Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobođava.Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika.
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
đavo nosi.

Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

Jadranu

Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?

Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.

Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.

Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.

Zagreb, 1918.

Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

Groteska

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markom
uokvirite zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,
zakona i štatuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog
da vidi Bog.

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

Naša elegija

Ne boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.

Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleklnu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune među,
i opet zatrube trube,
cveće i čast i sreću.

Mi više tome ne verujemo,
nit išta na svetu poštujemo.
Ništa željno ne očekujemo,
mi ništa ne oplakujemo.

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.

Pobedi

Videh tvoja kola od krvavog zlata,
zasuta ružama i ženama golim.
U moru modrih telesa preli me plačem starim
robova, satrapa, imperatora i bogova
onaj urlik divan: "Thalatta, Thalatta".
Tad sinu nebo sjajno, ko mladost,
u njemu planu strašnom senkom Rim.
Deca i zveri i žene gole putem
padahu po tebi, polivene vinom.

Videh na njima maske i hetere i dželata,
u beloj svili suznu, stidnu Madonu sa sinom
u bujici krvi i kruna i zlata.
Pobedio je svaki narod, svi carevi.
Pobedila su deca i razbojnici.
Pobedila je smrt. Pobedila je slast.
Jednu nikad ne vukoše tvoja kola:
čast.

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Zagreb, 1917.

Spomen Principu

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj tek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

1918.

Ditiramb

Stoleća te digla razapetog.
O rode blagosloven bol.
Slavu sam pevo mira svetog,
koje toči ubica ohol.

Tebe o rode jer veseo mreš,
a smrt je samo čast,
gusle ne daju da za život zreš,
za služinsku počast.

Naša je sudba urlikom mreti
oholo strašno po gorju.
Pevati, glasno razapeti,
po stenju, kršu i borju:

Da je život za sluge čast,
i nad veseo gnjili svet
vitlati sebe smrti u počast,
kao steg krvav i svet.

Steg dičan buna i ubica.
O rode ti si izabranih njin.
Klekneš li životu ponizna lica
nisam više tvoj sin.