3.
Негдје у тами скривеној од погледа душе...

Знак земље.

Тамо гдје је остала бијела мрља на стаклу за помрачење
кроз коју још добро види
онај који хоће да гледа
сјенка је једна пољупцем оставила свој печат.

Његов свијет је спавао уљуљкан мирисом тамјана,
а ријечи покупљене из прашњавих књига су ћутале
у руци је држао Бијелог анђела из Милешеве
у глави наду
у срцу вјеру,да неће бити онако како не буде суђено.

Просуо је чашу мирисавог вина отетог од камена
бацио два-три комадића земље у ноћ
прекрстио се посљедњи пут
рекао ХВАЛА...
и срушио се...

Прво је било ништа
касније се једна звијезда стидљиво отиснула
на ванвременско путовање
док је ноћни вјетар грцајући упорно понављао:

ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА. . .!?

Негдје у тами скривеној од погледа душе...

БИЈЕЛИ АНЂЕО

. . . на столу покрај иконе заштитника
наливена ракија и насуто жито. . .

свијећа погашена молитвом вирила је из Свете водице
гдје се рађа сан сањан унатраг
за који се не зна је ли био
или ће тек да буде

на исходишту заборава
зрнце пијеска које запљускују воде океана
позајмљеним оком
бирало је пут којим ће најлакше да стигне
у град огледала
што паралелно струји у измаглици ноћног мастила

и десило се. . .

(овлаш огрнут огртачем од бијелог перја
попут балерине која своју лабудову пјесму игра лебдећи
чекао је Лазареву суботу
на размеђи сутона и свитања
у подоблачју
кад ће да баци грумен земље који ће већ наћи начин
да некако падне

. . . на столу покрај иконе заштитника
доливена ракија и досуто жито. . .

ко зна које године и ко зна којег вијека
у Милешеви
пред понором прве димензије
гдје све сем молитве има свој ехо
и свој заборав
ноћ се давила
на пергаменту
у хиљаду нијанси бијелог
као да никад више неће да наслиједи дан

и да није било ватре што умјесто моста
спаја двије обале
видјела би се сјенка што бљесне у оку
и нестане
у водама подземне ријеке

на крилима попрсканим удаљеним звијездама
и перјем од несанице
остао је траг осмијеха
онога што мисли да ће једном да се врати
из друге димензије

. . . на столу покрај иконе заштитника
проливена ракија и просуто жито. . .)

. . . у граду огледала.

Јутро је каснило ко зна колико Халејевих комета.

ПОСТЕР ЈУДЕ

У сну што пред зору неопрезно врисне
и поприми облик твојом руком мажен
један исти човјек годинама кисне
као постер Јуде и презрен и гажен.

Осмијех му на лице пада тек по мраку
кад Мјесец покрију облаци што носе
у свом црном срцу небеску бараку
до које се пружа мирис њене косе.

И онда га буди вода мутног мора
у којој xелати залуд руке перу
а на хоризонту свиће друга зора.

Невидљива оком без боје и звука
зора која зове на Тајну вечеру
гдје над празном софром кукавица кука.

ПОРУКА

...остала је само порука у xепу да суди о немоћи оних који све могу...
у орбити црвених корала гдје свјетлост повремено има боју црног угља и гдје јата дрхтуља на каменом стаклу остављају свој водени жиг заспале су душе славенских морнара сном риба на ужареном пијеску...
горе - гдје око не може да добаци - на некој звијезди што са задршком баца свој пламен у ноћ - двије су катапултиране земљане осе у игри љубави губиле множину стварајући ходник живота за небеског капетана милионима километара близу. . .
доље - гдје око не смије да добаци - отварао се шампањац пила се водка гутао кавијар и играо казачок у име забрањене љубави у име сибирско - тексашког сна у име лажног помирења у име још једне побједе у изгубљеном свемиру милионима километара близу. . .
још мало доље ниже дубље у језгру ко зна већ коју ноћ спавали су морнари рачунајући колико времена треба двадесет првом вијеку да се спусти на стотињак метара дубине ... стотину метара далеко. . .
једна црта за један дан. . . двије црте за једну ноћ. . . и три неупаљене свијеће на жртвенику. . .

...остала је само порука у xепу да суди о немоћи оних који све могу...
ноћу кад бич вјетра залута у Баренцово море јата флуоросцентних риба освјетљавају пут широким руским душама што излазе на површину да слушају скоро нечујан

плач далеких балалајки. . .
ноћу кад се из магле појаве једрењаци са једрима од ружа xиновске капи небеских суза направе степениште између два понора...
ноћу им у сан долази капетан Немо што као "Уклети холанђанин" лута са својим "Наутилусом"
двадесет хиљада миља под морем...
ноћу из руских степа галопирају бијеле тројке носећи чудотворне иконе на санкама од мјесечине . . .
ноћу . . .
једна црта за један дан. . . двије црте за једну ноћ. . . и три неупаљене свијеће на жртвенику . . .

ловци на бисере што на дах роне за часу најјефтинијег алкохола у очима шкољке пронађу сузу због које би вриједило сићи стотињак метара до дна чак и ако не сија чаробним сјајем. . .
сићи због поруке на којој никад неће бити забиљежен тачан број дана. . . јер кад нестане мастила пише се крвљу која лако не испарава испод тепиха од сланог иња...
ноћу . . .

сви бивши градови под пијеском градови под водом једном са порукама испливају на површину без обзира на величину саркофага и маховину алги што припадају неком другом паралелном времену . . .
са једном цртом за један дан и са двије црте за једну ноћ...
. . .и са морем упаљених свијећа на воденом жртвенику. . .

RIJEČI

Riječi ne postoje da bi se objasnilo ono što već oči znaju
riječi se nose još dugo kao ordenje poslije dobijene bitke
riječi najljepše miluju - zato i najbolje ubijaju
riječi kao bezdan duboke i riječi kao mozak plitke.
Riječi koje ništa ne govore ne treba ni da postoje
kao ni roman koji niko ne želi da pročita
riječi u istinama koje samo na riječima stoje
riječi u molitvama dječaka i u zakletvi bandita.
Riječi kao ptice s poremećenim glavama i izgubljenim letom
riječi kao zvijezde u maju razbacane bez nekog vidljivog reda
riječi kvrgave, ružne u očajanju zgažene petom
riječi sa tijelom od magle i s oklopom sibirskog leda.
Riječi bačene u noć i ostavljene da umru na pragu jutra
riječi kao opomena i prijetnja izgovorena šaputanjem
riječi za juče, za sutra i riječi trule iznutra
riječi kao molitva jadnika naučenog da priča ćutanjem.

Bože,
ima li nekog ko može da spriječi
sve te pogrešne
i nesretne
riječi.

DRVENI LUTAK


Noćas bih htio da budem
tvoj mali drveni lutak
čije će oči da svijetle
kao fenjer sa seoskih kola
da budem tvoj jastučić
u jedan plačni trenutak
raznježen cvijetak sreće
što raste iz cvijeta bola.

Nemoj da ga bereš po mraku
jer mrak te nebeskom crta
zbog te sam slike probao
opojno vino od gloga
što zrije na tvojim usnama
u stakleniku rajskog vrta
gdje sam već jednom bio
sjenovit u naručju Boga.

Noćas bih htio da budem
jedini mornar na brodu
što plovi od mora do mora
tvojih usnulih svjetova
napravio sam ga od lokvanja
po nekad propušta vodu
i zato ti letucka u oku
i nije mu do drugih letova.

Sve što se u srcu krije
jednom se zarumeni
jer srce za svaku ružu
predvidi tajni kutak
kada ti zaspim na ruci
zaspi i ti u meni
hoću noćas da budem
tvoj mali drveni lutak.

NEVIDLJIVA SVJETLOST

I da znaš ...
niko ti nikad više neće pisati pisma
puna šećera
i ustajale usirene krvi
u maju kada slavuji zvižduću Malu noćnu muziku
praćenu žabljim horom
i niko se nikad više neće
pred tvojim pogledom
da onako topi i mrvi
i niko te nikad više neće nazvati
luckastom noćnom morom ...
budi mi noćas tajna ...
i ne daj da se u nama
ovakvim
samo nesrećni rastanci legu
u predvečerja što zlatom boje
u oku
majušne kaskade
i ne žali
jer ja sam samo jedan od onoh rijetkih ludaka
što će krvlju
na poslednjem snijegu
da našvrlja ime tvoje
slovima bolešljive nade ...
i da znaš ...
meni je Gospod na leđa natovario samare
od cvijeća
i od korala
pa te u dugim večernjim molitvama nazivam
i Princezom
i Pepeljugom
jednom si kao Manjača velika
drugi put kao Suturlija mala
jednom te zovem vječnom i jedinom
drugi put samo drugom ...
i tako to kroz mene prođe
i otkravi
i i raskrvari
nešto što se pravi da ne živi
nešto što samo s tobom
nevidljivu svjetlost daje
dovoljno je da se nasmiješ
i kažeš
oboje smo krivi
da se u meni bijela zastava
podigne u znak predaje ...

1.   

ti ne znash kako je charobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojis
u svijetu u kojem leptiri
i ne dochekaju zoru.   

sakriven u tvojim venama
ja sam kap shto ne otiche,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.   
sreccom ne gube klovnovi
na kraju svake priche
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.   

a ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te chuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.   
a ako vec budes bodezh
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
shto jos uvijek negdje postojis.   

2.   

te jeseni je u mojoj usheccerenoj krvi
zaspalo ciganche modrozelenih ochiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.   
sjeccas se.  .  .   bio sam kochijas
zaljubljen u svoju kochiju
i u svjetlost nashe zvjezde koja polako gasne.  .  .   

suton.  .  .   iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijecce
nashem nerodjenom sinu.   
oprosti.  .  .   
na nebu je ushtap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.  .  .   

sad.  .  .   nemam nishta sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvijezdi sa koje sam sishao ranjiv.   
necu ti recci hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac shto sam njezhan i ranjiv.  .  .   

3.   

te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.  .  .   

4.   

a kada ostavim zvijezde
hocu da budes kraj mene
jer mogle bi i one
zachas da odu vragu.  .  .   
.  .  .  duboko ispod vode.  .  .   
mutno ogledalo.  .  .   
bar zbog najljepshih tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.  .  .   
ostani
samo
jos
malo.  .  .   

jer kada odes iz rime
u noc jezivo strashnu
ja cu manirom klovna
staviti sheshir od slame,
poderan kaput
i troshnu krvavu leptir mashnu
.  .  .  i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.  .  .   

5.   

kisha i nebo mutno do placha.  .  .   
san je posljednja moguccnost
da se sachuva
ono shto mora da ode.   
ne budi me
u ochima pijanog sviracha
jutros je previshe vode
.  .  .  nemir.  .  .   i jedna jesen daleka.  .   

ni slavuji ne zvizhduccu pjesmu
koju znaju sve ptice.  .  .   
pusti.  .  .   
u praskozorje izmedju smreka
nacci ce uplashene zvijezde
i upaljene svice.  .  .   
veche.  .  .   i jedan komadic bola.  .  .   

rijechi ce uvijek recci
manje
nego shto govore ochi.  .  .   
ne okrecci se.  .  .   
chashe su na kraju stola
al vishe nikog nema
da ih natochi.   

6.   

tajna je samo tajna ako je prihvati zora

mozhda zvijezde vecheras namjerno na pchelinjak liche
dok svjetlost klizi niz lice i zvjezdane kapi bodu.   
ti znas da postoje i dobre i loshe priche,
al ne znas kada dodju, jos manje kada odu.   

valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku

zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.   
slikar je po najdrazhem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi.  .  .   a dalje.  .  .   tko zna kada ce smjeti.  .  .   

miris odlaska nosi u sebi vishe soli od mirisa mora

ne budi me.  .  .   u snovima je nedostizhno malo tuge.   
smijucci se mi igramo jednako komichnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
mozhda ce u drugu jesen s andjelima icci u shkolu.   

i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku

sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.   
volim te kao shto pchela voli dunju u cvatu.   
mi smo sve bajke vjechno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam dushe u matu.   
jer,
tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi vishe soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku.   

7.   

ja vishe nemam za chim da zhalim ni kome da prashtam,
sem maloj krpici svjetla shto me pokatkad dodirne i razbudi
.  .  .  i da vjerujem i da ne vjerujem.  .  .   
.  .  .  i da sanjam i ne sanjam.  .  .   
isto se vraccam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu bijeloga zlata
.  .  .  a zhivot teche dalje.  .  .   

ti i ne znas
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svjetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.   
on nema lica i nema nishta po chemu bi ga prepoznao
sem malog ozhiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.   
znam,
trebalo je da bude proljecce,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.  .  .   

ne, ne boj se.   
moje rime sem shto me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da shute.   

sve je istetovirano i izgubljeno.   
i ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.  .  .   
a ti?
shta ces ti?

8.   

da li se ponekad sjeti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kishne, da l' je bar malo zaboli.  .  .   
meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.   

ona ne zna koliko boli ono shto se nikad ne vrati
kao nocci koje se chuvaju u ochima shto dvostruko gore.   
sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca shto pada u more.   

ja sam najljepshu pjesmu zakljuchao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmjehe sakrio u zavjesu kishe,
a ona je predobro znala shta ta jesen nosi
al nije htjela da prizna i nije nas bilo vishe.   

ko zna.  .  .   mozda joj noccas neke slike ponovo znache,
mozhda se zaista voli samo jednom u zhivotu.   
a ja sam samo klaun koga su natjerali da plache
sa zheljom da samog sebe igra za bijednu svotu.   

da li se ponekad sjeti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kishne, da l' je bar malo zaboli.  .  .   
meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.   

9.   

milion svjetionika u nocci i nebo od pechene gline
i tvoje ruke i usne, sochnije od zreloga nara,
u ochima usnula kisha i oblak vrele tishine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.   

krvario je u vodi mjesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.   
sjeccam se bila si zvijezda vecca od velikih kola,
sjeti se bio sam svitac manji od makova zrna.   

i onda sam do obale s ochima shto ne drzhe plimu,
tezhak kao bura, lagan kao jugo.   
ko zna ko noccas gubi: vatra shto gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili mozhda i jedno i drugo.   

ah, da, jednom davno, skoro se ne sjeccam vishe
sa druge strane svjetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kishe
kao shto mrtav delfin zamishlja usnulo more.  .  .   

.  .  .  iznad pepela najdrazhe slike nashli su dushu slikara
valovi shto u zoru ugushe sve shto se olako zari.   
kad jednom kroz miris mora osjetis miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari. 

USPAVANKA ZA GOSPOĐICU N.

Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.


Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...


Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.

Miladin Berić