Једном
у заувијек
и даље
Најљепши бисери
остају
заувијек сакривени
САН О ВЕЛИКОМ ГАЛЕБУ
- Острво -

Пуцањ...

Било је далеко
много даље од дотад познатих даљина
и неприступачно
као паралелни свијет онога кога не разумију обични
као ријека са два одметнута ушћа.

Било је свјетло
лелујаво као ноћна лампа осуђена да обоји његов немир у ружичасто
и сталак са неупаљеном свијећом
која је очигледно једном већ горила.

Био је зид
и на зиду испод иконе тамо гдје се спајају дијагонале
крвавим ноктима урезан рељеф рукавца са
троструким упитником на крају.

И још је био прозор
са намјерно разбијеним стаклима
кроз која је на моменте роптајући упадао
ко зна кадашњи снијег.

Видио је све и мало тога је видио.

Ватромет.
Још један пуцањ.
И ништа.

Онај коме у уста богови посаде тишину
срећан је барем онолико
колико мисли да није.

Изгледало је као тачка
касније као камен
на крају као острво
сјенка полегла по свом трагу претворена у путоказ
на путу на ком је све прерасло у наду
сидро и пристаниште.

Као прасак револвера који доноси мир
као шум одбјеглих вјетрова на уклетој обали
као осмијех сипе коју море више не дотиче
као сладуњав мирис багремова
још недораслих за солиднију ватру.

Летио је за својом линијом круга ван домашаја већ виђеног
вођен непознатом руком невидљивог летача
ка бљештавој оази
на чијем пијеску је умјесто стопе
остао комадић сломљеног кљуна.

Тамо гдје је требало да буде вјетар стајао је зид
низ чији се оклоп

циједило полуслатко црно вино чији су пипци подсјећали на богомољку.

На острво на које никад није слетио
изненада је пала прва кап облака.

Јутро је спавало изнад јучерашњег дана
сном нерођеног птића...

Поново у никад...

Као некадашњи снијег...

САН О ВЕЛИКОМ ГАЛЕБУ
- Пустиња -

Осјећај да је све било ништа
одвео га је тамо гдје се брише разлика
између ноћи и дана
само је још овај пут сакривен иза своје сјенке
покушавао да превари сан...

Црне крпице непорођених облака
вјетар чији праговор полушапатом очитава молитву
и валови што у себи носе крв неких далеких обала.

Устајале морске алге у столици кормилара
давно потонуле галије
двије укрштене зелене гране
на обогаљеном дрвету живота
и реп комете која се само једном сретне
у кругу вјечности.

Вријеме је капало унатраг
до прапочетка у утроби прамајке
кад је све било слутња тајна и пустиња
танак млаз свјетла ко зна од чега створен па одбачен прекрио је самоћу
безброј концентричних кругова чинило је лавиринт
обојен у тамноцрвено
као камен кад падне у локву крви
и остане...

Ниједна ријеч довољно јака да би била одговор
ниједна стаза довољно дуга да би значила спасење
ништа што би личило на круг и ништа што не би личило
само слутње сјенке и пустиња.

Ноћ је испадала из руку које су примјетно дрхтале
грлећи празнину њежношћу младих љубавника.

У оку се порађало јутро боје воска
кад касни свјетлост за сузама.

Никад није био мањи под куполом.

САН О ВЕЛИКОМ ГАЛЕБУ
- Шкољка-

Најљепши бисери остају заувијек
сакривени
далеко од свјетлости која би могла
да их угаси. . .

Сав онај сјај изван оклопа шкољке
само је неодољиво привлачно
и фантастично
ништа.

У њеном ковчегу
у њеном нераскидивом мраку
увијек ће се наћи некаква лампа
да заискри својим крвавим бљеском
као увертира у немогуће.

Из ваздуха све то изгледа оствариво . . .

У оклопу средњовјековног витеза
једно једино дугме је било златно
дугме судбине
дугме повратка
дугме среће
и оно је прво отпало.

Мјесец је био пун море мирно

а ноћ посљедња
кроз подерану мапу неба
један нестваран кључ свјетлости
хтједе да буде фитиљ
да буде Микеланђело
да буде фотограф
да буде свједок
да засија и кад не може . . .

Да је личио на човјека покушао би са:
"СЕЗАМЕ ОТВОРИ СЕ"
да је личио на какву другу звјерку
разбио би га шапом
али он је личио на галеба
и није покушао ништа
сем . . .

Залуд му сва љепота кад је нико не види. . .
зато у његовом крилатом оку
он никад неће бити друго но шкољка

тек једном ће се отворити
у ноћи у којој се све отвара
и биће оно што је одувијек био:
свитац у сазвијежђу корала. . .

Остало су заблуде
тајне
и лоша огледала
у окамењеној сузи. . .

ОТВОРЕНО . . .

Нико ко у себи дуго носи рану
биљег опомене непознатог творца
не може да нађе спокој и нирвану
у првој одаји тајанственог дворца.

Као дух у кули што се само јави
оном коме мисли једва чујно шуме
долазе немири са збрком у глави
и ноћ што се брише из завршне суме.

На прозору окно разбијено дахом
кроз које се слути звијезда падалица
на врелу постанка полудјели махом
пред тајном што чува невидљива жица.

Ући након свега јавити се криком
и стати под кишу што издише лијено
тамо гдје Бог плаче за својим војником
шапућући тихо све је отворено. . .

. . . ИЛИ . . .

. . . или немир или јека прва што се сну омакне
или бумбар или пчела што преживи убод јутра
или вјечни војник среће или xелат црн изнутра
или коров или нарцис кога само лептир такне. . .

. . . или пјесник или сликар чија слика карму крије
ил' тишина или бездан који чува јеку ријечи
или дугме с вишком рупа или штука с мањком млијечи
ил' повратник из празнине или можда никад прије. . .

. . . или неко или нико тек извајан из "ничега"
или просјак ил' краљевић, принцеза ил' ружно паче
или море или небо што жубором зна да плаче
или дашак бијелих ноћи или крст од црног снијега. . .

. . . или старац или земља изнад које трава цвили
ил' невјерник или пастир што у срцу носи Бога
или сова или бизон са напрсла оба рога
или с маском ил' без маске или или или или. . .

. . . ЗАТВОРЕНО

Све је затворено у машти лудака
осуђеног да се са сумњама рве
тамо гдје се срећу рођење и рака
да ли је могуће преварити црве.

Ноћ катранско црна изнад узлетишта
одакле се виде људи као тачке
од којих на крају не остаје ништа
сем нејасне слике сред камене значке.

Под иконом Бога на тајном задатку
невидљив од оних што се моле кришом
везан за кандило сања о повратку
немоћник пред силом непознатом ... вишом.

Кроз ватру што гори над покорном врстом
чамац препун сјенки плови према луци
тамо гдје Бог спава сам са својим крстом
у невјерном оку и с мачем у руци.

МЕСИЈА

И пашће небо, ако га буде,
у часу кад се он појави
са звијезде што своју сјенку баца
на прстен од драгуља
дрхтаће жезло у провидној руци
и бљештаће круна на глави
и чуће се крици светих птица
над морем од лаве и муља.

У име свјетлости што претеча бјеше,
у име општег спасења
прије лудака са xиновском гљивом
коју је сунце већ такло
да најави још једну шансу
пастви жедно жељној успења
која вјековима у небо шкиљи
кроз црно и гараво стакло.

И дрхтаће земља ко отрован пацов
који већ слути да иде
у бездан из којег тишина пријети
да скупљеном језом заурла
и сићи ће степеништем што се тек слути
и пратиће га каријатиде,

а огртач од пијеска обући ће му
непрегледна орканска сурла.

И биће хладноћа што камен дроби
и што пребројава кости
онима са молитвом на уснама
искривљеним од страха и бола
у храму што се до неба диже
хор ће да пјева БОЖЕ ОПРОСТИ
а он ће да крене за својом звијездом
по првог вјерног апостола.

ОСТРОГ

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

тамо гдје мирис земље прелази у мирис камена
и гдје ријетка трава додирује спржено небо
Свети Василије Острошки
се сваке ноћи спушта до Горњег Острога
да са штапом од тисовине
уклони завјесу што крије тајни пут
до Цркве Светог Спаса

затим попрска погурена старачка врата
са три капи Свете водице што му се у поноћ отисну
из бљештавог ока
и тек кад се сама отворе понизно уђе тамо гдје се одувијек на кољенима улазило

и док му нијема молитва ромиња по уснама
са икона га поздрављају свеци
заробљени у окове вјечне младости коју им подари убоги средњовјековни безимени молер
што из невидљивог саништа
упорно боји патином свој недовршени ехо

милијарде звијезда које му освјетљавају пут пале се и гасе у ритму огромног свемирског срца што сипљиво просипа крв по обронцима Кумове сламе испод сјенке разапетог Назарећанина

ту гдје већ допире оштар мирис соли по ко зна који пут понавља се прича
о звијезди спаса и ходочашћу до спокоја

оних које тек чека вода и крст
лирика свјетлости на ободу тишине
мисија невјере и вјере

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

кичмом стазе која води до изби земаљских чувара светиња који ће се једном чиста образа да представе Господу струји подземна ријека чије храмање старац осјећа у сваком свом далеком нерву

када се на своду погасе мрље ријетке свјетлости која никад не стигне да окупа под први пут подигне главу да осмотри осликано камење
нису ли га гријешне људске руке оскрнавиле

задовољан што се није залуд градило
тек тад се усправи и чека. . .
однекуд му као и обично тад махне трећа - Дамаскинова рука са иконе

да нема вјетра и да не шуми далеко опало лишће јасно би се чуо хор оних који су слагали камен по камен да оживе Храм да му дају душу да га виде са усамљених разбацаних бисера Млијечног пута

прије но што се кроз отворен свод укаже звјездано небо једна му се муња из ока отисне
ка Доњем Острогу да приближи вријеме од три земаљске свијеће које му и вечерас недостаје

пред зору када га анђели врате натраг изнад врата Цркве Светог Спаса остаће само сјенка штапа од тисовине

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .

АЛИЛУЈА

Можда би требало једне мутне ноћи
узјахати вјетар к'о крилато ждријебе
по будућем трагу унатрашке поћи
влажним степеништем сићи до дна себе.

Наћи се у муљу што га сумње слажу
к'о пијани зидар непечене цигле
које са видљивим чине тетоважу
пружену к'о конац кроз ушицу игле.

Сићи испод коже скалпелом од вјере
који спаја делте мртвих неурона
све до сламарице коју Господ стере.

За починак душа уморних од бруја
лелујавим гријехом опточених звона
која чујним ропцем звоне: Алилуја.

МЈЕСЕЧЕВА КЋИ

Можда ће траг звијезде што дрхтури
по споредном небу које се тек слути
наћи пут за лађу у орканској бури
дјевичанске ноћи у којој све ћути
или ће пак мјесец у крви Врбаса
да направи змаја од древне свјетлости
на језичку ваге без иједног таса
што у сну врбака двије сјенке мости.

Куда ћемо ноћас Мјесечева кћери
јер под овом мрежом звијезда и неона
као да нас вјечно закида док мјери
небески судија уз бруј вјечних звона.

Мрак што све зацрни у оку не спава
јер оно се пуни сјенком другог лица
труном плавог свјетла изван заборава
кад сунце надјача фитиљ једног свица
у ноћ се не иде наоружан тугом
у ноћ се одлази са најдражом сликом
у возу од жеља бесконачном пругом
дужина се пута мјери сапутником.

Куда ћемо ноћас Мјесечева кћери
све би било лакше кад би вријеме стало
да у земљу тајни у земљу без звијери
макар посрћући уђемо бар мало.

Нек ноћ траје вјечно јер кад се раздани
к'о зрела наранxа пашће чаролија
остаће сјећање које душу храни
Витлејемска звијезда која вјечно сија
и остаће Врбас између два моста
што унатраг тече кроз бит Млијечног пута
кроз сан срећног кловна-непознатог госта
да више по небу постанка не лута.

Куда ћемо ноћас Мјесечева кћери
док крпица снијега под ногама плаче
у даљини бљеште странци - небодери
у сребро се звијезде растанка облаче.