Менталне болести http://en.wikipedia.org/wiki/ICD-10_Chapter_V:_Mental_and_behavioural_disorders                         

Остале болестиovde

Део садржаја:

 F00-F09) Organic, including symptomatic, mental disorders
(F00.) Dementia in Alzheimer's disease
(F01.) Vascular dementia
(F01.1) Multi-infarct dementia
(F02.) Dementia in other diseases classified elsewhere
(F02.0) Dementia in Pick's disease
(F02.1) Dementia in Creutzfeldt-Jakob disease
(F02.2) Dementia in Huntington's disease
(F02.3) Dementia in Parkinson's disease
(F02.4) Dementia in human immunodeficiency virus (HIV) disease
(F03.) Unspecified dementia
(F04.) Organic amnesic syndrome, not induced by alcohol and other psychoactive substances
(F05.) Delirium, not induced by alcohol and other psychoactive substances
(F06.) Other mental disorders due to brain damage and dysfunction and to physical disease
(F07.) Personality and behavioural disorders due to brain disease, damage and dysfunction
(F07.0) Organic personality disorder
(F07.1) Postencephalitic syndrome
(F07.2) Postconcussional syndrome
(F07.8 ) Other organic personality and behavioural disorders due to brain disease, damage and dysfunction
(F07.9) Unspecified organic personality andbehavioural disorder due to brain disease, damage and dysfunction
(F09.) Unspecified organic or symptomatic mental disorder

[edit]
(F10-F19) Mental and behavioural disorders due to psychoactive substance use
Note: the following conditions are subtypes of each code from F10-19:
(F1x.0) acute intoxication
(F1x.1) harmful use
(F1x.2) dependence syndrome
(F1x.3) withdrawal state
(F1x.4) withdrawal state with delirium
(F1x.5) psychotic disorder
(F1x.6) amnesic syndrome
(F1x.7) psychotic disorder
(F1x.8 ) other mental and behavioural disorder
(F1x.9) unspecified mental and behavioural disorder
(F10.) Mental and behavioural disorders due to use of alcohol
(F11.) Mental and behavioural disorders due to use of opioids
(F12.) Mental and behavioural disorders due to use of cannabinoids
(F13.) Mental and behavioural disorders due to use of sedatives or hypnotics
(F14.) Mental and behavioural disorders due to use of cocaine
(F15.) Mental and behavioural disorders due to use of other stimulants, including caffeine
(F16.) Mental and behavioural disorders due to use of hallucinogens
(F17.) Mental and behavioural disorders due to use of tobacco
(F18.) Mental and behavioural disorders due to use of volatile solvents
(F19.) Mental and behavioural disorders due to multiple drug use and use of other psychoactive substances

[edit]
(F20-F29) Schizophrenia, schizotypal and delusional disorders
(F20.) Schizophrenia
(F20.0) Paranoid schizophrenia
(F20.1) Hebephrenic schizophrenia
(F20.2) Catatonic schizophrenia
(F20.3) Undifferentiated schizophrenia
(F20.4) Post-schizophrenic depression
(F20.5) Residual schizophrenia
(F20.6) Simple schizophrenia
(F20.8 ) Other schizophrenia
Cenesthopathic schizophrenia
Schizophreniform disorder NOS
Schizophreniform psychosis NOS
(F20.9) Schizophrenia, unspecified
(F21.) Schizotypal disorder
(F22.) Persistent delusional disorders
(F22.0) Delusional disorder
(F22.8 ) Other persistent delusional disorders
Delusional dysmorphophobia
Involutional paranoid state
Paranoia querulans
(F22.9) Persistent delusional disorder, unspecified
(F23.) Acute and transient psychotic disorders
(F23.0) Acute polymorphic psychotic disorder without symptoms of schizophrenia
(F23.1) Acute polymorphic psychotic disorder with symptoms of schizophrenia
(F23.2) Acute schizophrenia-like psychotic disorder
(F23.3) Other acute predominantly delusional psychotic disorders
(F23.8 ) Other acute and transient psychotic disorders
(F23.9) Acute and transient psychotic disorder, unspecified
(F24.) Induced delusional disorder
Folie à deux
Induced paranoid disorder
Induced psychotic disorder
(F25.) Schizoaffective disorders
(F25.0) Schizoaffective disorder, manic type
(F25.1) Schizoaffective disorder, depressive type
(F25.2) Schizoaffective disorder, mixed type
(F25.8 ) Other schizoaffective disorders
(F25.9) Schizoaffective disorder, unspecified
(F28.) Other nonorganic psychotic disorders
Chronic hallucinatory psychosis
(F29.) Unspecified nonorganic psychosis

[edit]
(F30-F39) Mood (affective) disorders
(F30.) Manic episode
(F30.0) Hypomania
(F30.1) Mania without psychotic symptoms
(F30.2) Mania with psychotic symptoms
(F30.8 ) Other manic episodes
(F30.9) Manic episode, unspecified
(F31.) Bipolar affective disorder
(F31.0) Bipolar affective disorder, current episode hypomanic
(F31.1) Bipolar affective disorder, current episode manic without psychotic symptoms
(F31.2) Bipolar affective disorder, current episode manic with psychotic symptoms
(F31.3) Bipolar affective disorder, current episode mild or moderate depression
(F31.4) Bipolar affective disorder, current episode severe depression without psychotic symptoms
(F31.5) Bipolar affective disorder, current episode severe depression with psychotic symptoms
(F31.6) Bipolar affective disorder, current episode mixed
(F31.7) Bipolar affective disorder, currently in remission
(F31.8 ) Other bipolar affective disorders
Bipolar II disorder
Recurrent manic episodes NOS
(F31.9) Bipolar affective disorder, unspecified
(F32.) Depressive episode
(F32.0) Mild depressive episode
(F32.1) Moderate depressive episode
(F32.2) Severe depressive episode without psychotic symptoms
(F32.3) Severe depressive episode with psychotic symptoms
(F32.8 ) Other depressive episodes
Atypical depression
Single episodes of "masked" depression NOS
(F32.9) Depressive episode, unspecified
(F33.) Recurrent depressive disorder
(F33.0) Recurrent depressive disorder, current episode mild
(F33.1) Recurrent depressive disorder, current episode moderate
(F33.2) Recurrent depressive disorder, current episode severe without psychotic symptoms
(F33.3) Recurrent depressive disorder, current episode severe with psychotic symptoms
(F33.4) Recurrent depressive disorder, currently in remission
(F33.8 ) Other recurrent depressive disorders
(F33.9) Recurrent depressive disorder, unspecified
(F34.) Persistent mood (affective) disorders
(F34.0) Cyclothymia
(F34.1) Dysthymia
(F34.8 ) Other persistent mood (affective) disorders
(F34.9) Persistent mood (affective) disorder, unspecified
(F38.) Other mood (affective) disorders
(F38.0) Other single mood (affective) disorders
Mixed affective episode
(F38.1) Other recurrent mood (affective) disorders
Recurrent brief depressive episodes
(F38.8 ) Other specified mood (affective) disorders
(F39.) Unspecified mood (affective) disorder

[edit]
(F40-F48 ) Neurotic, stress-related and somatoform disorders
(F40.) Phobic anxiety disorders
(F40.0) Agoraphobia
(F41.) Other anxiety disorders
(F41.0) Panic disorder (episodic paroxysmal anxiety)
(F41.1) Generalized anxiety disorder
(F42.) Obsessive-compulsive disorder
(F43.) Reaction to severe stress, and adjustment disorders
(F43.0) Acute stress reaction
(F43.1) Post-traumatic stress disorder
(F43.2) Adjustment disorder
(F44.) Dissociative (conversion) disorders
(F44.0) Dissociative amnesia
(F44.1) Dissociative fugue
(F44.2) Dissociative stupor
(F44.3) Trance and possession disorders
(F44.4) Dissociative motor disorders
(F44.5) Dissociative convulsions
(F44.6) Dissociative anaesthesia and sensory loss
(F44.7) Mixed dissociative (conversion) disorders
(F44.8 ) Other dissociative (conversion) disorders
Ganser's syndrome
Multiple personality
(F44.9) Dissociative (conversion) disorder, unspecified
(F45.) Somatoform disorders
(F45.0) Somatization disorder
(F48.) Other neurotic disorders
(F48.0) Neurasthenia

[edit]
(F50-F59) Behavioural syndromes associated with physiological disturbances and physical factors
(F50.) Eating disorders
(F50.0) Anorexia nervosa
(F50.1) Atypical anorexia nervosa
(F50.2) Bulimia nervosa
(F50.3) Atypical bulimia nervosa
(F50.4) Overeating associated with other psychological disturbances
(F50.5) Vomiting associated with other psychological disturbances
(F50.8 ) Other eating disorders
Pica in adults
(F50.9) Eating disorder, unspecified
(F51.) Nonorganic sleep disorders
(F51.0) Nonorganic insomnia
(F51.1) Nonorganic hypersomnia
(F51.2) Nonorganic disorder of the sleep-wake schedule
(F51.3) Sleepwalking (somnambulism)
(F51.4) Sleep terrors (night terrors)
(F51.5) Nightmares
(F52.) Sexual dysfunction, not caused by organic disorder or disease
(F52.0) Lack or loss of sexual desire
(F52.1) Sexual aversion and lack of sexual enjoyment
(F52.2) Failure of genital response
(F52.3) Orgasmic dysfunction
(F52.4) Premature ejaculation
(F52.5) Nonorganic vaginismus
(F52.6) Nonorganic dyspareunia
(F52.7) Excessive sexual drive
(F52.8 ) Other sexual dysfunction, not caused by organic disorder or disease
(F52.9) Unspecified sexual dysfunction, not caused by organic disorder or disease
(F53.) Mental and behavioural disorders associated with the puerperium, not elsewhere classified
(F53.0) Mild mental and behavioural disorders associated with the puerperium, not elsewhere classified
Postnatal depression NOS
Postpartum depression NOS
(F53.1) Severe mental and behavioural disorders associated with the puerperium, not elsewhere classified
Puerperal psychosis NOS
(F54.) Psychological and behavioural factors associated with disorders or diseases classified elsewhere
(F55.) Abuse of non-dependence-producing substances
(F59.) Unspecified behavioural syndromes associated with physiological disturbances and physical factors

[edit]
(F60-F69) Disorders of adult personality and behaviour
(F60.) Specific personality disorders
(F60.0) Paranoid personality disorder
(F60.1) Schizoid personality disorder
(F60.2) Dissocial personality disorder (psychopathy)
Antisocial personality disorder
(F60.3) Emotionally unstable personality disorder
Borderline personality disorder
(F60.4) Histrionic personality disorder
(F60.5) Anankastic personality disorder
Obsessive-compulsive personality disorder
(F60.6) Anxious (avoidant) personality disorder
(F60.7) Dependent personality disorder
(F60.8 ) Other specific personality disorders
Eccentric personality disorder
"Haltlose" type personality disorder
Immature personality disorder
Narcissistic personality disorder
Passive-aggressive personality disorder
Psychoneurotic personality disorder
(F60.9) Personality disorder, unspecified
(F61.) Mixed and other personality disorders
(F62.) Enduring personality changes, not attributable to brain damage and disease
(F63.) Habit and impulse disorders
(F63.0) Pathological gambling
(F63.1) Pathological fire-setting (pyromania)
(F63.2) Pathological stealing (kleptomania)
(F63.3) Trichotillomania
(F64.) Gender identity disorders
(F64.0) Transsexualism
(F64.1) Dual-role transvestism
(F64.2) Gender identity disorder of childhood
(F65.) Disorders of sexual preference
(F65.0) Fetishism
(F65.1) Fetishistic transvestism
(F65.2) Exhibitionism
(F65.3) Voyeurism
(F65.4) Paedophilia
(F65.5) Sadomasochism
(F65.6) Multiple disorders of sexual preference
(F65.8 ) Other disorders of sexual preference
Frotteurism
Necrophilia
(F66.) Psychological and behavioural disorders associated with sexual development and orientation
(F66.0) Sexual maturation disorder
(F66.1) Ego-dystonic sexual orientation
(F66.2) Sexual relationship disorder
(F66.8 ) Other psychosexual development disorders
(F66.9) Psychosexual development disorder, unspecified
(F68.) Other disorders of adult personality and behaviour
(F68.0) Elaboration of physical symptoms for psychological reasons
(F68.1) Intentional production or feigning of symptoms or disabilities, either physical or psychological (factitious disorder)
Munchausen syndrome
(F68.8 ) Other specified disorders of adult personality and behaviour
(F69.) Unspecified disorder of adult personality and behaviour

[edit]
(F70-F79) Mental retardation
(F70.) Mild mental retardation
(F71.) Moderate mental retardation
(F72.) Severe mental retardation
(F73.) Profound mental retardation
(F78.) Other mental retardation
(F79.) Unspecified mental retardation

[edit]
(F80-F89) Disorders of psychological development
(F80.) Specific developmental disorders of speech and language
(F80.0) Specific speech articulation disorder
(F80.1) Expressive language disorder
(F80.2) Receptive language disorder
Wernicke's aphasia
(F80.3) Acquired aphasia with epilepsy (Landau-Kleffner)
(F80.8 ) Other developmental disorders of speech and language
Lisping
(F80.9) Developmental disorder of speech and language, unspecified
(F81.) Specific developmental disorders of scholastic skills
(F81.0) Specific reading disorder
Developmental dyslexia
(F81.1) Specific spelling disorder
(F81.2) Specific disorder of arithmetical skills
Developmental acalculia
Gerstmann syndrome
(F81.3) Mixed disorder of scholastic skills
(F81.8 ) Other developmental disorders of scholastic skills
(F81.9) Developmental disorder of scholastic skills, unspecified
(F82.) Specific developmental disorder of motor function
Developmental Dyspraxia
(F83.) Mixed specific developmental disorders
(F84.) Pervasive developmental disorders
(F84.0) Childhood autism
(F84.2) Rett's syndrome
(F84.4) Overactive disorder associated with mental retardation and stereotyped movements
(F84.5) Asperger's syndrome
(F88.) Other disorders of psychological development
(F89.) Unspecified disorder of psychological development

[edit]
(F90-F98 ) Behavioural and emotional disorders with onset usually occurring in childhood and adolescence
(F90.) Hyperkinetic disorders
(F90.0) Disturbance of activity and attention
Attention deficit disorder with hyperactivity
Attention deficit hyperactivity disorder
Attention deficit syndrome with hyperactivity
(F90.1) Hyperkinetic conduct disorder
(F90.8 ) Other hyperkinetic disorders
(F90.9) Hyperkinetic disorder, unspecified
(F91.) Conduct disorders
(F91.0) Conduct disorder confined to the family context
(F91.1) Unsocialized conduct disorder
(F91.2) Socialized conduct disorder
(F91.3) Oppositional defiant disorder
(F91.8 ) Other conduct disorders
(F91.9) Conduct disorder, unspecified
(F92.) Mixed disorders of conduct and emotions
(F92.0) Depressive conduct disorder
(F92.8 ) Other mixed disorders of conduct and emotions
(F92.9) Mixed disorder of conduct and emotions, unspecified
(F93.) Emotional disorders with onset specific to childhood
(F93.0) Separation anxiety disorder of childhood
(F93.1) Phobic anxiety disorder of childhood
(F93.2) Social anxiety disorder of childhood
(F93.3) Sibling rivalry disorder
(F93.8 ) Other childhood emotional disorders
Identity disorder
Overanxious disorder
(F93.9) Childhood emotional disorder, unspecified
(F94.) Disorders of social functioning with onset specific to childhood and adolescence
(F94.0) Elective mutism
(F94.1) Reactive attachment disorder of childhood
(F94.2) Disinhibited attachment disorder of childhood
(F94.8 ) Other childhood disorders of social functioning
(F94.9) Childhood disorder of social functioning, unspecified
(F95.) Tic disorders
(F95.0) Transient tic disorder
(F95.1) Chronic motor or vocal tic disorder
(F95.2) Combined vocal and multiple motor tic disorder (de la Tourette)
(F95.8 ) Other tic disorders
(F95.9) Tic disorder, unspecified
(F98.) Other behavioural and emotional disorders with onset usually occurring in childhood and adolescence
(F98.0) Nonorganic enuresis
(F98.1) Nonorganic encopresis
(F98.2) Feeding disorder of infancy and childhood
(F98.3) Pica of infancy and childhood
(F98.4) Stereotyped movement disorders
(F98.5) Stuttering (stammering)
(F98.6) Cluttering
(F98.8 ) Other specified behavioural and emotional disorders with onset usually occurring in childhood and adolescence
Attention deficit disorder without hyperactivity
Excessive masturbation
Nail-biting
Nose-picking
Thumb-sucking
(F98.9) Unspecified behavioural and emotional disorders with onset usually occurring in childhood and adolescence

[edit]
(F99) Unspecified mental disorder
(F99.) Mental disorder, not otherwise specified

Delirijum tremens

   Delirium tremens je akutni organski psihosindrom alkoholičara. Dosta često se javlja kod osoba koje duže vreme konzumiraju veće količine alkohola, a zatim naglo prestanu. Može se javiti kod iste osobe i po nekoliko puta.
Provokativni faktori delirium tremensa su:

fizička trauma, infektivna bolest, stresna situacija, nagla apstinencija bez adekvatnog lečenja, nakon prekomernog konzumiranja alkohola, ali i bez uočljivog provokativnog faktora.

Predelirantni simptomi su:

nesanica, noćni strah, jako znojenje, osećaj žeđi, grub tremor (podrhtavanje) ekstremiteta, intenzivne bolne parestezije (izmenjen osećaj u vidu mravinjanja, trnjenja), opšta slabost, neraspoloženje, napetost, zujanje u ušima, gubitak apetita, ponekad dugotrajni prolivi ili opstipacije (zatvori).

Samo delirantno stanje se javlja 3-10 dana od poslednjeg konzumiranja alkohola. Kod nekih bolesnika na početku delirantnog stanja dolazi do konvulzija tipa grand mal (alkoholna epilepsija).

Kliničke manifestacije uključuju agitaciju, konfuziju, dezorijentaciju, halucinacije, groznicu, tahikardiju (ubrzan rad srca) i hipertenziju (povišen pritisak) , ubrzano disanje,), tremor, mučninu, povraćanje, jak nemir i strah, vrlo žive iluzije, sumanutost, sugestibilnost, govor je inkoherentan (odvojeno ima smisla, ali međusobno je nepovezano i besmisleno).

Prva pomoć

U terapijskom postupku je najbitinije bolesnika smiriti i sprečiti komplikacije od strane srca i pluća. Bolesnik se smešta u krevet, i imobilizuje.

Od lekova se daju: meprobamat, klometiazol (hemineurin u infuziji) ili promazin,

- veće količine tečnosti (i.v. fiziološka rastvor ili 5% glukoza ili per os čaj), vitamini- B1, B6, B12, glikozide digitalisa- medigoksin

Delirantno stanje, uz adekvatnu terapiju, obično traje 2-5 dana. Završava krizom- dugi, duboki san iz kojeg se budi bistar, s amnezijom za sve ili deo onog što se događalo u delirijumu. Iza toga bolesnik pati od nesanice, malaksao je , mlitav, depresivan i zbunjen.

Kasnije sledi psihoterapija, socioterapija, i uključenje bolesnika u intenzivno lečenje od alkoholne zavisnosti i komplikacija.

dr Sonja Ilić

Kognitivno bihejvioralna terapija depresije
    
Kognitivno bihejvioralna psihoterapija je vrsta tretmana gde se depresivnim pacijentima pomaže u rešavanju tegoba bez upotrebe leka. Može se primeniti kod svih oblika depresije i predstavlja tz. psihoterapijsku metodu izbora za tretman ove bolesti. To znači da se od svih poznatih psihoterijskih metoda tokom kliničkog rada i istraživanja pokazala kao metoda koja najefikasnije uklanja depresivnu simptomatologiju. Pored kognitivno bihejvioralne terapije, u literaturi se kao terapija izbora navodi još i interpersonalna psihoterapija.

Kognitivno bihejvioralna terapija pomaže obolelima da se oslobode simptoma tako što ih uči kako da promenom ponašanja i stavova, otklone ono što se promeniti može a ima negativan učinak. Konkretno se misli na one stavove i ponašanje koje doprinose da se tegobe pojačavaju, održavaju ili nastaju.

Koliko traju terapije, kako se izvode?

Kognitivno bihejvioralna terapija za depresivne pacijente u najvećem broju slučajeva traje od 16-20 seansi. Radi se o jednočasovnim seansama koje se izvode u ritmu jednom nedeljno. Medjutim, ako se radi o težim oblicima, seanse su učestalije i mogu biti i svakodnevno. Važno je napomenuti da je moguća i kombinovana terapija sa lekovima, jer svaka od navedenih vrsta tretmana deluje na različite delove centralnog nervnog sistema, te je efekat sveobuhvatniji.

Svaka kognitivno bihejvioralna terapija počinje sa edukacijom pacijenta o sopstvenoj bolesti i o tome šta je to u ponašanju i stavovima pacijenta što pomaže da se bolest održava i pojačava. Edukacija još uvek ne predstavlja psihoterapijski rad, ali je uvod za ono što kasnije pacijent treba da primeni u rešavanju problema.

Problem depresije

Jedan od osnovnih problema kod pacijenata obolelih od depresije je taj što oni svet gledaju, kako se u narodu kaže, „kroz sive ili crne naočare". Taj problem je najbolje definisao sam tvorac kognitivne psihoterapije Aaron T. Beck opisujući karakterističnu „kognitivnu trijadu" depresivaca. On je je istakao da depresivni pacijenti kao osnovnu karakteristiku imaju negativno mišljenje o sebi, o budućnosti kao i o svetu oko sebe. Recimo, depresivan pacijent je sklon da o sebi razmišlja kao o gubitniku, krivcu, nekom ko nije koristan član porodice i društva, ko je bezvredan i loš. Smatra da je budućnost uglavnom bezperspektivna, beznadežna, da će uvek biti loše i da neće moći da se izbori sa problemima. Svet oko sebe vidi slično - ništa ne funkcioniše kako treba, ništa nije vredno truda, nikoga nije briga za njega i sl. Postoji i generalna sklonost da dogadjaje interpretiraju negativno, kao i da se dominantno sećaju negativnih dogadjaja u životu. Negativne dogadjaje tipično smatraju kao nešto što se neda popraviti, generalizujući ih i na druge aspekte života. Uglavnom sebi daju preveliku (negativnu) ulogu u nastajanju nepovoljih dogadjanja. Često kažu „Ovo je samo moja krivica", „Ja uvek sve upropastim", „Upravo sam pokazao kako sam beskoristan". Sa druge strane, pozitivne dogadjaje smatraju samo privremenim, nečim što uglavnom ne zavisi od njih i što je bez dugotrajnih pozitivnih posledica. Recimo, „Ovo je bila čista sreća, nema veze sa mojim uloženim naporom", „Ovo je izuzetak koji potvrdjuje pravilo", „Ovo je uspelo samo jer mi je kolega pomogao". Zamislite sebe kako bi ste se osećali ako bi ste imali ovakve stavove o sebi i životu! Da li bi ste bili srećni, puni vedrine, poleta i energije? Da li bi ste imali volje za svakodnevne poslovne i kućne aktivnosti? Da li bi bili zabrinuti ili bezbrižni? Na žalost, ovakavi stavovi depresivnih pacijenata ne dovode nidočega drugog nego do produbljavanja depresivnosti i održavanja tegoba.

Kako pomaže kognitivna terapija?

Kognitivne metode pomažu pacijentu da prepozna svoje negativne procene koje nemaju osnovu i da pokuša da sebe i svet sagleda na adekvatniji i realniji način. Ovde se ne radi o tome da pacijent treba „pozitivno da misli" ili da ima „dobre misli" već o tome da misli i procenjuje realnije! To znači da, recimo, savet dat pacijentu da razmišlja „pozitivno" ili o nečemu lepom, recimo da je na Havajima - nije od posebne pomoći. Od pomoći je da ga tokom psihoterapije naučimo da proverava istinitost svojih pretpostavki, odnosno da prepozna i promeni svoje pesimističke pretpostavke  jer jedino na taj način - kada počne na život da gleda realnije - može da se oseća bolje i drugačije. To se postiže tako što se pacijent uči da postavlja sebi pitanja poput onog da li u svom iskustvu ima dokaza da je njegova tvrdnja, recimo da je neuspešan u svemu što radi, tačna. Ima li dokaza da to nije tačno i da je u toku njegovog života bilo i trenutaka kada je bio uspešan i sl. Može li na odredjeni dogadjaj u životu da se gleda i drugačije, odnosno da se potencijalni ishod sagleda na više načina a ne samo na najgori.  U početku terapeut postavlja logična pitanja koja pacijenta navode na adekvatniji zaključak o onome što se dešava, a zatim se od pacienta očekuje da u trenutku kada prepozna svoju disfunkcionalnu misao koja vodi lošem raspoloženju, učini isto i primeni naučenu tehniku.

Bez povlačenja u sebe, molim!

Ono što je veoma veliki problem kod depresivnih pacijenata je to što se najveći broj povuče i prestane sa svakodnevnim aktivnostima. Postoji čak i teorija po kojoj se depresivnost razvija kao posledica toga što osoba u dužem vremenskom periodu nema aktivnosti koje joj donose zadovoljstvo, pa čak ni minimalno. Smatra se da se tada u mozgu ne stimulišu na stvaranje „supstance sreće", te predominiraju one druge zbog čega postajemo tužni i prazni. Zbog toga je jedna od osnovnih bihejvioralnih tehnika tz. „bihejvioralna aktivacija".

Pacijenti se često žale da su poptpuno bezvoljni i neaktivni i smatraju da je neophodno da im se prvo popravi raspoloženje pa da se vrate normalnom funkcionisanju. Istraživanja su pokazala i potvrdila nešto sasvim drugačije. Naime, umesto da čekamo da se prvo popravi raspoloženje i onda da krenemo u akciju, mnogo delotvornije i efikasnije je da uradimo obrnuto - da započnemo sa aktivnostima, a to će postepeno, zbog stvaranja „pozitivnih" supstanci u mozgu, dovesti i do poboljšanja raspoloženja.

Radite ono što Vas čini srećnim!

Metoda bihejvioralne aktivacije se izvodi na sledeći način. Sa pacijentom se napravi spisak aktivnosti koje su mu ranije prijale i koje su ga činile zadovoljnim i srećnim. Takodje se napravi i spisak svakodnevnih obaveza koje je pacijent predhodno obavljao, a sada zbog bolesti ne radi. To nisu aktivnosti koje neminovno nose sa sobom zadovoljstvo, ali predstavljaju delatnost koja se mora obaviti radi normalnog funkcionisanja (poput usisavana, pranja sudava, kupovine hleba, pa sve do najosnovnijih stvari koje su kod težih oblika depresije takodje zapostavljene - poput umivanja, jutarnjeg oblačenja i sl.). Sa pacijentom se nakon toga napravi dogovor da svakodnevno obavi po jednu aktivnost koja mu je ranije donosila zadovoljstvo i jednu koja  predstavlja neku obavezu. Počinje se od onih koje pacijent najlakše može da sprovede. Recimo, ako imamo pacienta koji ima veoma težak oblik depresije, naravno da njegov početni zadatak neće biti da ode sa prijateljima na izlet (što ga je ranije činilo srećnim i zadovoljnim) kada on, recimo, nije u stanju ni kraće vreme da boravi van kreveta. Broj aktivnosti, i jednih i drugih, se svake nedelje postepeno povećava. Pacijent ima za zadatak i da meri stepen zadovoljstva koje je tom prilikom osetio, kao i  koliki je deo zadatka obavio. Obično imaju utisak da im ta aktivnost neće pomoći da se osećaju ni malo bolje, kao i da neće uspeti da je uopše urade. Kao po pravilu, pokaže se da su pogrešno procenili i da im je to prijalo do odredjene granice, a svaki sledeći put sve više i kvalitativno drugačije. Naravno ovo je samo deo i pojednostavljeni opis metode koja se pokazala veoma delotvornom u rešavanju depresivne simptomatologije.

U tretmanu depresije se koriste i druge metode iz paketa kognitivno bihejvioralnih tehnika. Recimo, često su zastupljeni bihejvioralni eksperimenti, tehnika rešavanja problema („problem solving"), asertivni trening i sl. Veoma je bitno da se tehnike primenjuju ispravno i redovno i uz stručnu pomoć kognitivno bihejvioralnog terapeuta. Ova vresta terapije je pomogla ogromnom broju depresivnih pacijenta, te posoji velika verovatnoća da može da pomogne i drugima koji do sada nisu pokušali da na ovaj način razreše tegobe i prevladavanju depresivni poremećaj.

Ass. dr Olivera Žikić
Stetoskop

Strah od ružnoće ili lošeg izgleda     


Prvi koji je prepoznao i dao ime ovom poremećaju je bio italijanski lekar Morselli jos davne 1886 god. Nazvao ju je dysmorphophobia ili «strah od ružnoće ili lošeg izgleda». Pod ovim imenom je još uvek poznata u literaturi širom sveta.

Klasifikacija

DSM-IV klasifikacija bolesti uključuje body dysmorphic disorder (BDD) u grupu somatiformnih poremećaja (300.7) i definiše ga kao «preokupaciju zamišljenim (nepostojećim) defektom u izgledu; ako i postoji mala fizička abnormalnost, zabrinutost i opsednutost pacijenta njome je neodgovarajuća i prekomerna». U ICD-10 klasifikaciji takođe je uvršten u somatoformne poremećaje i nalazi se pod dg F 45.2.

Učestalost oboljenja

Incidenca i prevalenca BDD još uvek nije sa sigurnošću utvrđena, posebno iz razloga što se ovaj poremećaj veoma često pogrešno prepoznaje kao opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP). Prema nekim procenama prevalenca se kreće u rangu od 0,1 do 1,0 % ukupne populacije. Smatralo se da se nešto češće javlja kod žena, međutim, poslednje studije ukazuju da je ipak odnost među polovima 1:1. BDD počinje u adolescentnom periodu i to uglavnom u periodu od 14. do 17. godine. Slučajevi sa početkom pre i kasnije od navedenog perioda nisu retki. Jedna od studija je pokazala da je prosečna starost na početku BDD kod muškaraca 15,4 godina i 17,5 godina kod žena. U ambulantama psihijatra ima oko 12 % obolelih BDD.

Uzrok nastanka bolesti

Smatra se da etiološki faktori za pojavu BDD uključuju sociološke, psihološke i neurobiološke elemente. Sociološke elemente bi trebalo najverovatnije tražiti u široko rasprostranjenom shvatanju da je samo manekenski izgled nešto što je lepo i prihvatljivo, kao i u činjenici da je plastična hirurgija lako dostupne opcija za dostizanje poželjnog izgleda. O mogućim psihološkim uticajima nema mnogo podataka u dostupnim studijama. Međutim, slična ispitivanja su utvrdila postojanje sledećih crta ličnosti među obolelim od BDD - nesigurnost, senzitivnost, opsesivnost. Uz to su najčešće radi o introvertovanim, shizoidnim, anksioznim ili narcističkim ličnostima. Pojedini autori su pronašli sličnost psiholoških karakteristika sa osobama obolelim od hipohondrije.
Brojna novija istraživanja ukazuju da značajnu ulogu u nastanku BDD igraju neurobiološki činioci. Visoki nivo komorbiditeta izmedju BDD i OKP upravo ukazuje na neurobiološku povezanost. Smatra se da vodeću ulogu imaju poremećaji na nivou serotonergičkog sistema.

Udruženost sa drugim oboljenjima

Najčešći komorbiditet BDD je sa major depresijom (59%), socijalnom fobijom (35%), i opsesivno-kompulzivnim poremećajem (OKP) (29%). Holander je utvrdio da u 38% postoji i neki komorbidni poremećaj ličnosti. Istraživanja ukazuju i na činjenicu da se depresivna epizoda najčešće javlja godinu dana nakon početka poremećaja. Nalazi ukazuju da se depresija uglavnom javlja sekundarno u odnosu na BDD. Visoka prevalenca socijalne fobije nije začuđujuća, s obzirom na izraženo osećanje srama, lošeg self-image-a i socijalne izolacije koji prate BDD. Jaka povezanost sa OKP je takođe razumljiva, s obzirom na sličnost u kliničkom ispoljavanju ova dva poremećaja. Postoje i podaci da se kod jedne trećine obolelih od OKP javljaju i simptomi BDD.

Spektar opsesivno-kompulzivnih poremećaja

 Poslednjih godina se velika pažnja polaže na koncept spekra oboljenja koji imaju odredjene sličnosti sa OKP. Kod ovih oboljenja se u kliničkoj slici mogu uočiti i dominirati neki od simptoma OKP kao što su opsesivne misli ili kompulzivne radnje, zatim sličnost u biološkim markerima, u mogućim etiološkim faktorima koji utiču na pojavu oboljenja, kao i sličnost u odgovoru na određene terapijske metode i procedure. Sva oboljenja iz ovog spektra se mogu svrstati u tri velike grupe. Prva grupa obljenja bi bila ona gde dominiraju preokupacije telesnim izgledom i sezacijama uz ponašanje koje ima svrhu da redukuje anksioznost nastalu ovim preokupacijama (BDD, depersonalizacioni poremećaj, hipohondrija, anorexia nervosa i binge eating). Druga grupa obuhvata oboljenja čiji je centralni simptom poremećaj impulsa kao što je patološko kockanje, komulzivna kupovina stvari, seksualne kompulzije, kleptomanija, piromanija i trihotilomanija. U trećoj grupi se nalaze oboljenja iz kruga neuroloških poremećaja sa kompulzivnim simptomima (autizam, Aspergerova bolest, Tourette-ov sindrom, Sydenham-ov horea, Huntington-ova bolest, torticollis i određeni oblici epilepsije).
Sličnost postoji i u vremenu pojavljivanja prvih simptoma bolesti (adolescentni period), visokoj incidenci pozitivne familijarne anamneze u smilu postojanja OKP, drugih oboljenja iz ovog spektra ili poremećaja raspoloženja. Kada se govori o kliničkom toku uglavnom se radi o hroničnim stanjima. Sličnost postoji i u neurobiološkim izmenama i to u smislu izmena na nivou serotonergičkog neurotransmiterskog sistema. Većina oboljenja uglavnom daje najbolji odgovor na primenu antidepresiva iz grupe SSRI i tretman bihevioralno-kognitivnom terapijom (OKP, BDD, hipohondrija, depersonalizacioni poremećaj, anorexia nervosa, patološko kockanje, seksualne kompulzije). Utvđeno je da čak oko 60% pacijenata ima poboljšanje nakon upotrebe SSRI, dok se procenat penje na 80-90% ako se kombinuju sa drugim serotonergičkim agensima (Buspiron), dopaminergičkim (haloperidol, pimozid), ili GABA-ergičkim (clonazepam, valproat). Najnovijim neuroimageing tehnikama (PET i SPECT) utvđeno je da pozitivne izmene daje i primena SSRI i bihevioralno-kognitivna terapija.

Klinička slika

Tipično, pacijent detaljno opisuje defekt određenog dela tela koga, ponekad, samo on uočava. Raznovrsnost fizičkih preokupacija kod obolelih od BDD je ograničena samo njihovom imaginacijom i mogu se fokusirati na bilo koji deo tela. Može biti uključen samo jedan deo tele, ali i više (na osnovu istraživanja – prosek je oko 3). Uveravanja da njihov defekt ne postoji ili da nije toliko izražen koliko ga oni doživljavaju, obično mnogo ne pomaže. Najčešće su preokupacije povezane sa izgledom nosa, uva, kose, kože, odnosno, sa prisustvom akni, ožiljka, vaskularnog crteža lica, veličine i oblika nosa, borama, dlačica na licu, proređivanja kose i slično. Delovi tela kojim su preokupirani za njih mogu biti preveliki ili premali, dekolorisani, asimetrični, izbočeni ili upali, ozbiljno naznačeni, zastrašujuće ružni ili nepravilno oblikovani. Ove defekte, pacijent smatra vidljivim, neatraktivnim čak i ružnim. Pacijenti se mogu fokusirati na kosu za koju smatraju da je proređena, da pojačano raste na različitim delovima tela, da se promenila u teksturi ili boji i da je neugledna i ružna u bilo kom smislu (stil, oblik, dužina ili boja).
Kao i kod OKP, i pacijenti oboleli od BDD, mogu da provode dosta vremena opsesivno razmišljajući o svom uočenom defektu. Misli su nametljive, perzistentne i ponavljajuće isto kao što su i opsesivne. Intenzivne preokupacije delom tela, za koji smatraju da je neprivlačan i ružan, dovode do visokog nivoa stresa, anksioznosti i agitacije.
Uvid kod BDD pacijenta može varirati, i to od dobrog razumevanja da oni sebe vide drugačije i gore no što ih drugi doživljavaju, pa do kompletne uverenosti da je njihov doživljaj postojanja defekta tačan. Iako se na osnovu kliničke slike mogu izdvojiti dva oblika BDD - sumanuti i nesumanuti, smatra se da se radi o jednom te istom poremećaju, a da je sumanutost samo jedan kraj na kontinuumu koji predstavlja jače ispoljene simptome bolesti, odnosno predstavlja teži oblik poremećaja. Uvid često fluktuira u roku od nekoliko dana, međutim, ima primera gde se uvid menja i u toku nekoliko sati.

«... 50-60% osoba obolelih od BDD ima veoma slab uvid Pod uvidom podrazumevam sposobnost osobe da prepozna da je njegov način viđenja sopstvenog defekta netačan. Važno je istaći da nivo uvida ima značajan negativan doprinos u ishodu tretmana...». (Izvod iz «Insight and Body Dysmorphic Disorder by Michael A. Tompkins, Ph.D»).

Osobe obolele od BDD imaju i druge slične simptome sa OKP. Jedna od karakteristika je kompulzivno proveravanje. Čak i u slučaju kada se radi o veoma slabom uvidu, pacijenti stalno proveravaju sa ciljem da se oslobode prožimajuće sumnje i neodlučnosti (jako izražena ambivalencija).
Karakteristično je i stalno zagledanje i proveravanje zamišljenog defekta, bilo direktno ili posmatrajući se u ogledalu. Zagledanje može trajati i satima. Karakteristično je i dodirivanje tog dela tela, obično u cilju proveravanja oblika ili veličine. Takođe, pomno prate reakcije prisutnih osoba, ne bi li utvrdili da li ih zagledaju, da li im se podsmehuju, ili komentarišu zamišljeni defekt.
Još jedna sličnost sa OKP je komulzivna potreba da stalno zapitkuju. Kod BDD – osobe zapitkivanjem pokušavaju da utvrde koliko je njihov defekt primećen, kao i da utvrde kako izgledaju. Ponekad su toliko uporni u svom zapitkivanju ili pokušavanju da ubede sagovornika da su neprivlačni, da to počinje da smeta osobama oko njih. Zbog socijalne anksioznosti, pitanja se često postavljaju na veoma suptilan način, pokušavajući da dobiju željenu informaciju ne privlačeći pažnju na sebe ili svoj defekt. Recimo, ako u blizini prođe osoba sa velikim nosem, postavljaju pitanje «Šta misliš o nosu onog čoveka?» ili «Da li ti je ona osoba privlačna?» ili « Da li bi te privukla osoba sa tako velikim nosem?». Proučavajući telo ili delove tela drugih osoba pokušavaju da utvrde koliko se razlikuju od njih.
Kompulzivno ponašanje se može uočiti i tokom procesa «sanacije» defekta. Jedna od ovih kompulzivnih radnji je čeprkanje po koži. Takvi pacijenti postaju preokupirani svakom bubuljicom i oštećenjem kože, verujući da se akne intenziviraju i postaju ozbiljan problem. Mogu se usresrediti na svaku pegu, mladež ili ožiljak kao dokaz svoje tvrdnje. S obzirom da često koriste igle i druga pomagala kod istiskivanja «bubuljica», zaista dođe do infekcije i pojave akni. Ponekad istiskivanje «bubuljica» može trajati i po 12 h. Dešava se ipak da, iako je ponašanje neobično, ostaje ne prepoznato kao BDD.
Pacijenti mogu razviti i ponašanje izbegavanja te da, recimo, izbegavaju da se pogledaju u ogledalo, izbegavaju odlaske na mesta koja su dobro osvetljena. Poneki se druže samo u večernjim časovima ili na poluosvetljenim žurkama.
Takođe, postoje tendencije da «kamufliraju» svoj zamišljeni defekt pomoću nanošenja šminke, posebnom odećom, posebnim oblikom frizure ili pozicijom tela i, da na taj način, onemoguće da defekt bude uočljiv za druge.
U jednoj od studija utvrđeno je da 82% ispitanika imalo proveravanje defekta u ogledalu, oko 38% izbegavanje ogledanja, 39% ima učestalo zapitkivanje i traženje potvrde, 26% učestalo dodirivanje tog dela tela, 83% pokušaje kamuflaže, 64% upoređivanje svog dela tela sa tuđim .
Još radikalnija strategija je pokušaj da se defekt otkloni hirurškom intervencijom. Oko 2% osoba koje su imale plastičnu operaciju otpada na osobe sa BDD. Od svih obolelih od BDD, oko 40 – 50% je pribeglo plastičnoj hirirgiji. Oko 15% je imalo multiple operacije. Nakon operacije, pacijenti mogu postati čak više preokupirani istim defektom.

Hirurška operacija

50% operisanih osoba obolelih od BDD nakon operacije postanu preokupirani drugim delom tela. Čak i ako hirurška intervencija razreši defekt, pacijenti obično ostanu i dalje «hendikepirani» zbog novonastalih žalbi. Smatra se, čak, da hirurška intervencije ne pomaže ovim osobama, ponekad im čak i pogoršava stanje. Dr John Koo upozorava da ponekad kada osoba izgubi fokus svojih opsesija postaje psihotična. («Surgery offers little help for patients with body dysmorphic disorder» Dr.Haroon Ashraf)

Oko 98% pacijenata obolelih od BDD pokazuju znatno oštećenje u socijalnom funkcionisanju kao posledica ovakvih simptoma. Ogroman broj se zatvara kući, a poneki i godinama ne izlaze. Oko 74% ispitanika pokazuju oštećenja i u akademskom i radnom funkcionisanju i u drugim važnim životnim oblastima. Kvalitet života je obično jako nizak.

Terapija

Nažalost, istraživanje BDD je sputano činjenicom da nemamo standardizovane mere za procenu, kao ni rešenje dijagnostičke dileme da li se radi o jedinstvenoj bolesti koja se može ispoljiti duž spektruma uvida u bolest ili se radi o dve nezavisne bolesti – jedna sa opsesivnim, patološkim sumnjama, i druga, koja je iz kruga sumanutih poremećaja. Ipak, kao i kod OKP, tretman se bazira na farmakoterapiji i bihevioralno-kognitivnoj psihoterapiji. Neki od rezultata dosada sprovedenih studija govore da veliki deo pacijenata sa deluzionim oblikom BDD pokazuje dominantno odgovor na antidepresive iz grupe selektivnih serotonergičkih re-uptake inhibitora (SSRI). Dobar odgovor na SSRI daje i druga grupa BDD pacijenata sa nedeluzionim oblikom, ali je kod njih utvrđen i dobar odgovor na MAOI (57%). Interesantno je da je grupa pacijenata sa deluzionim oblikom pokazala, suprotno očekivanju, veoma slab odgovor na neuroleptike (kao i druga grupa sa nedeluzionim oblikom BDD). SSRI dovode do redukcije opsesivnih misli o izgledu i olakšavaju pokušaje da se patološke misli otklone i razmišlja o nečem drugom. Često pacijenti izjavljuju da imaju utisak da bolje kontrolišu misli i um. Postaje im lakše da sprečavaju kompulzivno ponašanje, da budu među ljudima i imaju normalan socijalni život. Anksioznost, depresija i suicidalna razmišljanja se takođe povlače. Poboljšava se i body image i samouverenost. Ponekad je potrebno i preko 3 meseca da lekovi pokažu puno dejstvo i to uz visoke doze.
Istraživanje učinka antidepresivia na BDD je pokazalo da najbolji efekat imaju oni koji deluju na serotonergički neurotransmiterski sistem, dok su pacijenti koji su tretirani tricikličnim preparatima imali veoma slab odgovor. Najbolje rezultate je dao tretman anafranilom (clomipramin), Prozak-om tj. Flunirin-om (fluoxetin) i Luvoxom (fluvoxamin). U slučajevima slabog odgovora na SSRI, pokazalo se dobrim uključivanje parcijalnog serotonergičkog agoniste Buspiron-a što je dovelo do poboljšanja čak u 46% obolelih.
Kada govorimo o BKT uspešnom se pokazala metoda koja se primenjuje i u tretmanu OKP, a to je ekpozicija (izlaganje) i prevencija odgovora tj. kompulzivnog ponašanja - exposure and response prevention (E&RP). Pojedine studije govore čak o kliničkom poboljšanju u 82% slučajeva , a 77% je ostalo i tokom praćenja dobro. Podaci o drugim psihoterapijskim metodama su vrlo retki.

Diferencijalna dijagnoza

Prilikom diferencijalno dijagnostičkog razmatranja u obzir treba uzeti OKP, socijalnu fobiju, paranoidnu psihozu, početak procesa.
«...Najčešće se BDD pogrešno dijagnostikuje kao OKP. Oba oboljenja se karakterišu opsesijama i kompulzijama. Za razlikovanje ova dva stanja treba uzeti u obzir ideacioni kontekst, kao i kompleksnost i učestalost deluzionog verovanja. U ideacionom sadržaju BDD dominira doživljaj sebe kao ružnog i nevoljenog, dok sadržaj kod OKP uključuje strah od povrede sebe ili drugih, najčešće u relaciji sa seksualnim i agresivnim impulsima...» (IS THERE A DISTINCT OCD SPECTRUM by Eric Hollandr and Stephanie Benzaquen,»CNS spectrum», vol 1,No1, 1996)

Neki simptomi BDD se mogu videti i u depresiji, OKP, socijalnoj fobiji, agorafobiji, paničnom poremećaju i trihotilomaniji.

Klinički kurs

Klinički kurs BDD još uvek nije u potpunosti i sistematski proučen. Početak može biti nagao ili postepen. Može ostati nedijagnostikovan i neprepoznat godinama. Često se i zamenjuje sa drugim oboljenjima. Pojedini mogu da funkcionišu relativno dobro, dok drugi mogu biti potpuno onemogućeni da se iskažu zbog svojih simptoma. Veruje se da se preokupacije mogu promeniti tokom vremena, odnosno preći na drugi deo tela. BDD je najčešće hroničnog toka. Bez tretmana, poremećaj se generalno održava najmanje nekoliko godina, a ponekad i decenijama sa neprestanim simptomima koji se mogu čak pogoršati vremenom. Veoma je važno istaći da značajan broj obolelih ima suicidalna razmišljanja i pokušaje (21%). Mnoge studije ističu da ovaj poremećaj ima jak uticaj na kvalitet života obolelih. U studiji koja je obuhvatila 100 ispitanika, 76% nije bilo u braku, dok je 42% ispitanika bilo nezapošljeno.


Prevod teksta «BODY DYSMORPHIC DISORDER: RECOGNITION AND TREATMENT»Frederick I. Penzel, PhD, Western Suffolk Psychological Services, Medscape Mental Health 2(1), 1997.

Stres

Stres je fizička i psihička reakcija organizma na svaki potencijalno štetan faktor. Akutni stres brzo prolazi i ne ostavlja posledice. Opasno je kada stres postane hroničan i deluje na naše telo, a da mi to ne osećamo, sve dok naše zdravlje nije ozbiljno narušeno.

Posledice hroničnog stresa:

-bolesti srca i krvnih sudova; stres dovodi do povišenog nivoa LDL i triglicerida
-depresija, apatija, poremećen san
-moždani udar
-nepravilnosti u delovanju imunog sistema
-hipertenzija
-čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu
- bronhijalna astma
-neke kožne bolesti


Komponente “Stres Kontrole” u 11 koraka
Korak 1 Naučiti šta je stres

Vrlo je važno upoznati neprijatelja:

Uobičajene žalbe
- “Šta ako zakasnim?, Šta ako napravim budalu od sebe?, Šta ako vide da mi se ruke tresu, Šta ako ne poznajem nikoga” i tako dalje i dalje i ja to ne mogu da zaustavim”

Specifične žalbe za anksioznost
“ Dobro mi je sve dok ne pomislim da moram da mislim da treba da izađem napolje. Ukoliko samo uzmem svoj kaput I krenem,biće sve u redu, ali ukoliko imam jedan dan da čekam pre nego sto izađem, imaću los dan. Mnogo česce nego ne, smislicu neko izgovor da ne izađem”.

Idiosinkratske anksiozne primedbe
“ Video sam mrtvački kofer na TV pretodne večeri u krimi filmu I pomislim” To mogu biti ja unutra”.

Problemi udruženi sa stresom

1.To je kao pitanje sta je štarije kokoška ili jaje, ne znam da li sam počeo da pijem da bih smanjio svoj stres ili je moj stres nastao zbog toga što sam počeo da pijem. U svakom slučaju sada imam dva problema – stres I piće- a oni pothranjuju jedni druge.  Ne mogu da izađem u društvo bez nekoliko pića pre nego što izađem iz kuće. To mi pomaže da se opustim. Ali se ne zaustavljam na tome. Piće čini da je moj stres još gori, naročito sledećeg dana. Znam da ovo nije način suočavanja sa problemom ali je ne znam nijedan drugi”.
Korak 2 Opisati svoj stres


Upoznati neprijatelja (2)
Postoji 10 ključnih pitanja:

1. Kako bih opisao svoje probleme?

2. Kako bi drugi ljudi opisali moje probleme?
Da  li postoji razlika u mišljenju? Žasto je tako?

3. Koliko smo dugo svesni da to postoji?
Da li se drugi ljudi slažu?

4. Da li znate šta je pruzrokovalo vaše probleme?
Bračni problemi? Rođeni brinac? Mnoge promene u vasem životu?

5. Koliko dugo imate ove probleme?
Da li je njihov intenzitet uvek ostao isti? Da li se pojave pa nestanu?

6. Da li se ovi ili slični problemi javljaju u vašoj porodici?
Zašto mislite da je tako?

7. Šta ste ranije pokušali da ih se rešite?
Tablete? Hipnozu? Razgovor sa prijateljima? Relaksaciju?

8. Zbog čega ste sada zatražili pomoć?
Pritisak od strane porodice? Osećaj da ne mozete  da izdržite više stresa?

9. Da li uzimate sada neke tablete?
Koje? Da li vam pomažu?

10. Da li pokušavate sada sebi da pomognete?
Suočavanjem sa problemima? Fizičkom aktivnošću? Poboljšanjem svog socijalnog života?


Korak 3: “Gadjati” svoj stress

Upoznati neprijatelja (3)
Postoje 12 pitanja

1. Da li postoji neka tipicnost za vas stress?
Na pr. da li je gori ujutro, u toku vikenda ili na odmoru?

2. Sta ga cini tezim?
Na pr. guzva, samoca, alkohol

3. Sta ga smanjuje?
Na pr. biti sa porodicom, biti zauzet, razgovor sa prijateljima

4. Sta se desava sa vasim telom kad je pod stresom?
Na pr. lupanje srca, glavobolje, iscrpljenost.

5. Kakve misli, slike vam prolaze kroz glavu kada ste pod stresom?
Na pr. strah da cete napraviti budalu od sebe, strah da cete se onesvestiti

6.  Kako se ponasate kad ste pod stresom?
Na pr. izbegavate stvari, vicete na druge

7. Sta drugi ljudi primecuju na vama kad ste pod stresom?
(pitajte njih) Na pr. ne mozete da sedate mirno, izgledate bolesno, povuceno?

8. Koji aspekti vaseg zivota su najvise pod uticajem stresa?
Na pr. samopuzdanje na poslu, ne mozete da se opustite u kuci?

9. Koji aspekti vaseg zivota su najmanje poremeceni zbog stresa?
Na pr. igranje sa decom, posao

10. Sta vi mislite da ga odrzava?
Na pr. nezaposlenost, preterana ocekivanja, izbegavanje?

11. Mozete li da podelite probleme na one na koje mozete da uticete?
Na pr. izbegavanje Ili one na koje ne mozete Na pr. bolest, nezaposlenost

12. Sta moze da popravi vasu situaciju?
Na pr. Kako se mozete suociti sa problemima koji mozete da resite I kako mozete da se nosite sa problemima koje ne mozete izmeniti?


Korak 4. Pisanje dnevnika

Upoznavanje svog neprijatelja (4)

 
Korak 5. Odredite vase ciljeve

Upoznavanje neprijatelja (5)
Ovaj korak spaja sve informacije koje su prikupljene u koracima 1-4. Time sto ste upoznali neprijatelja mozete postaviti koji ciljevi su realisticni da postignete

 
Korak 6. “Ciscenje dvorista”

Time sto ste mnogo naucili o svom stresu I udruzenim problemima, iskoristite ove informacije da biste uklonili ili kontrolisali sledece:

Alkohol
Treba da se upoznate sa povezanoscu uzimanja alkohola I izazivanja stresa. Ukoliko ona postoji, treba smanjiti ili izbegavati alkohol, najkrace do perioda kada steknu bolju kontrolu nad svojom anksioznoscu. Ukoliko postoji alkoholna zacisnost , treba potraziri pomoc profesionalca.

Lekovi
O tome da li cete uzimati lekove treba porazgovarati sa lekarom. Danas lekovi iz grupe savremenih antidepresiva imaju najveci efekat na simptome stresa.

“Carobni lek”
“Stres kontrola” podrazumeva tezak rad da bi se postepeno resavali teski problemi. Nemojte misliti da brz, bezbolan tretman postoji. Oni metodi koji deluju brzo, mogu na kratke staze smanjiti stres.

Podrska
Morate prihvatiti odgovornost za vase postupke I njohove posledice bez potrebe da trazite odobravanje I podrsku od strane drugih. To moze otezati vase odnose sa porodicom I prijateljima.

Samo-kriticizam
Vazan faktor na pr. da primetite ponasanja koja su najcesce automatska

Izbegavanje
Jedan od najvaznijh faktora koji odrzavaju stress je izbegavanje “stresogenih” situacija. Ukazuje se na korisnost izbegavanja kao kratkotrajne strategije jer dovodi do trenutne redukcije anksioznosti. Ali na duze staze izbegavanje je glavni faktor odrzavanja stresa.

 
Korak 7: Brza kontrola

Iako treba ljude obeshrabriti u smislu kratkotrajinh strategija za redukciju anksioznosti kao sto je izbegavanja, ali moze biti korisno upoznavanje sa prostim tehnikama koje mogu kratkorocno da deluju I “zapuse rupe” dok se ne nauce kognitivno-bihejvioralne strategije koje ce delovati dugotrajnije I efikasnije.

Distrakcija (odvracanje paznje)
Jedna od najefikasijih kraktorocnih tehnika, odvracanje paznje moze lako da dovede do smanjvanja anksioznosti, pomeranjem paznje od misli koje provociraju anksioznost.

Fizicka aktivnost
Utvrdjena je pozitivna veza izmedju vezbanja I smanjenja anksioznosti bare kratkorocno gledano. Time sto cete se pridruziti  casu aerobika ili plivanja, mozete dobiti I veci socijalni kontakt koji se moze nastaviti I nakon vezbanja na pr. da odete nap ice zajedno posle treninga.

Razgovor
Mnogi pojedinici postidjeni zbog svog stanja, mozda nece reci ni najblizem prijatelju u vezi svojih problema. “Skinuti kamen sa srca” moze biti koristan poctak, I istovremeno predstavlja izmenu u strategiji u smislu suocavanja sa problemom. Pretpostavka je da nece samo osoba od poverenja reagovati manje negativno nego sto se mi plasimo vec ce takodje pokazati empatiju I podrsku. Ipak treba obratiti paznju da ta podrska ne ukljucuje previse uveravanja.

Ponovni trening disanja
Proste tehnike kontrolisanog disanja, kombinovani sa dijafragmatski disanjem, moze da bude korisna tehnika, za osecaj trenutne kontrole narocito kod osoba sa izrazenim automatskim simptomima.

 
Korak 8. Kontrola sopstvenog tela (somatske anksioznosti)

Kljucni koncept:

1. Telo moze snazno da reaguje na stress sa nizom simptoma

2. Simptome mozemo da podelimo na autonomne I motorne simptome

3. Simptomi se mogu menjati sa vremenom

4. Simptomi mogu da imitiraju one koji se javljaju kod ozbiljnih telesnih oboljenja

5. Kontrolisanjem simptoma moze umanjiti “zacarani krug” stresa

6. Progresivna relaksacija moze da postane glavno oruzje za redukciju stresa

 
     
Korak 9. Kontrola sopstvenih misli (kognitivne anksioznosti)

Kljucni koncept:

1.Kognicija (misli) pothranjuju anksioznost, a anksioznost sa svoje strane pothranjuje anksiozne misli

2. Verovatno  vi brinete o istim stvarima o kojima I drugi ljudi brinu ali na mnogo vise stresogenom nivou

3. Za razliku od drugih vi necete moci da zaustavite zabrinutost iako to zelite

4. Zbog povecane paznje, osoba stalno nalazi razloge kji podrzavaju njihove strahove

5. Anksioznost postavlja “zmigavce” na oci ovakvih osoba, zbog cega su one “slepe”  na alternativna objasnjenja svojih simptoma

6. “Kontrolisanje vasih misli” ima za cilj da iskljuci “zmigavce” da bi osoba videla kompletnu sliku.

7. Ovo nije lako I potrebno je vreme I trud
Korak 10. Kontrola vasih postupaka (bihejvioralne anksioznosti)

Kljucni koncept:

1. Ponasanje se nalazi pod uticajem anksioznosti, a onda ono pothranjuje anksioznost

2. Izbegavanje situacija deluje dobro kratkotrajno ali na duge staze samo dodaje probleme

3. Izlaganje stresogenim situacijama I aktivnosti pogorsava kratkotrajno stres ali redukuje stress na duge staze. Redukovanjem ponasanja kojima se trazi sigurnost takodje doprinosimo smanjenju stresa

4. Resavanje problema I druge strategije za redukciju stresa dovodi do povecanja osecanja kontrole nad sopstvenim postupcima

 
Korak 11. Kontrolisanje vasih problema sa spavanjem (nesanice)

Kljucni koncept:

1. Terapija

2. Higijena spavanja

3. Progresivna relaksacija

4. Kognitivna terapija

5. Kontrola stimulusa

 
Protiv stresa na prirodan način

Lekovi za umirenje sintetskog porekla koji se izdaju na recept su, pre svega, benzodiazepini.Ovi lekovi izazivaju toleranciju i zavisnost pri dužoj upotrebi.  Pored toga, imaju i dosta sporednih efekata, na primer, omamljivanje, pospanost, vrtoglavicu, manje česte su distonija, smetnje pri koncentraciji, anoreksija, smetnje u pamćenju, gubljenje koordinacije, grčeve, sedaciju... Kod starijih bolesnika, koji duže vreme koriste benzodiazepine, može da dođe do opadanja kognitivnih funkcija.

Lekovi za umirenje biljnog porekla razlikuju se od sintetičkih i ne izazivaju zavisnost i razvoj tolerancije. U principu se sastoje od prirodnih sredstava za umirenje, valerijane, matičnjaka, lavande, hmelja, nane i kamilice.

Mentalno zdravlje
        

   

Mentalni fitnes


1. Sta je zapravo Mental Fitness?

Mentalni fitness podrazumeva ucenje, trening i primenu novih obrazaca ponasanja i razmisljanja koji su vise u skladu sa nasim karakteron, mitivacijama, potrebama i vise u skladu sa realnoscu I sredinom koja nas okruzuje. Kao sto se mogu istrenirati telesni misici tako se mogu “razviti” I mentalni obrasci, a sve sa ciljem obogacivanja zivotnih aktivnosti, alternativa u ponasanju  i reakcijma  na stimuluse iz spoljasnje stimuluse ali I na one koje dolaze iz nas samih kao sto su instinkti I nagoni. Ukratko to su tehnike I treninzi sa ciljem da se prosier sopstveni vidici, stabilizuju nervi, ostare licni ideali I zelje na najuskladjenji nacin koji uvazava nase licne mogucnosti, ali I zahteve sredine I podsticaje koje imamo od nama bliskih ljudi. Takodje to podrazumeva I oslobadjanje nasih misli stega odnosno duboko ukorenjenih obrazaca, stilova razmisljanja koji nam vrlo cesto zadaju znacajne emocionalne poteskoce I dovode nas u stanje iracionalnih razmislajanja I generalizacija po principu razmislajnja sve ili nista odnosno “crno-belog” razmisljanja, a sve nas vise usmerava da prepoznajemo sta je ona fleksibilna, racionalno-emotivna siva zona prihvatanja I po potrebi savladjivanja teskih I  izazovnih novih zivotnih situacija

2. Savladajte strah od buducnosti

To pre svega podrazumeva preuzimanje stvari u svoje ruke ili ako hocete kontrolisanje sopstvene sudbine ali I sposobnost da zivimo sa neizvesnoscu koja je uvek prisutna u nasim zivotima. Ljudi cesto razmisljaju da emocinalne muke koje su izazvane strahom od nepoznatog nastaju zbog spoljnih pritisaka I da smo gotovo nemocni da kontrolisemo I izmenimo svoja osecanja. Ovo zapravo nije tacno. Cinjenica je da kada smo se uzbuduli ili uplasili zbog necega neprijatnog sto bi moglo da nam se desi u buducnosti funkcije naseg autonomnog nervnog sistema su jako pojacane I manifestuju se pojacenim znojenjem, ubrzanim radom srca ili potrebom da idemo u toilet tako da ih je nemoguce odmah dovesti pod kontrolu. Ali ako se utrosi malo vremena I energije I ako se prisilimo da obratimo paznju na nase internalizovane recenice odnosno nas unatrasnji govor (ili bukvalno one misli koja nam tada prolaze kroz glavu), otkricemo da ustvri bas to uzbudjuje nas nervni system I privremeno ga izbacuju iz kontrole. Ipak ovo uznemiranje moze biti vrlo kratkotrajno ukoliko se naucimo da pratimo sopstvena razmisljanja.Generalno najefikasniji protivnapad na svoje strahove I uznemirenosti oko buducnosti je da ispratimo ove smernice:

1.Pronadjite uverenja koja su u pozadini vasih briga I uznemirenja

2.  Ako je opasnost verovatna I ne mozete preduzeti nista da je sprecite procenite realno koliko koliko je izvesno d ace se ona stvano desiti I realno procenite kakve ce vas nevlje pogoditi njenim desavanjem.

3. Sluzite se verbalnim I aktivnim depropagiranjem  za prevazilazenjeodredjene uznemirenosti. Podjite od saznanja da ste vi sami stvorili uznemirenost svojim unutrasnjim tvrdnjama, pa im se suprotstavite I opovrgnite ih.. Takodje naterajte sebe da uradite ono sto se neizmerno plasite I uporno (odredjeno I energicno) radite protiv tog straha

4. Vecina uznemirenosti oko buducnosti je povezana sa strahom od javne bruke, ili tudjeg antagonizma, ili gubitka ljubavi. Uvek pretpostavite da neki preterani strah od neodobravanja lezi iza vasih naizgled objektivnih strahova, pa ga  neprestano I snazno opovrgavajte  I borite se protiv njega dokazujuci sebi da neodobravanje moze doneti stetu, a od “uzasa” jedino onaj koji ste sami definisali

Revizija proslih licnih iskustava

Svakako znacajnu ulogu u planiranju buducnosti zauzima nasa proslost koja ukljucuje I negativne dogadjaje kao sto su sankcije, bombardovanje, odlazak nasih ukucana u inostranstvo, nemastina. Vecina ljudi smatra kako neprijatni, duboko ukorenjeni desruktivni uticaji iz proslosti nemoguce promeniti, ni sada ni u buducnosti.

Cvrsto uverenje u ogromnu vaznost proslosti pokazuje se iracionalnim zbog nekoliko razloga:

1. Ako jos uvek dozvoljavate da dozivljaji iz proslosti uticu na vas, pravite logicnu gresku prekomerne generalizacije (uopstavanja). Ako nesto vazi u odredjenim okolnostima, tesko da ima jednaku vaznost u svim okolnostima. Ako vas je otac maltretirao I iskoriscavao u detinjstvu, to ne znaci da su svi muskarci takvi I da ih se treba cuvati.

2. Prepustajuci se prevelikom uticaju proslih dogadjaja, prestajete da trazite alternativna resenja za problem. Retko postoji samo jedno moguce resenje za prisutne teskoce. Ako zadrzite fleksibilnost razmisljanja, neprekidno cete tragati sve dok ne naidjete na ocigledno bolje resenje. Ali ako ostajete pri uverenju da proslost neumitno utice na vas I da tako mora biti, skloni ste da posegnete za ranijim, I obicno krajnjim neadekvatnim “resenjima”.

3. Mnoga, u odredjenom periodu odgovarajuca ponasanja postaju definitivno neodgovarajuca u nekom drugom periodu. Deca narocito smisljaju razne nacine za resavanja problema sa roditeljima-kao sto su cmizdrenje, durenje ili provable besa kada nesto zele. Ovakvo ponasanje kasnije postaje neefikasno jer odrasli, sem ako on one potice od dece, na njega ne reaguju. Preme tome, efikasne metode za resavanja problema u detinjstvu su krajnje neefikasne u odraslom dobu.

4. Ako zivite pod znacajnim uticajem proslosti, odrzavate, psihoanalitickim jezikom receno, transfer, sto znaci da osecanja koje ste, svojevremeno imali prema nekim figurama u proslosti neodgovarajuce prenosite na osobu s kojim danas dolizite u dodir. Tako se na svoju tetu, bunite protiv sefovih naloga danas, jer vas podsecaju naneprikosnovene roditeljske naredbe od pre dvadeset godina. Ovakav transferni odnos cesto postaje nerealan I jalov.

5. Ako se pokorno ponasate na odredjen nacin zato sto ste tako cinili u proslosti, propusticete mnoga nova iskustva koja bi se mogla pokazati kao prijatna. Prema tome ako se angazujete u sposrtskim aktivnostima prosto zato , jer ste kao tinejdzer uzivali u njima, mozda se nikad necete oprobati u umentnosti I otkriti da vam ona mozda pruza vise zadovoljstva od sporta. Ili ako odbijete da se isprobate na poslu knjigovodje zato sto ste jednom izgubili slicno radon mesto, mozda nikada necete postati dovoljno kompetentni da uzmete takav posao I uzivate u njemu.

6. Bespogovorno prihvatanje uticaja proslosti cini vas nerealnim, jer sadasnjost nije proslost I bitno se razlikuje od nje. Voziti predratni Ford danasnjim putevima bilo bi vrlo opasno, jer stari putevi I saobracajni uslovi vise ne postoje. Ponasati se prema supruzi koja definitivno nije vasa majka, isto kao prema majci, znaci stvarati probleme I teskoce.

3. Rasporedite pravilo svoje vreme – Time Management

Ovo je tipican sindrom naseg savremenog doba gde se osecamo kao da smo pod konstantni pritiskom nedostatka vremena. Zbog nedostatka vremena mnogi odnas mogu prestati sa uzivanjem u slobodnim aktivnostima I drustvenim aktivnostima u kojima su nekad uzivali. Cesto su te aktivnosti doprinosile njihovom licnom osecanju vrednosti I kontrole u odnosu na spolasnje okruzenje. Stoga odustajanje ili napustanje ovakvih aktivnosti  povecava njihovu uznemirenost I povredljivost. Ovo je praceno cestim anksioznim ruminacijama (cesti periodi razmisljanja koja nas uznemiravaju) I ono sto je najcesce problemi sa prefekcionizmom.

Principi Time Management su sledeci

1.Definisite svoje CILJEVE. Odlucite sta zelite da dobijete tokom radnog dana, a sta tokom vikenda I sl.

2. Napravite LISTU stvari koje morate da uradite I stvari koje biste zeleli da uradite, sa procenom koliko vam vremena treba za svaku aktivnost

3. Ukoliko zadaci I aktivnosti prevazilaze raspolozivo vreme, odredite PRIORITETE.
Sta mora biti uradjeno danas, sta moze da saceka I koliko? Da li nesto mogu prepustuti drugima? Ako mogu kome? Sta ce biti ako ne uradim X? Ako se nista nece desiti izbacite X.

4. Oredite red ili sled da biste izvrsile zadatak. Nadjite najbilji red koji vama odgovara. Na primer neki ljudi smatraju da je dan najprijatniji ukoliko zapocnu dan sa zadatkom koji moraju obaviti, a zatim nastave sa onim u kome uzivaju. U tom slucaju imaju nesto cemo se mogu radovati, pa tako ne razmisljaju po celi dan o onom neprijatnom

5. Pokusajte da uradite JEDAN PO JEDAN ZADATAK I da ZAVRSITE ono sto ste zapoceli. Ne skacite sa jednog zadatka na drugi ostavljati gomilu delimicno zavrsenih aktivnosti iza sebe.. U tom slucaju svaku zadatak traje duze jer gubite  vreme  stalnim pocinjanjem iznova istog zadatka, a nezavrseni zadaci vam se motaju po mislima, I mesaju se u vasu trenutnu aktivnost

6. Ne zurite odmah od jednog na drugi zadatak. Umesto toga PUZIRAJTE. Planirajte kratkotrajne predahe I vreme da se opustite, pauze za caj, pauzu za rucak, vreme za sebe.

7. REVIDIRAJTE prioritete I napredak sredisnjicom dana.

8. Vodite racuna o PROKASTRINACIJI (odlaganju zadataka). Da li nesto odlazete zbog toga sto ste sebi postavili viske standarde? Da li ste bili nerealisticni o tome sto mozete da uradite? Mozete li to da uradite sada I uklonite gas a puta?

9. Na kraju dana, PRISETITE SE  sta ste ostvarili, I POHVALITE SEBE zbog toga

4. Racionalna ishrana

Ovom prilikom necemo govoriti o genetskoj sklonosti za nastak gojaznosti I pravim psihijatrijskim poremecajima ishrane kao sto su anorexia I bulimia. Vise cemo reci o filozoskim promenama za kontrolu tezine, prakticnim savetima za gubitak telesne tezine povezanosti izmedju emocija I uzimanja hrane. Nasa emocionalna stanja kao I “dobre” I “lose” navike u ishrani poticu iz naseg razmisljanja o sebi, drugim ljudima I svetu ukome zivimo. Nasa iracionalna razmisljanja mogu se svesti u cetiri kategorije: 1. zahtevnost 2. zgrazavanje 3. niska tolerancija frustracije I 4. samoobezvredjivanje. Zahtevnost je absolutiskitcko rasudjivanje koji se odnosi na to kako mi, drugi I svet treba da bude drugaciji nego sto jeste:

“ Trebalo bi da sam vec izgubio na tezini”
“Moja porodica mora da podrzava moje pokusaje da smanjim tezinu”
“ Svet mi duguje postovanje I priznanje I to treba da mi pokaze bez obzira da li izgubim ili ne na tezini”
“ Moj zivot mora biti oslobodjen stresa, jer onda I samo onda mogu izgubiti na tezini”
“ Ne bih trebalo toliko da se mucim da kontrolisem svoju tezinu. Zivot ne sme biti tako nepravedan”.
Svi ovi zahtevi bi bili racionalni ukoliko predstavljaju nase preferencije, ukoliko prihvatimo cinjenicu da mnoge situacije nisu fer niti idealne, ali mi ipak prihvatimo odgovornost
Kada ocajavamo I zgrazavamo se  gubimo iz vida realnog znacenja situacije I preuvelicavamo to do te granice gde nista drugo nije vazno. Strasni I grozno uglavnom znaci da je nesto popuno lose ili vise nego lose, sto je naravno nemoguce.
“ Strasno je I odvratno je to sto imam visak kila. Ne mogu nikako uzivati u zivotu I nikad necu biti srecan osim kad budem mrsav
Niska tolerancija frustracije je uverenje da ne mozemo da izdrzimo neprijatnost ili frustraciju kao sto su fizicko vezbanje, glad ili nedostatal prijatnog osecaja izazvanog uzimanjenm hrane:
“Moj zivot je pun stresa I ja ne mogu reci ne hrani kad sam pod stresom. Ne smem da budemo osujecen u uzimanju hrane u ovakvim okolnostima”
“Isuvise je tesko da idem na vezbanja jer moram zbog toga da ustajem ranije. Isuvise je tesko”
“Ne mogu da odolim cokoladnom kolacu, moram ga pojesti kad je tako ukusan”.
Nacini za prevazuilazenje ovakvih stavova podrazumevaju racionalna uverenja kao sto su da prestanete da zahtevate da zivot mora da bude lak ili pravedan ili bilo kakav drugi kakav nije., pobedite nisku toleranciju frustracije, prekinite da ocajavate I prihvatite sebe kakvi jeste. Prakticni saveti podrazumevaju brojanje uneti kalorija, uravnotezenu ishranu. To podrazumeva uzimanje hrane san skim sadrzajem masti, uzimanje proteina oko 55g dnevno jer oni stvaraju osecaj sitosti, uzimanje kompleksnih ugljenih hidrata (hleb, pasta, pirinac, krompir) koji su pozeljniji od prostih ugljenih hidrata u vocu I slatkisima jer se ono sporije metabolizuju. Ako jedete secer na kraju obroka imacte manje “high” dozivljaja. Naravno u ishrani treba da budu zastupljena I vlakna koja se nalaze u vocu. Uzimanje vode je dobro I treba je obavezno uzeti pred obrok jed smanjuje osecaj gladi. Redukujte unos soli jer noa zadrzava vodu u organizmu. Koristite zamenu za so ili koristite zacine. Treba uzimati dovoljnu kolicinu vitamina I minerala kod suplemenata jer nam oni ulavnom nedostaju kada smo na dijetalnoj ishrani. Proporucljivo je uzimati vise manjih obroka u toku dana. Poznato je da je potrebno oko 20 minuta da se osecaj sitosti prenosu od zludca do mozga. Vezbanje mozemo podeliti na aerobni I anaerobno. Aerobne vezbe – trcanje, voznje bicikla, pplivanje I hodanje ukoliko se sprovode 4 putanedeljno po pola sata, ubrzava vas metabolizam I omogucava vam da jedete vise a da ne dobijete na tezini. Ne/aerobono vebanje kao sto su dizanje tegova imam mali uticaj na vas metabolizam ali povecava vasu misicnu masu, kako misici zamenjuju vase masne naslage I mozete bolje izgledati bez prakticno gubitka telesne tezine, Vezbanje je zdravo, produzuje zivot I dobro he za odrzavanje tezine na zeljenom nivou. Takodje je neophodno istaci da smo svi mi skloni trenutnoj gratifikaciji odnosno osecaju zadovoljstva ipak imamo I mozdane kapacitete sa kojima mozemo da povecamo dugorocna zadovoljstva na racun odlaganja kratkotrajnih. Tako na primer iako ste pod stresom mozete da se zavalite u fotelju I opustite, a ne posegnete odmah za hranom.

Ментално здравље

 

Poremećaj ponašanja dece

Poremećaj ponašanja pripada grupi poremećaja koji se javljaju u detinjstvu i mladosti. Manifestuje se narušavanjem prava drugih sa ciljem da se oni ponize ili povrede. Pored ovoga decu sa poremećajem ponašanja odlikuje nagao temperament, sklonost ka zajedljivim komentarima (zadirkivanje drugih), vulgarnost, okrivljivanje drugih za svoja nedela. Ponašanja koje dete ili adolescent ispoljava najčešće se kose sa pravnim normama i zakonom, što podrazumeva krađe, džeparenje, provale, nasilje prema stvarima ljudima i životinjama, vandalizam, trgovinu drogom, započinjanje tuča, nepažljivu i divljačku vožnju, opijanje, seksualni promiskuitet.

Ova deca najčešće nisu neomiljena u vršnjačkim grupama i često su odbacivana. Problemi u ostvarivanju prijateljskih odnosa i ne retko izolovanost zbog osećanja odbačenosti od strane zdravih vršnjaka stvara začarani krug i teškoće u društvenoj integraciji ovakve dece.

Različite oblike poremećenog ponašanja dete ili adolescent najčešće ispoljava u grupi sa dva ili tri druga i to uglavnom na uzrastu do desete godine, najčešći čineći provale, obijanje kola, sitne krađe po prodavnicama. Sa približavanjem punoletstva, dolazi do sve većeg osamostaljivanja u antisocijalnom ponašanja.

                 
Kako razumeti antisocijalno ponašanje?

Imajući u vidu Pavlovljeve pse i Skinerove golubove, zamislimo sledeći eksperiment. Životinji se ponudi hrana koja je najavljena zvukom. Uzimanje hrane se zatim kažnjava blagim strujnim udarima po šapama. Životinja bi operantnim uslovljavanjem naučila da uzimanje hrane ima veze sa bolom, koji bi je odvraćao od daljeg pokušaja hranjenja. One najrezistentnije bi, naravno, kada između dva suprotna motiva ponovo prevagne glad, pokušale ponovo, ali bi ubrzo spoznale i gorku istinu da zadovoljstvo u ovom slučaju ima skupu cenu. Neposredno zadovoljenje (nagrada) se onda ponovo odlože. One najplašljivije bi naučile bespomoćnost i svoje gladovanje platile životom, što su eksperimenti i pokazali. Dakle, većina životinja bi naučila da odlaže zadovoljstvo zbog negativnih konsekvenci koje ga prate. Postavlja se pitanje, da ukoliko životinje mogu da nauče reakcije pasivnog i aktivnog izbegavanja negativnih konsekvenci, kako to da jedan broj ljudi ne može i pored superiornog umnog aparata? Drugim rečima, otvoreno je pitanje šta to kod ljudi načini defekt u prepoznavanju signala koji nose poruke opasnosti i negativnih posledica, ali i defekt u sagledavanju budućih konsekvenci za svoje radnje, percepciju ugožavanja sebe, sopstvene vrste i drugih vrsta?

Neki teoretičari smatraju da je ”defekt za strah i osećanje krivice“ moćan objašnjavajući faktor zašto antisocijalne ličnosti nisu u stanju da se nauče civilizovanom ponašanju. Čak, idući linijom operantnog uslovljavanja, u odnosu na sposobnost odupiranja iskušenju, može se smelo napraviti podela ličnosti na neurotične, psihotične i psihopatske. U savremenoj sociologiji i psihologiji postoji dilema je da li je uzrok duboko usađen u činjenici da društvo ima urođenu potrebu za psihopatama i da je potreban izvestan broj osoba koje su neustrašive i koje će obavljati opasna, ali za čovečanstvo korisna zanimanja. To što su neki od njih kriminalci, seksualni manijaci, dužan je danak koji se mora platiti.

A da li se psihopatska ličnost rađa sa programiranim moćnim uticajem gena ili se kreira još moćnijim instrumentima okoline, od porođajne sale, pa preko porodice, škole i društva? To ostaje otovoreno pitanje. Neuropsihološke teorije naglašavaju da su u nastanku poremećaja ponašanja od presudnog značaja nerazvijenost ili oštećenje onih delova mozga ključnih u moralnom rezonovanju i predviđanju budućih konsekvenci svojih radnji, što je, pre svega funkcija prefrontalnog korteksa.

Poremećaj ponašanja je više od nemira

Smatra se da deca sa poremećajem ponašanja krše makar jedan od tri uobičajenih normi porodičnog i socijalnog konteksta:

·     Komunikativne norme (preterano plaču, neprekidno trče, ne druže se, ne sarađuju),

·     Norme razvojnih sposobnosti (disharmonično ili usporeno osvaja miljokaze psihomotornog i socijalnog razvoja),

·     Norme simetrije lica i tela (lepote).

Zbog odstupanja od uobičajenih normi, okolina reaguje na “čudno” dete, ”čudnim” ponašanjem, tako da ono, paradoksalno, jedino “čudno”može i da se ponaša. Npr. hiperaktivno dete stvara napetost kod roditelja koji reaguju na način koji kod deteta povećava napetost.

Deca sa problemima u ponašanju pokazuju više sklonosti ka individuaciji i češće se sukobljavaju sa roditeljima, nepoštuju roditeljske zabrane, prekomerno puše, upotrebljavaju droge, kockaju se, što predstavlaju rizike po zdravlje samog pojedinca i njegove porodice.

           
Deca ne rade uvek ono što roditelji žele

Kada se dete loše ponaša, roditelji trebaju da znaju kako da reaguju. Svakom detetu su potrebna pravila koja pomažu da dete nauči prikladno ponašanje. Kako roditelji da nauče decu pravilima i šta roditelji treba da urade kada su ta pravila prekršena?

Za početak, roditelji bi trebali znati koje osnovne psihološke potrebe deteta, trebaju biti zadovoljene. To su:

      ”Biti dobrodošao” - biti prihvaćen i voljen. Ko nije u svojoj kući dobrodošao, neće imati osećaj da je igde dobrodošao.
   
      ”Biti jednak sa drugima kao ljudsko biće” - biti priznat i pohvaljen.
   
      ”Biti nezavistan od drugih” - čak i dete treba da sme da odluči. Za samostalnost treba oslonac, a ne kontrola.
   
      ”Biti siguran u druge”. Sigurnost u druge ljude omogućava pregovaranje o promeni pravila bez njihovog kršenja. 

Tek kada ovo imaju na umu i uspešno to primenjuju, roditelji mogu međusobno razgovarati koja pravila žele u ponašanju deteta, u skladu sa detetovim uzrastom i kako dete njima naučiti.

Disciplinu je važno sagledati kao sredstvo učenja a ne kažnjavanja. Naučiti decu da se pridržavaju pravila čini ih sigurnijim i pomaže im da nauče razliku između dobrog i lošeg, omogućava im razvijanje sposobnosti prilagođavanja, pregovaranja i pravljenja kompromisa. Time se podstiče osamostaljivanje, razvoj samopoštovanja, tolerancije, osećaju pravde i sposobnost praštanja.

Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični terapeut

Asertivne tehnike

Termini "asertivnost" i "asertivno ponašanje" postaju na našim prostorima deo svakodnevnog jezika. Reči su anglosaksonskog porekla (eng. assertive i assertive behaviour) u značenjima pouzdanog, odgovornog i samopotvrdnog ponašanja ličnosti kada su ugrožena njena legalna prava.
Asertivnost je sposobnost da se iskreno izraze mišljenje, osećanja, stavovi i prava, bez anksioznosti, na način koji neće ugroziti tuđa prava

Asertivno ponašanje se nalazi na pola puta između agresivnog ponašanja i bežanja iz specifične si­tuacije. Međutim, nije lako biti asertivan. Čovek najmanju dozu asertivnog ponašanja iskazuje baš u situacijama kada je takvo ponašanje neophodno. Paradoksalno! Mnogi smatraju da je lakše biti asertivan u nekim siutacijiama, nego u drugim. Ovo ima smisla... Puno je lakše biti staložen u prisustvu stranaca, nego u prisustvu nekoga koga volimo i ko se može naljutiti ako iskreno ispoljimo osećanja. Ali, što nam je važniji odnos sa nekom osobom - toliko je bitnije biti asertivan! Asertivno ponašanje doprinosi da se poveća poštovanje drugih prema nama... Drugi nas opažaju kao osobe koje poštuju sebe, koje su vredne pažnje, koje su privlačnije.

Odakle potiče neasertivno po­našanje?

Mnogi od nas smatraju da je potrebno uvek zadovoljiti i/ili popustati drugima, da nije lepo razmišljati o svojim potrebama iznad potreba drugih, ili da ne treba 'talasati' - da ako neko kaže ili uradi nešto što se nama ne sviđa, treba samo prećutati i držati se podalje od te osobe u budućnosti.

Ako imate problema da kažete "ne" čak i kada zaista treba da kažete "ne", ako osećate da ljudi 'gaze preko vas', ako imate problema da držite svoj bes pod kontrolom,... od velike pomoći će biti ako naučite ne­što o asertivnoj komunikaciji. U tom slučaju, asertivne tehnike (J. Zdrav­kovic, 2004) vam mogu znatno olakšati život.

Tehnika otvaranja (eng. self disclosure)

Ako su sagovornici dve bliske i ravnopravne osobe, koristeći tehniku otvaranja oni slobodno, bez straha od posledica, izražavaju kako pozitivna tako i negativna oseća­nja u odnosu na doživljavanje neke problematične situacije. Na taj način osoba uči da slobodno govori o sopstvenim željama, strahovima, slabostima, vrlinama, maštanjima i prižeIjkivanjima, bez straha da će je sagovornik loše proceniti. Izrazi koje koristimo pri upotrebi ove tehnike su: "Čini me nervoznim/om)", "Povređuje me", "Ne dopada mi se", "Uznemirava me", "Plaši me"...

Da bi primena tehnike bila efikasnija, korisno je posužiti se sledećom dijaloškom shemom;

1.0tvaranje("0sećam se...")

2.   Razlozi koji objašnjavaju ta­kvo osećanje

3.   Tačno izražavanje sopstvenih htenja i želja u odnosu na sagovornika i problematičnu situaciju

4.   Smisaoni, realističan i ostvarIjiv predlog za razrešenje situacije.

5.  Zahtev sagovorniku da se iskreno izjasni o predlogu.

Muž: Jesi li spremna? Krećemo.

Žena: Još nisam.

 Više o tehnikama asertivnog ponašanja možete pročitati u knjizi Jezdimira Zdravkovića "Veštine vladanja sobom" Zograf, Niš 2004.

Muž: Požuri onda! Neću da te čekam. Idem da upalim kola...

Žena; Čini me nervoznom kada me tako požuruješ.

Muž: A koliko se tek ja unervozim čekajuci te, ovako 'spreman za pokret'...

Žena: Da, ali... volela bih da poštujes vreme dogovoreno za izlazak, kao što smo se dogovorili. Ova tehnika je pogodna za razrešavanje sukoba između supružnika, ljubavnih partnera i prijatelja.
Tehnika zamagljivanja (eng. fogging)

Osoba uči da prihvati deo istine u manipulativnoj kritici upućenoj na njen račun, ali da u pogledu procene situacije ostane sopstveni sudija.

Rečenica u okviru tehnike zamagljivanjem se sastoji iz dva dela. Prvi deo rečenice je 'diplomatskog karaktera' jer se sagovorniku priznaje pravo da ima pravo na sopstvenu istinu. U drugom delu rečeničnog dijaloga, međutim, osoba realno brani svoje legalno pravo.

Majka: Suknja ti je užasno kratka, zar ne misliš da bi trebalo da nosiš duže suknje? One su sada u modi.

Ćerka: U pravu si. Duže suknje su u modi. Ali se uz ovu bluzu najviše slaže baš ova suknja.
Tehnika vracanja lopte (eng. negative inquiry)

Primenom tehnike vraćanja lop­te osoba se uči da se uspešno nosi sa manipulativnom kritikom.

Umesto automatizovanih reakcija (kontranapad ili bekstvo), koje se javljaju u najvećem broju slučajeva, osoba treba da upitnim rečenicama prinudi kritičara da jasno i precizno otkrije sta je zapravo pravi predmet njegove kritike. Suočavanjem argumenata sa kritičarem, osoba, s jedne strane, ublažava svoj iracionalni strah od kritike i, s druge strane, prekida kritičke primedbe druge stra­ne u sukobu, jer je ova prinuđena da se konkretno izjasni u čemu se kritika sastoji.

Radnik: Plata za prethodni mesec mi je smanjena, da li mogu da dobijem objašnjenje?

Šef: Nisi dobro obavio svoj posao.

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kažete konkretnije o propustima

Šef: Uf, pa odakle da počnem...

Radnik: Evo čekam....

Šef: Bilo je tu puno stvari...

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kazete nešto konkretnije?

Tehnika tajm auta (eng. time out)

Ova tehnika je pogodna u rukovanju problemima koji se često javljaju između roditelja i male dece. Analogno sa tajm autom u košarci, osoba u nekom dijaloškom suko­bu privremeno "prekida igru", bez upuštanja u raspravu. Princip "nema igre" odnosi se samo na dijalog u kome se otkriva da sagovornik ispoIjava nerealne zahteve. Inače, "ima igre" u svim drugim situacijama u kojima dijalog teče normalno.

Dete: Idem napolje da se igram.

Majka: Ne slažem se sa tom idejom da izađes jer si prehlađen.

Dete: Ali, hoću napolje, mamice...

Majka: Ne dolazi u obzir.

Dete: A Marko i Nikola su napoIju... i igraju se...

Majka: Izaći ćeš kada ti bude boIje.

Dete: Hoću sada! Samo malo...

Majka: Rekla sam ne.

Dete: Hoću da se igram ispred zgrade! Hoću napolje ... (ponavija kroz plač)

Majka: (nastavlja da kuva ručak, bez upuštanja u dalju raspravu)

Tehnika priznavanja greške (eng. negative assertion)

Kod tehnike priznavanja greške osoba se suočava sa strahom od odbacivanja i nesavršenosti. Priznavanje greške u ravnopravnim i emoci­onalnim odnosima može biti znak zrelosti ličnosti, ali ishitreno prihvatanje krivice u nekim profesionalnim relacijama nije mudra odluka. Postoje situacije u kojima neko treći treba da donese odluku o krivici.

Žena: Jesi li ti normalan? Gde si do sada? Skroz sam se prepala. Tre­balo je da dođes kući pre pet sati.

Muž: Žao mi je što si se uplašila. Trebalo je da ti javim da sam otišao sa kolegama na ručak. I još smo se toliko zapričali da sam potpuno zaboravio na vreme. Trudiću se da se tako nešto ne ponovi.
Tehnika kompromisa (eng. workable compromise)

U slučajevima kada se stavovi osoba u dijalogu razlikuju, konfliktnu situaciju, kako u emocionalnim, tako i u poluprofesionalnim i profesionalnim odnosima, moguće je, ponekad, rešiti jedino kompromisom.

Službenik: Neka pozadina bude plava.

Službenik2: Ma, ne... ja bih radije crvenu.

Službenik: Kakva crvena! Biće grozno... ipak je plava pravi izbor.

Službenik2: Efektnije će biti da stavimo crvenu. Plava je totalni promašaj.

Službenik: A da mi izaberemo neku 'treću' boju?

Službenik2: Pa,... hajde. 'Zlatna sredina'...

Nevolja nastaje u onim situacija­ma kada kompromis iz objektivnih razloga nije moguće postići ili kada je kompromisno rešenje štetno po osobu. Postoje, dakle, stvari oko kojih nije moguće praviti kompromis.

Tehnika pokvarene ploče (eng. broken record)

U odbrani svojih prava osoba treba uporno, dosledno, bez objašnjenja i produbljivanja problema da zahteva da joj druga osoba omogući ostvarenje tog prava.

Službenica: Ne, ne mogu ići na ručak sa Vama.

Kolega: O... Molim Vas, pođite samnom na ručak, neće trajati dugo...

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze.

Kolega: O... Molim Vas, hajdete, ja Vas vodim...

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze...

Uporan, dosledan i monoton zahtev sagovornika dovodi do ludila. Zato se preporučuje uzdržavanje od upotrebe ove tehnike u emocionalno ravnopravnim odnosima. Njena primena može kod partnera ili partnerke izazvati bes i mučninu.

Korišćenje tehnike pokvarene ploče nije preporučljivo i u slučajevima kada na "pokvarenu ploču" osobe koja brani neko svoje pravo sagovornik reaguje emitovanjem sopstvene "pokvarene ploče".

Tehnika ponovljenog asertivnog odgovora (eng. repeated assertion)

Tehnikom ponavljanja asertiv­nog odgovora osoba teži da uvaži činjenice koje ističe sagovornik, ali uporno brani sopstveno pravo. Prilikom korišćenja ove tehnike dopušta se osobi da, ako je to potrebno, u kratkim crtama opiše svoju poziciju u vezi sa osnovnim problemom.

Tehnika se bez posledica može primenjivati u sukobu ravnopravnih, emocionalno vezanih osoba. Osobu koja je primenjuje u cilju odbrane ugroženih prava sagovornik ne mora doživljavati kao agresivnu, nametljivu i dosadnu.

Devojka: Dragi, hajdemo večeras u bioskop.

Mladić: Žao mi je, rado bih išao, ali ne mogu. Dogovorio sam se sa Mirkom da gledamo večeras fudbal.

Devojka: Pih... Nema dosadnije stvari na svetu. Tebi je fudbal važniji od mene?

Mladić: Znaš da si mi važnija i da te volim, ali, isto tako, znaš da uživam u fudbalu.

Devojka: Dobro, i šta ako propustiš jednu utakmicu? Sve su iste... oni fudbaleri samo jure za loptom. A meni se tako izlazi... i ide mi se u bi­oskop.

Mladić: Potpuno razumem da ti ne volis fudbal, ali ja ne mogu da otkažem dogovor s Mirkom.

Tehnika paradoksalnog odgovora (eng. paradoxical statements)

Neki autori oprezno preporučuju da osoba na agresivne primedbe, zluradosti i opaske sagovornika, koristi paradoksalni odgovor u želji da se nekorektnost u komunikaciji vrati agresoru poput bumeranga. Međutim, reakcije tog tipa na agresiju sagovornika, na tankoj su granici između asertivnog i agresivnog ponašanja. Korišćenje ove tehnike zahteva od osobe koja je izložena verbalnoj agresiji suptilnost u jezičkom izražavanju i fino prepoznavanje nijansi u komunikaciji.

Momak: Jesi li mogla da obučeš kraću suknju.

Devojka: Nisam, na pranju je.

Kao što smo videli u primerima, izbor tehnike diktira situacija, a u zavisnosti od prirode odnosa osoba koje komuniciraju i prirode problema. Jako je bitno da, pored verbalnog, obratimo pažnju i na neverbalno ponašanje. Suočite se sa sagovornikom 'lice u lice'; stojite ili sedite uspravno, zadržite otvoren i opušten stav; budite ljubazni, ali sa ozbiljnim izrazom lica; vaš glas tre­ba da je smiren i blag, nikako plačIjiv ili oštar. I na tom polju treba biti asertivan.

Udruženo korišćenje tehnika asertivnog ponašanja, njihovo kombinovanje daje boiji rezultat nego korišćenje samo jedne od tehnika, izolovano od ostalih.

Treba da komuniciramo, i to asertivno - izraziti svoje ideje, želje, potrebe. Ne treba čekati da drugi pročitaju naše misli. To se neće desiti.

Kada asertivnost postane navika, pitaćete se kako ste ikada mogli živeti bez toga.

 

Lidija Ristić, psiholog
Стетоскоп

Strah od smrti i ludila – nedovoljno lečeni poremećaji

Iako živimo u eri neuronauke, u kojoj pomoću specijalnih aparata za skeniranje dolazimo do značajnih podataka o radu i strukturi ljudskog mozga, kod nas je psihička bolest još uvek tabu tema i nešto što znači sram i obeleženost. Posledica takvog stava je, naravno, pogubna za sve one koji imaju psihičke tegobe, obzirom da se kasno ili uopšte ne jave lekaru psihijatru, te njihova bolest progredira, odnosno, komplikuje se i usložnjava. Najčešći mit je da ako postoji bilo kakva psihička tegoba, to automatski znači ludilo. To je isto toliko velika zabluda, kao kad bi za svakog ko kine ili se nakašlje, za svakog ko ima prehladu, bronhitis, pa čak i zapaljenje pluća tvrdili da boluje od tumora pluća.

 

    * Psihička tegoba=ludilo, mit ili istina?
    * Strah od smrti
    * Strah od ludila
    * Lečenje

Na sreću, navedeni mit, odnosno predrasuda, je daleko od istine. Najveći broj psihijatrijskih pacijenata ima tegobe koje su takve da predstavljaju njegovu unutrašnju patnju i nisu praćeni ponašanjem koje nije pod kontrolom. Oni znaju da se radi o psihičkim tegobama, dok osobe koje boluju od veoma ozbiljnih psihičkih oboljenja, iako su se promenile i imaju čudna doživljavanja, smatraju da su potpuno zdrave i da im ne treba lečenje. Prevedeno, ako se plašite ludila, najverovatnije niste ludi, već procenjujete da se nešto sa vama dešava i strahujete za sopstveno zdravlje. Tada se obično radi o bolesnom strahu koji, ako je toliko izražen da utiče na kvalitet života, patnju i smanjenje funkcionalnosti, treba da se leči. Najčešći strahovi od smrti su povezani sa nekom trenutnom katastrofom. Recimo, ako osetimo da nam srce preskače ili ubrzano lupa - može se javiti strah od infarkta, ili ako nam se zavrti u glavi i osetimo nestabilnost - strah od pada i gubitka svesti. Čest je i strah od gubitka kontrole  i ludila ako nam se tokom paničnog ataka javi i tz. depersonalizacija-derealizacija gde nam okolina ili mi sami, izgleda čudno, nekako drugačije i izmenjeno. To je samo jedna od tegoba koje se javljaju tokom jake emocije, ali osobe koje nemaju podatak da se radi samo o neprijatnom simptomu a ne predznaku teške mentalne bolesti, doživljavaju ovakve epizode kao najstrašnije iskustvo koje su imali u životu. Na sreću, sve ovo prolazi nakon uspešnog psihijatrijskog tretmana.

      Strahovi od smrti mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu - poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumljaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja.

      I strahovi od ludila se ne javljaju samo kod paničnog poremećaja, već se mogu videti i kod tz. depersonalizacionog poremećaja, gde u kliničkoj slici dominira osećaj nerealnosti. Recimo, osoba ima utisak kao da joj je telo vazdušasto, kao da su joj ruke lake kao pero, da svet gleda kao kroz staklo, da je kao u nekom filmu i posmatrač svega što se oko nje dešava a ne neposredni učesnik i sl. Ono što je suština je da sve ove i još veliki broj drugih veoma neprijatnih doživljaja, osoba opisuje sa „kao da" jer ih je veoma teško moguće opisati obzirom da su neobični i čudni, a sve vreme shvata da je to posledica psihičkog problema a ne realnost. Zbog ovako neobičnih iskustva retko se odluče da se jave lekaru, ili kad dodju, ne daju potatke o tome već o posledičnim tegobama - recimo o strahu, poremećaju sna, napetosti i sl. Ovaj poremećaj spada u grupu neurotičnih poremećaja.


 Iako su sve napred navedene tegobe za osobu koja ih ima veoma neprijatne, one se leče

Uspeh veći kada bolest kraće traje, odnosno ako se ranije jave lekaru. Zbog predrasuda i odbijanja da se na vreme jave lekaru - psihijatru, mnoge bolesti prelaze u hronična stanja, kada je ponekad potreban tretman i do kraja života. Da je na vreme započet tretman, te osobe bi nastavile dalje da žive bez tegoba ili, eventualno, sa blagim tegobama koje ih ne remete.

      Čak i kad se radi o teškim psihijatrijskim poremećajima, kada se na vreme počne lečenje propadanje ličnosti je znatno manje i očuvanost funkcionalnosti duža. I kod najtežih psihijatrijskih oboljenja adekvatna terapija sprečava bolnička lečenja, pojavu neadekvatnog ponašanja usled napredovanja bolesti i česta pogoršanja. Najnovija istraživanja govore čak i o mogućem zaustavljanju ili usporavanju procesa kod psihoza ako se skrati vreme od pojave prvih simptoma i početka tretmana.

Ass.dr Olivera Žikić, psihijatar