БРОШ

Откад ноћи мјерим
једино
шапатом одлазећих корака
што у мени
крадом степују мјесечеву романсу
све чешће
угледам
у плавом осмијеху поноћне дуге
јасан траг свитања
који оставља немир
кад на тренутак додирне невидљиво
у њеном сну.

ДОЂИ НОЋАС КАДА ЗАСПИМ . . .

Дођи ноћас када заспим са лепезом од невена
да ми будеш плава ватра која свјетли у тунелу
и да сву ноћ луташ лавиринтом мојих вена
с мјесечином коју мјесец распирује по мом тијелу.

Понор плива црном ријеком коритом од ноћних рима
све побјегло из свитања сребрним се сном окива
ако ноћас још у теби нешто моје будно има
долепршај као лептир да ми сненом будеш жива.

Ко мастилом срца пише у вјечном је раскораку
ни на небу ни на земљи невидљив а ипак стрши
све му бјежи за океан а чини се ко за длаку
дођи ноћас када заспим да се небо не распрши.

Као артист чији трапез мора пући под тежином
изгубљен у свијету којем већ одавно не знам име
разапет у царству снова и причешћен црним вином
. . . дођи ноћас када заспим ал' те молим не буди ме.

ЧАРОЛИЈА

Увијек кад чује музику коју му из ко зна ког сазвијежђа
некакав маестро шаље
преко лица му прелети најбожанскији осмијех
који икада сретох на вјечном путу до сна. . .

Затим одзвижди некакву арију
удари два три пута руком у неком свом такту и каже:
. . . слушај . . .

И док сабласна тишина попут изливене ријеке попуњава простор
дође ми га некакао жао
па му пуштам
Моцарта и Албинонија,
Бетовена и Шопена,
Флојде и Битлсе,
Вангелиса . . .
и онда ме он, кога иначе сматрају лудим, дуго убјеђује како је његов маестро много бољи од тих мојих анонимуса што свирају из ко зна какве прошлости. .
па поново одлупа онај свој ритам
који, сад сам потпуно сигуран, никад није исти. . .

Боже,
шта бих ја све дао за само један онакав осмијех
откад ми недостаје сна. . .

Чини ми се да у том угрушку звука који једва да слутим
свака се кап распрскава у шапат који се врти на бесконачној траци. . .
па слушам
. . . све што се понавља није више чаролија
и нема снагу бујице што у преврнутом чамцу крије надуван појас за спасавање.

Он и не зна да зна...

Свако у себи носи своју чаробну музику коју понекад свира
далеки оркестар на струнама од неурона
кад валцер живота наџиви валцер смрти
кад је увертира гласнија од реквијема. . .

Увијек кад чује музику коју му из ко зна ког сазвијежђа
некакав маестро шаље
упитам се
шта ће бити са нама који никад не чусмо ни глас . . .

ЗВОНО

Можда је био дух из вина што ноћу тајно низ врбак хода
ил' касна јесен што вергл свира неуморно и монотоно
или се из ока просуо поток од полудивљих и тешких вода
са урликом што кида разум а можда је било само звоно.

Звоно што звони и кад нема за чим да цвили и да звони
звоно што призива нечастивог
и што гријехове важе и мјери
звоно што ћути кад треба да врисне
и што посустале сузе рони
звоно што облачи црни мантил
и што у биљкама буди звјери.

Мрак се хватао по рубу свијести нечујно као балерина
као ковач над xиновском ватром било је праскаво тукло
био је глумац сам на сцени одбачен на крају задњег чина
несвјестан да схвати када је пукло и да је уопште пукло.

Црна соба бијели мантили:
једино што може у око да стане
и ноћно сунце што пријетећи виси откачено са плафона...
календар на којем унатраг броји све своје будуће дане
и глава кроз коју све чешће врисне демонски урлик звона.

ЦИРКУС

Циркус
и бол
бол
и циркус.

... Човјек без жице свира на гитари без жица
пјесму о релативитету
доносе му омот у ком се налазе три кључа
један улазни
и два излазна
кључеве од врата можданог тестамента
са деформисаном сликом у оку.

За дивно чудо нико се не смије
или је овдје увијек циркус.

Тамо гдје нико никога а сви све
на рукама се хода кроз прашуму
од жице и решетака. . .

Крај чувара у бијелим мантилима
гитариста прстом показује смјер
рефлектори се гасе
нечији подеран глас јечи у микрофон
пјесму без ријечи.

Маса је узбуђена
нека опросте сви они који су вечерас дошли због мајмуна
једноставно под овим шатором
вечерас сви наступамо
без њих.

Уосталом овдје се увијек знало ко је ко у циркусу.

Вјерујем да разумијете
ствар је опипљива и кристално јасна
вечерас наступамо без мајмуна
као што и они сада негдје наступају
без нас.

Ако вам се не свиђа узмите огледало
и све ће бити у реду
јер они који примјећују разлику не долазе у овакав циркус
...да слушају пјесму од суза.

Човјек без жице
свира на гитари без жица
за дивно чудо маса умире од смијеха.

Бол
и циркус
циркус
и бол.


Нека ти поштари
доносе писма
са плавим зумбулом на рубу

ДО СВИДАНИЈА . . .

Можда је требало да заборавим твоје очи
и оне облаке што луди сликари из беспослице
боје у окер
и нераспаковано вече у Нишу у кафани гдје водоскоци
упорно степују
у ритму пијаних примаша. . .

. . . донио те источни вјетар
у праскозорје
док сам са звијездама играо покер
у бокал рујног вина
у дјевојку
и тамбуру
у седло
и коња кулаша. . .

Господе
о како је само знала да чува у оку распјеване канаринке
и љубичасте лептире што јој у коси
кришом играју ламбаду
могла је погледом да ме угаси
да ме убије додиром шминке
и да наговори бијеле анђеле
да ми све снове без ње покраду...

До виђења
до свиданија Татјана Фјодоровна Ростова
и не заборави ноћи што миришу на оскоруше
јер неће их бољих бити...
све је више далеких обала,
а све је мање мостова
за наше несрећне душе
ноћас између руских степа
и ових српских забити.

Негдје далеко ја не знам с ким
и не знам кад
свираће Цигани по источном вјетру
плачући
"Тамо далеко"
и "Очи чарноје"
што бјеху моје
што за нас двоје
једва да више постоје
јер на крају знамо обоје
у заборав се једино уноси пад.

У једном писму пјесма Цветајеве
и хиљаду пет стотина километара за најобичније
Збогом

и премало и превише,
тада превише,
сада све јасније премало. . .

протеци кроз мене
као поглед пијанца за разбијеном флашом
као јецај апостола за разапетим Богом
као крик албатроса за небом
што му се учини да је пало.

До виђења,
до свиданија Татјана Фјодоровна
и некако још
Ростова

и не заборави
никад
ноћи што миришу на оскоруше
јер неће их бољих бити...

све је више далеких обала
а све је мање мостова
за наше мртве душе
ноћас између руских степа
и ових српских забити.

МЕЂУБОЖИЋНА ПЈЕСМА

Да ли се сјећа тог травња
као што се ја сјећам тог априла
испратих је у поноћ до воза
а она је плачући ушла у влак
клела се да ћу јој вјечно бити драг
заклех се и ја да биће ми мила
бојио се ваздух у хиљаде боја
у тисуће боја фарбао се зрак.

Једна карта на Ускрс из Сплита
у заглављу
БОК - дужи него море
и . . .

. . .свако ко има свога Христа мора да има и свога Јуду. . .

моја пијана бањалучка свитања
и њене погрешне далматинске зоре
и разгледница за њу на Васкрс
Балкана - да језера њене очи буду.

Послије је слала брзојаве
а до мене су стизали телеграми
говорила ми Матоша брзогласом
ја њој Дучића телефоном
"Небо не зна за миљенике" Е. Марија Ремарк

и "Странац" Албер Ками
са посветом да памтим просинац
када је бином постао моном.

Тек једна њена слика
испред палате римског цара Диоклецијана
и један пољубац у објектив
умјесто збогом за Бањалуку
с Божићним шеширом од картона
и уплакана и насмијана
. . . онај ко нађе пристаниште
не мора никад да нађе и луку. . .

Поново једна ноћ из некад
предратна и пластична до крви
у мени дрхтури к'о црнац на снијегу
у љубичасто
обојен мрак
...нема те љубави из чијег леша на крају не гмижу црви...
испратих је те ноћи до воза
а она насмијана уђе у влак.

***

нека ти поштари доносе писма
са плавим зумбулом на рубу
и нека ти у сну добри богови причају најљепше басне
и нека у теби још има воље за посљедњу њежност грубу
за цигарету и за гутљај вина ове јесени касне

мјесец се котрља к'о сломљен точак
још корак па ће да падне
са криком дјечака још негрљеног
к'о сумрак у твој собичак
маслачак му спава расут у коси а очи очи му гладне
лијево му око патуљаста сипа а десно xиновски чичак

ти си сад лептир који би да лети истом брзином унатрашке
а тек да слутиш колико много има у прошлом љепоте
дани подерани ко излизан мантил
а ноћи досадне к'о вашке
и све се дуже и дуже вуку и све се теже кроте

никог ко ће у ову ноћ да проспе њежне псовке и клетве
пијани маестро умјесто виолине заувијек узима трубу
као мјесец прије помрачења као њива послије жетве
нека ти поштари доносе писма
са плавим зумбулом на рубу

ИГУМАН
1.
Над њим је стајала његова сјенка. . .

Знак ватре.

Оне ноћи кад је коначно схватио
да никад неће наћи мир
упалио је свијећу за покој свог најдражег сна.

Тама је сјенком цртала распеће,
дрво живота и палог анђела
тамо гдје се чинило да завршава предиво.

Прах или пепео.

Одавно већ није имао коме да пише,
а ко би његову писанију и разумио.

Тишина.

Ријечи би биле сувишне као што обично и јесу
у причи за заувијек.

Први пут је пожелио да свјетло остане упаљено
још дуго послије шапата
што од таме тражи опроштај
и да му на руку слети лептир

што учвршћује вјеру
и упорно зида невидљиво.

Над њим је стајала сјенка. . .

2.
Свијећа је била упаљена да би дан лакше изгорио...

Знак воде.

Ваљда ће овај пут и без степеница од ријечи
наћи своју Нојеву барку
и свој пут давно уписан у географију бића.

Уосталом очима се увијек сигурније и даље путовало.

Кад буде само један из прашуме сјенки
исти као раније
а озбиљно другачији
видјеће лик већ виђен у крчагу воде
на дну гдје се спајају давне свјетлости.

Лик виђен у разбијеном крчагу.

Кап објашњења или кап заблуде.
Извор или делта.
Ништа или ништа.

Покушао је да преполови круг
прошлим сјећањима над којима не виси мач заборава
као да се оно прећутано може сакрити
остао је траг на крилу бубамаре
гдје вјетрови уписују житија
одувијек
откад се ноћ не мјери данима.

Свијећа је била упаљена...