode. Pisac, dakako, ne zna šta znači diližansa. Tako nešto u svom životu on nije video. Reč je susreo u jednoj drugoj metafori (u naslovu jednog filma Soje Jovanović), pa je odlučio da diližansa snova ima da znači priželjkivanje, i tu mu niko nije mogao stati na put. Zauzevši nasilnički stav prema tuđem mišljenju, on nije imao nikakvog razloga da prema rečima pokaže više obzira i poštovanja. Rezultat je prava Božja kazna, to jest: diližansa straha o mogućnosti tonjenja. Jezik mu je uzvratio po zasluzi.

Uloga i zadatak komentatora — jer je o njima reč — trebalo bi da se sastoji u razjašnjavanju pojava o kojima pišu, u lucidnom sagledavanju veza i u njihovom produbljivanju. Ideal se, od Platona do danas, tu nije menjao: on je u jasnom izrazu, u intelektualnoj radosti pronicanja i što tačnijeg imenovanja pojava. Sve drugo je ili neobrazovanost, ili neodgovornost, ili jalovost, ili lenost, ili zaturanje tragova, ili zbir svih tih vrlina. Kritička proza koja spadne na prenemaganje i otvorenu ljubavnu prepisku žalostan je oblik blaćenja jezika. Neodgovorno življenje, te dugi niz sitnih gadosti što su ih "metaforičari" u javnom životu počinili, kao da su se, konačno, odslikali u njihovu stilu. Sintaksa se raspala, razlila; rečenica je sva od vrckanja i uspijanja. Kad se nečasno živi, ne može se pisati krepko i jasno.

Trebalo bi se, pri svakom susretu sa ovom vrstom zamumuljivanja, setiti jednog Hjumovog upozorenja, izrečenog u Enquiries Concerning the Human Understanding; tamo piše: Kad bismo na temelju tih uverenja pregledali biblioteke, kakvo bismo pustošenje morali počiniti? Uzmemo li u ruku, na primer, bilo koju knjigu koja govori o božanskoj ili skolastičkoj metafizici, treba da se zapitamo: sadrži li ta knjiga kakvo apstraktno razmatranje u pogledu količine ili broja? Ne. Sadrži li kakvo eksperimentalno razmatranje o činjenicama i iskustvu? Ne. U tom slučaju baci knjigu u vatru, jer ona može sadržati jedino praznoslovlje i obmanu.

Hjum to cilja na skolastičku filosofiju, ali političke i literarstvujuće brbljarije sadrže, pored ostalog, i elemente jevtine skolastike. Utvrđeni i propisani obrasci mišljenja svode se, ne jednom, na brbljanje i obmanjivanje. Obmana, doduše, može imati snagu i vrednost, ako je nošena krepkom književnom rečju; mi o takvoj ovde ne govorimo. Obmane naših brbljivaca su mrtve i bezvredne.

A najgore je što obični čitaoci takvu brbljivost izjednačavaju sa pesničkim stvaralaštvom, ili im se čini da su neupućeni u terminologiju date oblasti.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
SAPUTNIK

Prirodna otpornost zdravog jezičkog osećanja pred naletom birokratske retorike pokazala se slabijom no što bi bilo očekivati. Bolji ukus se nasleđuje, ali se, isto toliko, mora čuvati i negovati. Lepa reč ne istrajava nezavisno od uslova u kojima čovek živi. Da bi se govorilo svojim, prirodnim jezikom, valja živeti svojim, prirodnim životom. A priroda je sve ugroženija, u nama i oko nas. Načuli smo štošta, i to na brzinu prihvatili; pomešali smo svoje i tuđe; usvojili smo što se moralo, ali i što se nije. U narodni govor prodrla je leksika industrijskog doba, jezik katastarskog ureda, agrotehnike, politike, novina. Birokratija mu je nametnula svoje obrte i ludorije. Provrtniji ljudi kao da su samo to čekali: počeli su da fraziraju.

Čovek iz naroda frazira svečano, s ponosom: on naglašava kako je u toku, kako zna znanje. U tome prednjače mlađi seljaci, oni koji bi, oblačenjem i ponašanjem, da uhvate korak s vremenom. Birokratski žargon dolazi odozgo, iz gradske civilizacije, širi se preko opštila, čiji je ugled u toj sredini nepoljuljan, raznoseći se preko javnih skupova, mitinga i konferencija, pa kako da mu neobrazovan a otvoren duh odoli? U ime čega? Ako u tom jeziku nisu istina, nauka, mera uglađenog izražavanja, u čemu su? Jezik uspešnije sredine, kolikogod izveštačen i nerazumljiv bio, ili baš zato, nadvladao je nemoćnu, zbunjenu prirodnost. U izveštačenosti i nejasnoći ima mađije; praznina začarava. Neprirodnost se prostodušnom čoveku čini kao odlika jedne kulture koja nesumnjivo stoji iznad njegove, agrarno-čobanske, pregažene tokom istorije. A birokratska retorika izdaje se za jezik nauke same; ona ima odgovor na sve teškoće i tajne. Što je najvažnije, ozvaničena je, posvećena. Ko hoće da bude ravnopravan neimar savremene povesti, valja da tu retoriku usvoji. Ona će mu pomoći da se približi najpozvanijima i najodgovornijima, onima koji drže konce u rukama, koji misle za druge.

Mladi seljaci, odbacujući jedan način života koji nije bio prijatan ni lak, stali su da nadgrađuju i svoj govor, da osluškuju i prihvataju taj viši, beskućnički jezik. Sve im se predstavilo kao novost i pustolovina: izanđali obrti, tuđice, ali i neke naše, na selu ređe upotrebljavane reči. Čak i poštapalice, tj. prilozi ipak, takođe, naime, međutim mogu odavati negovanije izražavanje, a već o onome "rekao sam ti iks-puta" da i ne govorimo. Volim anegdotu o novopridošlom Beograđaninu, jučerašnjem seljaku, koji je susrevši zemljaka, razvezao priču: "Idem ti ja juče Balkanskom, pa siđoh do Gavrila Principa, kad, međutim... čuj mene: međutim! šta veliš, a?"

U autobusu Livno-Bugojno-Jajce slušao sam, jednog leta, mladog, birokratskom frazeologijom zaraženog seljaka. Bio je to srdačan, živahan, brzorek mladić; videlo se da gori od želje da porazgovara sa nama, slučajnim i nadurenim saputnicima. Potreba neodoljiva i česta kod onih koji žive usamljenički, na selu, kao i kod ljudi koji teže nečem drugom, višem. Učinio mi se smešan, dirljiv, i tako beznadežan: sve je hteo, i sve mu se izmicalo. Mršav, opaljen suncem, sa preporođenim licem onih koji se retko briju, ali kada se dohvate brijača, onda to obave temeljno, do ispod kože. Odelo uredno i čisto, no opažalo se da je nenaviknut na nj, a i ono na svog nositelja. S tugom sam pratio njegove napore da se približi znojavim malograđanima što su se, krajem tog avgusta, vraćali sa svojih godišnjih odmora. Hteo je pošto-poto da se umeša u razgovor, no mi smo ga odbijali. Šta se nameće, kad nije naš! Ljudi ponekad ne daju ni ono što ih ništa ne staje, valjda da se ne bi remetio red po kojem do važnih stvari treba dolaziti s mukom. Mladić je hteo da priča, da se bratimi, da nauči štogod, da pokaže kako je i on neko i nešto, no otpor saputnika, vođen sitnim zlom bez imena i razloga, kao da je i njih same sputavao i nadjačavao. Želeli smo po svaku cenu da mu predočimo kako je nepristojan, kako se trpa onamo gde ga niko ne zove. No on se, srećom, na našu neljubaznost nije mnogo obazirao. Hvatao je odlomke razgovora, uplitao se i nadodavao ovo ili ono, i tako ispunjavao tišinu u koju su ga nemilosrdni saputnici gurali. Onako razdrljeni, u belim majicama ovalnih izreza na prsima i na leđima, u kratkim pantalonama širokih, do guzova zinulih nogavica, u natikačama i sandalama, oni su ga očito izazivali i privlačili, iako ničeg zanimljivog na sebi, a verovatno ni u sebi, nisu imali. Šta li je u njima nalazio? Čime su ga opčinjavali? Verovatno izvesnom varoškom opuštenošću, lakoćom u pokretima, kratkovidom sigurnošću ljudi koji ne moraju da misle šta će večeras pojesti, šta sutra obući... Sličnu snishodljivost pokazuju mnogi naši ljudi prema strancima, naročito kad su oni naoružani foto-aparatima, gumenim dušecima, termos-bocama i suncobranima na rasklapanje. Neukost se klanja nadmenoj gluposti. Prizor sam viđao u raznim delovima sveta, i uvek se svodio na napor pripadnika jednog kulturnog kruga da se vinu u drugi, viši, cenjeniji. No srdačni domoroci, već pri prvom pokušaju da stupe u dodir sa bogatim strancima, neizbežno zapadaju u žalostan položaj. Oni se nadaju da će poznavanjem neke oblasti, ili jezika, ili pukom predusretljivošću, preskočiti kulturne i društvene pregrade koje se između njih i stranaca dižu. Onaj koji je u povoljnijem položaju to, pak, prihvata kao nešto što se po sebi razume, i osnovna razdaljina se održava.

Mladić je pokušavao da nam predoči da je savladao naš jezik: vešto i nametljivo se služio političkim žargonom, s pravom pretpostavljajući da će nam se tako predstaviti u najpovoljnijem svetlu, te da ćemo ga dobro razumeti. No on je i previše dobro vladao tim jezikom, pa je probudio nešto od onog ljubomornog podozrenja što ga posednici na muku smognutih diploma osećaju prema bistrim, no neškolovanim ljudima. Mladić je uporno brbljao, sam protiv svih, upadao u spor i nezanimljiv razgovor kadgod bi mu se prohtelo, pokretao neočekivane teme, i komentarisao sve što bi, nepozvan, čuo. Razvijao je ono što je ovlaš bilo dirnuto, držao sve konce u svojim rukama. Ljudi su ga pogle[']dali prezrivo i iskosa, gradeći se da ga ne čuju. Svejedno, njegova nadmoć je bila očigledna. Vladao je jezikom decenije, obrtima iz uvodnika i referata, bolje no mnogi od tih činovnika i lezilebovića. Taj da je imao malo sreće, mislio sam, da se na vreme uključio, daleko bi dogurao! Na jednodnevnom odsustvu s posla proveravao je svoju bojnu opremu; borio se za ravnopravnost sa onima koji žive u velikim gradovima, pokazivao im da ume i može sve što i oni. Pobeđivao je, no previše ubedljivo i nepropisno, da bi mu pobedu priznali.

Kad bistar seljak udari u fraziranje, on to čini sa žarom koji ni oni na izvorima nemaju.

Za sve je imao spreman, nepogrešivi komentar.

Jureći preko Livanjskog polja, primetismo rasejana stada ovaca; leva strana doline zabele se od ovčjih runa, kao da su oblaci po zemlji popadali. Nastade žamor. Svi poustajaše i načičkaše se uz prozore. Neki starci iskriviše vratove u pogrešnom pravcu.

— Vidi, vidi onamo.
— Odozgo se činilo da je kamenje.
— Da li ih s psima čuvaju?
— To se sve izvozi, od ove vune mi džempere ne nosimo.
— Da li je to zadružno, ili privatno?
— Ovcama je svejedno.
— Šta li rade s jagnjićima?
— Kolju ih, šta bi drugo.
— A valjda poneko i ostave!

Mladi čovek, jedini, nije se pomakao sa svoga mesta. On se u životu barem ovaca nagledao, pa mu nije bilo do tih varoških besposlica. Podsmešljivo je pratio taj nezreli razgovor. Kad se stada izgubiše u daljini i decu, već sasvim raspuštenu, izudaraše i išćuškaše (na ovakvim, dužim putovanjima, deca se u nas bez ustezanja tuku), mladi saputnik oseti potrebu da zaokruži naše nesređene utiske, da im dadne teorijsko objašnjenje, da ih podvede pod jednu opštiju istinu:

— U ovim krajevima postoje idealni uslovi za eksploataciju stočnog bogatstva!

Trbonje izmenjaše prezrive poglede, možda zato što se sami nikad ne bi setili tako jezgrovitog zaključka.

Kasnije, u uskoj rečnoj dolinici, promakosmo pored nevelike crkve, koja se dizala tik iznad krivudavog puta. Istočni zid joj beše ukopan u brdašce obraslo kvrgavim zelenkastim stablima šljiva, pa se činilo kao da, leđima naslonjena na breg, odmerava prolaženje časova i ljudi. Neko ispriča da se crkva, davno, nalazila na desnoj obali reke, pa su je anđeli, da je Turci ne bi zapalili, jedne noći preneli na levu obalu, gde se i sada nalazi. Opet se izrodi preklapanje i domišljanje.

— Nije to ništa, u Americi premeštaju kuće od deset spratova!
— Nije u Americi, nego u Rusiji.
— Ali ovde su anđeli...
— Jaki neki anđeli.
— Bolje ćuti, vidiš nad kakvom smo provalijom!
— Nije im bilo teško, put je uzak.
— A šta, Turci nisu znali da plivaju?
— Sprdaj se, sprdaj, dok te ne lupi jednog dana!

Kad razgovor uminu, mladić izbaci jednu od onih ubistvenih, neoborivih mudrosti, koje se smatraju za obrasce naučnog tumačenja sveta:

— Sve je to prazno sujeverje!

U Bugojnu, u kafanskoj bašti, kelneri se rastrčaše; dok dlanom o dlan, uslužiše nas.

— Svaka im čast.
— Šta će, tri autobusa na dan prođu, pa ako tu nešto ne uhvate...
— Jeste, al opet...
— Može i naš svet, kad hoće.
— Šta vredi, kad neće!

Najzad, kad svi pređoše na crnu kafu, mladić objasni u čemu je stvar:

— Nagrađivanje prema učinku daje sve bolje rezultate.

Pred Jajcem udarismo lošim putem. Onaj kojim smo dotle išli trebalo je da se zvanično pusti u saobraćaj tek kroz tri dana, pa je privremeno bio isključen, zbog vezivanja trake, i ostalog. Rekoše da se sprema veliko narodno veselje. Neko pomenu kajakaško takmičenje.

— Da ostanemo ovde dva-tri dana!
— A što samo dva-tri dana? Bolje do jeseni!
— Ala će tu biti sveta!
— Ima pola Bosne da se slegne!

A mladić će brižno, i više za sebe:

— Samo se pitam, hoće li doći i drug Beli?

Tako su, onih godina, zvali jednog istaknutog političara. To jest, tako su ga zvali njegovi prijatelji i ratni drugovi. Obični ljudi znali su ga po imenu i prezimenu, pa su ga tako i pominjali. No naš saputnik nije težio običnosti, sačuvaj Bože! Stremio je nečem višem, i bio je, videlo se, za to sposoban. Pažljivo je osluškivao jezik kojim visoki i uspešni govore. Gutao je televizijske i novinske vesti, vežbao se. Prazno sujeverje, objektivni uslovi, diskusija predgovornika, nagrađivanje i učinak, smernice i intencije, drugovi Crni i Beli... Kupio je mrvice sa televizijske trpeze, utiskivao u svoju svest i ono što hartija jedva prima. Stil loših novinskih članaka pričinjavao mu se vrhuncem pameti, ukusa i otmenosti. Za jedan suvoparni uvodnik bio bi dao sve sočne reči maternjeg jezika. Uvodnici se sastavljaju i štampaju gore, a sočna leksika živi među ovcama i kukuruzima. Rođene nas reči pokopavaju, dok nas tuđe izvode na širok put, u svet.

Izgubivši oslonac u jednoj kulturnoj i jezičkoj zajednici koja je bila postavljena na drugim osnovama, seljaci-frazeri su zapali u tužno jezičko beskućništvo; no oni ga doživljavaju kao oslobođenje, i ponose se njime. S poverenjem primaju sve što im televizijski spikeri govore, trudeći se da ih oponašaju. Kad, recimo, govore o izgledima vremena, ne upravljaju se više prema boji smiraja, položaju oblaka i letu ptica, već ponavljaju ono što su preko malog ekrana čuli. Upitavši jednog kakvo vreme za sutra očekuje, dobio sam ovakav odgovor:

— Kamenko je rekao: spremite kišobrane!

Kamenko, kišobrani: to pripada nekom lepšem svetu, pa se zato tako rado prihvata. Što se preko radija i televizije čuje, ili se u novinama pročita, to postaje obrazac dobrog izražavanja.

U autobusu za Beograd jedan mlađi seljak, na odsluženju vojnog roka, upita me:

— Znaš li kad stižemo?
— Po redu vožnje u osam.
— Uh, a ja u osam imam presedanje za Mitrovicu. Šta misliš, hoću li stići?
— Zavisi, da li će ovaj kasniti. Ako na ulazu u grad ne bude gužve, i ako nas semafori ne zadrže previše, možda ćete i stići... A i onaj za Mitrovicu mogao bi da pođe malo kasnije...

— Znači, odlučivaće minute, — mračno i tragično odrecitova sportski komentator radijske stanice Beograd.

Od onog ko je jači sve se rado i s poverenjem prima. Sve, pa i pogreške. Cilj je: ovladati jezikom vlasti. Biti ono što nismo. Jer to što jesmo najčešće nije zabavno niti na previsokoj ceni.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
ULOGA PSOVKI

Psovanje je omiljena i neiskorenjiva navika našeg sveta. Nju upražnjavaju i stari i mladi, obrazovani i neobrazovani, po gradovima i selima. Psuju muškarci, psuju žene, psuju čak i gimnazijalke, na javnom mestu, i na sav glas... Mazno, po beogradski: Beeenti... Na ulici i u kafani, za poslom i pri odmaranju, u oštrom sporenju i prijateljskom ćaskanju, svuda se psuje.

Zanimljivo je da je, od sredine šezdesetih godina, psovka počela prodirati u pozorišne komade i u filmove, u prozu i poeziju. U povesti psovanja to je novost. Kako da razumemo ovu pojavu? Da li je prodor psovki u umetnost, i, uopšte, u pisanu književnmost, znak osvajanja novih prostora slobode, ili je u vezi sa opštim srozavanjem kulturnih i civilizacijskih merila?

U monografiji o Karađorđu, Milan Đ. Milićević je zabeležio omiljenu Voždovu uzrečicu: "Kojekude, po duši te!" nikad nećemo saznati da li je, u toj psovci, sam Karađorđe izbegavao glagol, ili ga je pisac, iz obzira prema pristojnosti, izostavio. Ni psovač, ni zapisivač, takvih obzira, u našem vremenu, ne bi imali.

Ponešto iskrivljeno Vukovo načelo (Piši sve što govoriš, govori sve što ti padne napamet) nikad se kod nas nije doslovno primenjivalo. Pod pritiskom vojvođanskog sveštenstva i dela nezadovoljnih pretplatnika, Vuk je iz drugog izdanja Rječnika izbacio tzv. "bezobrazne reči". I u međuratnoj prozi gotovo je nemoguće naići na psovku: izvesnoj vrsti autentičnosti građansko društvo je pretpostavljalo hipokriziju. Vinaver, raspusnik jezika, u prevodu Gargantue, te u Hiljadu i jednoj noći, ume da bude raskošno lascivan, ali ni kod njega nema sirovih reči i vulgarnosti. On nam pokazuje kako se sve tajne Erosa mogu iskazati, a da se onih desetak imenica i glagola ne reknu. Pisanje je, između ostalog, igra zasnovana na poštovanju izvesnih konvencija. Naši su preci preko određenih reči bacili veo, kao što su oko bedara opasali krpe, pa su nam tako zaveštali neke običaje čijim se ukidanjem mnogo više gubi, nego što se dobija. U normalnim okolnostima, u uslovima istinske slobode, ljudi i ne osećaju potrebu za kršenjem te vrste zabrana. Do ovakvih pobuna dolazi u razdobljima očajanja.

To se kod nas desilo šezdesetih i sedamdesetih, u Beogradu i u Zagrebu. Preko noći su skinute zabrane sa tog dela leksike. Ako se neke važne stvari nisu smele reći ni napisati, moglo se, barem, psovati.

Negde sam pročitao da se u veštini psovanja sa nama mogu porediti jedino Mađari i Turci, za kojima ne zaostaju mnogo ni Rusi. Dakle, sve odreda narodi koji s Istorijom nisu imali sreće. Možda otuda potiče i njihova sklonost ka skarednim pretnjama i ruženju. Psovka je to: izraz nemoćnog, metafizičkog besa protiv sudbine. Gnev, što stvari teku tako kako teku. Zato, valjda, zapadnjak psuje mnogo manje, i čednije. On svoju ljutnju iskazuje izrazima kao što su: Dođavola!, Nosi se!, Odbij!, Gade!, Đubre!, Beži mi s očiju! Seksualni rečnik se koristi neuporedivo manje nego kod nas. Kad razjareni Francuz rekne "A tvoja sestra?", nije sasvim jasno šta joj želi. Merila pristojnosti tako su visoka, da se i reč kurva izbegava. U naslovu svoje drame, Sartr je tu reč naznačio tačkicama; La P... respectueuse. Englesko Fuck off! je grubo, ali je izrazito defanzivno. I mi kažemo Skini mi se!, samo se to kod nas ne računa u pravu psovku. Mi pretimo na sasvim drugi, aktivniji način.

Naše psovke izražavaju očajničku mržnju prema životu, one su nošene rušilačkom željom da se sve obezvredi i ponizi. One su, uz to, građene na osećanju da je seks vid mučenja i unižavanja partnera, radnja u kojoj muškarac ima apsolutnu prednost, i u kojoj pasivna strana ne može uživati, nego joj je dano samo da trpi.

Psovkom se, dakle, jednim potezom čini ispad prema ustrojstvu života, i prema govornim konvencijama. Sa svakim takvim ispadom ukreše se, za časak, varnica slobode. Uzmu li se u obzir uslovi u kojima već pola veka živimo, može se razumeti zašto su, šezdesetih i sedamdesetih godina, psovke, najednom, počele prodirati i u umetničku prozu. Mora da je, onih godina, ćutanje i uzdržavanje bilo prevršilo svaku meru.

Zbog dugogodišnjeg izbegavanja, u ovoj se vrsti reči bila nakupila znatna izražajna energija. Glagoli koji kazuju seksualne radnje, ili imenice koje u tim radnjama igraju ključnu ulogu, spadaju u "jače" reči svakog jezika. Psovkama je, doduše, osnovno značenje tih glagola iskrivljeno, ideja uživanja zamenjena je idejom mučenja. Psovač bi želeo da sve što mu nije po volji baci na postelju i mužjački izgazi, ponizi, smrvi! Ako već nema drugog načina da sa neprijatnim stvarima iziđe na kraj, onda ih treba ... sve do jedne!

Naročito se slasno psuje na pozorišnim daskama, i u filmu. Tamo se sloboda psovanja potvrdila kao jedno od prvih, najlakše izborenih građanskih prava. Muka se godinama skupljala, lišavanja su se množila, a onda je sve to, o čemu se ćutalo, grunulo, kroz psovke, sa pozorišnih daski.

I dramski pisci, i scenaristi, radosno su prihvatili ovu olakšicu u vođenju dijaloga. Ako ne znaš šta da rekneš, opsuj, i psovka će reći sve, što smeš i ne smeš, što umeš i ne umeš da kažeš... Vredi čuti kako slasno psuje Danilo Stojković u "Balkanskom špijunu"! Psovka tu iskazuje sva moguća nezadovoljstva, krši ko zna kakve zabrane, a opet, kako god moćna bila, istovremeno je bezopasna. Iza nje se svašta krije, a ništa se jasno ne vidi. Možeš opsovati ceo svet i dva sela više, i da to ne bude kažnjivo. Navođenje pojedinih ličnosti iz tog sveta još kako pada pod udar krivičnog zakona.

Biće da smo, tih godina, počeli gubiti poštovanje prema društvu, da smo se stali opuštati. Od ovih se izraza, naime, uzdržavamo kad smo sa starijima i nepoznatima, i uopšte, sa osobama dostojnim poštovanja. Inače, biva da opsujemo kad nas niko ne gleda i ne sluša: kad god se opustimo, kad postanemo prirodni, preko usana nam pređe psovka. Ako smo obuzeti boljim osećanjima i uzvišenijim mislima, psovanje samo od sebe otpada...

Iskorenjivanje psovki pretpostavlja, dakle, izvesno oplemenjivanje življenja i mišljenja. Psovke se povlače sa kroćenjem divljine, sa savlađivanjem nagonskih trzaja: psovka je istovetna sa refleksom uzvraćanja udarca. Neprestano smo spremni da odgovorimo na napad: na napad verbalni, ili fizički, gotovo je isto.

Umetnost takve impulse može pokazivati i prikazivati, ali ih ne bi smela podsticati, ili se previše na njih oslanjati.

Slobodnom upotrebom psovki ukida se jedan oblik hipokrizije, poništavaju se razlike između privatnog i javnog, kućnog, uličnog i književnog jezika. Upotreba nepristojnih reči ne mora da znači raskid sa višim merilima kulture. Kad psovku upotrebi istinski umetnik, mi je nekako primimo. Samo, istinski umetnik je u stanju da sve preobrazi i oplemeni. U svakodnevnom životu, granica između kulture i nekulture i dalje je vidna i jasna. Nema zdravog ustrojstva sveta bez određenih pravila, pa i zabrana.

Svaki put kad se u dijalogu, ili u opisu, učini da bi se "nepristojna reč" mogla izostaviti, a da spis ne izgubi na snazi i izražajnosti, sa izostavljanjem ne treba oklevati. Psovku koriste dobri, ali, još više, loši pisci; oni koji su lenji i nesposobni da nađu tačnu i jaku reč, pa posežu za divljinom. Oni koji idu linijom najmanjeg otpora.

Zabranjeno nije isto što i nerecivo. A iskazati se do kraja ne znači govoriti ne birajući sredstva.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
DEČJI DOPRINOS

Deca su idealni primaoci i prenosioci fraza, prosto zato što su i inače u položaju da nekritički prihvataju ono što im odrasli predaju i kazuju. Po prirodi su sklona oponašanju, lako i brzo pamte, i s ponosom ponavljaju naučeno: takve korisnike politička retorika može samo poželeti. Deci se svekoliko znanje i iskustvo prenose u vidu formula, aksioma, zakona koje valja napamet naučiti, zlatnih pravila i konvencija. Na to se, za školske potrebe, svode egzaktne nauke. Ali kako im usaditi u dušu domoljublje, osećaj za lepotu književne reči, za tajnu vrednost maternjeg jezika, odgovornost prema sadašnjici i budućnosti, osnovna obaveštenja o smislu i pravcu nacionalne istorije? Zadatak složen i težak, koji se rešava najprostije što se može — uvođenjem frazerskog žargona u nastavu. Bez formula ni tu ne ide! Neka prvo upiju fraze i parole, obredne reči i zakletve, neka usvoje jezik ispravnog građanina. Nastavnici rade što mogu i kako mogu: upućuju u rituale, sipaju pred decu prazne frazeološke ljuske. Mnogi među njima ne mogu ni da zamisle neki razumniji i bolji način. Tako se jedna osetljiva građa, koja obuhvata jezičko, književno, moralno i društveno vaspitavanje najmlađih, svodi na gole obrasce političke retorike.

Kao što promućurni seljaci najbrže usvajaju ovaj jezik, tako su mu i među decom najpodložnija ona vredna i bistra. Takva mu se srdačno priklanjanju: jezik vlasti koji je, uz to, posebno uređen sistem sporazumevanja, decu opsenjuje. Prihvatanje političke retorike se, već u tim godinama, ukazuje kao jedan od načina osvajanja sveta, ovladavanja njegovim sredstvima i tajnama. Dete se ne usuđuje ni da pomisli da s tom retorikom nešto nije u redu; od njega se zahteva da je bezuslovno usvoji. Deca, a s njima i mnogi odrasli, ne umeju da razluče ono što je u tim formulama sadržajno od drugog, netačnog i nezasnovanog. Ali odrasli su, i kad ih ne krasi velika pamet, barem sumnjičavi, pa naslućuju prevaru. Deci je mnogo lakše podvaliti. Velike istine i velike laži ona prihvataju s istim poverenjem.

Ne treba gubiti iz vida da korišćenje frazerske retorike ima odlike igre: igre s naročitim smislom. A deca teško odolevaju igri; ona u nju hrle i kad je samo delimično razumeju. Tu negde počinju i važni nesporazumi između dece i ovog jezika. Ono što odrasli čine sa više ili manje razvijenom svešću o funkciji obreda, deca ponavljaju nevešto i preozbiljno, i time konvenciju osvetljavaju sa one druge strane, sa koje joj ne valja prilaziti. Služeći se frazerskim žargonom, odrasli bi da odrede svoje mesto i ulogu u zajednici, da poboljšaju svoj društveni položaj. Deca, naprotiv, teže da zbiljski usvoje žargon, da pokažu kako mogu što i odrasli: obredni jezik im izgleda lep, sadržajan, dobro smišljen. Takvim pristupom ona ga dovode u neodrživ položaj: u njihovim ustima, i u njihovim napisima, ova retorika pokazuje najveći mogući stepen lažljivosti. Jer ona može nečemu da služi samo pod pretpostavkom posrednog saobraćanja: ona je pomoćno sredstvo, način na koji se domiguju upućeni u igru. Zato je prostosrdačno poverenje izvrgava ruglu i ugrožava.

Dečje fraziranje najbolje se može pratiti u pismenim zadacima iz književnosti i jezika, te u literarnim sastavima što se objavljuju po školskim i drugim listovima. Tu se već može govoriti o negovanju jednog stila. Mnogi nastavnici izjednačavaju lepše književno izražavanje sa ovom vrstom udvoričkog kićenja i papagajskog uzdisanja. Dobro urađen pismeni zadatak je onaj u kojem su najšire zastupljeni i najveštije uklopljeni osnovni činioci posvećene retorike. Krug tema je poznat, pristupi utvrđeni: dati su, zauvek, ton i boja. Od deteta se, ipak, očekuje da unese lični pečat, sveži dah koji će oživeti i uzburkati večnu temu. Sve se tu, vazda, vrti oko ljubavi prema domovini, napretku, herojskoj prošlosti, svetloj sadašnjici, prema miru, radu i redu, i, jakako, prema porodici...

Takvi se sastavi naročito iziskuju uoči važnijih praznika, kao i u nekim drugim svečanim prilikama. Kao da se, tim povodom, želi proveriti: šta je od frazeologije dete usvojilo, i kako. Najveštiji pišu prave male političke rasprave, uvodnike, rezolucije. (Pisac ove knjižice se, u svojoj trinaestoj godini, proslavio pismenim zadatkom "Oslonimo se na sopstvene snage!"). To je već čitava lakrdija, vesela igra: ko će dalje, i jače, i obuhvatnije... Deca daju sve od sebe. Žar se, u tim godinama, može i na zahtev raspiriti. Ali od njega lakrdija ne biva ni lepša, ni toplija.

Mnoge su se želje i zablude tu pomešale. Najvažniji cilj — jezičko obrazovanje, uvežbavanje pismenosti — potpuno se izgubio. Nekome se učinilo da decu uz put, o istom trošku, treba politički usmeriti i izgraditi, i da će se to postići uvežbavanjem tekuće propagandne retorike. Tako su dečji sastavi postali neka vrsta pismenih izjava vernosti vladajućem poretku vrednosti. Napisano i svojeručno potpisano: veći nam dokaz o lojalnosti nije potreban. Poraženi su jedino bolji ukus, stil, sklad i mera, no do toga ionako nikome nije mnogo stalo.

Evo kako jedan četrnaestogodišnjak, povodom Osmog marta, prikazuje učešće žena u poslednjem ratu:

Sa puškom u ruci i zvezdom na čelu,
Zajedno sa muškarcima u maršu i hodu,
Žene su živote davale hrabro
Da bi danas mi imali slobodu.
(...)
Bajoneti, puške,
Bunkeri i žice,
Sve to nije moglo da sputa
Pobesnele lavice.


Dečak ređa opšta mesta, tipizirane slike, zaštićene banalnosti; no on zna da i sam treba nešto da doda. Od njega se očekuje da ulije bar malo daha u tu izanđalu imažeriju. Deca, i inače, u sve treba da unesu ljupkosti, ludosti i neposrednosti. Puška, zvezda, marš, hod, hrabra smrt, sloboda, bajoneti, bunkeri, žice, sve je to lepo i nezaboravno kazano, ali sad valja izvesti zaokruženje, naći ono što samo dete, u svojoj dirljivoj neiskvarenosti, ume da nađe. I mališan se setio: pobesnele lavice! To je već čista parodija, načinjena po svim zahtevima žanra, — ali odrasli je ne osećaju. Oni se ne stide odraza što im ga deca, u ovakvim literarnim sastavima, vraćaju. Naprotiv. Dečjem ačenju i glumatanju oni se dive, i još im se čini da su im nametnuli svoje vrednosti i uverenja. U čemu se grdno varaju; deca tu jedino uvežbavaju jedan jezik, o čijoj će ulozi i dejstvovanju kad odrastu suditi veoma oštro, možda i oštrije no što je potrebno. Uostalom, čak i u tim okolnostima, deca često pokazuju više spisateljske veštine od onih koji im takve teme zadaju. Pokažite navedene stihove odraslima, i videćete: malo će ko u njima osetiti pustoš i prazninu, malo će se ko, pročitavši ih, postideti. Biće i takvih koji će se tronuti i raznežiti, ili će im, od pobesnelih lavica, suze udariti na oči! To je tako, i tu se malo šta može: ljudi se ne rađaju sa izgrađenim ukusom za poeziju. Normalno je da se takve teme zadaju — nisu li ih i odrasli, nekada, obrađivali? — i normalno je da deca, razvijajući ih, preteruju i lažuckaju. U poeziji se, prema opštem uverenju, oduvek preterivalo i lagalo, pa što bi se taj običaj danas prekidao!

Deca glume oduševljenje, ali to nije ni jedina, ni najveća prisila pod kojom žive. Niti je odraslima važno šta dete misli, i da li uopšte o nečemu misli. Nije nam stalo da ga uputimo u lepote i tajne jezika, bar u one tajne koje bi moglo da oseti i shvati. Mi od njega tražimo verbalno oduševljavanje svetom koji smo izgradili. Mislimo: prihvati li izvesne reči, prihvatiće i suštinu, utoliko pre što suština izvan tih reči najčešće ne postoji.

U ove sastave najmlađi unose neočekivanu i nepotrebnu meru "osećajnosti", čime izazivaju neprijatne incidente, pa se čitava konstrukcija raspada; za takvo opterećenje ona nije bila predviđena. U laganju je najteže sačuvati meru. Takve, lukave obazrivosti u dece nema.

Obraćajući se Republici, povodom državnog praznika, jedna devojčica pada u neku vrstu bolesnog zanosa, koji se prevodi u smešnu baroknu frazu: Za tvoj 22 cvet pokloniću ti buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha. Cvet ovde treba da znači rođendan, odnosno godina. Devojčici je rečeno da republici treba da se obrati što ličnije, toplije. Ona je Opšta Žena, Svemajka, Velika Ideja, Javna Stvar: šta je jadno dete moglo da ponudi jednoj tako zaslepljujućoj apstrakciji? Nešto isto tako uzvišeno i neverovatno — buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha. A to je, već, divni papirni cvetak čitave jedne epohe, za koju verujemo da je, u oslobađanju čoveka, otišla najdalje u istoriji.

Beskućne fraze, izgovorene neveštim dečjim glasom, deluju zastrašujuće. Gluma, sama od sebe, prelazi u sprdnju: Na braniku domovine, (piše jedno drugo dete) stojimo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke.

Tu se sve raspalo, dobilo skaredni prizvuk. Bar za one koji umeju da čitaju, gledaju i slušaju. Zato deci treba odati priznanje što su, i nehotice, pokazala da se laž, izgovorena srdačnim tonom, istom pretvara u burlesku.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
IMENA OD MILJA

Skraćivanje imena široko je rasprostranjena pojava, svakako u vezi sa modernim duhom brzine i praktičnosti. Sve bismo da pročitamo u izvodu, da progutamo u piluli, pa smo i imena svojih bližnjih doterali i potkusili. Tu, zatim, dolazi do izražaja demokratska težnja ka neformalnim odnosima. Nikome ne treba pridavati previše značaja i dostojanstva; svi smo ravnopravni, to jest svi smo zbliženi i nevažni. Skraćuje se, još, i iz otpora prema službenim odnosima, iz protivljenja duhu zvaničnosti i nadređenosti. Administrativne ustanove — vojska, policija, škola, matični uredi — neprestano nas, punim imenom i prezimenom, podsećaju na svakojake, uglavnom neprijatne obaveze. Opirući im se, skraćujemo, bar u privatnom saobraćanju, imena svoja i svojih bližnjih.

Nema šale sa onima koji nam se zvanično, i kako je propisano, obraćaju. Puno ime je teret i odgovornost, jasna svest o onome što dugujemo, što nas čeka. Zato, kadgod se može, gledamo da okrnjimo delić imena, da se sklupčamo i sakrijemo. Ljubomir postaje Ljupče, i već mu je lakše; skinuo je deo tereta sa leđa i sa duše.

Ima, zbilja, predugačkih imena, kako za čitanje, tako i za pisanje. Kostadin Karaoglanović. Ime dugačko, ponosito: treba ga poneti, i izdržati. Kostadinu i njegovim prijateljima nije po volji. Načinju ga, podsecaju, utajuju, dok ga ne učine slatkim i bezopasnim. Iz ljubavi, kažu. Ne ide im u glavu da oslovljavanje punim imenom može da bude natopljeno lepom i istinskom nežnošću. Uvereni su da je Kole ljupkije od Kostadin.

Kad se jednom počne sa skraćivanjem i tepanjem, kraja nema. Svi smo, posle rata, poskraćivali imena, i još ih smanjujemo. Uskoro se neće moći ni govoriti o hipokoristicima. Imena od milja na rođenju nam se već daju; osnovna mera se gubi. Malo su nam naši deminutivi, nego posežemo za nastavcima iz drugih jezika: Miki, Boki, Voki, Tori, Lulu.

Pojava se, očigledno, može opisivati i tumačiti na različite načine; nama je, ovde, stalo do jednog njenog značenja, koje se među ostalim, mogućnim, nazire. Nije li ona izraz jedne opšte, nesvesne težnje ka izbegavanju onoga što smo, ka skrivanju od sebe? Ili nam je mogućnost da budemo ono što smo i onakvi kakvi smo u načelu uskraćena, davno i za dugo osporena, pa smo i svoja imena počeli da prilagođujemo takvom osećanju sebe u svetu?

Puno ime izraz je odgovornosti, slobode i dostojanstva ličnosti. Ono skraćeno, podetinjalo, naznačuje umanjenu odgovornost. Kao da smo se svi odrekli jednog dela sebe, ili ga nismo ni dosegli. Kako možete ozbiljno da uzmete nekog ko se javnosti predstavlja kao Buca Bucić? U pedesetoj godini Bucić misli, postupa i dela isto onako nezrelo kao u desetoj, kad su mu pravo ime preokrenuli u pošećerenu skraćenicu. Kroz ceo se život provlači poluglasno, polutajno, senka senke. Trudi se da ne govori i ne misli do kraja; ako mu se kadikad i otme što nezgodno, unapred je izuzet od odgovornosti: pustite Bucu, on to iz nepromišljenosti. Buca je dobro dete kao što smo svi mi dobra deca, a deci pristaju skraćena imena.

Jedni ne mogu, drugi ne žele da budu ono što su. Kad Miroslavka iz Gukoša prispe u glavni grad, prvo joj je da se otarasi svog prostog imena. Zašto je ime Miroslavka prosto? Zato što je njeno. Sve je na njoj nezgrapno i izduženo, kodžasto i štrkljasto; sve je duže nego što treba: kosa, suknja, kaput, uši, i ona sama. Nema druge, nego da se skraćuje; ko je nezgrapan, teško će se udenuti u moderno vreme. Te Miroslavka podseče suknju, kaput, i konačno, sreže svoje ime: preinači ga u Miki. Miki u mini-suknji, u minijaturnom, za Beograd priređenom izdanju: loše našminkana vrtirepka samu sebe ne može da prepozna. Nastupa, laka i prazna, od sebe udaljena.

Mnogo je Miroslavki, Stanimirki, Živadinki i Leposava koje su izabrale lakša, lepša imena. Naši seljački kumovi, sa svojim epskim smislom za dužine, nisu mogli slutiti da će se tako brzo, i naglo, sva merila promeniti, te da će neka imena postati smešna i neprihvatljiva. Novi kumovi, po selima, već skraćuju. Miroslavka je i u Gukošima mogla da postane Mira; no tek u glavnom gradu, u odgovarajućem društvu, uspela je da se potvrdi kao Miki. U tome su joj pomogle prijateljice i vršnjakinje, obezimenjene kao i ona.

I ne samo što se, iz jednog od natuknutih razloga, puna imena skraćuju, već ljudi nastoje da i sami svoje nadimke nametnu užoj i široj okolini. Slikar Bogosav Petrović odlučio se za Boki. Prodor novog imena on je povezao sa potvrđivanjem svog slikarskog dara. Zovite me Boki! Ime kratko, prosto, ubojito; zatreba li, svet bi moglo obigrati! Ničeg od tužnog domaćeg mirisa i ukusa. Boki je svoje sterilizovano ime nametnuo prestoničkoj štampi, bradatim likovnim kritičarima, enciklopedijama, i tako se zbližio sa izabranicima kulturnog i javnog života: svi mu oni tepaju kao da su ga na kolenu cupkali. Miroslavka je morala dugo i stidljivo da potura svoje doterano ime, dok se Boki, posle prve izložbe, nametnuo preko radija i televizije.

Promenjenih, uglađenih imena, podetinjali, svi tepamo jedni drugima, puni one nezdrave nežnosti koja se razvija u sputanim, prisilno združenim sredinama. Ako i u čemu, u nemišljenju smo se izveštili. I ovde je glavno zabušiti, olako rešiti teškoću, sakriti se od sebe i od drugih.

Bežeći u hipokoristike, otkidamo se od svoje seljačke osnove. Naša su imena, često, imena presna i jaka, gladna, napadna. Valja ih upristojiti, prilagoditi ih uslovima umanjenog življenja, usaglasiti ih sa suženim rasponom bića, ograničenim prostorima slobode. Od nas se očekuje da budemo lepi, dobri, pitomi. Radoslav traži svoje, ne odstupa, ume i da se razmahne. Sa Rajom, koji se i sam za Raju izdaje, možeš da radiš šta hoćeš.

Merila o lepom i ružnom, zastarelom i modernom, tu su, kao i obično, zasnovana na nerazvijenom ukusu, ili na osećanju da je ružno ono što je odveć naše, a lepo što je slatkasto, neobično. Zašto je ime Milosav ružno i prosto? Mora da ga takvim oseća Milosav Mišić, u javnosti poznat kao Mile Mišić. Grčeći se i žmureći, provlačeći se kroz svakojake rupe, Mile je doterao do direktora Gradske galerije. Doduše, to nije neka naročita galerija, ali ni mi nismo što bi trebalo da smo, niti je Mile Mišić — Mile Mišić. Svi nosimo vesele maske, i dobro nam je, živi smo.

Zanimljiv je, konačno, slučaj Dragoljuba Petrovića, profesora našeg jezika i književnosti na Univerzitetu, predavača i uređivača, prepisivača i popisivača... Dragoljub se, oko godine 1950, odjednom počeo predstavljati i potpisivati kao Dragan. Da li je iko, u vreme kad je profesor došao na svet, i kad su mu poklonili jedno časno seljačko ime, mogao pomisliti da će se to Dragoljub jednog dana izvrgnuti u sprdnju, da će mu loši komičari poprostačiti izgovor, prebacivši naglasak sa a na o? Bilo kako bilo, to je ime dovelo u nepriliku ovu marljivu ličnost našeg kulturnoprosvetnog života, ličnost koja do naroda i nacije veoma drži. Nacija je sveta i uzvišena zajednica, ali šta vredi kad svojim sinovima daje prosta imena! Zato se valjda, jedan deo naše nacionalne inteligencije počeo raskrštavati.

Sve to dolazi od pretpostavke da postoje lepa i ružna, prikladna i neprikladna, uzvišena i prosta imena. Hjum je o tom pitanju imao drukčije mišljenje. Po njemu, vlastita imena poseduju denotaciju, ali nemaju konotaciju (obeležavaju, ali ne znače, ne izražavaju suštinu). Slično shvatanje razlaže i Platon u Kratilu. No naš Petrović o tome ima drukčiji stav. On je moderan čovek, čovek akcije, pa nastoji da popravi što se da popraviti. Filosofi su, vekovima, objašnjavali imena. Sad je došlo vreme da ih skraćuju i menjaju.

O nekim ozbiljnijim posledicama ovakvog shvatanja uloge imena i imenovanja reći ćemo koju reč u narednom poglavlju.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
PREKRŠTAVANJE

Prekrštavanje, ulica, gradova, ljudi, pa i čitavih država srazmerno je nova pojava. Ona je u vezi sa najstojanjima da se tok istorije uputi u željenom pravcu, da se konačno odredi šta je u njoj važno, šta sporedno, šta treba pamtiti, šta zaboravljati. Naknadnim imenovanjima i razimenovanjima jedni se događaji potiskuju, drugi ističu; ove se ličnosti veličaju, one guraju u pomrčinu. Tako prolazi slava sveta: jednim migom, zamenom ulične table, tiho, i bez obrazloženja!

Svako je ime, u izvesnom smislu, sudbina i prokletstvo. Odbacujući ga, preinačujući ga, čini nam se da se rasterećujemo. Promenimo li ime, nadamo se da će se i sa suštinom nešto poboljšati. Iako nepovratno star, čovek se još zanosi samoobmanom počinjanja od nule. Prekrštavamo, i menjamo prekršteno, i ono što je tri puta menjalo ime po četvrti put krštavamo. U tome nas poletu niko ne zaustavi. Jedna nam imena ne valjaju po zvuku, druga po asocijacijama, treća zbog uloga koje su njihovi prvi nosioci u istoriji igrali. Neka nas podsećaju na mračnu prošlost, dok nas druga nadahnjuju verom u budućnost. U tom se duhu i vrše zamenjivanja.

Lična imena se, i inače, ne drže najbolje osoba i stvari u čijoj službi stoje. Ime Dragoljub, recimo, podjednako uspešno pristaje i plemenitim ljudima, i gadovima. Kad malo razmislite, i sami ćete posumnjati u to da se planeta Mars neizbežno i s valjanim razlogom tako naziva. Njeno pravo ime, ukoliko postoji, možemo jedino slutiti. Što duže mislite o jednom predmetu, to njegovo ime postaje sve nevažnije i nestvarnije. Te, kad je tako, što se ne bismo igrali? Što pomenutu planetu ne bismo svakog dana zvali drukčije? Po trenutnom osećanju, ili kako nam se kad prohte. Priroda znakova je proizvoljna; nauka pruža podršku prekrštivačima! Ako, prema Sosiru, a i prema našem iskustvu sa planetom Mars, nemamo nikakvog ozbiljnog razloga da deo tela kojim mislimo nazivamo glava, još je manje opravdanja da ulicu kojom se od železničke stanice penjemo prema centru zovemo Balkanska. Što prvo ne bi bila baldunka, a drugo ulica Paje Pajića? Što se baldunke tiče, teže bi išlo; odveć smo se navikli na ono glava. Kad je u pitanju ime ulice, čoveka ili grada, sistem je klimaviji. Prekrštivači su to shvatili, i bacili se na posao. Juče Balkanska, danas Petra Mučibabe, sutra cara Tanasija: kogod kroz tu ulicu prođe, ima pravo da je prekrsti, i tako obeleži svoje prisustvo u istoriji.

Dakako, ovde nije reč o pojedincima, o njihovim tačnim ili pogrešnim doživljajima reči. Kakogod naopake predstave o ovome ili onome imao, pojedinac retko može da naškodi ozbiljnije. Nevolja počinje kad se improvizovanju skloni duhovi dokopaju vlasti, i kad zbrku u svojim glavama povežu sa nekom manje ili više prikladnom ideologijom. Lične sklonosti i odbojnosti tada se prevode u zakonska akta, u naredbe. Ulice, gradovi i ljudi prekonoć menjaju imena. Da, i ljudi. U jednoj evropskoj državi obnarodovan je zakon koji obavezuje sve građane da, pre isteka kalendarske godine, promene ona imena i prezimena koja su nepodobna sa političkog, ideološkog ili moralnog stanovišta. Na udaru su, pretpostavljamo, imena tipa Muhamed, Gotlib, Guzina. Možemo samo da zamislimo proizvoljnost koja će u ocenjivanju podobnosti doći do izražaja!

Prekrštavamo, a prekršteno s mukom životari. Ili kopni ono samo, ili mu se novo ime ne drži. Uzmite vizantijsku prestonicu: Vizant, Vizantion, Bizant, Carigrad, Konstantinopolj, pa još Stambol, Istambul... Ali tu su se, barem, carstva skrhala. Mi danas pometnju pravimo iz čista mira, ili iz želje da unapredimo nazadnu toponimiku planete. To se može, a i može nam se. Dozvolu ni od koga ne tražimo.

Vazda proizvoljno, svako ime, a vlastito pogotovo, traži mnogo vremena da bi se vezalo za ono što označuje. Stari gradovi su rasli sporo i dugo, a imena njihova, kao i njihovih ulica, dolazila su sama od sebe, javljala se u pravom času i na sudbinski način. Danas se ulice isuviše brzo prosecaju, pa prirodna imena ne stižu da se obznane. Novostvoreno treba nekako obeležiti, prišiti mu brojku, ako se ničeg drugog ne možemo setiti. Možda je i bolje ulicama davati brojke, no nasilu ih povezivati sa lučonošama ljudske borbe za napredak. To je stvar osećanja i ukusa.

Tek, čovek se, od nedavno, dosetio da bi prilikom imenovanja mesta i saobraćajnica mogao da poobavlja i neke druge, korisne poslove: da proslavi, večnosti da zavešta važne ličnosti i događaje. Počeo je da nadzire svoju sredinu, da joj kumuje. A ko može da krsti, može i da prekrštava. Tako se zašlo u ulice koje su imale imena, krenulo se u ispravljanje i osavremenjivanje.

Spisak ulica je postao neka vrsta podsetnika iz svetske i nacionalne istorije. Ozbiljno se raspravlja: ko je u nj ušao, ko nije, kao da je reč o kakvoj strogoj enciklopediji, ili izbirljivoj antologiji. Krstitelji zasedaju, većaju, odlučuju. Pisac ovog teksta poslao je, pre tri-četiri godine, jedno pisamce Odboru za imenovanje ulica, u kojem je pitao: zašto su Jovan Dučić, Tomo Maretić i Dragiša Stanojević zaobiđeni pri deljenju te vrste priznanja. Odgovor nije očekivao, ali ga je — i to se dešava! - dobio: rečeno mu je da Dučić ima ulicu, da se predlog o posvećenju Tome Maretića prihvata, a siroti Dragiša Stanojević je odbijen!

I ulica, eto, može da deluje vaspitno, da, imenom, čuva uspomenu na one do kojih nam je stalo. Mi smo uvereni da sve ulice u večnost vode, pa, kad već tamo idu, neka prebace nas i naše drage. Počeli smo da im utrpavamo svoje ljubimce, da im podmećemo svoje samoobmane i zanose. Čineći to, ponekad preinačujemo zaletanja onih koji su se u nedavnoj prošlosti, s drukčijim zabludama, ali u istom pravcu trudili. Krivudavi i dugi, tokovi povesti se, nažalost, ne mogu usmeravati prema trenutnim željama i hirovima. Imena evropskog kalendara su se stolećima učvršćivala i pomerala, da na kraju deseti po redu mesec ponese ime osmog, dvanaesti desetog, ovaj imperatora, onaj boga rata... Nesređeno i nepoučno, ali ispraviti se ne da, i dobro je tako kako je... Vođi francuske revolucije predložili su poučniji sistem, ali uzalud: nije se održao. Izvan vremena i protiv vremena ništa se trajno izvesti ne može. Svet ne živi, niti imena postoje po kakvom korisnom i preglednom planu, već po nekoj drugoj nuždi.

Dovoljno je da ulica, ili grad, ili čovek, poduže vreme nose jedno, makako "ružno", nevažno ili neuputno ime, pa da se ono stopi sa onim čemu je dodeljeno, da se usklade proizvoljnost i nužnost. To je ono što mi, izgleda, ne shvatamo, pa im namećemo naša nepouzdana merila, vođeni neznanjem i sumnjivim nadahnućima. Svaka ulica, grad ili čovek hoće ime za sebe i zbog sebe, a ne zbog ličnosti ili događaja povodom kojih im se imena predlažu. Zato i jesu najbolja imena koja su se pojavila sama od sebe, u vezi sa funkcijom, ili kojom drugom odlikom mesta, odnosno grada. Tako, ulice: Cvećarska, Hlebarska, Užarska, Ratarska, Kovačka, Duga, Kriva, Visoka, Nova, Stara, Cvetna, Devojačka... Ili: Buenos Aires, Sumrakovac, Golija, Prokletije. Rasturati i poništavati takve nazive, ili ih zamenjivati savremenijim, znači ubijati unekoliko ono što je označeno.

Naša merila o ružnom i lepom, naprednom i nazadnom, prikladnom i neprikladnom, prilično su detinjasta i plitkoumna. Pre tri godine neki naši sugrađani pobuniše se protiv naziva svog naselja; ono se, o užasa, zvalo, i srećom, još uvek zove, Konjarnik. Zasmetala ljudima prostota te reči. Šta je neprilično u činjenici da su se tamo, nekad, odgajali konji? Kakve sramote u tome ima? Onaj ko je tom kraju dao ime bio je naprednije nastrojen od onih koji danas predelima i gradovima naturaju imena svojih careva, kraljeva, predsednika i ministara. Konjarnik je reč lepa i krepka, skovana kako treba. A mi bismo da tu uglavimo štogod kićenije. Na primer: Slavujev Gaj, ili, još bolje, Naselje N. H. Grigorija Varošlije.

Prust je, doduše, u Traganju, tvrdio da u reči Parma oseća nešto od stendalovske blagosti i odbleska ljubičica; ime Germant predočavalo mu je traku narandžaste svetlosti; Žilberta — nešto kiselkasto i sveže poput kapi iz zelene kante za zalivanje. Ali on nije mislio da bi, zbog oseta koje su u njemu budila, imena trebalo menjati. Naprotiv.

Svako vreme gaji svoje junake i svoje zablude; na prve, i na druge, ono ima pravo. Ali trebalo bi, donekle, voditi računa i o meri. Kad se ona prevrši, zablude prelaze u divljanje. Ako nam je već toliko stalo do nekih suvremenih nam ličnosti i događaja, ako bismo, i tim načinom, želeli da obeležimo svoj vek, pokušajmo da ih proslavimo ne nasrćući na već imenovano. Na sve strane niču nove ulice: poverimo im imena divota i svetinja do kojih nam je stalo. Nama se, međutim, čini da će starije ulice tu slavu srećnije i dalje preneti. Tu grešimo. Stare su ulice svoju snagu ovekovečivanja istrošile na druge, verovatno manje važne događaje i ličnosti, — ali šta da se radi, kad nismo bili u mogućnosti da ih blagovremeno pravilno usmerimo.

Zabuna je u ovome: smisao davanja imena nekome ili nečemu nije proslavljanje ovog ili onog pojma, ličnosti, već sámo imenovanje. Od naziva gradova, ulica i pojedinaca ne mogu se praviti panteoni pod otvorenim nebom. U večnosti će se proslaviti onaj koga večnost bude htela, a ne onaj koga joj mi preporučimo. Imena moraju pripadati pre svega onome što se imenuje. Ako se naziv doista primi, događaj ili istorijska ličnost po kojem je došao povlači se u drugi plan. Kakve veze ima Knjaz Miloš sa onom saobraćajnicom koja se, u dva-tri zaleta i izdiga, kao skijaška skakaonica, spušta od Pošte ka Mostaru? Ko se, dok šeta Gračaničkom, seća divnog rujnozidog manastira? Na povod se pomišlja samo onda kad se ime nije stopilo, no ostalo da visi u vazduhu kao nasilni i neuspeli pokušaj.

Prekrštavanje može da uspe i da se opravda samo onda kad se suština neke stvari ili bića pre toga izmenila. Da bi postao Muhamed Ali, Kasijus Klej je dušu prekrstio. Sličan je prevrat načinio Alonso Kihano, u viteštvu narečeni Don Kihot od La Manče. Oni su, jedini, prikazali pravu, punu cenu prekrštavanja.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
O IZVEŠTAJIMA SA SPORTSKIH UTAKMICA

Iako me sport ne zanima previše — niti se njime bavim, niti za kakav klub navijam —, sportske izveštaje povremeno čitam iz jednog posebnog razloga: odmaram se od stegnutog, šifrovanog jezika kojim je većina vesti u novinama sročena. Čitanje političkih informacija iscrpljuje i ubija. U jednom nedavno objavljenom članku Jonesko je pojavu ovako video i ocenio:

U političkoj propagandi, na svim nivoima, jezik je udešen tako da skrije istinu, da prevari, da nasamari. Čim je neko "politizovan", temeljno laže. To važi za propagandu, za reklamu, za novinarstvo. Za političko novinarstvo, naravno. Demistifikovanje ideološkog i političkog jezika titanski je poduhvat, "nemogući zadatak". Stvar utoliko mučnija što mnogi od onih koji se izdaju za demistifikatore čine sve da bi vas obmanuli. Obmanjuju vas čak i pri definisanju demistifikacije. *

Slažući se s velikim piscem, neću ni pokušavati da demistifikujem mistifikaciju. Želim tek da ukažem na jednu meru prema kojoj bi se obim i dubina obmanjivanja mogli utvrđivati. Nju, nehotice, nude same novine, i to u svom drugom delu, a naročito na stranicama posvećenim sportu. Tamo se magluština u sebe potonulog govora razilazi, a stvari dobijaju jasnije obrise i razmere. Sad protokolarne, sad zabavljene koještarijama, novine se tek na tim stranicama otvaraju prema svetu onakvom kakav jeste, otvaraju se bez računica, zazora i tajnih obaveza. Ton, opšte raspoloženje, odnos prema građi, poredak vrednosti, merila vrednovanja — sve je na tim stranicama bitno drukčije. Sportski izveštači kao da pišu oslobođeni uobičajenih obzira, ne razmišljajući o propagandnom učinku svojih napisa. Građa kojom se bave to im dopušta. Drži se da je značaj te građe drugorazredan, a smisao lako dokučiv. Sportske priredbe nemaju važnost koja bi prevazilazila moć prosuđivanja jednog srazmerno pronicljivog posmatrača. Izveštač, upoznat sa pravilima igre, kadar je da sam, neposredno posle svršetka utakmice, dadne verodostojan opis i ocenu zbivanja. Pošto se ta zbivanja, sa stanovišta ideologije, smatraju nevažnim, opravdano se pretpostavlja da je normalan ljudski um sposoban da ih pojmi i oceni. Utakmica teško može imati neku višu, političku ili metafizičku dimenziju. Pa i kad se teži pobedi iz sličnih, nacionalnih ili državnih razloga, rezultat se ne da predvideti, niti, kasnije, izmeniti. Kako usmerivači javnog mnenja ne vole nepredvidiljive rezultate, oni su od sportskih izveštaja digli ruke.

Sve ostale oblasti života podložne su tačnim ili pogrešnim, tj. poželjnim ili nepoželjnim tumačenjima. Mnogi se događaji bez pažljivog objašnjavanja ne mogu ni predstaviti. Ocena često prethodi obaveštenju, ili ga jednostavno zamenjuje. Ne znamo šta se u istinu zbilo, ali znamo šta o tome treba da mislimo. (Tako dolazi do masovnih osuda knjiga koje niko nije čitao). Onima koji pišu o takvim zbivanjima nije lako. Valja da vide ono što se ne da videti, a da ne pridaju nikakvu važnost pojedinostima koje bodu oči. Svedočanstva dva najvažnija čula — protivno materijalističkoj tvrdnji da se ovaj svet može spoznati u čoveka ugrađenim osetilima — smatraju se nepouzdanim; vazda je moguće posredovanje neke više istine, koja može da preinači ne samo smisao kakvog događaja, nego i njegov naoko nesumnjivi tok. Naporedo sa stvarnošću onakvom kakva jeste, to jest iznad nje, gaji se i hrani svemoćna, od svega važnija fikcija na koju bi ona, stvarnost, trebalo da liči. Valja najpre tu fikciju zadovoljiti, ili je bar zavarati. Izveštač se trudi da uskladi ta dva plana, koji se najčešće ne poznaju i međusobno isključuju. Jedan od načina da se to postigne sastoji se u komentarisanju događaja čiji nam je stvarni tok nepoznat; drugi u njihovom delimičnom, iskrivljenom predstavljanju; treći, u polemici sa nepoznatim, nigde objavljenim stavovima i neimenovanim ličnostima (sejačima glasina, kritizerima, kafanskim misliocima). I najzad, najprostiji način: prećutkivanje. Ono o čemu novine ne pišu nije se ni dogodilo.

Sportski izveštač, jedini, veruje u postojanje objektivne istine; on nas obaveštava o onome što je video, i kako je video. Ni u njegovom poslu, naravno, ne teče sve lako i prosto; bitno je da je on uveren u mogućnost neiskrivljenog obaveštavanja. Ponekad, kad izveštava sa fudbalskih utakmica, u slučajevima tzv. off-side pozicija, težih prekršaja i dosuđivanja penaltika, traži se pomoć kamere, koja je produženo i usavršeno čulo vida. U izveštaje čula se ne sumnja; za to se, bar na ovom nivou spoznavanja, ne mogu naći ubedljivi razlozi. Što je važnije, takve razloge ne nameće niko viši i jači.

Otuda ona okrepljujuća lakoća, samopouzdanje, slobodan ton i razigranost duha koji nas očaravaju u sportskim napisima. To posebno pada u oči kad se ti članci uporede sa onima objavljenim na prethodnim stranicama. Tamo: ukočenost, zamršene formulacije, izokrenuta značenja reči, obziri, dvosmislenost kodiranog jezika. Ovamo: opuštenost, ironija, puna sloboda tumačenja činjenica, smelost u zaključivanju, nezavisnost u stavu. Pohvale uzdižu, a pokude, čak i one najoštrije, ne sahranjuju. Reč tu nema stravičnu performativnu moć uvodnika i komentara, podobnu uništavajućoj moći one ruke iz pesme Dilena Tomasa The hand that signed the paper felled a city. Nema, zatim, mučne tajanstvenosti i zaglupljujuće napetosti koja čoveka goni da deset puta odvagne reč pre nego što je, tako ispošćenu i zadavljenu, upotrebi. Sam pojam važnosti kao nečeg što prevazilazi ljudske poslove u sportskim se napisima gubi. Utakmica može biti odlučujuća za opstanak u ligi, može izazvati uzbuđenje jednog dela navijača, ali kobne društvene i ideološke posledice ne može imati. Zato je tu i dozvoljeno verovati onome što oči vide i što uši čuju. Nije potrebno predviđati opasne primedbe niti se od njih obezbeđivati.

Sportska igra svodi se na drevne obrasce životne borbe (uspeh/poraz, sreća/nesreća, napad/odbrana, nada/rezignacija); ti obrasci nameću i pouzdana merila po kojima se događaji cene i tumače. Zbog toga u vestima sa sportskih terena nema vrtoglave predumišljajnosti ni tužnog neverovanja u ono što oči vide; poverenje u sebe, i u reči, srećno utiče na stil, na zaključivanje, na slobodu tumačenja. Merila su svima dostupna: takva je i moralna pozicija izveštača, jaka i nenačeta strahom. Ona, doduše, može biti obeležena kakvom ljudskom ili ličnom slabošću (pristrasnost prema nekoj ekipi), ali se i tada običaji tačnog svedočenja poštuju. Uglednom reporteru, inače navijaču Crvene Zvezde, jednom se, kad je Zvezda izgubila od Partizana, omaklo: "Protivnik nas je pošteno nadigrao!", što je vrhunac pristrasnosti, ali, istovremeno, i objektivnosti!

Tu se, bar, svemu zna tačno ime. Postoji čista, i postoji prljava igra, lepota prve, i unosnost druge; zna se šta je podvig, šta otaljavanje posla; sve ima cenu. Dato je odgovarajuće mesto natprirodnom, to jest sportskoj sreći. Pošto se dobar deo sportskih delatnosti vrti oko novca, ni to se ne prikriva. Stvar nije uzvišena, ni očaravajuća, ali postoji, i ne može se otkloniti prećutkivanjem. Zato se daju ukupni prihodi utakmica, navode se iznosi koji su pripali igračima, premije za golove i izvanredno zalaganje, uslovi prelaska iz kluba u klub, sumnjive transakcije. Zajedno sa svim tim ističe se samopregor, uzdiže plemenita takmičarska strast. Pomalja se, dakle, nešto što bi se moglo nazvati celom istinom. I uviđamo da ona nije onako porazna kako neki vole da zamišljaju, ni toliko nepodobna da bi se neprestano morala zataškavati. Najzad, izveštaji se pišu živim i jasnim jezikom. Niko se preterano ne uvažava, nema svetinja ni nedodirljivih tema, pa je mogućno govoriti obično i razumljivo, kako to ljudi uglavnom čine. I, još, nijedno mesto na tabeli nije unapred utrvrđeno, niti je poredak posvećen i nerazrušiv. Prvak može u svakom trenutku da se sroza, poslednji da se umeša među prve. Sve zavisi od truda, dara, upornosti, od novca koji se ulaže, od trenera, navijačke vernosti, sportske sreće, i ko zna čega još.

Evo, iz dva slučajno uzeta broja novina, nekoliko uzornih obrta, rečenica, naslova.

Stojanović junak utakmice. (Ličnost pre svega! Njena se inicijativa, najzad, negde na sav glas ističe; dovoljno da osetimo koliko je u drugim područjima života potisnuta.)

Da se što pre zaboravi... (Za šta se sve ovo ne bi moglo reći, ali se jedino na sportskoj stranici takav povik može čuti i pročitati.)

Partizan ne da prvo mesto. (A što bi ga davao? Slatko je i časno prednjačiti. Hoće li izdržati tako visoko videćemo u sledećem kolu prvenstva.)

Mostarci očajnički spasavali gol. (Pravi ljudi se samo tako bore: očajnički, do poslednjeg daha.)

Mladi sudija Milić oštetio je Partizana u četrnaestom minutu utakmice kad je Primorac na nedozvoljen način zadržao Bjekovića. (Obratite pažnju na finu meru istinoljubivosti. Sudija nije oštetio Partizana iz niskih pobuda, već zato što je neiskusan i mlad.)

Žute kartone dobili su Đurović, Kozić, Vladić i Glavović. (Đurović je nešto zabrljao, opsovao sudiju (naš čovek!), ali to ne znači da je s njim za sva vremena gotovo. Već iduće nedelje može postati junak dana; sam je pogrešio pa će se sam, pred licem naroda, i rehabilitovati.)

Šansi za golove je bilo, ali strelci nisu bili spretni: ili im je lopta bežala, ili bi se oni okliznuli, tako da su se često mogli čuti uzdasi navijača za propuštenim prilikama. (Volim da zamišljam taj huk dvadeset hiljada razočaranih duša! Prelepa slika koja sažima bolni jek života nad promašenim i nedomašenim.)

Igra na jedan gol bez golova. (I to se dešava, znamo kad i kako. Isuviše su bili jaki, pa im se, baš zato, nije dalo.)

Mnogo propuštenih šansi na klizavom terenu. (To je ono što se drugde naziva "nepovoljni sticaj objektivnih okolnosti".)

Kurilić bolji od Pejovića! (Tako, da čujemo jednom ko je bolji, ko gori. Nismo, i ne možemo biti svi isti.)

Nije sve izgubljeno! (I nije. Dok čovek diše, ima nade. Već sutra drugi vetar u krmu može da dune, uspešnom protivniku da pođe naopako.)

Korisno je, velim, zadržati se ponekad na sportskim stranicama novina, da bi se osetio dah neprogramiranog života, koji je i sam, onoliko koliko doista živi, jedna velika, slobodna igra. Zato oni, koji o toj igri izveštavaju, lako nalaze istinit izraz i tačan ton.

U sportskim napisima je, slučajno, sačuvana ona mera prirodnosti, objektivnosti i slobodnog odnosa prema građi koja je političkom novinarstvu nedostupna. Sportski novinari, čak nezavisno od lične vrednosti i darovitosti (upravo među njima ima mnogo prosečnih i ispodprosečnih pameti) samim svojim položajem postižu istinitost u pisanju i jednu verodostojnost na kojoj im mnogi mogu pozavideti. Oni ne moraju da uvlače stvarnost u pripremljene kalupe. Čim životu priđemo sa jasnim zahtevima, prinuđeni smo da preskačemo, zaobilazimo, da varamo sebe i druge. Polovina zbivanja gubi svaki smisao, prestaje da postoji.

U glavnom dnevnom listu, juna 1977, preko cela tri stupca, čitamo naslov: Pozitivni rezultati novih sistema obračuna i plaćanja. U podnaslovu, međutim, manjim, ali takođe upadljivim slovima piše: Delegati traže objašnjenje kako je uprkos tome ipak došlo do pada produktivnosti, stagniranja proizvodnje, povećanja gubitaka i nepovoljne raspodele. Objašnjenje je, verovatno, u sukobu između sjajnih postavki i prakse.

Ni najzagriženiji navijač ne bi pristao na takvu, tendencioznu vrstu obaveštavanja. I on više voli da pročita tačan opis utakmice u kojoj je njegov tim poražen, no mutnu brbljariju o prolaznim teškoćama i nezadrživom hodu ka novim uspesima i pobedama.

Novinar koji takvog čitaoca izveštava u srećnoj je prilici da mu može poslati veran izveštaj. Taj se položaj, u njegovu pisanju, oseća kao poseban kvalitet. Jedan od uslova boljeg stila (tačnog izražavanja) jeste: ne drhtati pred važnošću predmeta.
* Ionesco: Antidotes, Gallimard, 1977.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
O REČIMA KOJE UTERUJU STRAH U KOSTI

Svi smo mi, ko manje ko više, žrtve vladajućeg jezika svog vremena. Davimo se u izanđalim formulama, ulećemo u zamke prividno nepobitnih istina, dišemo vazduh zagađen otpadnim jezičkim materijalom što ga ideologija, popularna nauka, novine, privredna propaganda i drugi oblici poučavanja, to jest ubeđivanja, iza sebe ostavljaju. Naš je vek obeležen čupanjem najširih slojeva iz neobrazovanosti: taj je pokret zadojen idejom Nauke od koje se očekuju odgovori na sva pitanja. Prvi korak otimanja od zaostalosti sveo se na prihvatanje gotovih obrazaca jedne retorike; svetom ne vladaju toliko ideje i ljudi, već izvesne reči.

Vredelo bi bliže opisati nasilje što ga, nad svakim čovekom, čini vladajući jezik jednog razdoblja i podneblja. To se nasilje vrši u znaku određenih reči, a podržavaju ga sintagme i utvrđeni obrti. Šire gledano, ono se iskazuje u jednom vidu funkcionisanja jezika, u nastojanju da nam se nametnu stavovi koji se ne mogu i ne smeju hladno, objektivno procenjivati.

Mnogima je poznata ona vrsta nelagodnosti, čak straha, što je osećamo pred vlastodržačkom leksikom. Jasno razlikujemo te, posvećene reči, od onih drugih, običnih, manje važnih. Mogao bi se sačiniti čitav mali rečnik imenica, pojmova, glagola i ličnih imena koji imaju povlašćeni položaj u procesu saobraćanja. Tako se izdvojio jezik u jeziku, nadjezik, kojim vladaju te, nedodirljive reči. One ne označavaju toliko stvari i ideje, koliko ih, same, zamenjuju. Idolatrija dostiže vrhunac na nekim javnim priredbama i recitalima, gde glumci mahnito, do u beskraj, razlažu svete reči na slogove i na glasove, skandiraju ih, ili ih, puni strahopoštovanja, ispisuju svetlećim slovima. Reč u sebi uživa, samu sebe hvali i slavi.

U osnovi ovog poremećaja leži uverenje da sve ideje nisu razmenjive, pa, shodno tome, ni sve reči nisu ravnopravne. Korisno je posmotriti kako se i u kojim pravcima ta igra razvija, te kako je pojedinci prihvataju i vode.

Iako neodređene, i upravo u meri u kojoj to jesu, ove bi reči da pozovu na delanje, da osude, ocene, zabrane ili podstaknu, da obeleže granice poželjnog ili nepoželjnog. Cilj naredbodavaca i zakonodavaca nije razmenjivanje iskustava; sve što oni žele, jeste da za određeno vreme utvrde pravac prenošenja naređenja. A da bi se to postiglo, potrebno je, između ostalog, oduzeti rečima njihovu libidinoznu sočnost, osakatiti ih i sputati ih. Neke od tih, krunisanih reči zavladale su dušama i kontinentima, odavno izgubivši i ono malo smisla što su ga nekad imale. Takvo, čudovišno opterećivanje pojmova vrši se svaki put kad u područje logike provale utopije, iluzije i voluntarističke opsesije. Reči su najlakše žrtve ideološkog bezumlja: ako se ne može upravljati životnim tokovima, može se njima. Ako se stvari teško poboljšavaju, lako ih je razimenovati ili preimenovati. U jeziku se, tako, namnože svakojake plitke apstrakcije, mađijski obrasci i zakletve, nabuja prava parazitska leksika, koja ne predstavlja ništa razumu prihvatljivo, ali zato jasno određuje prostor dozvoljenog mišljenja. Strahovlada je tako oštra, da se neke od tih reči moraju izgovarati isključivo tonom poverenja i ljubavi, nežno. Objektivna, ili neutralna intonacija liče na svetogrđe. Valja izbegavati i stavljanje pokaznih zamenica ispred tih svetinja: one ih postavljaju u objektivnu perspektivu, a tako dragocena znamenja hladnoći se ne smeju izlagati.

Desi li se da koja od njih zgasne, lako se zamenjuje drugom, isto toliko neodređenom, ali efikasnom. Tako je koncepcija robnonovčanih odnosa imala sezonu kad je likovala, i razdoblje opadanja. Ali i kad je bila na vlasti i kad je otišla u nemilost, slobodnu raspravu nije trpela.

Svete reči se menjaju, ali sistem ostaje. On ima snagu da svaku novu krilaticu posveti, da je utisne u čela i duše. Želi li ko da se uključi u tu mrežu saobraćanja, treba jednostavno da pristane na izgovaranje vladajućih sintagmi. Pitanje da li u njih veruje ili ne veruje uopšte se ne postavlja. Ko ponavlja lozinku, taj je za; ko ćuti, sam je sebe izuzeo. Nije hteo, ili nije mogao na nauči šifru.

Posvećenost te leksike ponekad se iskazuje u vidu prave poremećenosti. U tom je pravcu najdalje otišao onaj domaći profesor sociologije, veliki obožavalac progresa, koji se zalaže za to da se ta uzvišena reč — progres — ne upotrebljava u nedoličnim izrazima kao što su progresivno oporezivanje seljaka ili progresivna paraliza. Kako bolest može biti progresivna?

Sklop mišljenja koji počiva na mađijskoj snazi pojedinih reči ne poznaje promene niti unutrašnja kretanja i sazrevanja. Reči su pune samozadovoljstva, dok traju i važe, a kad ih izbace iz opticaja, najednom se, bez traga, survavaju u ništavilo. Ideje na koje se to mišljenje poziva same po sebi nisu bitne; važno je učestvovati u igri verovanja.

Vladajuće reči određuju okvire mišljenja, način na koji se mogu upotrebljavati, pa i sintaksu. Tako se logokratija učvršćuje u nekoliko pravaca, na različitim nivoima. Sistem je zatvoren. Svaki smeliji pokret mogao bi ga ugroziti. Otvoreno mišljenje traži ravnopravnost svih reči, shvatanja i pristupa. Čim se neke reči stave izvan domašaja slobodne rasprave, svi se odnosi remete, perspektive iskrivljuju. Prećutano baca senku na izrečeno, laž guta ostatke istine. Dosadna i ružna, lakrdija bode oči. Zbog toga se pokreću naivne skolastičarske rasprave o stilu, kvarenju jezika, krizi besedništva, itd. Iz izloženog je, međutim, jasno da je takva "stilistička" kritika frazerskog žargona polovična, da izbegava da se suoči sa izvorom zla, te da, često, negodujući protiv zastranjivanja i ogrešenja, nastoji da prikrije pravi izvor logokratskog nasilja. Govoriti, ovde, o lošem jezičkom ukusu znači zamenjivati suštinu sa jednim od njenih formalnih izraza.

U oblasti smo tzv. vrednosne retorike, o kojoj su u novije vreme raspravljali Bart i Markuze. Odlika te retorike je sabijanje činjenica i suda na prostoru jedne te iste reči. Uzmimo jedan primer: shvatanje jednog pisca je, u javnom glasilu, ocenjeno kao larpurlartističko. Iz konteksta se vidi da se larpurlartizam smatra pogrešnim opredeljenjem. Tako postavljena, ta karakterizacija umetnosti-radi-umetnosti ne može se pobijati, preispitivati, niti se takvo usmerenje sme braniti. Nije isključeno da autor koji izriče besprizivnu osudu ne zna šta larpurlartizam uistinu označava. To se proveriti ne može; dijalog je isključen. Jasno je da bi svaki stvaralac trebalo da se stidi larpurlartističkih iskušenja, da ih potiskuje i guši. Jasno je: a zašto bi to bilo jasno? Kome, otkad? Slobodnom čoveku ništa nije na taj način jasno, tako poznato, ni do te mere neprikosnoveno.

Pogledajmo još jednu, politički obojeniju reč, revizionizam. Dovoljno je da za nekog mislioca, stranku ili učenje reknemo da su revizionistički, pa da se tom tvrdnjom, koja može biti i netačna, izrekne bespogovorno negativan sud. Ko, zašto i šta revidira; nije li revizija opravdana i potrebna; vodi li je jaka, poštena ličnost; koji su ciljevi revizije; ima li među njima bar jedan vredan raspravljanja — sva takva pitanja unapred se isključuju. U logokratskom poretku reč revizionizam je postala sinonim za desno skretanje i podlu izdaju, i tu milosti ne može biti. Presuditelj je našao način da, klasifikujući, ubije. Osuđeni je, srećom, ponekad u mogućnosti da mu istom rečju uzvrati. Na korisnicima sistema je da budu u toku, da poštuju unutrašnji dogovor i samopregorno podržavaju ulogu vladajuće reči.

Frazerski žargon pun je tuđica i proskitanih, ničijih reči. Samo su beskućne reči kadre da istovremeno imenuju i ocenjuju. Čim neka pripada našem svakodnevnom iskustvu, čim je malo bolje poznajemo i osećamo, čim joj znamo obim prostiranja, javlja se mogućnost slobodne interpretacije, i vrednosna retorika je ugrožena. Što je reč udaljenija od životnih situacija, pokornije ćemo joj služiti. Sklop se drži na mrtvim pojmovima i blokiranim značenjima, a ono što se vidi jesu daleki odsevi pogrešnih pretpostavki, opsesija i proizvoljnosti kojima se slepo robuje.

Ako je verovati V. B. Jejtsu, to jest njegovoj pesmi The Rose Tree, neki političari su još početkom našeg veka osetili da politički jezik isušuje živo jezičko stablo. Mislim na razgovor između irskih vođa Pirsa i Konolija, u pesmi Ružino drvo, koja u mom prepevu i tumačenju ovako izgleda:

"Neki se", reče Pirs Konoliju
"Rečima olako služe",
"Od političkog jezika možda se
Sasuši grm naše Ruže;
Ili to samo nad gorkim morem
Duvaju vetrine kužne."

A Konoli će: "Grm bi trebalo
Zaliti, da ne zagine,
Da ozeleni, na sve strane
Da šiknu grane, da sine
Pupoljak, izjutra, kao
Ponos naše gradine."

"Ali gde da nađemo vodu",
Reče Pirs Konoliju,
"Kad su svi bunari presušili?"
"Naravno, od nas sviju
Ružin grm ište krv, da se
Njegove žile zaliju."

Po davnoj nuždi i iskustvu, mi znamo da bi svaka reč trebalo da imenuje nešto sasvim određeno, postojeće, važno, i da to čini razumljivim povodom i načinom. Samo pod tim pretpostavkama reč može da ispuni svoju saopštavalačku ulogu. Naravno, možemo načiniti dogovor po kojem reči neće imenovati postojeće, već prizivati nepostojeće; možemo udesiti pesničku igru u kojoj se do značenja dolazi slobodnom razmenom iskustava među rečima; pri svemu tome iskrsnuće razni nesporazumi, javiće se gubici na jednoj, dobici na drugoj strani. Tek, jedno je nekomuniktivnost moderne pesme, a drugo zamorna proizvoljnost frazerskog žargona. U njemu su reči prinuđene da budu više od onog što mogu, manje od onog što su. U neprilici, počinju da pletu mrežu laži oko nas.

Konkretnost značenja, svagda i iz početka, jedini je put za održavanje veza sa stvarima; put pesničke, dakle časne upotrebe jezika. Zato danas, više no igda, treba insistirati na jasnoći. Nejasnoća je stupila u službu nasilnika. Valja uporno i dosledno bojkotovati jezik koji ne podnosi lično osećanje i mišljenje, to jest slobodu.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
O FRAZIRANJU I O NASILNIČKIM OBRTIMA

Mađijsko-teoristička retorika najčešće se pojavljuje u obliku tzv.fraziranja. Izraz je ranije označavao tip rečeničkih konstrukcija karakterističnih za nekog pisca ili stil, no u poslednje vreme je dobio pogrdno značenje. Fraziranje je postalo sinonim za jednu vrstu praznoslovlja i plitkih teorijskih uopštavanja, za diskutantska preklapanja, i druge vidove obrednog opštenja. To je jedno naročito usmereno, funkcionalno brbljanje, koje bi da objasni svet i sve što se u njemu zbiva držeći se nekoliko nepomerljivih pogodbi. Javlja se u govoru, u knjigama, novinama, i u tonama šapirografisanog materijala koje svi s poštovanjem primaju, a niko ih ne čita.

Pojava je odavno uočena i osuđena. Povremeno se upozorava da neobrazovani ljudi ne mogu da prime i razumeju poruku koja im se frazerskim jezikom predaje. (Kao da tu ima nešto da se razume!). Time se teškoća svodi na formalno ogrešenje o jezik. Polazi se od optimističke pretpostavke da bi se ta vrsta sadržaja mogla predstaviti nekako drukčije, da bi se takvo usmerenje moglo izražavati suvislije, da bi se o takvim temama moglo pisati lepše i bolje. Zaboravlja se da je frazerska retorika po svojoj prirodi nadlična i protivlična, a da je stil ili ličan, ili ga nema. Valjan stil se izgrađuje u odbrani ličnih stavova i uverenja, a ne u zastupanju zvaničnih učenja. Frazerski žargon je krut i mrtav zato što prenosi dogmu, ali to mu i jeste razlog postojanja. Oživeti ga i razigrati ga, značilo bi ukinuti ga. Projasnimo li ga, postaće providan i prazan, i izgubiti mađijsku snagu, a time i svoju funkciju. To je utvara koju bi i kap sveže krvi ubila. Njegova snaga ne počiva na slobodnim argumentima niti na otvorenosti prema protivnim mišljenjima. On se mora prihvatiti i prenositi takav kakav je, onako kao što se prenose prašnjave i rastočene, no nekom i zbog nečeg važne stvari.

Jezik je sredstvo saobraćanja, ali, u nekim okolnostima, saopštavanje je jednosmerno; ono teče od jačeg ka slabijem, od vrha ka dnu. Njime se, tada, daju naređenja i smernice, a naređenja ne podnose ličnu boju i stil. Sočnost i živost odlike su individualnog mišljenja. Politička retorika ga se užasava. Zaključak: ona se ne može ulepšati. Opismenjavanje i doterivanje jednog teksta nikad nije puka tehnička radnja. To zna svako ko se iole ozbiljnije bavio pisanjem. Zbrka, nepošteno i polovično mišljenje ne mogu se uzdići do "lepog stila".

Fraze su neka vrsta lozinki među pripadnicima jedne zavereničke družine ili sekte. One čas zamenjuju nešto što se ne može reći, čas naznačuju ono što bi valjalo saopštiti, ili, prosto, stvaraju dimnu zavesu. A kad se govori s tolikim zadnjim mislima, dolazi se do svega osim do jasnoće i jezgrovitosti. Jedini smisao ovakve upotrebe jezika može biti obredni. Činjenica da neko prihvata i prenosi taj govor znak je pristajanja na određeni poredak življenja i mišljenja: žargon je, time, odigrao svoju osnovnu ulogu. Neodređen i neproziran, on je upravo zbog tih svojih odlika praktičan: svako ga može ispuniti onim što ima, a kako većina ljudi ne nosi bog zna šta u sebi, to se ni takvi obrasci ne obogaćuju na svom putu kroz život. Oni su pogodni da mnogo štošta dotaknu, a da se ni o čem do kraja ne izjasne.

Svi poznajemo omiljene obrte tog žargona. Jednom se dobija rečenica koja ništa ne znači; drugi put, iskaz se jezički ne drži, ali se vidi šta se htelo; treći put se kazuje bilo šta, da bi se nešto izbeglo. U "materijalima" za sednicu Opštinske skupštine stoji: Ekonomski principi poslovanja zabeležili su pozitivan rast. Tu su spojene dve nerazrušive sintagme, ekonomski principi poslovanja, i pozitivan rast. Svaki izraz posebno besmislen je i neodrživ: principi poslovanja su ili ekonomski, ili od poslovanja nema ništa; isto tako teško je zamisliti rast koji ne bi bio pozitivan. Rečenica se, međutim, može razumeti. Moglo se, doduše, reći: "poslovna načela su potvrdila svoju korisnost", ili "tržišni principi su dali plodove", ali tada bismo dobili nešto sasvim banalno. Tržišna načela moraju se obazrivo isticati zbog nekih drugih, suprotnih, neimenovanih težnji. Jedna neumitnost ekonomskog života prihvata se preko volje, i tobože teorijski osmišljava.

Kad se ne zna šta se hoće, zašto i kako se hoće, onda se zadaci i sadržaji ovlašno naznačuju, pa se dobija vrćenje u krug: Učesnici društvenog dogovaranja samostalno, društvenim dogovorom, utvrđuju postupak dogovaranja.

To, valjda, znači: Dogovorite se kako znate, pogrešiti ne možete. Prevedeno na prost jezik: treba održati prethodni sastanak, na kome će se utvrditi kako da se vodi glavni sastanak.

Da bi se iskazalo ono što ne postoji, što je loše i na brzinu smišljeno, prave se nemoguće kovanice i rogobatni spojevi. Tako nalazimo: susretno i stalno planiranje, dohodovne odnose, ekscesne prilaze, delove procesa rada, kvalitetno reagovanje, pravno-nesvojinski karakter društvene svojine.

Slušamo profesionalnog diskutanta koji se u svojoj diskusiji osvrće na ono što je predgovornik istakao, s obzirom da njegovo preduzeće stoji pred problemom, i da zbog svega toga treba ići na sistemska rešenja.

Naporedo sa diskutantom oglasio se tip javnog mislioca koji se trudi da teorijski uobliči sva ta raznorodna iskustva. Evo primera karakterističnog za taj pravac filosofiranja: Čovek kao subjektivni odnos procesa proizvodnje je ne samo činilac proizvodnih snaga društva, već predstavlja sponu proizvodnih snaga sa drugom dijalektičkom stranom proizvodnje, kao akter proizvodnih odnosa koji ostvaruje konkretna društvena proizvodnja. Upravo ti odnosi proizvodnje predstavljaju osnovne odnose društvene strukture iz kojih se izvode i uslovljavaju svi drugi odnosi među ljudima konkretnih društava.

Sintaksa ove retorike ima svoje ustaljene obrte, jedan posebni način izvođenja zaključaka. Tu se, prema Markuzeu, pojavljuju represivne gramatičke konstrukcije, hipnotičko-ritualne formule, koje računaju s nekom vrstom uslovljenog refleksa kod čitaoca, odnosno slušaoca. Našem društvu su takve pojave strane: sa ovom tvrdnjom ne može se diskutovati. Izneti pretpostavku da su baš te pojave dotičnom društvu imanentne, bilo bi ravno prestupu. Drugi primer tipičnog nasilničkog obrta u konstruisanju rečenice je ovaj: To je za nas neprihvatljivo, jer je nespojivo sa našim principima. Zašto je neprihvatljivo i nespojivo, i zašto su principi izvan sumnje, i zašto je ono što je s njima nespojivo samim tim i štetno, i da li je predlog stvarno nespojiv, ta se pitanja ne smeju postavljati. Jezik se svodi na nerazmrsivu mrežu tautologija: naš put je dobar zato što je ispravan, a ispravan zato što je napredan, a napredan jer je jedino moguć, a jedino moguć samim tim što je naš. Krug je zatvoren. Suprotnosti su isključene, metodička sumnja zamenjena metodičkim nesumnjanjem. Formulacije su takve da se ne mogu usvojiti, a odbaciti se ne smeju. Ima ljudi koji ovakve iskaze prihvataju sa nekom vrstom samoubilačke naslade.

U ovim tvrdnjama se podržava stil naučnog izražavanja, pa se tako i najluđe proizvoljnosti proturaju kao dokazane istine. Tome služe okamenjeni teroristički izrazi, kao nepotrebno je dokazivati, poznato je, idejno je neprihvatljivo, jasno je, nedopustivo je tvrditi, zna se, neshvatljivo je, nema druge alternative... (Kad bi bar jedna postojala!).

U svim tim formulama, u rasuđivanju nema nikakve postupnosti, posredovanja ni izvođenja dokaza. Rečenicama upravljaju pojedine imenice, u čijem prisustvu se druge reči ne glasaju.

Jamačno je potreba teoretskog obrazlaganja klimavih postavki dovela do neobične upotrebe priloga paralelno i neposredno: Samoupravljanje se razvija paralelno u više pravaca, čitamo u jednom članku, dok iz drugog saznajemo da radnik odlučuje neposredno preko svojih delegata.

Kao što postoje posvećene, tako postoje i one druge, obesvećene, prokažene reči, i načini da se neki pojmovi unize, umanje. Kroćenje reči najradije se obavlja pomoću navodnica. Svaka iole nezavisnija reč stavlja se među navodnice, da ne bi nadjačala liturgijsko mumlanje. Čitamo: Takva "perspektiva" bila je neprihvatljiva za naše radne ljude. Svaka perspektiva je, prema ovom misliocu, svetla i perspektivna; perspektiva okrenuta u nepoželjnom pravcu nije nikakva perspektiva, pa je treba kastrirati navodnicama. Najopasnije reči kadikad se dvostruko krote, navodnicama i ironičnim rečcama (navodni, tobožnji, vajni). Dobijamo: navodno "gubljenje" uloge, tobožnje "oslobodioce". Tu već počinje čisto neznalaštvo pa ćemo i o njegovoj ulozi štogod reći.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
KUČINSKI O JEZIKU PROPAGANDE

Krajem osamdesetih, poljski istraživači su se dali na ispitivanje jezika propagande, jezika kojim je, do juče, obmanjivan i zaglupljivan poljski narod. Propaganda se izučava sine ira et studio, kao i bilo koji drugi specijalni jezik današnjice. Niz godina posle rata, pojava je ispitivana samo u okviru nacističke propagande. Ono što je utvrđeno za nju važi, uglavnom, i za iskustva stečena u zemljama realnog socijalizma.

Po savremenom poljskom sociologu Pavelu Kučinskom, propaganda komunističke države služi jednom jedinom cilju: zavođenju i opravdavanju opresije. Ta je propaganda, neizbežno, oblik duhovnog nasilja, pošto teži ograničavanju i onemogućivanju slobodnog mišljenja, ili njegovom potčinjavanju. Pravac je davno utvrđen i ne menja se, ali je zapaženo da se, poslednjih godina, menjaju načini rada. Koliko do juče, sredstva se nisu birala. Jednako su korišćene istine, poluistine i čiste laži. Od sredine sedamdesetih primećuje se izbegavanje golih laži i grubih obmana. U sadašnjem ustrojstvu svetske mreže obaveštavanja gole laži ne prolaze kao nekad, i mogu ozbiljno kompromitovati onoga ko im pribegava.

Dakako, određenje istine je složen spoznajni problem, s kojim ni umovi mnogo jači od partijskih propagandista ne izlaze lako na kraj. Kad je reč o povlačenju granice prema goloj i namernoj laži, problem se pojednostavljuje. U tekućem životu, svaki prirodno inteligentan pojedinac može razlučiti istinu od laži. Ako ništa drugo, uvek se dade uočiti razlika između onih koji teže istini, koji je traže, i onih koji svesno zanemaruju činjenice, ili ih krivotvore. Istina je ponekad teško uhvatljiva, ali se pretpostavlja da postoji, i da je jedna.

Boljševici su od početka bili krajnje nepoverljivi prema objektivnim merilima za utvrđivanje istine. Lenjin je, u delu "Šta da se radi?", odlučno odbacio pravila formalnologičkog rasuđivanja, a među njima ono najvažnije, pravilo neprotivrečja. (O tome, opširnije, u ogledu Alena Bezansona "Intelektualne osnove lenjinizma", Pariz, 1977). Lenjinovo je otkriće da postoje buržoaska i proleterska istina, i da one nemaju zajedničkog imenitelja. Lenjinista ne traga za istinom, ne utvrđuje je na osnovu raznorodnih podataka i nalaza, putem proveravanja i sravnjivanja; on unapred raspolaže ključem kojim se rešavaju sve nedoumice. "Komunista ne laže... on samo sledi tzv. proletersku istinu", piše Bezanson.

Taj spoznajni dualizam, po kojem je istina s ove strane Pirineja laž sa druge strane, omogućivao je propagandistima da se ne obaziru previše na činjenice koje se opiru njihovim tvrdnjama. Istina protivnika nije ih obavezivala na preispitivanje sopstvenih stavova; kao i u svakom ratu ona ih je, naprotiv, podsticala da se još dublje ukopaju u zauzete rovove, da brane izvesnosti do kojih su došli. Čitav niz godina nisu postojale nikakve granice koje je ovakva propaganda morala poštovati, pošto nije poštovala ni sam pojam objektivne istine.

Po Kučinskom, svaka propaganda, ona na Istoku kao i ona na Zapadu, teži dovođenju građana u položaj zavisnosti od vladajućeg poretka. U zapadnim demokratijama propagandistima su, međutim, nametnuta neka ograničenja. Partijski pluralizam, slobodna štampa i sveopšta konkurencija nagone propagandiste da se, idući za svojim ciljevima, što više pridržavaju stvarnih činjenica, ako žele da ih javnost uzme ozbiljno. Ako je neki podatak netačan, ili naduvan, tu je politički protivnik, koji jedva čeka da konkurenta uhvati u grešci, ili da istakne ono što je prećutano. Godinama je Figaro vodio posebnu rubriku sačinjenu od vesti izostavljenih u Imaniteu, čime su otkrivane osetljive tačke protivnikove politike. Doduše, čitalac koji bi, u slobodnoj zemlji, želeo da se potpuno i tačno obavesti, morao bi dnevno čitati bar tridesetak listova i revija. Stoga svako bira istinu koja mu odgovara, ali ako mu je, zbog nečeg, stalo do potpunog i svestranog uvida, on do njega, uz nešto truda, može doći.

Delovanje propagande u istočnom svetu godinama je počivalo na činjenici da je provera istinitosti onog što se pisalo i govorilo nemoguća, ili vrlo otežana. Mogli su se klevetati pojedinci, ustanove, pa i čitave zemlje i vlade, pošto je oklevetanima bilo uskraćeno da iznesu svoja viđenja. I dok se propagandista na Zapadu stalno trudio da mu ne otkriju neku netačnost, njegovom kolegi, na Istoku, takav strah nije bio poznat.

U takvoj, ni od koga kontrolisanoj propagandi, stvarao se svet simbola s one strane laži i istine. Pošto se ovakva propaganda bavila jednom neuhvatljivom, izmišljenom stvarnošću (zasnovanoj na aksiomi da je ono što se dešava u zemlji zaista socijalizam), njene tvrdnje nisu se dale ni proveravati, ni pobijati. Kao što se događaji prikazani u jednom romanu ne mogu ocenjivati po merilima objektivne istine, tako se ni ovakva propaganda ne može ocenjivati sa stanovišta životne verodostojnosti, zaključak je jednog drugog poljskog istraživača. Politička praksa se poziva na jednu komotnu jezičku naviku, koja se ponavljanjem izjednačila sa posvećenom istinom: određeno društvo je demokratsko, ili samoupravno, ili socijalističko time što se proglasilo za takvo!

Obazrivi propagandista se trudi da izrekne nešto što liči na istinu. Goloj laži se pribegava samo onda kad se nema kuda. Tako su, za vreme studentske bune u junu 1968, na javne skupove ubačene informacije o tome kako studenti kliču kralju Petru Drugom, Draži Mihailoviću i Aleksandru Rankoviću, i da su povezani sa stranim obaveštajnim službama. Svojim sam ušima, u Borbi, na zboru radnika, čuo takve tvrdnje. Kasnije, kad je pokret ugušen, ove, najteže laži, više nisu korišćene. Prešlo se na finije oblike manipulisanja, naporedo sa hapšenjem i progonom aktivista.

Moderna, poststaljinistička propaganda rado se odaje uopštenom moralisanju, sklona je izlivima rodoljublja, a voli i da se poziva na zdrav razum i državni razlog... Ona ponekad ide tako daleko da priznaje štetnost jednopartijskog poretka, da bi takav poredak mogla braniti poslednjim, očajničkim argumentom: kakav je da je, bolji je od krvoprolića koje bi usledilo njegovim ukidanjem. Publici se sugeriše da su građanski i bratoubilački rat u Jugoslaviji, od 1941. do 1945, povele predratne partije... u samoodbrani propagandisti ne zaziru ni od poređenja sa najcrnjim režimima u Južnoj Africi ili u zemljama Srednje Amerike, kao da se želi reći: nismo zlato, ali smo bolji od njih...

Do širokih masa sve više dopire jezik istine, pa su se i propagandne mašine prebacile na finiju proizvodnju. One se u poslednje vreme pozivaju na svetost izvesnih najopštijih stavova i vrednosti. Jedna od takvih vrednosti je socijalizam. Socijalizam je, naravno, velika i posvećena reč. Nije važno da li ga u jednoj zemlji ima ili nema; bitno je da li se neko na njega poziva, ili ga prećutkuje. Pokretačima ugušenog časopisa "Javnost" rečeno je da im projekat ne valja zato što u njemu ima malo govora o samoupravljanju. Nije važno koliko samoupravljanja ima u životu, ni kako tamo izgleda; glavno je na njega se pozivati.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
ULOGA TUĐICA

Bez stranih reči ne može se, danas, ni pisati ni govoriti. Nauka, politika, kultura, ideologija, svoje osnovne pojmove izražavaju tuđicama. Rezolucije, ustavi, statuti, ispisani su uglavnom rečima koje su širim slojevima nerazumljive. U tuđicama je ukus učenosti, ceremonijala, konvencija. Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja, dostupna jedino izabranima. Ono što se hoće izražava se tuđicama, a ono što jeste — našim rečima.

Ko želi vlasti da se domogne mora se najpre s tuđicama sprijateljiti.

Brbljivci i profesionalni diskutanti, samim usvajanjem rečnika, stiču ugled najaktivnijih članova zajednice. Tuđice daju utisak teoretske potkovanosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre. Svuda, pa i tu: specijalizacija. Treba se snaći, razabrati u materiji. Mnoga značenja reči zasnovana su na unutrašnjem dogovoru. Vlastodržačka terminologija puna je svojevoljnih, neznalačkih izokretanja i svakojakih podrazumevanja. No iza njenih nedomišljenih apstrakcija stoji sila, te ih uzimamo ozbiljno i onda kad je očigledno da ništa ne znače. Logika sile ne poštuje silu logike. Zbog svega toga, podvale sa stranim rečima vazda iznova uspevaju.

Neobrazovani svet se tu dovija kako zna, da ne bi sasvim ostao po strani. Čovek koji zadržava pravo na svoj, običan jezik, isključuje se iz igre, i prihvata ulogu slepog subjekta istorije. Bićima i stvarima upravljaju oni koji govore nerazumljivo, oni su u dosluhu sa vlašću. Posvećivanje u politiku počinje ulaženjem u njen jezik. Treba slušati, i ponavljati.

Samim sklopom svog mišljenja neobrazovani ljudi rado prihvataju sumnjive, sveobjašnjavajuće apstrakcije, proglašavajući polutamu za svetlost najviše spoznaje. Tuđice se mogu koristiti a da se pritom nema ni najbliža predstava o njihovom istinskom značenju. Na taj način su neobrazovanost i neznalaštvo dobili moćan podsticaj; počelo je sveopšte izvrtanje i obesmišljavanje reči.

Nasilje, i samo oblik nasrtljivog neznanja, prihvata i ovu vrstu pomoći. Reči se izvrću po nadahnuću i potrebi. A kad se osnovni pojmovi zamute, ni ostalima se ne vidi tačan obim, pa je sporazumevanje mogućno jedino po cenu prihvatanja čitavog niza obmana. Tuđice zamumuljuju ionako nejasne pojmove i njihove veze sa stvarima: i reč i sadržaj su iskrivotvoreni.

Odatle do opšte proizvoljnosti samo je jedan korak. Ako su osnovni pojmovi zajedničkog mišljenja nedokučivi, počinju da se remete i drugi odnosi; laž se uvlači u sve. Pometnju uvećava tanka kulturna osnova. Neškolovani su zaključili da se svakoj stranoj reči može dati bilo koji smisao, pa su počeli da ih upotrebljavaju vođeni mutnim slutnjama. Pisac pogrešno upotrebi, čitalac još pogrešnije shvati, i dobijemo ono što Bogdan Popović negde zove dvostruko stranom rečju. Neznalicama je lakše slutiti, no naučiti i držati se naučenog. Najzad, kadgod koja reč promeni sredinu, u njoj se zbivaju neizbežna semantička pomeranja i fonološka prilagođavanja, što samo doprinosi zbrci. Javne ličnosti, pisci, i ljudi u običnom govoru svaki čas pokazuju da ne znaju o čemu govore. Osećanje da vodeće reči ne znače ništa određeno, te da se mogu upotrebljavati kako je i kad koga volja zasniva se i na jednom drugom, neveselom iskustvu. Davno je uočen razlaz između načela na koja se pojedina učenja pozivaju, i prakse, koja im je gotovo po pravilu suprotna. Ta protivnost je zbunila i poljuljala jedan deo leksike. Utvrdilo se uverenje da se neke reči za jedno izdaju, a da znače nešto sasvim drugo, ili ništa.

Uzmimo reč demokratija. Nije bitno da li je u jednoj zajednici, uređenju ili programu sprovedena vladavina po narodnoj volji, ni da li se i koliko takva vladavina može zavesti. Osnovno je da se, u javnom saobraćanju, pod tim pojmom razumeva ista ujdurma, da mu svi pripadnici kruga pridaju posebno, uslovno značenje. Tako se može desiti da se i robovski sistem proglasi za demokratiju. Naći će se skupština koja će i to ratifikovati.

Neobrazovani čovek se, u svim nejasnim situacijama, upravlja po sluhu — po čemu bi se drugom i upravljao? — i čini duhovita izokretanja. Tako smo dobili buldožder: za neman koja prevrće i ždere zemlju teško bi se bolji naziv mogao naći. Drugi, pola u šali a pola ozbiljno, vele nije moralno za ne mora se. Nije to ni loše nađeno: moral je, između ostalog, i jedna vrsta sebi nametnute prinude. Čuo sam, jednom, da je zakon harmoničan, u smislu da se paragrafi mogu rastegnuti, kao harmonika, što je, opet, bar duhovito.

Ali prave muke počinju sa poluobrazovanima, sa onima koji ponešto znaju a više ne znaju, koji su što naučili, pogrešno razumeli, povezali kako im odgovara, a zauzimaju mesta s kojih se neznanje može širiti i nametati.

Predlozi su ostali u leksičkoj formulaciji, žali se, u izjavi novinama, opštinski funkcioner, hoteći, valjda, da izbegne onu drugu, običniju figuru, tj. da su ostali mrtvo slovo na papiru. Sve što se izjalovi, valja teoretski da se osmisli, i tako spase od sramote.

Jednom mi je jedan uvaženi i dobro plaćeni stručnjak objašnjavao da se na sekcijama orijentišemo po iksu i iksilonu. Tako je njegov osećaj za simetriju i sklad bio odlučio: ako postoje Pat i Patašon, što im se ne bi priključili iks i iksilon?

Tuđice umeju svako pitanje da uzdignu na neophodnu apstraktnu, čak i metafizičku ravan. Poznat je teoretičar koji je delio pojam proleter od pojma radnik: proleter je za nj neka vrsta Platonove čiste ideje, a radnik njegova bleda i nedostojna senka, nesvesna svog istorijskog poslanja. Drugi razlikuju naciju od naroda, ili ogled od eseja. Ovakvom, pomerenom upotrebom stranih, a i nekih domaćih reči, ublažuju se izvesne neprijatnosti, ili se pojavama pridaje važnost koju nijednim drugim putem ne bi mogle osvojiti (koncepcija letovanja u domaćoj radinosti, tercijar i mala ekonomija). Umesto proste i neprijatne tvrdnje:

Rasipalo se bez milosti,

ili

Trošilo se više no što se zarađivalo,

govornik, u zvaničnom izveštaju, elegantno ističe:

Dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda.

Neobrazovani svet se tuđicama služi na narodski način: pošto je obdaren boljim jezičkim osećanjem, on pravi dražesna izokretanja. Nedoučene, pak, bogovi nisu ni sluhom obdarili. Slušamo, tako, priznatog umetnika, gde, izlažući svoj stvaralački credo, objašnjava: Da bi se stvorilo nešto stvarno dubiozno, treba raditi uporno i dugo.

A taj je i fakultet završio. Nije isključeno da je baš tamo naučio da pridev dubius znači dubok. Rašireno je osećanje da pridev sporadičan znači sporedan, ili usporen, a da reč euforija označava nacionalnu netrpeljivost.

Reči su se zarazile onom istom laži koja truje duše i savesti, a neznanje je to olakšalo. Neki ključni pojmovi civilizacije odjednom su pomerili smisao. Nastali su biseri od pleonazama koji se po novinama i na javnim natpisima susreću (narodna demokratija, uslužni servis). Narodna demokratija je isto što i narodna vladavina naroda: jasno je da ni sama stvar, u svom postojanju, nije sadržajnija. Nacionalizam, u istom istorijskom razdoblju, može da označava uzvišenu borbu za očuvanje svog identiteta, i nisku sklonost ka samoživom isticanju na račun suseda. Isto tako dvosmislena, udaljena i isključujuća značenja sadrže pojmovi anarhizam, liberalizam, internacionalizam, idealizam, individualizam, materijalizam.

Čovek je rešio svesno da deluje na pojave, pa i na reči. Tako smo počeli da planiramo i usmeravamo tradiciju; sve češće čujemo kako neka manifestacija treba da postane tradicionalna. A mi smo, u svojoj naivnosti, mislili da se tradicija ne predviđa, već se sama od sebe, po sili nužnosti i navika, ustanovljuje.

U ovom cirkusu, dakako, ima i veselih trenutaka. Razvila se rasprava, ne znam više o čemu, pa je jedan pisac izašao pred mikrofon, i, u želji da stiša strasti, uzviknuo:

Drugovi, nemojmo ići u ekstremitete!

U visokotiražnom dnevnom listu čitamo prikaz gde se za jednog pesnika veli da je veliki majstor pejzaža vezanih za prirodu. Znali smo da pejzaž može da znači predeo, ili umetničku sliku predela (Koroovi pejzaži); prikazivač poznaje još neke pejzaže (duše, ili Meseca), pa izdvaja one "vezane za prirodu". Da se ne bismo zabunili.

A evo kako jedna veoma istaknuta ličnost kulturnog i javnog života, u sedmoj deceniji XX veka, i u devetom stoleću srpske pismenosti, oseća značenje nekih reči:

Osobine njene ličnosti iz malograđanske prozodije života i bizarnosti morbidne opsesije (...) Tobož se zgraža na ogovaranja i intrige, osuđuje ih, a ona ih provocira, učestvuje u njihovim fabrikatima i raznosi ih.

Uvaženi autor misli da su proza i prozodija isto; prozodija je, po njemu, učeniji oblik za proza. Kao nekadašnji profesor Univerziteta i dugogodišnji šef visoke naučne ustanove on je, s potrebnim autoritetom, prozu malograđanskog života pretvorio u malograđansku prozodiju. Što je prozodija nauka o stihovanju, to jest sama veština građenja stihova, što se bavi metričkim strukturama, a ne malograđanštinom, to se našeg akademika ne tiče! U drugoj rečenici htelo se reći da neko učestvuje u fabrikaciji, fabrikovanju, proizvođenju intriga. U fabrikatima se može učestvovati jedino kao sastavni deo, to jest molekul.

Jedan doktor lingvističkih nauka, u udžbeniku, ovako objašnjava šta su familijarizmi:

Familijarizmi (lat. familiarius — porodični) riječi su koje se upotrebljavaju u pojedinim porodicama. Obično, jedan familijarizam razumije se samo u krugu jedne porodice, pa se zato primjeri ne navode.

Ako ljudi koji učestvuju u fabrikatima domaćeg profesionalnog kadra ne znaju šta znače pojmovi prozodija, fabrikat i familijarizam, šta da očekujemo od onih koji nisu stigli da se obrazuju? Šta, do da se snalaze. Snalazi se i profesor najviše školske ustanove u zemlji; nije on kriv, niti je sam sebe tamo postavio. Kud je sve pošlo, nek ide i prozodija! Svako podvali prilaže što može.

Od mene ovo.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
DODATAK (1990):
Muka s knjigom

Ova knjiga je, u nešto užem obimu, prvi put izišla u leto 1977, kod nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Početkom jeseni, po povratku kritičara sa godišnjeg odmora, pojavili su se, u štampi, prvi osvrti na nju. "Politika" od 8. septembra 1977. donela je osvrt svog redovnog recenzenta, koji je knjigu ocenio kao "ubedljivu raspravu o kulturi govora". Napominje se da, pored rasprave o pisanju i govoru, autor slika i "jednu klimu duha", koja "ili pogoduje jezičkom krivotvorstvu, ili je prema toj vrsti zaraze nedovoljno osetljiva i neotporna". Krivce za takvu "klimu duha" člankopisac vidi u papagajstvu sklonoj birokratiji. On je očigledno osetio, i prihvatio osnovnu misao pisca knjige, pošto tvrdi da "jezičke slabosti nikad nisu samo jezičke". Knjiga je, prema "Politici", "pronicljivo i odvažno ukazala na neka izvorišta mutnog i mucavog govorenja". Pošto ta izvorišta nije do kraja imenovao ni "odvažni" pisac knjige, to se još manje moglo očekivati od recenzenta zvaničnog lista. Hrabrost je, godine 1977, bila relativan pojam. Kao i danas, uostalom.

Drugog oktobra 1977. NIN je objavio kratak, nepotpisan osvrt, u kojem je rečeno kako "Muka s rečima" pokazuje da "neznanje nije jedini uzrok stalnog kvarenja jezika". Jezik politike je "statusni znak". Nehat i nepoštenje u mišljenju se neizbežno odražavaju u govoru i pisanju. Kako se odnosimo prema rečima, tako i one nama uzvraćaju. Recenzent je ovo shvatanje pokušao da okrene u aforističnu igru reči, kojom se završava njegova beleška: "Plazimo jezik jeziku, a i on nama".

Uza sve pohvale knjizi, oba prikazivača svakako nisu rekla sve što su imali i mogli kazati. Ono najvažnije bilo je samo ovlaš naznačeno; sasvim dovoljno za publiku koja se bila izveštila u čitanju između redova. O knjižici se po Beogradu uveliko govorilo. Slobodan Mašić je, pod pazuhom, raznosio četvrtaste pakete, snabdevajući četiri-pet knjižara koje su uzimale njegova izdanja.

Početkom oktobra u razgovor o "Muci s rečima" uključuje se, iznenada, direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. On je "knjižicu" razumeo kao napad na naše angažovano, to jest, politizovano novinarstvo, pa je smatrao da je njegova ustanova pozvana da zaštiti žurnaliste od nasrtaja i klevetanja. Njega je naročito razljutilo nekritičko preuzimanje jedne ocene Ežena Joneska koji, govoreći o propagandi, primećuje: "Čim je neko politizovan, to je znak da u osnovi laže". Direktor Instituta bio je, prirodno, veoma politizovan, toliko politizovan, da mu se činilo da drugih istina na svetu, osim njegove, nema i ne može biti. Dovesti njegovu politiku u vezu s lažju, to mu je ličilo na bezočnu klevetu! Joneskova kritika, možda, važi za stanje na Zapadu. Naša je politička propaganda "s one strane laži i istine". Mi smo, i tu, pokušali da izgradimo nešto što je "bez presedana u istoriji".

Zakazana rasprava najavljena je pod naslovom "Danojlićevo viđenje uloge jugoslovenskog novinarstva". Pisac "Muke s rečima" o novinarstvu govori samo uz put, i samo u onoj meri u kojoj je ono produžena ruka zvanične politike. U najvećem broju slučajeva, novinari su žrtve i nevoljni prenosioci drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci. Direktor je, međutim, tačno osetio da se pisac suprotstavlja temeljnim opredeljenjima i vrednostima društva. Savest mu je nalagala da bez odlaganja krene u napad. Računao je na podršku dela uvređenih novinara.

Ta će podrška izostati, i to iz dva razloga. Novinari su, bolje od pesnika koji je pokušao da opiše njihov tužni položaj, znali pravo stanje stvari. Ono je bilo mnogo gore nego što ga "Muka s rečima" predstavlja. Te je godine predsednik Republičke skupštine, prilikom jedne posete redakciji "Politike", podviknuo okupljenim urednicima i saradnicima lista: "Nigde, vala, u svetu štampa nije slobodna i nezavisna, pa neće biti ni u Srbiji!" Posle ovakve uvrede, sasute pravo u lice, sve što je pesnik, u "Muci s rečima", prebacio novinarima, liči na toplo i prijateljsko saučešće.

Drugi razlog zbog kojeg akcija nije dobila podršku štampe, bio je taktičke prirode: Institutu nije bilo dovoljno da se obruši na pisca i izdavača knjige, nego je pokrenuo pitanje uređivačke politike listova koji su dopustili da u njima iziđu povoljne ocene spisa prožetog antikomunizmom. Da je ovakvu primedbu, to jest optužbu, izneo Centralni komitet vladajuće partije, ili Gradski komitet, odgovorni "Politike" i NIN-a bili bi posmenjivani bez mnogo natezanja; Institut za novinarstvo takva prava i ovlašćenja nije imao, i sve što je uspeo, bilo je da kod rukovodilaca listova izazove prezir i otpor. Novinari su se solidarisali s pesnikom i stavili se u njegovu odbranu.

U pozivu na javnu raspravu, zakazanu za 9. novembar, direktor objašnjava da "navedena knjižica (...) sadrži niz tvrdnji o jeziku, stilu i vanjezičkim predmetima za koje smatramo da su neprihvatljive politički i naučno. S druge strane, autor zapisa olako daje negativne i površne ocene o našem novinarstvu i novinarima, te stoga smatramo da će tema biti zanimljiva za novinare i novinske kuće. Nažalost, u mnogim našim glasilima knjižica je dobila laskave ocene".

S jedne strane, Institut bi da zaštiti moralni integritet oklevetanih novinara, a s druge, da pozove na javnu odgovornost rukovodeće ljude najjače beogradske novinske kuće. Ta se dva posla, u isto vreme, nisu mogla obaviti. Knjiga i njen pisac su, u svemu tome, bili samo povod. Jedan veran, a nedovoljno uspešan i slabo poznat društveno-politički radnik, pokušavao je da dokaže da najviše položaje u beogradskom novinarstvu drže oportunisti i idejno nebudni slabići, koji bi se, možda, mogli smeniti, a onda bi na jedno od njihovih mesta došao drug koji je uočio propust. Zaista je klasna borba, na svim nivoima i u svim situacijama, glavni pokretač kretanja društva; njoj ne mogu da izmaknu ni oni koji su je teorijski definisali. I marksisti, u društvu, zauzimaju različite položaje na društvenoj lestvici, i među njima se javlja nešto nalik na socijalnu napetost. Ko je doli, taj bi gori...

Vodeći ljudi u "Politici" i NIN-u su to na vreme osetili i spremili se za odbranu. Branili su sve: i kritike koje su se pojavile u listu, i pisca, i "Muku s rečima", knjižicu koju, pretpostavljam, nisu ni stigli pročitati.

Odvijanje slučaja pratio sam sa priličnom hladnokrvnošću. Za mene je bilo najvažnije da je knjižica ušla u opticaj: prvo izdanje, objavljeno u maju 1977, rasprodalo se za vreme godišnjih odmora, i Mašić je, u oktobru, izbacio drugo izdanje. Za svoje sam knjige, onih godina, strepeo samo do časa dok se ne pojave u knjižarama. Tih sam dana bio zabrinut zbog "Dobrislava", koji je još ležao u magacinu BIGZ-a, a oko kojeg su se plele mutne igre. Čak je i opštinska policija išla po beogradskim knjižarama, tragajući za tim delom, iako ga još nije bilo na tržištu. Nešto se kuvalo, pa smo se Ivan Čolović, kao urednik, i ja, kao autor, mesec dana morali boriti da knjigu istrgnemo iz ruku onih koji su želeli da je zabrane.

Hajka na "Muku s rečima" izgledala je prilično jadno, i kad danas o njoj govorim, osećam beskrajnu dosadu i tugu. Malo je progona, onih godina, ličilo na prave progone: vladajuća ideologija je umirala, i sve što je preduzimala protiv nepoćudnih, pre je podsećalo na burlesku i karikaturu, nego na istinsku opresiju. I Šuvarova "Bela knjiga" bila je lakrdija, kao što se i suđenje Đogu, u jednom trenutku, u to izokrenulo. Poststaljinizam je bio rugobna senka staljinizma, pa su mu takvi bili i progoni: traljavi, obazrivi, bez žara i uverenja.

Sastanak o "Muci s rečima" održan je u predviđeno vreme, 9. novembra 1977, u prostorijama Instituta. Došli su novinari iz raznih redakcija, ponajviše iz "Politike" i NIN-a. Inkomodirao se i sam direktor "Politike": znao je da i ovakvi, glupi slučajevi, mogu čoveka koštati karijere. Ja tom sastanku nisam prisustvovao, ali su mi, iste večeri, podneli izveštaj o tome kako je protekao, dok sam referate direktora i njegovog pomoćnika pročitao, dva meseca kasnije, u časopisu "Novinarstvo". Hajka Instituta je doživela žalostan krah. Novinari su se, što upadicama, što ćutanjem, što zajedljivim primedbama, jednodušno suprotstavili podnosiocu glavnog referata. Direktor "Politike" je, tokom sastanka, doturao ceduljice saradnicima svog lista, podstičući ih da "uzmu reč". Da će svako, ko otvori usta, progovoriti protiv šefa Instituta, direktor "Politike" u to ni časka nije sumnjao. Zakleti neprijatelj slobode govora i mišljenja, nekadašnji policajac, šef Instituta je zauzimao relativno nevažan društveni položaj, nije bio pod strogom zaštitom Države i Partije. Ako su novinari morali povijati vratove pred tolikim moćnicima i ideolozima, ovom, slobodnom strelcu u borbi za idejnu čistotu i ispravnost, takav respekt nisu dugovali. Tako su pisac "Muke s rečima", i njegovo delce, te večeri bili srčano branjeni od komunista-umerenjaka, koji su i sami bili na udaru komuniste-staljiniste. Na jednoj strani bili su pragmatični, dobronamerni i nedovoljno budni ljudi, a na drugoj priučeni "naučni radnik" prepotopski "revolucionar", koji je upravo upotrebom drvenog, birokratskog jezika, stekao zvanje doktora nauka! Na jednoj strani, savitljivi i popustljivi ljudi, a na drugoj bivši policajac, koga je od budućnosti što je pripremaju popustljivci hvatao strah. Direktor Instituta se, tako, pojavio kao advokat tog jezika laži i nasilja o čijim zlodelima govori moja knjiga. Drveni jezik on je, naravno, branio uobičajenom birokratskom frazeologijom — čime bi je drugim, nesrećnik, i mogao braniti?

Već na početku svoga izlaganja, nalazimo fraze koje se nimalo ne razlikuju od onih što se, u mom pamfletu, navode kao primeri lošeg pisanja i mišljenja:

"Radničkoj klasi kao vladajućoj društvenoj klasi, i samoupravljanju kao najmasovnijem obliku upravljanja društvenim poslovima, potrebniji je više nego ikom drugom precizni jezik."

Na našim satiričarima stoji veliki zadatak: ostaviti, naraštajima koji dolaze, svedočanstvo o jednom ludom vremenu u kojem su bivši udbaši, i lažni doktori nepostojećih nauka, nastupali pred javnošću kao pravoverni tumači najdubljih težnji i interesa radničke klase, pa su, eto, poznavali i jezičke potrebe te klase! Direktor priznaje da se te potrebe ne zadovoljavaju onako kako bi trebalo. Ko je kriv? Naučni radnik otkriva svoju nemoć da ovaj problem shvati i naučno istumači:

"Kako je došlo do poplave tuđica i pojave bespotrebnih i nerazumljivih fraza u našoj svakodnevoj govornoj upotrebi teško je objasniti."

Tačno. Da bi to objasnio, referent bi morao izvršiti psihoanalizu nad samim sobom, za šta on, naravno, nema ni znanja, ni hrabrosti, ni potrebe. On sâm takav, bespotrebni jezik proizvodi, živi od njega i za njega, pa neće valjda sad priznati da je rabota, za koju prima visoku platu, u suštini proizvodnja magle i laži?

Zanimljiva je i sledeća Direktorova tvrdnja:

"Politička intonacija ove knjige nema veze s naukom o jeziku."

To bi trebalo da znači da se o jeziku ne može i ne sme razgovarati sa stanovišta politike, a ako se to čini, onda se ne bi smeli izvoditi izvesni zaključci. Pravo koje uskraćuje piscu "Muke s rečima", direktor je zadržao za sebe, pošto celom pitanju pristupa sa stanovišta politike, i to jedne od najgorih koje su u poslednja dva veka na Balkanu vođene.

Referent podseća novinare — u čiju je zaštitu ustao — na njihove svete dužnosti, čime određuje i ulogu štampe u slobodnom, socijalističkom društvu:

"Pristupajući Savezu novinara Jugoslavije, i primajući na sebe svojstvo društveno-političkog radnika, novinar se svesno opredeljuje za ideje marksizma-lenjinizma."

"Primajući na sebe svojstvo": to već liči na miropomazanije i zaređenje. Lepo zamišljeno. Samo, šta da rade oni koji bi želeli da se bave novinarstvom, a ne prihvataju ideje marksizma- lenjinizma? Ako smo dobro razumeli direktora Instituta, takvi nemaju šta da traže u ovoj profesiji. Novinar je isto što i marksista. Sad nam je bar jasno zašto je, onih godina, kosovska stvarnost prikazivana pogrešno ili prećutkivana: tamo se životna praksa isuviše udaljavala od teorije, pa je novinar-marksista jednostavno nije video.

Glavni zadatak novinara nije da obaveštava o zbivanjima i da ih eventualno tumači, nego da se

"bori za potpuno ostvarenje vodeće uloge radničke klase."

U ovom je iskazu zanimljiv prilog potpuno. Zvanični dokumenti i partijske rezolucije, od 1945. do 1977, neprestano ponavljaju da je u Jugoslaviji na vlasti radnička klasa, ali se, isto tako uporno, ističe da ona tu vlast nije konačno učvrstila, to jest, da nije ovladala viškom rada. Prema tome, iako je na vlasti, radničkoj klasi predstoji duga borba da ovlada onim što je zaposela, u čemu ogromnu ulogu treba da odigra napredno novinarstvo. Sve je, dakle, dobro, ali bi moglo biti još bolje. U komunističkom raju progres će se, prema A. Zinovjevu, ostvarivati kroz borbu između naprednog i još naprednijeg, dobrog i još boljeg, sve dok se ideali potpuno ne ostvare. Otuda prilog potpuno u gornjem primeru: u drvenom jeziku ništa nije slučajno.

Ovu borbu ometa pisac "Muke s rečima", za koga je:

"sloboda novinarskog rada pojam van diskusije, van društveno-ekonomskih, politički, kulturnih pa i međunarodnih okolnosti konkretnih društava."

Konkretne okolnosti, u datom trenutku, zahtevaju da se sloboda novinarskog rada ograniči. Sloboda van diskusije je u našem društvu nezamisliva i neprihvatljiva. Može postojati samo uslovna, diskutabilna sloboda, po meri i volji direktora Instituta, i njemu sličnih svesnih snaga. Kriterijum, eto, ne zadovoljavaju ni neki Partiji odani rukovodioci novinskih kuća:

"Istini za volju, više nego Danojlićeva knjiga treba da nas zabrinu ona sredstva informisanja koja su pojavu ove knjige dočekala sa velikim talambasima i time joj dala važnost koju ne zaslužuje."

U dobrim starim vremenima to je bilo nezamislivo: novine bi ovakvu knjigu oštro napale, ili bi je prećutale, a piscem bi se pozabavila policija. A sad su se, evo, pojavila i nekakva "nezavisna izdanja"! Nezavisna od koga i od čega? Pri samom pomenu reči sloboda i nezavisnost mali aparatčik se maša za revolver.

Pošto su novinari ovu brigu o njihovoj profesionalnoj časti primili nezahvalno i ravnodušno, direktoru nije ostalo drugo nego da krene u novi napad, u kojem će, ovoga puta, oni sami postati glavna meta. U NIN-u od 27. novembra 1977. Direktor Instituta je objavio napad na redakciju tog lista, optuživši je da ne shvata težinu neprijateljskog dela počinjenog objavljivanjem "Muke s rečima". Člankopisac gorko i tužno primećuje da piscu ne fali dlaka s glave:

"M. Danojlić, kao što znate, nema nikakve muke ni sa nama, ni sa ovim društvom."

Prošla su lepa vremena kad se za mnogo manje prestupe hapsilo, otpuštalo s posla, slalo na Goli Otok. Sad su se pisci osilili i osamostalili, pa je, eto, jedan od njih izdao

"sâm, ili u saradnji sa drugima, "nezavisno izdanje", u kome pod plaštom rasprave o jeziku, raspravlja o mnogim drugim stvarima.

O, užasa: raspravljati o mnogim drugim stvarima! Pisac se, uz to, drznuo da samoupravnom društvu ponudi građansku ideologiju i građanski koncept štampe!

Jugoslovenskoj praksi javnog informisanja ovaj se pisac suprotstavlja nedozvoljenim sredstvima i metodom.

Nedozvoljeno sredstvo je književni ogled, a metod je — nuđenje takvog ogleda na uvid javnosti.

U kratkom odgovoru na ovaj napis, NIN obaveštava čitaoce da je direktor Instituta počinio nešto što nije uobičajeno u istoriji javne reči; posle otvaranja debate

"pismima se obratio jednom broju rukovodilaca, javljajući im — uz svoje političke ocene, dabome — šta su govorili učesnici javne rasprave u Institutu."

Ne znam kako stoji s istorijom javne reči: rekao bih da ni ona nije tako čista i svetla kako je NIN zamišlja. Što se tiče povesti tajne reči, to jest, istorije otkucavanja i doušništva, postupak je više nego normalan. S obzirom na dužnost koju je nekad obavljao, direktor se, prosto, nije mogao uzdržati: navika je druga priroda.

Uz direktorovu ocenu stao je, otvoreno i bez oklevanja, ondašnji glavni urednik Radio- Beograda, koji je i danas, godine 1990, istaknuta ličnost na domaćoj političkoj sceni. On je, u večernjem dnevniku svoje stanice, 28. oktobra 1977, rekao da je autora "Muke s rečima"

"mučila neka druga muka, čim je mogao da jugoslovenskom političkom novinarstvu, koje u samoupravnom društvu služi radničkoj klasi, pripiše laž."

Tako se služenje jednoj klasi, koja je u onom trenutku bila toliko politički obespravljena, da nije imala ni valjanih sindikata, proglašavalo za merilo istinoljubivosti i objektivnosti...

Svoj osvrt direktor završava ovim savetom:

"Danojliću bi bilo zaista pametnije da se mane novinarstva u Jugoslaviji, a što se tiče Pariza u kome, kako nas obaveštava izdavač, boravi, široko mu polje — Jelisejsko!"

Šest godina kasnije ovaj će mi savet, mnogo jasnije, ponoviti jedan ljubazni službenik Državne bezbednosti, s kojim sam imao poduži, i, moram reći, prijateljski razgovor. Videvši koliko sam zabrazdio s nekim svojim shvatanjima, taj mladi čovek mi je, u jednom trenutku, rekao:

— Kad se već osećate tako kako se osećate, a granice su otvorene, ne razumem... šta ovde tražite?

Drveni jezik, o kojem je moja knjižica godine 1977. progovorila, kompromitovan je, zajedno s ideologijom koja ga je rodila, ali je još tu. Pregledajući knjigu za ovo, peto izdanje, nailazio sam na bolja i lošija, pronicljivija i površnija zapažanja, na jezgrovite formulacije, i mislio: da, tu je dosta rečeno, ali je ono glavno ipak izostalo. I pored sve žestine pobune, pa i spremnosti da se ide do kraja, knjižica je obeležena vremenom niskosti i opšte laži, u kojem je napisana.

Za sve vreme polemike oko "Muke s rečima" nisam svraćao ni u "Politiku", ni u NIN, iako su me ta dva lista srčano branila. Jer ni oni koji su me branili nisu, u odbrani, mogli ići do kraja. Sve je u tom sporu bilo polovično i nečisto. Opaki i opasni aparatčik, koji me je napadao, nije imao snage ni ovlašćenja da svoje pretnje izvede do krajnjih i logičnih konsekvenci, kao što ni branioci pisca i njegovog prava na slobodu govora nisu mogli reći sve što su želeli i morali reći... U "Zelenom", poverljivom biltenu CKSKJ što mi ga je, one jeseni, preplašen, dostavio poznanik zaposlen u Odeljenju za međunarodne veze jugoslovenske Partije, izišla je beleška Saveznog komiteta za informacije, koju je sačinila Stručna služba; u toj belešci stručnjaci govore o "Muci s rečima" onako kao se ovakvi razgovori, interno, među jednomišljenicima, vode:

"Autor se, između ostalog, neprekidno upinje da uveri čitaoca kako se jezik nije iskvario slučajno(...) Pisac sve to tvrdi kao da ne živi u samoupravnom, već u nekom drugom sistemu, u nekim društvenim odnosima u kojima drugi odlučuju, drugi vladaju, drugi misle(...) Možda je sa stanovišta "Nezavisnih izdanja" bilo korisno i konjukturno da se bar još jedna knjiga okiti napomenom "zabranjeno", kao što piše uz dvanaestu knjigu ove edicije (Ivan Ivanović: Crveni kralj). Ta podvala očigledno nije uspela, jer Danojlić nikog nije uvredio, oklevetao ili uverio u laž. Pokušavao jeste, uzalud: šupljim rečima to se ne da. Da li je on hteo da podvali pokušavajući da prizemnim politikantstvom kupi oreol mučenika sve manje konjukturan i tamo gde su juče bili spremni da ga plate u hladnoratovskim kampanjama, to se ne može reći — ostaje tek da se zaključi da podvala nije uspela. Podvalio je možda jedino radnicima "Srboštampe" koji su knjigu štampali i slagali slova, misleći na reči, dok je Danojlić izgleda mislio na nešto drugo."

A to drugo toliko je sveto i nedodirljivo da je o njemu najbolje ništa ne misliti.

Početkom 1978, kad se afera bila stišala, sreo sam, u kafani, ondašnjeg glavnog urednika NIN-a, starog i dobrog druga. Dočekao me je s prekorom:

— Gde si, nikako da svratiš u redakciju? Mi te branimo od onog staljiniste, a ti mudro ćutiš...

— Ne znam, šta bih o svemu tome rekao... Ljubazni ste, hvala vam što me branite, samo, ni vi ne govorite punu istinu, niste u mogućnosti da je reknete... A onaj razbojnik bi mi glavu skinuo, samo, on je više govorio istinu od vas... Vrlo dobro je razumeo šta sam hteo reći, a vi se pravite da ne razumete...

— Eh, eh, ti tvoji paradoksi...

Najbolju kritiku knjige, koja je do mene došla, izrekao je meni nepoznati Beograđanin, očekujući vozilo na autobuskoj stanici. Njegovo mišljenje mi je preneo neko ko se našao u blizini i čuo razgovor između dotičnog gradjanina i njegovog prijatelja. Ta, usmena kritika, vrlo je kratka, i u njoj je upotrebljena jedna nepristojna reč, koju sam izbacio, ali ćete je, nadam se, naslutiti i vratiti na odgovarajuće mesto u rečenici:

— Treba obavezno da pročitaš jednu knjižicu... sad je izišla, zove se "Muke reči"... da vidiš kako ih je jedan pisac... zaboravio sam mu ime... razbucao!

Preporučivati jednu knjigu prijateljima, a ne znati ime njenog autora, najveća je počast koju pisac može doživeti.

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Biblioteka XX vek, Zemun 1990)
DODATAK (1990):
Pisac i jezik
1

"Uče jezik svoj da govori laž."
Knjiga proroka Jeremije, IX, 5.

Godine 1977. objavio sam jednu knjigu ogleda; nju su mnogo bolje razumeli oni koji su je napadali od onih koji su je dobrodušno hvalili. Misao-vodilja te knjižice je prosta. Jezik tekuće politike je ružan i nerazumljiv, pun nasilničkih obrta i divljih nelogičnosti, ali se taj jezik ne može popraviti. Jedino takav, on je funkcionalan. Njegovi korisnici nemaju izbora: lažno misle, naopako deluju, pa tako i govore.

Jedan broj čitalaca shvatio je moje delce kao čin negodovanja protiv zagađivanja govora. Ono se, donekle, i tako može shvatiti. Meni je, međutim, jezik bio sporedni, usputni povod raspravljanja. Uzeo sam ga kao polje na kojem je mogućno pratiti delovanje jednog drugog, ozbiljnijeg zla.
2

Potom su me počeli uvrštavati među ljude bolno zabrinute za čistotu i zdravlje srpskohrvatskog jezika... Ja, zabrinut? Dobro, možda, svakako... Zazirem od kvaritelja, ali isto toliko od prostodušnosti i jednomislenosti jezičkih čistunaca, koji se odupiru kvarenju.

Da li čovek koji urla, bunca, plače, kune ili izdaje surova naređenja kvari jezik? Ne, nipošto; on samo primereno izražava svoja neobična raspoloženja i osećanja. Tako je i sa političkim jezikom. Govor je lep kad može i treba da bude lep; kad mora, on je rugoban; a funkcionalan je u svakom slučaju.

Sa govorom se dešava ono što se već dogodilo na drugim stranama, i u našem duhu. Pomerili smo se s mesta na kojima su naši preci vekove vekovali. Iz dubina narodnog života izronili smo na svetlost modernog doba. U početku smo se tom pomeranju i preseljenju radovali. Od napretka smo očekivali čudo. Onda uvidesmo da nećemo stići predaleko, i počesmo žaliti za izgubljenim. Za prirodom, za porodičnim gnezdima, za lepim jezikom. Mučan nam je govor naših učitelja i predvoditelja, pa prostu narodnu reč doživljavamo kao melem. Natrag, narodu!

A natrag se ne može. Narod nije onamo gde je pre pedeset ili stotinu godina bio. Narod, možda, više uopšte i ne postoji! Njegove pesme i priče mogu nas, donekle, nadahnjivati; glavne zadatke moramo rešavati sami, nezavisno od njega, a ponekad i opirući mu se.

Kad kažemo narod, mi i dalje mislimo na ratare i pastire. A šta ćemo s onom drugom, obrazovanijom, ili bar snalažljivijom njegovom polovinom koja se slegla u gradove, zauzela mesta po fabrikama i kancelarijama? Sve je to narod. Narod sam, čak, i ja.
3

Duh jezika je idealistička kategorija, nešto što se zasniva na intuiciji i osećanju. U obrazlaganju osećanja ne valja biti glasan, ni odveć isključiv. Jedno osećanje vredi koliko i drugo.

Dobar jezički sluh se prima od naroda, ali se taj nauk docnije razvija, oplemenjuje, proverava na sve težim i složenijim zadacima. Duh ratarskog i pastirskog jezika nije bio dovoljno delatan da bi prodro u moderne državne ustanove, u tvornice, u vođenje javnih poslova.

Narodni jezik je sočan. Sočnost je značajna stilistička vrlina, ali ne i jedina vrlina. Jednako su važne primerenost i tačnost izražavanja; u jednoj prilici valja biti sočan, u drugoj suv kao krivični zakonik.

Govor nam se ispostio onoliko koliko nam se život ispostio.

Mnoge lepe reči iz Vukova Rječnika u današnjem su govoru i pisanju neupotrebljive.

Još se nađe pokoji pastir ili ratar čiji govor puca od zdravlja. Samo, kako da njegov jezik sebi postavimo kao uzor i meru? Mi ne živimo čobanski, ni ratarski. Mi smo od takvog života pobegli, a ovamo, uzdišemo za čobanskom leksikom! To ne ide; to je licemerno.

Što se lepše govori, ružnije se živi.

U zagovaranju povratka narodskom jeziku brzo se stiže do neudobnih konzervativnih stanovišta, ili se zapada u maloumne protivrečnosti. Govor onog dela naroda koji nije stigao da se uključi u civilizaciju nije pogodan da se bilo kome pokazuje kao mera.

Vuk nema odgovora na pitanja koja nas danas muče. Možemo se zapitati kako bi on, u određenom slučaju, postupio. Verovatno bi se posavetovao s Kopitarom! Vuk je zahvatao iz naroda, ali je normu tražio dalje, drugde.

Što se leksike tiče, izlaz je u kovanju i izmišljanju. Jezičko pronalazaštvo nam je zatajilo. Hrvatski pisci, s promenljivom srećom, kuju nove reči. Srpski se ustežu.
4

Govor se ubrzao. Sintaktički obrti su smeliji, ritam življi, povezivanja brža. Štedi se, gde god se može. Vinaver bi se tome radovao; ali mi, mi pišemo protestna pisma novinama! Mladi fudbaleri, koji su svojim družinama dali imena Lukavi mačori, Severni đavoli, Blek Džek, Sačuvaj Bože, Orlovo sokače, Kam Romi, Bruklin Bridž, Napalm, I danjom i noćom, Živac, Dželati, Parni valjak, Mi pa mi, Šut u but, Atak na batak, Hemijsko čišćenje, No pasaran, doživeli su grdnju u Politici i Raskovniku. Ja mislim da zaslužuju pohvalu. Kako su oni sve to živo iskovali! Šut u but! Pun pogodak... Čovek koji tako misli i zbori bliži mi je, po jezičkom osećanju, a verovatno i po drugim uverenjima, od onog što, u zanosu rukovođenja, rasteže i gusla na nekom tamo kongresu...

Strani uticaj? Što da ne! Na obrazovanima je da utvrđuju granice iza kojih strani uticaj postaje poguban. Naš govor ne trpi reči koje se opiru menjanjima po padežima. Reč šou je, recimo, neprihvatljiva: ne znamo šta bismo s njenim kosim oblicima. Šou, šoua, šouu — ne ide... Treba znati da ne ide, i zašto ne ide, i objasniti onima koji ne znaju.
5

Pobeđuje leksika jače sredine, boljeg proizvođača, hrabrijeg vojnika, važnijeg učenjaka. Da su kompjuter izmislili Srbi, širom sveta bi se pročula reč ratchunar. Srbi su izmislili Božićevu kočnicu, kompjuter nisu. Skovali su svoju reč za to čudo tehnike, ali kasno. Tuđica je pobedila, i to u engleskom izgovoru. I pravo je.

Reči dolaze sa stvarima, umiru sa njima. Koliko vrsta jabuka danas, u Srbiji, znamo? Raspitao sam se kod Dobrila Nenadića; on, kao agronom, obilazi sela oko Arilja. Odgovorio mi je, u pismu, da se po rasadnicima i plantažama gaje delišes, zlatni delišes, prima, blašingold, stark krimson, ajdared, melroze, vel spur, ovil spur, prisila, ričard. Sa sadnicama su uvezene i reči. Slaborodne domaće vrste su se povukle.

Kako bi narod nazvao delišes? Da je uspeo tu vrstu stvoriti, smislio bi neko ime. Dok je bio upućen na svoje, domaće vrste, imao je i naziva u izobilju. Šulekov Imenik bilja, štampan u Zagrebu 1879, popisao je na jugoslovenskom prostoru preko stotinu vrsta jabuka. Adamovača, babljača, banbanica, bedrika, banovka, belica, bikovina, blatnjača, bolančica, božićnica, brašnjavka, budimka - toliko ih samo na b ima! Pa vidovača, vodenika, gorjanika, gospođinka, divljaka, drnjača, dugulja, erdeljka, žetvenika, žutljika, zelenika, zlatija, zobenika, zukvara, ilinjača, ilifanka, jarmenka, jesenka, ješovka, ječmenica, joovača, kolačara, kolubarka, kopljarka, kosovka, kotrljača, kuturača, ledenica, lisica, mađarica, mandofija, maslinka, medunika, mekuša, mirisavka, orljača, okruglica, orovača, ovčarka, pegavulja, pelenka, petrovača, pljuca, pogačica, podrinka, popadija, poskurija, presedača, projara, prlaboke, prutovača, pšeničnica, rebrača, ružmarinka, samoniklica, sitnica, sladunka, srčika, strekinja, tanjirača, trnjanka, tikvača, tvrdokožnica, ciganlija, crvenika, cunavka, čavoljak, čenjača, šarenika, šumatovka.

Reči su tu, ali stablo na kojem su rasle osušilo se.
6

Jezik je sve čime pisac raspolaže, ali prevelika briga za njegovu čistotu ne stoji piscu najbolje. Bdeti i škrtački utvrđivati šta ide, šta ne ide, nije u prirodi našeg posla.

Književnost ne živi od lepih narodnih reči i pametnih, ispravnih misli. Svako se jezičko stanje može književno iskoristiti: loše, možda i uspešnije od dobrog... Direktor iz Razvojnog puta Bore Šnajdera, ili onaj drugi direktor, iz Havelove Audijencije, govore u otrcanim frazama, a kao likovi deluju živo, čak i potresno. U Prustovom delu zablistao je negovani, izbrušeni jezik; u Selinovom se oglasio nepismeni svet predgrađa, pokuljao prljavi argo. Prust i Selin su dva najznačajnija francuska pisca dvadesetog veka.

Biće da nam je jezik, trenutno, izgubljen za neke sadržaje, osećanja i iskustva. Pa lepo: krenimo u ruganje, u sprdnju i parodiranje! Isplazimo jezik svom dobu! Dosta se ono sa nama igralo; vreme je da mu vratimo milo za drago. Lepše je rugati se, nego kukati nad propašću sveta. Svet neprestano propada i obnavlja se, zavisi ko ga, kad i odakle gleda. Propadajući, jezik kadikad hvata nove korene.

Ako je za vajde, dosta smo popravljali svet; vratimo se njegovom prikazivanju. Više se od nas i ne očekuje.
7

Ovo je vreme rušenja, kvarenja i neznalaštva. Samo, ništa nije počelo juče, niti će se sutra završiti. Kvarenje? Šta je divni, pretanjeni francuski jezik, nego iskvareni oblik gordog, carskog, latinskog jezika? Strpljenja, prisebnosti: jezik se i kvarenjem razvija...

Nije jezik kriv što su se neuki domogli odgovornih položaja, što su se niski uzvisili a visoki unizili. Reči su samo odslikale pometnju koja se u glavama i u ustanovama dogodila. Stvar se može gledati i sa vesele strane. Jedno vreme nam je predsednik Akademije nauka bio nepismen čovek. To nije tema za kuknjavu, već za komediju.
8

Previše se govori, prekomerno se piše, mnogo se objavljuje. Toliko je novina, časopisa, nedeljnika i mesečnika, televizijskih kanala i radijskih talasa, prvih, drugih i trećih programa, opštinskih biltena i fabričkih listova, izveštaja i referata, koje iz dana u dan valja nečim ispunjavati... Bilo čime! Što bezopasnijim i nevažnijim sadržajima, to bolje.

Čovek je prinuđen da govori i kad mu se ne govori. Da piše, kad mu se ne piše. Dnevne novine, listovi, časopisi i referati ne čekaju nadahnuće. Izgovorena bez veliko razloga — to jest bez nadahnuća — svaka se reč obesmišljava.

Crv sumnje pao je baš na njega, pa je uskoro uhapšen,

stoji u NIN-u od 18. III 1973. Nesrećni novinar, u kakvoj li je brzini to morao napisati! Nedeljno dva članka, godišnje dve knjige, dok na kraju iz neba ne počnu padati crvi sumnje!

Zgodna je i ova besmislica iz Politike od 15. X 1978:

Kad kažemo i napišemo "događaj" obično mislimo na nešto opipljivo i zvučno.

Naravno, događaj može biti i bezvučan: upravo se, veli člankopisac, pojavila knjiga jednog političara, koja se može smatrati događajem!

U osnovi ovih maloumnosti ne leže puka nepismenost i spisateljska nespretnost. Nije problem u pismenosti, već u poštenju. Nepošteno mišljenje gubi kontrolu nad rečenicom, upada u spor sa logikom i smislom. Verujem da je inokosni poslovodni organ isto toliko nekoristan u privredi koliko je u jeziku ružan.
9

Nisu važni grešitelji: njih je uvek bilo i mora ih biti. Važno je kako se na greške gleda, kako ih javnost prima.

Naša ih prima ravnodušno. Oni koji bi trebalo da brane normu, ćute.

Eto zašto je pisac, rođeni prekršitelj pravila, danas prinuđen da podržava normu. Kad nema nikog drugog, mora on. Jer, ako se u običnom sporazumevanju ne poštuju pravila, onda stvaralačko odstupanje od njih gubi svaki smisao.

Nemamo umnih konzervativnih duhova, koji bi branili osnove. Prevelika je sloboda neznalaštva, prejak zamah neodgovornosti. Naučne i prosvetne ustanove povlače se pred neznalicama, ili su pale pod njihovu vlast.

Kad je Marko Ristić, oko 1965, opomenuo jednog junošu da je prvi uslov pisanja poznavanje značenja upotrebljenih reči, čuli su se povici: to je preživelo, to je bogdanpopovićevština! Mene je to podstaklo na čitanje Bogdana Popovića, čije spise dotle nisam poznavao. Svideli su mi se, ti spisi. Nadrealisti su ih, pre rata, ismevali. Nisu mogli pretpostaviti da će se, kao ishod njihova rušilaštva, jednog dana pojaviti smelo neznalaštvo i praznoglava brbljivost. Kad su videli do čega je došlo, zavapili su za Bogdanovom strogošću. Dockan.

Bogdan je, kažu, kočio mlade talente. Tražio je od svojih đaka da mu u 152 reči opišu pijacu. Ko ne bi uspeo, dobijao je slabu ocenu. Time je, po mišljenju nekih zbrkanih glava, ometao razmah talenata.

Kamo sreće, kad bi i danas postojao jedan takav kočitelj, koji bi ometao razmah gluposti! Bogdan Popović nije sprečio ni Rastka, ni Nastasijevića, ni Vinavera, ni Crnjanskog, da pišu kako su hteli, to jest, ne obazirući se na školska pravila. On je branio štetočinama da ovladaju prostorom pisane reči. Bio je to jedan vrlo prosvećen i istančan srednjački duh, koji se opirao divljanju niščih. Uman konzervativac, svestan opasnosti koja kulturi preti od plitkoumnih rušitelja.

Daroviti ljudi su, naravno, išli svojim putevima.

Na slobodu imaju pravo najjači, koji ruše da bi gradili, koji znaju zašto ruše, i šta žele da grade.

Ostali valja da se drže pravila.
10

Najmanje što se od pisca očekuje, jeste da alatku održava u ispravnom stanju. Nesposoban da izmeni ustrojstvo sveta i prirodu čoveka, ostaje mu odgovornost prema jeziku, svom jedinom imanju i oruđu.

U pisanju je sve dopušteno, osim aljkavosti i nesvesnog obezvređivanja reči.

Književnost koja ne veruje u svetost jezika, u sebe ne veruje.
11

Svako od nas ima dara onoliko koliko mu ga je višnja sila dala. Za snagu svog talenta nismo zaslužni, za njegove nedostatke nismo krivi; odgovorni smo kako dar upotrebljavamo.

Svejedno počinje li kao usamljenik, rušilac, odbeglica ili žestoki krčilac novih puteva, pisac kad-tad oseti da nije onoliko sam i ničiji koliko je želeo i mislio da jeste.

Hteo ne hteo, on se s vremenom sve jače uključuje u zajednicu živih i mrtvih, koji su mu pripremili jezik. Kojim god pravcem da krene, ubrzo će naići na svoje prethodnike, roditelje i učitelje.

Domovina mi je tamo gde reči žive najrazumljivijim životom.

Jao onome ko je bukvalno nov, ko se ni na koga ne nadovezuje!
12

Nezadovoljan zbog nekih mojih zapažanja o birokratskom jeziku, jedan naučni istraživač (sa titulom i državnom platom, dabome!) napisao je da jezik Ive Andrića

uza sve pohvale koje mu se mogu pripisati, nije primenjiv za novine, radio i televiziju, za sastanke radničkih saveta, za projekte i elaborate, za izveštaje i propagandne poruke, za političke govore i zborove, za novinarske vesti i članke, za naučna saopštenja i tako dalje.

Dobar jezik, znači, "nije primenjiv" ni u jednoj oblasti javnog i društvenog života! Znači li to da u novinarstvu, pravnoj nauci, politici i propagandi ne važe obaveze prema brižljivom i tačnom izražavanju?

Ako tvrdnja ne znači to, ne znam šta bi drugo mogla značiti...
13

Tvrdnja je izrečena u nečemu što je htelo da bude naučno saopštenje; izneo ju je doktor književnih nauka.

Hvale vredni Andrićev jezik ne može se, prema tom učenjaku, upotrebljavati na sastancima radničkih saveta. Zašto? Koje su njegove odlike koje bi smetale govorniku pri javnom istupanju? Jedrina? Prirodnost? Jednostavnost? Nepretencioznost? Narodna osnova?

Autor verovatno misli da se građa, koja se razmatra na sastancima radničkih saveta, ne da izraziti običnim ljudskim govorom. Ako je to tačno — a nije isključeno da jeste — ko je, kad i zašto naterao ljude da o takvim pitanjima raspravljaju? Zar je mogućno da u novinarskim vestima i člancima, naučnim saopštenjima i tako dalje, lepota, logika i jasnoća kazivanja nemaju šta da traže?

Podrazumevajući zaključci ovakvog umovanja vrlo su neprijatni. Ne verujem da ih je doktor književnosti bio svestan.

Njegov cilj je bio mnogo jednostavniji: pokušao je da za politički žargon izbori status tehničkog jezika. Samo se tako može opravdati i ozakoniti njegova rugobnost i nedostupnost. Na sastancima se ne govori jasnim jezikom, ali za to nisu krivi govornici, već posebnost građe koja se izlaže. U politiku čovek valja da se uputi, onako kao što se upućuje u jezik informatike.

Korak dalje, pa ćemo doći do zaključka da politika nije za svakog!

Neobično shvatanje demokratije.

Nauka je nekad tumačila svet; zatim je pokušala da ga menja; danas ga smerno prihvata i uzdiže, takvog kakav je.
14

Andrićev jezik "nije primenjiv" za naučna saopštenja.

Da li je to bar tačno?

Zavisi, na kakvu se nauku, i na koje se naučnike misli.

Cvijić, Čajkanović, Slobodan Jovanović, Mika Petrović Alas, Ćorović, u novije vreme Samardžić i Mihaljčić, ostavili su pravne rasprave, istoriografske radove, udžbenike, monografije, pa i novinske članke, koji stoje kao uzor dobrog pisanja.

Zatim su se merila promenila. Došla je sumnjiva nauka, i lažni naučnici, koji su počeli udešavati, iskrivljavati i natezati činjenice, da bi dokazali nedokazivo, potvrdili nepostojeće.

Jezik takvo nasilje nije mogao mirno podneti: izobličio se.
15

Ima nas koji verujemo da bi nam Andrić, upravo on, morao vazda stajati pred očima.

Od Vuka i Daničića, do Isidore i Vinavera, bilo je i zavodljivih stilista, veštijih majstora. U Andrićevu odnosu prema jeziku ima, međutim, neke đačke prilježnosti, žarke smernosti. On je sav od rešenosti da se jeziku služi; da se poštuju pravila. Kad je nadahnuta, njegova rečenica vredi suva zlata (vidi prvu iz Mosta na Žepi!). Kad nije nadahnuta, opet nešto ostane: tačnost bez krila, pažljivost koja hrabri. Pažljivost se može od svakog tražiti.

Reklo bi se da je Andrić ispisivao svaku reč sa gotovo teskobnom obazrivošću. Pitao se: hoće li izdržati teret? Nije li preslaba, ili prejaka, za ono što joj se poverava?

Teško je odrediti, dokle nas reč služi, odakle nas počinje vući u prazninu.
16

Svaku je reč pleme stolećima kovalo, krvlju i životom je plaćalo.

Pisanje: napeto osluškivanje i hvatanje tih preliva, koji su tajni život reči.

Pisanje: delotvorno povezivanje odjeka i smislova.

Nemoć reči kao da dolazi po onom najvišem zakonu, koji ograničava sve naše težnje — misaone, fizičke, spoznajne, biološke. Ta nemoć sapinje, i izaziva.

Nesaopštljivi smo, dakle: neiscrpivi smo. Najvažnije nikad nećemo reći: to je ono što daje smisao pisanju.

Ograničeni, savladani, klonuli, ponekad upravo u stanju krajnje nemoći osvojimo jasan izraz: srećan odnos između reči, i potrebe govorenja.

Kleknuti, da bismo bili bliže.
17

— Moja penzija ne odgovara za prasetinu. — kaže starica, u čekaonici ambulante.

Čitao sam novine i trgao se; privukla me je neobičnost kazanog. Razgovor sam slušao sa pola uva, i sad pokušavam da se prisetim, o čemu se govorilo.

Odgovarati i ne odgovarati za prasetinu... To je moralo biti nešto u vezi sa bolestima. Jedan glas je preporučivao različite trave. Drugi se javio da je sve isprobao, ali ne vredi. Taj, drugi glas je bio staričin. Umešao se treći glas. Objavio je da je i od te, i od svih drugih bolesti, najbolji lek pečena prasetina! Pritom se ružno, slavodobitno nasmejao. Kao da je Prasetina neka njemu dobro znana ženska, koju samo on poznaje, i čije spominjanje izaziva golicava sećanja.

Starica je odgovorila:

— Moja penzija ne odgovara za prasetinu!

Glas joj je zvučao ljutito i iskreno.

Glas bahatog savetodavca je, na to, prešao u pevucavo mrmljanje. Naduvenost se povlačila ispred gole istine.

Zašto me je taj iskaz naterao da iziđem iz puževske ljušture u kojoj sam, zabavljen novinama, dremuckao?

Svakako, zbog onog odgovarati za.

To se tako ne govori, ali se, à la rigueur, može reći. Netačnom upotrebom predloga postignut je jak učinak. Reč je tresnula, i razbila led ravnodušnosti, kojim se bejah oklopio.
18

Važnije su mi reči od stvari.

U ozbiljnim, tužnim ili svečanim govorima, iznenadim sebe kako pratim lepe obrte, neobične ili sveže upotrebljene izraze. Takvi obrti i izrazi zanimaju me više od sadržaja koji se izlaže. Jedan srećan sintaktički zahvat u stanju je da me oraspoloži prema inače mrskom sagovorniku. Čim mu je takav obrt potreban, znači da u njegovu duhu nešto istinski živi.

Telefon

Sve ređe svraćam u Pariz — udaljio sam se, i prostorno, i duhovno. Godi mi provincijsko samovanje; zadovoljava me usporen tok zbivanja koji pratim kroz četvorokrilni prozor radne sobe. U Pariz odem kad iskrsne nešto neodložno. Gledam ga, ispod oka, i pitam se: šta bi s nekadašnjom ljubavlju? Ne, grad se nije promenio; promenio sam se ja.

Jedina novost u pariskom pejzažu, koja mi je prošle nedelje pala u oči, jeste obilje mobilnih telefona. Na sve strane, ljudi koračaju držeći se za desno uvo. Neverovatno je da su, vekovima, uopšte mogli živeti bez te spravice! Oči u oči, izravna, ne opšti se mnogo; u modi je konverzacija sa dalekima, odsutnima, nevidljivima. Neki, pri tom, i viču. To, unekoliko, podseća na teatar apsurda. Kako bi izgledalo kad bi se napravila pozorišna predstava, ili film, od tih fantomskih dijaloga? Deset, ili petnaest ličnosti, različitih zanimanja i polova, različite starosti, dovikuju se kroz pustoš sabijeni na platformi gradskog autobusa, ili na terasi kafea, jedni prema drugima pokazuju vidnu mrzovolju; ljubazni su samo prema onima koji su drugde. Komad bi se mogao završiti opštom tučom, s plastičnim kutijama kao oružjem.

... Prvi put sam video telefon u zimu 1945-46. Bio sam u devetoj godini. Otac mi je poverio odgovoran i — to ću naknadno shvatiti — opasan zadatak: prikupljao sam potpise za pomilovanje našeg komandanta. (Uhvatili su ga u šabačkoj bolnici, gde se lečio od tifusa.) Jednog zimskog popodneva zapucah u Banjane da u peticiju uključim i familiju Kostić. S njima smo se tih godina bili orodili, a držali smo ih, i inače, za naše. Njihov je zaselak udaljen oko četiri kilometra; meni se, onda, po snegu i mrazu, činilo da prevaljujem četrdeset četiri kilometra. Ide se kroz šumarke i voćnjake, uz potok, pokraj svinjaca i štala i uzdignutih avlija. Zimski dan se brzo zatamnjuje, na sokak se spušta gvozdeno sivilo. Gazim nasumce, upadam u nevidljivo korito potoka, držeći dlan na grudima: ispod košulje mi je koverat s peticijom, pazim da se ne ukvasi i ne pogužva. Okolo gude stari hrastovi; ima ih i iz Karađorđeva vremena.

Stižem po noći. U prizemnoj prostoriji, iz koje se drvenim stepenicama ide u odaje na prvom spratu, grmi pregrejan šporet. (Ima peći koje, i kroz sećanje, šire toplotu.) Goste me i časte me, čestitaju mi na hrabrosti, tapšu me po leđima. Nije šala, probiti se kroz onakav kijamet!

Sutradan, za doručkom, svi se ispotpisivaše, pa pozvaše i prvog komšiju, da uveća listu. Domaćin kuće, čiča-Jezdimir, značajno mi namignu:

— E, kad si takav junak, zaslužio si da nešto vidiš! Siđosmo na seosku železničku stanicu. Zgrada se nalazila na mestu gde drum Ljig — Boljkovci preseca užičku prugu. Jezdimir se rukova sa šefom stanice, reče mu ko sam i odakle sam, i onda ga zamoli da mi pokaže ono. Uđosmo u bočnu prostoriju. Nasred stola je stajala povelika crna kutija, sa slušalicom prebačenom preko dva viljuškasta uva.

— Ovo ti je telefon!

Bio je ponosan, kao da ga je onoga časa, onde, meni za zabavu, izmislio. Pa opet nešto šapnu šefu stanice. Onaj zavrte ručicom nekoliko puta i predade mi slušalicu. Iz nje grmnu glas:

— Milojko, šta oćeš?

Zbunih se, i oćutah. Veza se prekide.

... Prošlo je više od pola veka. Čiča-Jezdimir je promenio svetom, biće da je i šef stanice umro, a onaj bezimeni, koji se ljutio zbog Milojkovog uznemiravanja, ni onda nije istinski postojao. Sredinom pedesetih ukidoše i uskotračnu prugu. Lutam po Parizu i mislim o sitnicama koje se jedino hartiji mogu poveriti. Došao sam da u "Institut Slave" održim predavanje o srpskoj književnosti. Posmatram ljude kako, sa dlanovima na ušima, izigravaju važnost i poslovnost, i srećan sam što sam nevažan i neposlovan... mada, ako ćemo pravo, i ja imam svoj portable-telefon: nosim ga, već pedeset pet godina, u duši.

A potpise sam uzalud skupljao. Našeg su komandanta streljali, po kratkom postupku. Tako je na Jalti (umalo ne rekoh: u Dejtonu) bilo odlučeno.

Posle dugog odsustvovanja

Evo me na imanju posle dvogodišnjeg odsustvovanja. Praznina u duši, od koje sam počeo gluveti i slepeti, u jedan mah se, od dna do vrha, ispunila. Dovoljno je da kod "Dva brata" skrenem u dolinu Kačera pa da sve dođe na svoje mesto. Predeo za kojim celog života tiho i potajno čeznem jači je od svih zamišljanja; kakva god bila, stvarnost umiruje. To je to, i tu: geometrija konačne ispunjenosti. Zemlja, u višestrukom značenju reči: njiva, životni prostor kolektivne istorijske sudbine, kopno, čvrsto tlo ispod nogu, nasleđena imovina; dedovina i očevina; otadžbina. U protekle dve godine pretrpela je zemljotres, oluju, poplavu, sušu, blokadu, bombardovanje, i opet se čini da ništa od toga nije primetila, poput onog džina iz narodne priče koga tuku buzdovanom po glavi, a on misli da ga ujedaju buve... Trava je prošlog leta ostala nepokošena, šljive nepokupljene; ovima, koji trenutno žive na selu, ne isplati se da mahnu kosom, ni da se sagnu. Crne mrlje slepljenih koštica u travi; skvrčene jabuke; dunje na granama umanjene, svedene na grumenje gvožđaste prašine; mušmule pojeo mraz. Joj, tugo.

Teško je čoveku bez zemlje, teško zemlji bez čoveka. Gledamo se ispod oka, razmenjujući nemušte optužbe za zapuštenost. Odgovoran sam za njenu zaparloženost, kao što je i ona kriva za moju duševnu i telesnu klonulost. Ovde je tačka prema kojoj odmeravam dubinu mog stranstvovanja i zabasavanja ni u šta. Svaki put kad se posle dužeg izbivanja vratim, osetim potres u srži bića. Radost susreta se vrlo malo razlikuje od bola. Sreća se objavljuje kao vapaj za nečim što iz dana u dan promašujemo.

Oluja je srušila venjak pod kojim u leto obedujemo, neko je odneo sijalicu ispred vrata — bila mu na dohvatu ruke. U velikoj sobi nešto vlage. Astal od trešnjevine prekrila plesan. Trljam ga krpom namočenom u laneno ulje dok ne zasvetli. Sveti Nikola i sveti Đorđe na zidu: generali na smotri. Jedan je oplovio svet, drugi je pobedio zlo u svetu. Domuju u praznom domu, dok ja u tuđini slavim uspomenu na njih.

Uključujem frižider. Svaki put se iznova začudim: radi. Motor se nervozno zatrese, izbaci nešto što je tokom dve godine držao u grlu: nastavak prekinute rečenice... Radio-aparat EI-Niš, godina 1965, sasvim se umorio. Hvata nepovezane odlomke, a kad naiđe na Beograd, nerazumljivo zagrmi. Žiža mačjeg oka se razlila i ugasila. Zuji kao bumbar na suncu kasnog leta. Sit izveštaja o vodostaju, povlači se iz sveta. Isključujem ga, da se ne muči.

Dok sam spremao večeru, pod prozor se prišunjao mrak. Sijalica ubrzano žmirka: neko u susedstvu struže daske ili zavaruje. Bezdana samoća prvog večernjeg sata, uzročnik mnogih bežanija. Traži se velika snaga da bi se, u ovakvim trenucima, sačuvala prisebnost. Tu snagu imaju drveta, imaju je životinje, planine i kuće. A čovek se zaluđuje mišlju da je negde bolje, drukčije i zanimljivije. U sumrak, čovek bi da se s nekim sretne, e da bi teskobu preobratio u polet i u kliktaj. Pođe u najbližu kafanu, završi na Novom Zelandu.

Flaša rakije, kojom sam potkočio vrata frižidera, ukrtila se i dobila zelenkast preliv. Stavio sam pre dve godine struk žalfije. Celog života majka mi je preporučivala žalfiju, kao lek od svih bolesti. U rakiji je zaista dobra: pri pijenju ubija grižu savesti. Nalivam u čašicu preostalu od senfa. Jaka rakija, po meri uzbuđenja. Ispunjen besputnom nežnošću, strahujem da ne zaplačem. Jedan ugriz za donju usnu i suze se zaleđuju. Zemlja nema koristi od moje pokajničke odanosti. Od zapaha lanjskog lišća, od vlage i mrzline ja, još kako, imam koristi: sve punije dišem. Nema dana da ne pomislim na ovu livadu, na ovu šumu, na rastužene, zakržljale voćke. Iduće nedelje je Trivunjdan, trebalo bi ih okopavati i kresati.

Mesec je neprirodno plav, kao u dečjim slikovnicama. Mraz je na prozoru razapeo srebrni đerđef i izvlači drhtave šare — strukture iz predistorijskog pamćenja planete. Polazim da nacepam drva. Posle nekoliko zamaha prebi se držalica sekire. I ona se razbesnela zbog mog predugog odsustvovanja.

Pisci i zatvor

Svake godine odvojim po dan-dva za ponovno iščitavanje golootočkog izveštaja Miroslava Popovića (1926-1985) "Udri bandu". Pisac "Sudbina" mogao je to i bolje napisati; iskrenije, i direktnije, nije mogao. Posmatram, iz neposredne blizine, kako se, gde, kada i zašto rađa pravi pisac. Književnost je instrument za zaposedanje duhovne slobode, podstrekač pronicljivog gledanja i promišljanja, usmeravač nepotkupljivog doživljavanja. Ona omogućuje da u najnižem krugu Pakla postignemo apsolutnu pobedu duhovnosti. Dželat u njoj nema šta da traži, on o svom zlodelu mora ćutati; književnost se daje stradalniku.

Zatočenik, upregnut u tragač: to je jedno od znamenja ljudske sudbine. Svako se od nas spotiče pod većim ili manjim teretom. Bogu hvala, ne padamo svi, i svakog časa, na nos. Tek na mahove, možemo, izdaleka, doslutiti kako se osećao onaj na Golgoti, ili Vlasta Petrović dok mu bivši bosanski udbaš lomi grudni koš. Popović na jednom mestu opominje: da će se zlo, koje se bestidno razgolitilo u uzornom Titovom logoru, ponavljati dok je veka i sveta. Vraćaće se, s vremena na vreme, da nas podseti kakve zveri u nama spavaju. U svakodnevici, užas pripadništva ljudskom čoporu otkriva se u razblaženim vidovima. Retke su granične situacije, one u kojima pucaju kosti; one u kojima se, takođe, izažima i kuje čisto zlato čovečnosti. Takve se situacije prikazuju u ovom svedočanstvu.

Priznati pisci retko dopadaju zatvora; obično ih potiskuju na marginu, pokopavaju ih ćutanjem. Teškoće koje su upoznali Flober, Bodler, Lorens, Paund ili Džojs spadaju u podrazumevajući rizik zanata. Ako je malo ljudi od pera koji, s lisicama na rukama, ulaze kroz zatvorsku kapiju, mnogo je više pisaca koji, odrešenih ruku, kroz tu kapiju izlaze u svet. Od bezimenih hapšenika zatvor, često, pravi majstore pera. Tamnica produbljuje osećajnost, daje podsticaj imaginaciji, ubrzava saznajne procese, omogućuje uvid u raznovrsnost ljudskih sudbina, izoštrava moralne kriterijume... Biva da neko dospe u aps kao razbojnik, lopov, ubica ili zaslepljeni politički aktivista, a iziđe kao letopisac sveopšteg stradalništva.

Ubica Karel Česmen, ili sezonski radnik Anatolij Marčenko, pokupljen u raciji posle kafanske tuče, ostavili su ispovesti kojima su iskupili svoj boravak na zemlji. Irski pobunjenici su, umirući u štrajku glađu pod vladavinom gđe Tačer, pisali sonete. Nesreća je darovita, a očajanje veliki majstor stila. Od Dostojevskog do Solženjicina, od Ženea do Pekića, tamnice se potvrđuju kao porodilišta jakih književnih talenata. Jeste, dar se dobija s rođenjem, ali, on se i rađa pod pritiskom viđenog i doživljenog. Na drugoj strani, urođeni dar se, zbog šurovanja sa niskošću i sa zlom, može umanjiti, pa i izgubiti. U tamnici se čoveku otvaraju oči za punu istinu postojanja, a književnost je, u izvesnom smislu, i to: vizija drukčije otvorenih očiju...

Naposletku, u "boljim" zatvorima, kakvi su bili oni u Kraljevini Jugoslaviji, pojavljuje se jedna tehnička povoljnost, bar kad je u pitanju književni rad: obilje slobodnog vremena. Iz zatvora se izlazi sa tomovima sabranih dela, koja bi na slobodi teško nastala (slučajevi Markiza de Sada, ili Đilasa koji, da je ostao ministar, ne bi napisao ni delić onoga što je u zatvoru napisao). Snošljivi zatvori, u kojima se poštuje status političkih zatvorenika, ili sprovodi custodia honesta, ne razlikuju se mnogo od samoizolacije i samoizgona što ih, u našim monaškim ćelijama, godinama sebi namećemo. Iz tamnice se izlazi jedino po cenu izuzetnog duhovnog napora, uz pomoć religije, filozofije i književnosti. Ova, poslednja disciplina je najlakše osvojiva, dostupna je svakom pismenom čoveku, bar na prvi pogled.

Popović opisuje kako se telo Vlaste Petrovića, pred nailaskom nasilne smrti, celo nakostrešilo. Napelo se, i nije izdržalo. Drukčije je kad se duh nakostreši; tada iz čoveka pokuljaju neslućene zalihe, tada se pokaže da možemo i ono što ne možemo. Književnost živi od te nakostrešenosti, obnavlja se u njoj. I to je onaj strujni udar koji osetim kad god otvorim "Udri bandu".

Susret u knjižari

Prva polovina 1950. Knjižara "Jugoslovenska knjiga" smeštena, kao i danas, u dugačkom polukružnom prizemlju "Albanije". Na visokoj polici, koja se okreće oko svoje osovine, u oči mi je zapala tek izišla knjiga priča Arsena Diklića. Zanela me je naslovna strana, u boji. Ta ilustracija je jedan od uzbudljivijih doživljaja mog dečaštva. Ne znam na šta bi mi danas ličila, niti bih želeo da je procenjujem prema onome što sam naknadno o slikarstvu naučio.

Ostala je, onamo, u kutku jedne tmurne i naporne godine, i odonud mi celog života, potajno, prigreva u duši. Mislim da je njen autor Sava Nikolić. Mora da je on: kako bi mi, posle pedeset godina, na um palo to ime? Bojicama, ili u akvarelu, predstavljena je jedna poveća furuna. Dagara, bogovska... Benzinsko bure, na kome su načinjena dva proreza, za čunak, i za cepanice. Žestoko založena: debeli metal se usijao, njegova oblina se zažarila, i presijava se, kao staro zlato. Pipnem li knjigu, ogrejaću prste, čini mi se. (Verovatno je proleće bilo hladno, i verovatno se sobica, u kojoj sam živeo, slabo grejala.) Furuna, porodilište žive vatre! Iz tamne osnove probija se srž žara; trepti, onako kako u ruskim filmovima, kroz mrak i mećavu, svetlucaju železničarski fenjeri. Sigurno je sakrivena u nekoj usamljenoj kući pokraj Dunava. Zavija košava, pišti trska, a ona tutnji; odupire se ledu vasione, i pobeđuje. Bilo bi lepo kad bih knjigu mogao kupiti mada je, ako ćemo pravo, dovoljno i ovo što sam video na njenim koricama.

Začaran, ipak osetih siluetu visokog čoveka; stajao je, korak-dva udesno, i posmatrao me. Osmotrih i ja njega: ozbiljan gospodin, sa šeširom u ruci. Valjda neko iz direkcije, obilazi prodavnice. Uzvrpoljih se. Prelistavanje knjiga po knjižarama se, onih godina, tolerisalo, ali nije bilo do kraja prihvaćeno, kao danas. Pogledam, pa ostavim. A ja, našo pa zašo. "Inspektor" popriča sa osobljem knjižare. Ponovo osetih da sam predmet razgovora. Onda se pozdravi sa šefom prodavnice, i napusti knjižaru. Pođoh i ja nevoljno. Očigledno sam preterao sa razgledanjem knjige, načinio sam prestup. Kad imaš trinaest godina, stalno si u nekom prekršaju. Poslovođa se stušti za mnom:

— Čekaj... uzmi onu knjigu koju si gledao... To ti je poklonio drug Aleš Bebler.

Bebler je, tada, bio na nekom važnom položaju. U rangu saveznog ministra, čini mi se. Imao je, za političare, redak običaj: svraćao je u knjižare.

Pet-šest godina kasnije, počeh se i sam baviti književnim poslom. Upoznao sam Arsena Diklića, bio je vrlo drag čovek. Ponekad bismo posedeli u društvu, a eto, ne ulučih priliku da mu ispričam kako sam se sreo s jednom njegovom knjigom. I Beblerovu fotografiju sam, povremeno, viđao u novinama. Pomišljao sam da mu pošaljem nešto od onoga što sam objavljivao ali bih se uvek, u poslednjem času, uzdržao. Vlast je vlast: ne treba joj se, bez velike nevolje, približavati. Pred kraj karijere, a čini mi se i života, pročitah da je postao predsednik Komiteta za očuvanje čovekove sredine. To me ispuni malim, sujetnim ponosom: kao da je, u tom njegovom opredeljenju, bilo i nekog mog udela. Nismo se slučajno sreli u knjižari. Bio je to kosmički mimohod dva ljudska projektila, a Kosmos je tako ustrojen da u njemu nema slučajnih ukrštanja.

Diklićeva knjiga se izgubi u jednoj od mnogobrojnih selidbi po Beogradu. Ostade ruj pregrejane furune, da plaminja, na dnu sećanja, kao svitac u travi letnje noći.

Prvi stan

Selidbe, selidbe... Naseljavanja... Konačna dizanja sidra, koja u jednom trenutku postanu hronična. Selio bih se i danas, kad bi se imalo kud. Znate li neko mesto gde oberučke primaju begunce i nezadovoljnike, i one koji se nisu pomirili s istinom? U avgustu 1950. ja sam znao: najbolje mesto za život bio je Beograd. Da, ali kako u njemu ostati? Otac je upravo napuštao svoje radno mesto, i vraćao se na selo; moraću i ja za njim. Sem ako se ne desi kakvo čudo. Nađem smeštaj, i to besplatan... Dobijem stipendiju, upali mi loz... Napunio sam trinaestu: to dođe kao predvorje punoletstva. Imam pravo na zamišljanje stvari koje ne mogu biti. I evo, dešava se čudo. Susrećem poznanika, ozbiljnog i mrzovoljnog mladića iz mog sela, koji u Beogradu uči zanat. Upravo se sprema da napusti skrovište u Gospodar-Jovanovoj, i predlaže mi da ga preuzmem. Dve male prostorije u uglu dvorišta. Betonski pod. Jedan prozor. Krov nad glavom, i to u centru grada. Valjda je, u boljim vremenima, to služilo kao ostava za alat domara i vrtlara, pa se u ratu od takvih, otmenih navika i potreba odustalo.

Tako se stvorilo dvadesetak kvadratnih metara slobodnog prostora, i tu je prazninu, sa nepogrešivim njuhom dođoša, otkrio moj zemljak, da je sad prepusti meni. Ostavlja mi, još, pribor za jelo, roman "Kako se kalio čelik", i savet da bi dobro bilo srediti stvar sa Stambenim odsekom. Uselih se. Dok sam zamenjivao sijalicu, tresnu me struja i baci sa stolice na pod. Koliko da me opomene na težinu poduhvata u koji se upuštam. Ostadoh živ. Gradovanje, grdno jadovanje, što bi rekao S. M. Sarajlija.

Već sutradan odoh u rejonski Stambeni odsek, koji se nalazio negde između Etnografskog i Pedagoškog muzeja. Stranke prima mlad crnpurast činovnik, u čizmama. "Krajišnik", šapuće neko od onih koji čekaju. Kad ga se odrasli toliko pribojavaju, šta je meni ostalo? Oteraće me, kako me ugleda... A ono, suprotno. Valjda zato što mu stranke mojih godina ne izlaze često na oči, a možda i zato što ni sam nije bio mnogo stariji kad je krenuo u bežaniju i u partizaniju, tek, dočekuje me s vidnom blagonaklonošću. "Ukratko, u čemu je teškoća?" "Imam stančić, nemam stambenu dozvolu". "Hm... Zna li se vlasnik?" "Znam da onome ko je stanovao pre mene nisu pravili smetnje". "To mora da je vešernica", mrmlja, i onda mi, bez dvoumljenja, otkuca stambenu dozvolu! Na moje ime! Unapređenje u nosioca stanarskog prava. Revolucija je još vrela, zahuktala; i zlo i dobro izvodi po kratkom postupku. Otkucano, potpisano, pečat. Sledeći! Nažalost, ne beše mi dano da se nauživam u tom s neba pavšem stanu. Ne prođe ni petnaest dana, otac me uhvati za ruku i odvede kući, na selo. I nad Krajišnicima ima Krajišnika.

Tri-četiri godine kasnije, ponovo ću se obreti u Beogradu. Ovoga puta sâm samcat, kao begunac od kuće. Avaj: po dvorištima više nije bilo napuštenih vešernica, po stambenim odsecima nisu sedeli brđani u čizmama. Sa nevericom sam se sećao rešenja kojim se dečak od trinaest godina oglašava za nosioca stanarskog prava... U međuvremenu se ustalila zakonitost, a ona beskućnicima i maloletnicima na ostavlja nikakvu šansu.

Sobe

Gde sve, u Beogradu, nisam stanovao! Kod imućnih seljaka u Žarkovu, kod avetinjski mršavih starica na Čukarici, u ateljeu pokojnog Marinka Benzona u Osmana Đukića ulici, kod gospođe Aleksić na Banovom brdu, u zajedničkoj sobi na Karaburmi, u sobi za samce kod Crvenog krsta, u Dušanovoj i u Gospodar-Jevremovoj, u Internatu učenika u privredi na Dorćolu, u radničkoj porodici u krugu fabrike šećera, na Senjaku, na Dušanovcu... Što se prespavljivanja tiče, tu mi se račun odavno izgubio. Teško je, ipak, zaboraviti tvrdinu klupa u čekaonici Železničke stanice, toplo gostoprimstvo drvare u Dunavskoj ulici, prostrani magacin Preduzeća za rasturanje štampe, i poneki slobodan krevet u Studentskom domu "14. decembar". Dve godine sam živeo u sobici bez vode (jedno vreme i bez struje) na Julinom brdu, pre nego što sam se preselio u pristojnu garsonjeru na Slaviji. Onda sam stanovao kod Zelenog venca, kod Dušanovačke i Kalenićeve pijace. Najzad sam kupio stan u Profesorskoj koloniji, opet bez grejanja. Krug se zatvorio. Proplivao sam kroz utrobu Beograda kao krtica kroz ledinu, uvek u prolazu, svuda privremeno, ne prestajući, nijednog časa, da osluškujem zov novog preseljenja. Svako naseljavanje je postavljanje odskočne daske za sutrašnju selidbu, obećanje novih uzbuđenja. Godine 1958, u hladnoj periferijskoj sobi, napisao sam, uz petrolejsku lampu, ushitnu pohvalu glavnom gradu, koja je izišla u novinama na dan oslobođenja prestonice. Oda velegradu, kraj petrolejke: nisam osećao paradoksalnost svog položaja. Voleo sam Beograd, a u ljubavi se ne gleda na sitnice. Onda se moja skitnja internacionalizovala. Od proleća 1961. počeo sam se zagnjurivati u Pariz. Zahvaljujući prethodnom iskustvu, a možda i podzemnoj železnici, gnjuranje je išlo lakše nego u Beogradu. U dvadeset godina boravka, prošao sam kroz tridesetak prebivališta, od potkrovlja do boljih stanova, od udžerica do apartmana. Naposletku sam, u Devetnaestom kvartu, kupio mali stan, bez kupatila. Kupatilo mi je dogradio prvi komšija iz rodnog sela, koji u gradu svetlosti radi kao građevinski preduzimač. Zatvorio se još jedan krug. Od godina proboravljenih u Parizu najradije se sećam nekih nedeljnih jutara s proleća 1976. Živeo sam na Keju Volter, naspram glavne kapije Muzeja Luvr. Voleo sam da, nedeljom izjutra, prođem ulicom Svetih otaca, kroz Jakovljevu i Svetog Benoa, preko trga Sen-Žermen, do Opatijske. Grad spava, a ulice kao da su, tog jutra, u rasvit zore, prosečene, pa čekaju prve nastanjenike. Pošto bih razgledao izlog knjižare "Divan" (knjižara je u međuvremenu zatvorena), skrenuo bih, kod Policijske stanice, na trgić Ferstenberg, da bacim pogled na dve klupe i četiri egzotična drveta, koja im prave hlad. Posle bih, kroz klisuru haotično nadziđivanih kuća, izbijao u Ulicu Sene, sa tezgama pretrpanim raznobojnim voćem i povrćem. Film u boji, bez tona: bio sam, najčešće, prvi kupac. Pa sam i Pariz napustio. Pre četvrt veka mnogo sam češće odlazio od kuće nego danas, te su i povraci bili češći. Bivalo je da četiri uzastopne noći provedem u četiri različite sobe: petak u Šumadiji, subota u Beogradu, nedelja u Parizu, ponedeljak u Eksu. Poslednju pustolovinu te vrste, početkom juna ove godine, teško sam podneo. Desetak noći sam se, u Poatjeu, budio posle prvog sna, obuzet paničnim strahom. Gde sam, i zašto sam tu gde sam? Biće da sam u Ivanovcima; ali otkud, ispred kuće, ovako jako ulično svetlo? I kakve su to drukčije police sa knjigama, koje me okružuju? Boravak na selu se produživao, samo se enterijer dopunjavao pojedinostima iz Poatjea, ukrštajući se, ponekad, sa onima iz Beograda. Posebnu muku mi je zadavao prekidač zidne lampe. U Beogradu je iznad postelje, na selu levo od nje, a u Poatjeu je pričvršćen za stalažu za knjige. Tražio sam ga levo; pobedu je, i tu, odnosila navika sa sela. U takvom, iznurenom i rastrešenom stanju, sanjam kako sam izgubio lične isprave. Ustajem, nasumice tražim novčanik sa dokumentima, i kad ga nađem, samo se donekle umirim: zebnja, rođena u snu, i dalje me muči. Jer, što se u snu izgubi, to se na javi nikad u potpunosti ne nalazi. A nijedna državna administracija nije u stanju da otkloni tegobe s ugroženim identitetom.