Народне пјесме

Али од свије' њи'није' обичаја, од којије' сам мали дио поменуо, а вишин не поменуо, што и' најстрожије у запт њи'нога закона држи и шњима управја и учи да се лијепоме ближе а ружноме даље, - то су њи'не народње пјесме, које и' крунишу смрт и живот. Који заслужи да га народње пјесме осрамоте, тан међу њима нема бијелога дана, он ни његов траг но се мрската и на онога који би се оженио од њега или друто пријатељство шњим има. А који заслужи да се опјева у јуначке пјесме, као пријед речени, о којијема се опјева на скупштине и без скупштина, а пастирче у гору о њима пјева, такве они поштују и, управо, светкују, и траже да се од таквога крви жене, па да ће, и преко девете одиве, штоно веле, бит'. Тако, и цијело племе од таквога добије неку важност, те се дичи мушко и женско, да је свако пријатељство и побратимство милије шњеговијем племеном имат' но с другијема племенима, па и ако друго племе није горе било до његова времена и мејдана, којега је добо и пјесме заслужио. С једном ријечи, у њи' је васкрсење или помрачење у народње пјесме, јер се друга штета части би могла поправит' да се не болује од ње вазда, но се може ружно претећ' и лијепијем опрат'. А пјесме, пошто ојду по народу, оне се не претекоше, ни опраше, но остаде зубја помрчине на њега и његов фис, то јест траг.

Под овијем бичем строгости је стегнута част арбанашка, која га брани од укора да му не остане и на одиву од одиве, да му и разминују просци, јер они млого цијене да се од доброга фиса-соја жене. Млоги ће просац, кад проси ђевојку, ако би му река ђевојачки отац али брат: „Наша ђевојка није добра за твога сина или брата или твоју кућу, па сам ти ју радији не дат' но се послије преображат' од пријатеља", оваквоме прво рећ': „Има ли очи? Ако је твоја, а има очи, не тражим јој друго. И саката ако је; радији сам твоју кљасту, но другу златоруку".

Арбанас говори: „Узми жену од фиса-соја; нећеш се кајат', каква је гој, кад је од фиса, кад ти пријатељ у кућу дође, рећи ће добру ријеч, али да ће ти родит' добро дијете! По њински се ова ријеч говори: ја фјал-ја дјал! (Нашки: ал' ријеч, ал сина!) Они лакоме добријема или лијепијема женама ка итко, али пријатељу још више, и млоги ће бољу рад' пријатеља заминут' а грђу узет' . Међу њима има јунака женскије' ка у старије' Грка и Римјана које спомена заслужују, од којије' ћу поменут' на своје мјесто, ако ћу и мало; али ћу сад мало о мушкијема, па ћу о женскијема.

У доба везира скадарскога Бушатлије, кад се цару турском био одметнуо и Скандерија исцијепала се нетко на везирову, а нетко на царову страну (која паде), - и посјече везир главаре свије' племена арбанашкије' који су с царом против њега били. Пошто су од свије' племена посјечени колико је везир ктио, посла је и за шаљске главаре да му на Скадар дођу. Они су морали доћ', ка што су од друтије' племена главари дошли и погинули, јер који не би дошли, зато би све племе погинуло, а главарска погибија могла је племенску погибију замијенит'. Стога се главарима сматрала неха част, који јуначкије смије за народ погинут', говорећи: „Да смо добили, мене би старешинство допало, па нека је и старешинство изгуба моје, пошто не може бит' да се не гине, ми али народ". И шаљски главари не бише задовољни да и' зафали и благодари народ, ка другијема, но затражише и нађоше више. И кад дођоше ис - Шаље на једну ливаду близу Скадра, ту сједоше да почину и да се разговоре потолњи пут својега живота, пред сама врата своје смрти, па још које смрти? оне која је за њи' срамотна, јер 'оте Турци, који стражу на врата скадарскога града чувају, да и' на улазак узму оруже и да и' повежу, па онадар пред везиром да и' џелат сијече. А знајући Арбанас који жив пушти оруже да му се узме, како се у народ о њему мисли и пјева, они су ово изнемоглијем гласом говорили, а не да могу тобош што изјест' али попит' чим да се покријепе, од пута и од crpa'a уморени. Колико су ту сјеђели и сами себе мислима морили, разгађући о својој смрти и срамоти говорећи: „И један Шаљанин да се пушти Турцима да га вежу и свезана сијеку, цијело се племе Шаљско би од тога преобразило; а не да погинемо тако срамотно осамнајест Шаљана, који имамо пушке и ножеве, а кулете пуне фишека!" У ови говор осјетише у сами себе неку крепост, с новијем животом и снагом паде шњи' она помрчина која и' душу притискиваше: почеше један другога гледат' новијем погледом. Нећу ту њи'ну промјену опишиват', ка што би ју описа они писменин који умије опишиват' о таквијема, а ја тек мало да кажем, а не сву њи'ну крепост и промјену, која и' је једна иза друге дошла у они трен страшнога за њи' суда, како су и' се лица овеселила и како су запјевали и један другога љубили. То и друго такво, што се о њима прича и пјева, све ћу ја прескочит, само ћу казат' оволико: они се наједоше и напише, теке у друге мисли запливаше да знају на што су. Пошто се трпеза, то јест оно на трпези свршило, онадар понаредише оруже, пушке новијем прашником потпрашише а ножеве приострише. Већ су ни казали да и' је било осамнас Шаљана. Међу њима био је један мла дић од шеснаст година. Он је био јединац у мајке, па, како му је отац главар у племе био и умро, заступа је мјесто главарско свога оца, и овођен га мајка послала, да јој син зглаварима погине, тек очино мјесто да одржи и да се част не понизи. Говори се да су га главари молили да се врне и да не гине, а он да није ктио. Али то се не зна управ, је ли било, теке се зна да су Шаљани дали један другоме поштену ријеч да нете дат' Турцима оруже, да и' беж њега, ка друге сијеку. С тијем су дошли на врата од града, ђе и' је стража турска, по обичају, искала оруже.

Они су одговорили: „Шаља даје главу ђе оруже!" Побише оно што нађоше на стражу, па уљегоше у град. Убише и посјекоше по граду кога уфатише, па онда јурисаше на сарај везиров, и до њега без млого муке све Турке убише и посјекоше, јер нађоше Турке неготове за бој, те се не каже да је и један Шаљанин погинуо бијући Турке по граду до везирова конака, но су сви у везирову кућу уљегли да траже везира, који је утека кроз једна врата, а два сина које му нађе они млади, пријед поменути Шаљанин, закла му и' оба, стога се припозни те не уљеже здружином у везирову кућу, коју му дружина затворише за собом. Не знаше да је он оста изван, а њима је 'итање било да се затворе, јер су Турци скупјени кидисали на врата и са свије' страна од кутсе могло, но и' Шаљани из затвора побише у оне гомиле ко лико су и' пушке могле пробијат'. А то је ласно вјероват', како је понижење било турскоме зору дивје Шаљане у везирову кућу гледат'! Стога онако погибоше скадарски јунаци, грабећи се који ће пријед искочит' на везирову кућу и ослободит' ју од Шаљана. Али се брзо сломи зор скадарскије' Турака, спотакоше се на Шаљане који учињеше чудо од Турака, које се само каже с тијем што узмакоше Турци, кад виђеше која и' погибија нађе. Зидећи да не могу Шаљанима друкче главе дој, заждише везирове куће врх Шаљана, који нијесу већ имали да Турака бију, но и' се скрише ђе и' не могу виђет' до гомиле мртвије' и рањеније', које су пријед убили око куће мртви ђе леже, а који је рањен, он се бори мукама, који се преврћат' може. Ово ис-куће која вр' њи гoри Шаљани су гледали и с тијем се задовољавали; пјевали и кликовали по имену скадарске бегове и друге турске оџаковиће, корећи и говорећи ји' да те и' њи'не буле корит' и презират', кад се тако кукавички од шаљске пушке крију, да не смију мртвога ни рањенога брата прифатит' који се око везирове наложене огњем куће ваљају у крв. Ово су Шаљани залуду Турке корили и јуначили на јуриш, дако и' више убију, али Турци су вас пријекор трпјели, а јуриша су се наситили да га не понавјају више, но се крију и чекају да и' огањ одоли. Али није млого трајало, док су шаљски гласови дозвали Турака, да и' не стоје пушке бес посла, јер Турци који буљуцима наново долазе, видећи своју срамоту ђе сарај везиров гори, којега није султанова сила могла запалит' ни оборит', а гле, што учињеше голови шаљски, ђе оборише сарај који је надио себе име да се зове сарај царски, а не везирски. Зато су Турци, који су наново долазили на регементе, нове јурише чињели, јер је то млого трајало, док цио сарај огањ обузме и док пане. Зато су Турци имали времена за нове јурише, дако би се част поправила да они шаљске главе уграбе, пријед но и' огањ савлада. Ово је дало Шаљанима прилику да и' не стоји оруже без рада; но и' се чињело, кад ји' нови јуриши долазе, као да и' вијек продужају, јер Турци, понавјајући нове јурише, понавјали су своју погибију и Шаљанима задовољство, које је њима још то једина утје'а била, те је сваки мога турску погибију гледат', док му је плам очи затворио.

Везир је звао Шаљане по имену Дре'а Петрова, и Дрекала Томина, и Ђона, и друге; говорио и': „излас те из огња, да ви је Божа вјера Шаљани су из огња одговарали како не траже у њега вјере. И све што су му зборили, били се и пјевали, бегове и оџаковиће скадарске како су звали и корили, како пуштише куће везирове да и' горе, у које су кћели да га зацаре - све су и' ово и друго избројиле пјесме арбанашке: како су се били, што су говорили везиру и везир њима, како и које су пјесме у огањ пјевали за Дед-Шабана, и Реџ-Мехмеда, и друге јунаке. Они су пјевали, а народ њи', ка што реко', све и' опјева, како шаљскијеma јунацима народ чује глас проз огањ у који гори коса на главу, а јатаган витла проз огањ, до потлашњега издисаја. У такве прилике био је обичај да не горе љуђи у огањ, но су искакали из огња да и' сијеку, али су то Шаљани сматрали, и везиру напријед казали, да ће част шaљска пострадат", ако и једна шаљска глава али оруже дође у турске руке. И тако су себе и своје оруже предали огњу и пепелу, које и' је све у пјесме арбанашке опјевано. Једна њи'на пјесма почиње овако: „По кадал, море везир будала! Сјом 'Оти пој Шаља... Ово ће рећ': Полако, везире будало Нијесмо 'Оти но Шаљани... Ово ји' кажују да и' неће сјећ' ка 'Оте. А друге пјесме је почетак: Море, пашаји белбнан! Нук ол Шаља вербан... Ово значи: Море, пашо белбави! Није Шаља слијепа... То ће рећ': „Знамо што не зовеш, какав ћеш здоговор с нама чињет", јер и' је на договор зва, а не да и посијече; али су они знали та' договор, а што га називају у пјесму белбавијем, говоре да му је мала запиња језик. Ја нијесам умио казат' о њима пјесме арбанашке, но само оне двије ријечи; али како му драго. Но је вакат да се поврнемо младоме Шаљанину који закла везирове синове, јер смо га на зло мјесто оставили, за вратима везирова конака, одвојена од дружине. Ево што је било од њега. Он, пошто му дружина врата затворише да не може к њима уљећ', ојде крајем бедема од града. За њим није ко пажњу обраћа, но је сватко окренуо очи на оне у сарај. И он тако лутајући ни сам не зна кудијен, док нађе у зад нечесову шупљину, прос-коју прође, изљеже из града. Идући, кријући се, до Шаље, траја је неколико дана. У Шаљу се чуло да су на Скадар погинули, и дошли на плач погинулијема, по обичају, да и' кукају и лелечу. Тако и пред удовичином кућом жалосна скупштина још више но ђе друго, јер од погинулије' остаје некоме син а некоме брат, а удовици и младоме јој сину нитко! Стога и' је народ више жалио. Но, трећи дан млади Шаљанин стаса код своје куће, ђе му пред њом кука црно коло браће и пријатеља. Кад га виђеше окрену се жалос' на весеље. Свак: „Благо, јево га!" до његове мајке, која га мрко погледа и рече: „Окле ти, сине?" - „Ја са Скадра!" - ,Д камо ти' дружина?" -„Погибоше!" Мајка се окрену народу и рече: „Кука'те, браћо и пријатељи, ја немам сина! Ово није мој, кад ја нијесам родила сина, који смије погинут' ђе шаљски јунаци гину, но је доша код мајчине прегљаче ту да ми га народ у пјесме опјева! Ја сам сад грђе и више но удовица и само'раница, но кука'те, браћо!" И она поче нарицат', по обичају, ка пријед. Син, пошлије мало ћутања, рече: ,Ада ја ку'ћу сада, мајко?" Мајка: „Иди на Скадар, да те посијече везир, да ти се проспе крв ђе се шаљским јуна цима просула, па та' ма' да биднеш њи'н друт и мој син!" Он с те стопе ојде на Скадар, каза везиру да је доша да га посијече. Везир, кад разумје све како је било, скроји му 'аљине, и дарова га и посла дома, слободећи га од мајке, да ће га примит' за сина, пошто види да је дужност шаљску испунио и код везира доша. Тако је и било: мајка га примила за свога сина.

Јево још један случај за Шаљанку и њенога сина Николу, који је тога времена био вјерни слуга везиров. С Николом је био у исту службу још један Шаљанин, не знам му име, тек се зна да гa везир посјека зато што је био у партају која је против њега била. Но, везир, знајући да се Никола шњим љубио и да му је повјерио сву своју дружину који су противу везира били, а нијесу још пронађени, затражи од Николе да му каже непронађене Арбанасе, на које му Никола одговори: „Ја сам ти вјеран био, а што ми је друг на поштену ријеч каза, то ми не допушта част арбанашка да кажем". Везир удари на њега жестоке муке, какве се могу измислит'. Но, пошто виђе да Шаљанин, презирући смрт, и' оће на муке изда'нут, без никакве користи везирове, потражи бољу прилику и нађе ову: да дође мајка Николина ис-Шаље, да види синовске муке, на које ће мајчино срце препукнут', па ће извацит' своје прси с којијема ће закумит' свога сина и рећ' му: „Кажуј, сине, тако те не губало млијеко с којијем си се одовлен подранио! Не умри на те муке, на које те мајка не може гледат'!" Онадар ће се и њему ражалит', и све ће казат'. И на то послаше за мајку, која дође и нађе сина у оне муке, какве је везир умио измислит', как ће се мајчино срце изубашити и од жалости раслабит' да испуни жељу везирову. Но, Шаљанка кад виђе сина међу два огња свезана, дошле очи да искоче од врућега огња; пануо на свезана кољена, џелат држи сабју истргнуту за врат [и] виче: „Кажуј, море, окидо' ти главу!" Везир је чека сад задовољну ријеч из мајчиније' усти, али, на његову жалост, не чу ријеч коју чекаше; но Шаљанка, кад виђе сина на муке, рече му: „Кољо! Кољо! чува' памет и част! (по њински рз). Не жали двије ужице крви што ће ти везир просут'! Част при тебе и твоме свакоме остаје, а срамота при везиру!"... Везир, кад чу Шаљанкине ријечи, разјарен викну џелата, који једнијем ударцем окиде Николину главу, која се од огња и трупа низа стрмен малу одваља. Шаљанка потрча и узе синову главу, говорећи: „Сад си мој син, слађи но кад сам те под оружем на коња гледала!" - па окрену, и понесе главу у Шаљу. Кад је зглавом Николином из града кренула, говорили су јој: „Што не укопаш сина, но главу носиш, а труп оставјаш наврх земје да га пси скадарски ију?" она је одговорила: „Ја добих први крај од сина који ми је везира дворио, па му нека оставим дио од мога сина и његова слуге: ја понесо' главу, а њему остави' задњицу па ју нека ију пси али везир, ко 'оће!" Шаљанка ово рече и ојде у Шаљу. Ово што је о'ђен за њу речено и неречено, све јој је у арбанашке пјесме опјевано.
Само ћу рећ' још један мали примјер за Арбанашку, која није ис-Шаље но ис-Климената. Она је била удовица. Имала је сина једнога, који јо-ј-е стаса за женидбу, и скупила је сватове који су јој довели сна'у. Пошто су сватови с невјестом починули у кућу, и сватовске коње повезали у избу, Реџо младожења пође у избу да прегледа сватовске коње. Ту ra убије коњ ногом посред чела, те паде мртав. Мајка га нађе и покри га сијеном, како га нете друти нај, па је отишла код сватова и невјесте, вечеру дала, и смировала што јој кућа сватовима дугује. Послије вечере играло се и пјевало. По обичају, сватови у игру често су звали Реџа, говорећи: „Ђе се кријеш, Реџо? Излази у коло, зове те невјеста и сватови да играш!" На те гласове мајка је Реџова ис сваке одговарала: „Реџо се заговорио, ја ћу за њега играт' и појат', док он дође." И тако се, по арбанашкоме обичају, цијелу ној играло и весеље трајало, а мајци се није могло познат', но је ка на крила играла и пјевала. У зору, за кол'ко су се свати мало одморили, мајка је отишла код сина, преобукла га што је имала, па кад је доша вакат да се иде на вјенчање, онадар је изнијела сина пред сватове и невјестом, положила мртва, поче тужит' арбанашки: Чоу, Реџо, чоу дјалиам... (Дик-се, Реџо! Дик-се, сине мој! Да ми на вјенчање идеш... И тако даље). У арбанашке пјесме њена је тужба опјевана с поштовањем. Као иједнога свога јунака ју опјеваше, јер умножила је заслугу поштовања међу Арбанасима, те јој се чуде какво то срце женско би које мога пријатељима сву ној умложават весеље, на огњиште, а мртав јој син под огњиште! Тако Арбанашка мога трпјет', која ујутру оста без никога! Реџа јој укопаше', а невјесту исти сватови врнуше, окле су ју узели.

 

 О њихову лијепом и ружном

Ја о'ђен помену' неке догађаје арбанашке, а река сам да и' за обичаје зборим. Али нека обичаји и догађаји једно другоме помогну, јер ће у ово и обоје кратко бит', зато што ја нијесам писмен да о њима пишем обичаје ни догађаје дуго и широко, но само да кажем ономе коме је потребито знат', и коме су на очино огњиште: а то си ти, Србине, па нека знаш да није мука с Арбанасима ка што се тебе чини, да си далеко ти од њега, и он од тебе!...

Али ја ћу за ово послије коју рећ', а сад мало о обичају да продужим и речем о њи'номе лијепоме и ружноме. У њи' је велика ма'ана, која је била међу свијема бесуднијема народима, у које нијесу изостали ни они. А то је оно што су пребрзи да убију један другога. Тако, и з-друтијем непријатељем кад се бију, несмислено и' је; не гледа на последице тога што и' може донијет', но у толико ако је његовски добио да се о њему лијепо говори; а већ ако заслужи да се у пјесме помене, поша је у звијезде као сретњи! Не мари што је изгубио брата, сина, рука му или нога окидена, око избјено, и сваку злу срећу му је то донијело, те је за ништа погинуо, само кад му се преставја да му је рзиле погибија. Они су с тијем задовољни и живјет' и мријет'. Они лакоми трче за лијепијем, па га млоги од млого 'итања ружнијем замијени, да се чуди чоек у неке Арбанасе, колико је у њега чојскога и питомога разума; а другоме се чудиш, колико је у њега дивјега неразума, али се у оно ма'нитило непокорно држи некојега рза, да се од њега у трен ока може погинут'! На примјер, ако идете путем, па му такнеш пушку твојом пушком, али руком, остро ће ти рећ': „Што ми пушку тичеш?" Треба ти се правдат',
али зло дочекат'. Бивало је да гледа један другоме пушку, па кад би му отворио огњивце и видио му напрашник, он му рече:
„Зар ти гледаш би ли моја пушка уждила? Но, јево, ја ћу те увјерит'!" и упали у њега те га за толико убије...

Један једноме рече: „Да' ми пушку да ти гледам!" Ови му ју даде. Он пошто ју прегледа, допаде му се слаба, па ју запе и обрну сам себе насред прси [и] омаче. Пушка шкрока, не ужди!1 Ови, увријеђен, рече: „Ти ми осрамоти пушку, ја ћу да се бијемо!" Он му рече: „Немо', брате! Зашто ћемо се бит', кад ја пристајем да ти платим срамоту и још више да ми учиниш но сам ја тебе; јево ти моје двије пушке па, мјесто једне твоје, удри с обије моје сам себе у прси, па јето част твоје пушке освећена!" Ови узе двије кумбуре, прегледа и увјери се да бише и на оца, штоно веле, уждиле. Не смијући убит' себе, врну пушке, и опрости срамоту.

Арбанаси чисто оруже држе, те и' је вазда бијело ка из фабрике кад је изљегло.

Они контају: чија је пушка боља и која је убојитија, да се лакше шњом бије но з-другом, и која боље пробија, која подмеће али премеће. Кад се бјељега гађе, боље плаћају пушку која премеће, те јој зрна више бјељеге ударају, но којој ниже бјељеге ударају. Ка о љуђима што разгађу, који је бољи и боље чини, тако и о пушкама добра набрајају и гледају један другоме пушке; па они, што не може, али не умије набавит' добру пушку, томе није мило да му ју, ненаредну, други гледа, јер му пушка може добит' надимак, да јој се рече „од ове се два боје": ови што ју носи зна да није наредна, но се боји да му га неће уждит' на крвника, ако га невоља дође; а крвник мисли да је наредна, па се боји'. С овога се пушка зове „од које се два боје". С овога се и догађе да убије друт друга за једну ријеч или једно пушке гледање, ка што пријед реко'. Код таквога се не смије двоумит', би ли његова пушка уждила али убила, док ју није у тебе опрова! У таквога је скупа ријеч и рз, а јефтин живот, па 'оће чим било рз да награди, а не тражи чим га добри награђују.

Има и у наш народ рзожељније' и нискије' бестија, који ничим себе награђују, тек не смију мријет' наши ка њи'ни, но умију презрет' оно што не смију. Али није преша за неваљале наше ни њи'не говорит', кад има ваљалије' међу њима који умију цијенит' и подијелит' ваљало и неваљало. Они поштују и свога крвника. Ко је чоек и јунак, желе га виђет' и шњим зборит' умиљато па и брата ако му је убио, као да му га дарова. Он за неку част сматра, ако му срећа донесе да му не погине брат од горега, јер кад му доброга убије али од њега погине, говори: „Јунаци су рођени да гину". С тијем се ћеши, ако су му га посјекли, а он је убио вр'себе; онадар ка да се родио, а не погинуо. Млого гледају кад од крвника који бидне убјен и посјечен, је ли му се пушка пуна узела; јер ако га крвничка пушка осмртила, те није мога убит непријатеља, треба му пушку и у пусто истурит'; с тијем је показа да је учинио све што је мога, кад га смрт није збунила да заборави дужност. Брзину нога, скакање, прескакање, камена с рамена, бачање, бјељеге гађење, све се то међу њима зна ко боље може. Бјељегу који стојећи бије, да не наслања пушку, до на своје руке, то је најбољи гађач (они веле пушкар) међу њима. Љепоту изгледа, мушку и женску, млого цијене и убожају у пјесме, послије јуначва од свега више. Сву љепоту пјесмама изброје: какав је стас и образ, какве су очи које гледају, и уста која говоре, и друго ништо у пјесме непоменуто му не оставе, но љепоту с вилама и звијездама сравне, више од нашије' гуслара. Тако и неваљалијема опјевају свако грдило и неваљанство. Зликовца и грабаџију мрзе ка други народи, а лупежа мрзе и презиру грђе но други: то је најниже створење међу њима, које не заслужује ни у пјесме да га руже, но му би тражили што ружније, ако се може. А друго све што је црно и бијело, код њи' је опјевано по заслузи: јуначке пјесме јуначкијем правилом, пјесме за љепоту умиљатијем правилом, а за неваљале подругатељнијем правилом. Сваки се глас зна ђе му се треба дизат' и склањат'.

Добри отац, ако роди и остави послије себе неваљала сина, нете га баталит' до трећега паса, но га помагају да одржи очин степен каквога је има. Тако, може слаби син и унук заступат' својега оца син, а унук ђеда, до трећега џаса, говорећи: „Болује му сој, па може бит' добар унук од добра ђеда". Ако и праунук не бидне оздравио од болести соја, онадар му други мјесто узима што је има првенства.

Главарство

У њи' је главар од племена барјактар и војвода, ш-њима још по неколико, љуђи бо љи је' који помагају барјактара и војводу, у народње послове. У ове главаре има љуђи које народ слуша ка свога оца, а грђега та народ презире, теке га бољи од народа бране. Али су арбанашки главари сви изложени ризику и ма'ани: једно, од паша турскије', којијема је виши интерез да је народ арбанашки несложан међу собом, па је на ризик главар који народ мири, а паша му смије и може зло учињет, а друго, изложени Cy народњој ма'ани због глоба који, по њи'номе мислењу, млого узимају за свој труд кад мире и пресуђују што у народ, а они дома сиромашни, и плате ни од куд, па и' нужда нагони да штогој узму за дангубе, а народ, и он сиромашан. Млоги, а и који није због сиромаштине, понижење му се чини главару као на силу дават', те стога му главар не може угодан бит', па да ће му солат узет'. А стотине које дугује, опростит' није задовољан јајце што ваља. На ови начин тешко му је дат', а о добре воље да зове у кућу, али да му сами главари дођу, није му млого да потроши колико во и крава јалова ваљају. Они набрајају у свако племе који главар мање и више глобе и путнине узима. И фали се племе с таквијем главаром како није њи'н главар изјелица, ка други у племе.

Али се у њи' не броје на племена, но на бајраке и на фисове; на примјер' барјак Груцки, 'Оцки, Кастрацки, Шкрјелски, Шаљски, Шошки, Беришки, Кастринићки, Гашки, Клименачки, и тако даље. Којега је фиса више, под тијем је бајраком и војске више. Ови бајраци, кад иду на војску, бајрак 'Оцки најпрви иде, и тајим војнички узима. Ово су првенство добили 'Оти код Турака у доба оглашенога арбанашкога јунака Ђелоша Франгана једнијем случајем. За 'Ђелоша се би имало доста говорит' знатније' спомена, али се не могу о појединијема бавит'. Но да поменем шаљско првенство, које је с више догађаја и случаја стечено међу Скандеријом и Арнаутлијом; а то није да се дуго кажује, па само једна ријеч која се свето држи међу тијем народом. А та је ријеч међу тијем народом кад ко коме за чам било вјеру даје, рећи ће један другоме: „Дајеш и' ми шаљску вјеру!" Кад се та ријеч изрече, онадар је вјера која се не ломи, ни преваром труњи! Ова ријеч млого вриједи међу њима, а увјерава не да јој није ма'не ни ђе друго.

Међу Арбанасима се пази од стотина година, који је сој љуђи за чам ко бољи био и више добара чинио. Виђели смо да је њи'не јунаке друге надмашио пушком они који на себе убјен бије, те му из мртве руке пушка пуче, те га не може крвник добит' ни част своју шњеговом поправит' никад без своје зле среће. Они говоре, да је то сретња породица, која такве збафтом јунаке рађе, те је и на умрли час срећан те и' се потомство дичи смрћу ка вјечном животу.

Мали и велики оџаци

Тако смо виђели пријед какво је њи'но пријатељство и гостопримство, али и у то се међу њима зна чије је првенство, те је оџаком претека друге пријед речене оџаке и гостопримства, јер ови оџаци њи'ни нијесу ка пријед поменути отворени само кад му се у кућу али у село дође, но су такви њи'ни оџаци отворени, што се оно рече, у кућу и пред кућу, у поље и у гору. Ево да речем штогој и о таквије' оџака, може се рећ', побожније' којијема су оџаци код њи'није' пастира у стоку, и орача у баштину, и косача у ливаду, и путника на пут, и жена на воду, свуј тудијен њима, који такви оџак држе, треба и' да су гостопримни и побожни се покажу. На примјер, пастири који овце чувају из таквија кућа и породица, будући да имају по млого оваца, а други њи'н комшија по мало оваца, којему они надају руку помоћи, у чам он сам по себе инокосан не може, као торину, за оно мало брава, јер се 'оће и мало су'оте за пастира ђе би пропирио мало огња и [мога] сигурат' што себе за вечеру, ако се није десило да му нема ко, али нема што ко из дома донијет'. А и све то да има: торину и гладу, и у гладу огањ, и брашњеник, нема пса да му браве од вука чува. Од свија оскудица овије' и другија треба помоћи тражит' у моћнога комшије који га неће без помоћи оставит', но ће вазда у њега помоћи нај, кад је од шта вакат: некад ће му узет' оно брави у своје да му и' чува даном и ноћем за неко вријеме, а он ће отист' код фамилије да би чесов други посан сиромашки урадио, и жени и ђеци 'љеба измучио.

А кад дође прилика, да му и'не може у своје помијешат', ни у дан чуват', но мора сирома' своје у дан чуват', али опет ови му и' мора по ноћи примат' код својије' у своју торину да му и ка своје, чува, а сирома' иде код своје фамилије. Ова му је фајда једно због инокоштине, нема му ко брашњеник донијет', а друго, ради штедње 'љеба; јер мало брашна кад се на двоје троши, пријед нестане, те етога сиромашки пастир дома долази да заједно с фамилијом оно повечерају, кад га не би исти пастир на своју вечеру и брашњеник уставио, ка што тога често бива. А још би чешће било кад би пастири могли учињет' глас дома, да не чекају ред брашњенику, но да и' пријед ваде донесу, јер је мањкало; ка и што се тога догађе да остану пастири без вечере, особито кад су подаље од куће, да и' нема ко глас учињет'. Али опет не могу такви пастири ка муку од глади бит', но се брзо поправе, закољу браза. Код таквије' пастира има на што и путник доћ' код њега кад иримркне, али ra друга нужда дожене, ка што и тога доста бива; јер таквоме не само путници нуждени да свраћају, но и у госте долазе, ка на кућу што и' долазе и од врсне господе, као што су пашине буле код he'aje на катун коначиле и почашћене, за које ћу послије рећ'. А сад сам на врата гладе пастирскога оџака, који се никоме не затвара, но знају ђе су му гости и путници, а не само сиромашни пастири, његови поредници. Али, нека већ пастири, како и' драго, но да видимо ораче из таквије кућа. Њему треба пазит' сирома'а ближњега, који нема волова да узоре оно мало земје своје, но ће му ови дат' волове; ако нема сјеме, он ће му од свога дат'; ако је сиромашни бон, да не може орат, ови ће сам с воловима својијем сјеменом и отис да му оре, тек му неће земју тако оставит', но ће пријед толико своје земље неусијано оставит', на'одећи себе ма'ану, кад не би од сто рала своје земје изоставио, теке сиромашко рало да се усије. Кад сташе за копање, ако сиромашни не мога, од болести или од глади, копат', његов речени комшија и добротвор скупиће неколико љуђи на свој трошак да сиромашки фруметин прекопају.

На ови начин се косач и орач из таквије' кућа једнако владају с комшилуком својије' ближњије сирома'а. У пут, кад с коњима иде треба му готов вазда бит' сиромашкоме трешељу. Жене таквије' кућа, кад иду на воду, ваде из убла да пуне своје судове, у то ако сиромашка дође, ове јој се уклоне и помогну јој да она пријед извади воду и дома иде, јер је саму кућу оставила и у кућу малу ђецу, неко је у колијевку, а неко у пепељак, с тога јо-је 'итање дома. Ово жене из добрије' кућа ваља да знају и тако поступају са инокосном сиромашицом на воду и у дрва, а друго ђе било, мушко и женско, старо и младо ис-таквије' породица на пут сиромашнога ако срету, љуцкије, и питомије од другога ваља му се показат', ако и не другијем, а-но сажаљењем према њему, што му се није потрефила прилика да му може помоћ', јер се међу њима таквијема може помоћ' с више начина и прилика, но сам ја у ово навео, јер се у њи' сиромашни не помагају само готовином сједећи, но више другијем трудом.

У млоге и' прилике долази згода да могу ваљат' нужденоме. А онолики број чељади у поједину фамилију, које се броје од пе десет до стотине чељади, којијема не може дана у годину дој што нето по неколико мањије' и вишије' добара учињет'. Па, ако и неће сваки дан свијема се прилика указат' да могу добра коме учињет', а-но ће се та прилика показат' од свије' десетини; па то је доста, из једне фамилије кад могу неки дан десетина, а неки дан педесетина ућешит' по некога, јер се у њи' помага сваком работом чим љуцка душа живи. Инокосноме је фајда да му се поможе, јер он је за мање и више нужден за помоћ. Али мене је предуго све на ред да набрајам, чим такви арбанашки оџаци своје сиромаје помагају. Теке се мене чини, да се они могу зват' народњи добротворци, пa и ако немају да оставјају милијуне за просвјету народа, ка у други свијет игго оставјају богати народњи добротоври, те славу и спомен заслуже међу својијем просвећенијем народом, који га имају коме посветит' за унапређење свога народа, у којега ће и' бесмртни спомен живјет' као патриотима и добротворима, њи'н ће и' народ благодаран бит' као вриједнијема који су умјели и могли стећ' и народ помоћ'. Но, јадни арбанашки добротвори и народњи, чим га и како они теку? Неваспитани га теку, а неваспитаноме га дају и помагају онако свесрдно и великодушно, на које и' није васпитање ни.у књиге читање упутило, но сама њи'на рођена природна душа њи'на и њи'није родитеља на то и' је упутила и благородну душу у њи'ну крв усадила; да ничије доброчинство од његовога не изгледа питомије ни побожније, које с великијем задовољством свесрдно чини, желећи да му дуготрајно доброчинство на његов траг осгане, с паса на пас, и с кољена на кољено; да пази млађи што су му стари радили и у аманет њему оставили; да и' мртве у гроб не орезили, и доброчинство не заборави и затвором своје куће образ пред Богом и љуђима не оцрни још горе но да није нитко његов почиња оџак отварат', за којега му се би зборило да му је оџак траја колико циганско царство. За ово се труде такве арбанашке породице које немају раскошно да уживају, ка у други свијет господа што богато ужива да му ништа не крати уживање доброчинство које народу чине. А у Арбанију породице, које су такве, оне икономију држе и, управ, оскудно у своје фамилије живе' и сељачки раде, и стоку држе, и пате се око ње, и с тијем држе пријатељство.

 

Задруга

У њи'не такве куће недијељене фамилије може имат', неђе мало мање а неђе мало више од стотине чељади, у које бива по шездесет војника с оружем, с којијема управја један члан од фамилије, којега изабере иста фамилија за свога старјешину цијеле породице, који ће и' уређиват' да умјерено живе и оџак држе. Али мене је теже имена вишине таквије' бројит', но да узмем између њи' једнога који ће и за друге врсте тије' љуђи служит'. И узећу Јака Матина из Миридите, да кажем о њему и његовој породици, па нека о њему кажевање служи за све његове стру чњаке, ка што пријед реко'. Даклен, ево Јако. Он има около стотине чељади, међу којијема је около шездесет војника под оружем, које је уредио, по њи'номе обичају, овако' намјестио је фамилију у осам кућа, које је има на своја добра, како те сви имат' баштине да раде и стоке да чувају, како и' може испадат' трошка за њи'ну потребу и ко ће и' дој; а стоке што је овише, прода и метне у новце, па он купује за фамилију без шта му које не може. Али у његову фамилију нитко нема свитно, ни златно ођело, ни сребрно позлаћено оруже, ка у млоге друге арбанашке куће око њега, који у свачам госпоцкије од Јакове живе, а мање од његове и његовије' добра чине, јер овој врсти је доброчинство ка нека својина која и' доста чини да заборавјају на своју масну чорбу, теке да и' за другога не мањка. Но, и они други чине добра, колико они осјећају да могу, но одвише себе пазе и угађу, но Јако здружином. У Јакову фамилију, по арбанашки, има величине, а нема госпоштине. Он два пута у годину иде да прегледа своју фамилију' о Ђурђеву дне види стоку, како и' се презимила, па нагађе у који дио фамилије нађе да је мало стоке и млијека, ту придаје, по својој увиђавности; тако с јесени прегледа што му је година родила и уреди што му треба за своју породицу. И, ако би земја али кућа испала на продају ђе је Јаковој породици на сенту, он скупи своје најстарије од породице да виде 'оте ли имат' за чам купит'; и каже сваки за свој мал колико који може дат' оваца, коза, волова и коња, а Јако каже колико има готовије' пара, и ако нађу да могу саставит' подмиру, а да не мањка фамилији и пријатељима, онадар плаћају. А толикој задружбини ласно би било скупит' подмиру, да имаће своје на други свијет, који долази, не троше, јер је тијема фамилијама ласно заштеђет' на њи'но сељачко издржавање који не троше у ођело, ни оруже богато, но само што је нуждено да и брани: ођело сукњено од зиме, а оруже гвожђено од непријатеља.

Опет о гостопримству

Ка што пријед реко', ту ни у чам никаквога раскошлука нема на своју фамилију, а никакав се трошак не штеди за госта и за доброчинство друго. Управо би рекла нека господа, да би ради[ји] умријет' но живјет' под тијем ропством гостопримства и доброчинства. И заисто, њи'но гостопримство изгледа нешто одвише, да би другоме то мука било подноеит', с једне стране, што желе да и' је одвише побожно те га препуне неке питоме, премеке и преслатке части с којом растопе сами себе, трудећи се госту да угоде. С тијем се издаље од мушке обзиљности, да ти дође жао, јер ти се чини да с тијем штету чине својој лијепој љуцкој природи и уљудноме гостопримству с онолико увијања и угађања, па ти се чини да ји' би љепше пристајало кад би чињели мало мање части, а више озбиљности кад и' се у кућу дође. Но, кад видиш колико се чељад муче да ти угоде, чим би млого било и Богу толико угађат' с некијема ситницама и крупнијема стварима, без којије' се може, и шњима ти се чини да понижају не само себе и госта, но неки природни дио чоеков, па, нешто с тога, а нешто са себе, тешко ти долази, јер ти смета ономе што си доша, као чељаде код чељади, којијема си својијем доласком донио весеље и заједничку слободу да уживате. А сад они сву слободу гостима даше, без да себе имало оставе, а то је тешко и чорбу не подијелит' з-дружином, а не слободу.

А то може чоек на себе промислит', како је тешко неслободну чељад око себе гледат'. Тако ти ce и ту преставја, као да си с твојијем доласком неко мучење фамилији собом донио, да се свакојему чељадету на очи може читат' неко стјешњавање и стрепња, бојећи се да нијесу све учињели чим се госту могло угодности одужит'. Но се види на њи' да све траже, чим би још могли уљудност умложит', па то не само чељад која су кутња у фамилију, но и гости који су познати, а ту се потрефили, и пријед су у госте ту долазили, и они раде свачим да част одају новоме госту, говорећи: „Ми смо ођен као домаћи, у своју кућу; а ти си у нашега и твога пријатеља први пут доша у госте, па ни требује сви да те частимо и да ти благодаримо што си уочио да дођеш у кућу нашега старога, а тебе новога пријатеља, који ћеш посад бит' незаборавјени пријатељ свијема нама, и ми сви: твоји."

Из оволико се њи'нога познанства може умложит' љубав и дуготрајно пријатељство.

Овако арбанашки гости гостима својије' пријатеља желе уштиву љубав у његову кућу показат'. И ово и' лијепо пристаје да се гледа за њи' и њи'нога домаћина и цијеле фамилије; а он што премлого кутња чељад чине, досаде себе и госту који би омалио и промијенио од тога фамилијарнога благосова, па у кућу придапростога и слободнога весеља богом-благосовјенога, с којијем с e би љепше арбанашко гостопримство умложило, но с премлого одавања љуцкога старјешинства и угодности; јер кад је угодно, не може му се придат' више но угодно, јер то је мало несносно и ниско за госта, па и ако он то не тражи но фамилија то сама чини, али га за њега чини; па и да га не чини њему, но коме ти драго, тугаљиво је гледат' ђе се мучи онолико чељади, а особито кад се промисли да ту чељад неће Бог, ни они сами себе, од тога курталистат' до њи'не смрти, или се просјачкога стапа с тога дофате, јер то је другијема тугаљиво гледат' и радит'; а они, не то да и' је тешко, но се диче и поносе с тијем гостопримством, нудећи га као рањеника, толико весели, кано ти ђе и' се чини да с тијем Богу и љуђима су угодили и своју част умложили. Стога се њима није тешко мучит' одвише за ово.

Лажна част

Разумије се, да је код свакога лијепо доброчинство и гостопримство, и чине га љуђи, неки колико може, а неки колико 'оће; а Арбанас га чини више но може. Он ласно жртвује себе и своје да одржи част, па друго све пропало.

И за мали дио части, ка што смо пријед виђели, бију и гину за малу штету и срамоту части. Али они то не држе да је за њи' мало, но с тијем они мисле да гину у прилог части свога.

Скадрани, што се бију по улица скадарскије' пp с' за прс' они у то на'оде неко спасење части и величини, ако погине насред пазара скадарскога, по своме обичају, а то, идући проз варош, па се срету на улицу, идући један с једне, а други з-друге стране, прси у прси. Који се којему уклони с пута, остаје међу народом да је грђи јунак и од грђега соја, но други. Сад, који неће на то пристат', он се неће ни уклонит', но се з-договором дофате лијевијема рукама прс' за прс' а деснијема унесу запете кумбуре у прси, или у чело, ђе ко 'оће, па омакну један у другога, и убију се. Онадар остаје лично јуначво и сој с величином равни, докле и' друга браћа а и рођаци од исгије' сојева сташу и понове срећу, ђе се на улицу срету. Ови је обичај као неки закон у Скадар служио и доста младије' оџаковића турскије' у то крв своју просуо, који нијесу пристали да је ко бољи од њега јунак ни другога траг.

Тој сорти Арбанаса је убит' чоека једина светковина и добит, која гa из мрака к виђелу води, да нам себе и својој породици добије, да се о њему збори. И то што бољега чоека убије, то му је више нама и пофале; зато га и бије, а не пита је ли му што дужан, али не. Но он, и кад види млада, лијепа, у лијепо ођело чоека, жели се шњим опријатељит' и учињет' познанство. Ако се томе приближит' не може, а он га жели убит', говорећи за њега и лијепе 'аллне на њега: „Гла лијепа момка! Што му би лијепо приста фишек да се изгори у њега, да му се она лијепа крв проз оне лијепе 'аљине проспе!" Он с таквом слатком жељом збори другоме, као да му је ови свакога његовога закла; и ако смјене, убиће гa, ни крива ни дужна, само да се збори како његова пушка пије крв љуцку, и то ону најљепшу и најбољу! А да би грђега убио, не говори му се: „он мисли да је омрсио и гостио пушку", но да је „опоганио пушку и руку, и оцрнио образ себе и ко се његов зове". Говоре му: „Кад поче љуђе бит', што не уби доброга, па да има за чим бјежат'; па и кад ће га платит' од близике погинулога, да му није ружно, но је има за кога погинут'."

 

Беса

Они знају да мора убица погинут', јер он, пошто убије, не смије дома сјеђет', но по обичају, арбанашкоме, под крв је, и бјежи по другије' села и племена, док се помире, али га главом плати. Овакви убице бјеже од своје куће, али њи' примају ђе гој дођу. Кућа је арбанашка отворена као чесовоме ду'овнику али доброчинцу; само је ли под крв, па он може калуђерски живјет', не питају га зашто је зло учинио.

Пошто је у кућу доша, он је миран, и од истога крвника; не смије му га у кућу у његове руке убит', ни својега брата осветит'; но му ваља другу прилику за освету тражит', кад није у кућу, ни у руке никоме. Друкчије гa не смије убит' за своју крв, па и више крзи да му је бадијава учинио. А има га који је од невоље убио и бјежи од крви, али' овакве љуђи раде да помире и да и' дома врну; а зликовци бјеже, док погину. То је таквијема обична погибија, ка да је други дуг новцима платио. Млогијема таквијема, кад погине, и његова породица, иста браћа и родитељи, говоре: „Богу фала, е је погинуо и платио што је дужан!"

Ово ће рећ' једне фамилије због тога што је тешко да се такви злочинци несретњи од њи'не крви рађу. А други благодари Богу, од стра'а, е је њи'н погануо и дуг платио, зашто брат али рођак погинулога мога би не тражит' убицу, но убит' његова брата али оца, а може потрефит и обојицу, јер који је јакога брацва, а сам је јунак, таквоме није млого и четворицу да убије за свога брата. Такви говори: „Није пушка терзија, но ја бијем за мога брата колико могу, а не оку за оку!"

И ово доста штете чини међу Арбанасима, што добро сретају онога који убије и од крви бјежи; па то најневаљалије убиство ко учинио, они га прЈшају и велику би себе погрешку приписали, кад га не би тако сретали и пратили, говорећи: „Невоља га дошла, ка што свакога може дој", не рачунајући, што својом злоћом сам себе ту невољу скова, но пребијају нешто на судбину, а нешто зашто је к њима утека, па је зло за o н y земју у коју нема грмена зец да утече.

С овијем Арбанаси неколико штету чине, јер млоги арбанашки сретњи отац има несретњега сина који мјесто добро чинећега оца свако неваљанство чини и бјежи ка зликовац, а отац му Бога моли да погине, пријед но сва зла учини која је почео. Па такви отац, који је свој вијек добро чинећи проша, сад гледа Арбанасе ђе му његова крвника, а не сина, дочекују и часте у своје куће!

С овога и овакога, реко' да зло чине, што злин толики уток код њи на'оде.

 

Опет о лажној части

Али ко би мога на ред описат' такву злу њи'ну фантазију, за коју се натијече та' народ ко ће бољи бит'?!

Они лакомећи се и трчећи за неком славом и одликовањем, и у зло, и у добро. Тако је међу њима: који добро чини, чини га свесрдно, што може и што не може, граби се и труди се даном и ноћем, тражи чим ће своје доброчинство умложит' да га у то други не претече. На то су лакоми више но други народи, стога и' је лакше своје и себе жртвоват' за част своју, но другоме народу. Ка што је пријед о томе у кратко речено, тако и злијем путем њи'н који окрене, колико више зла чини, толико се више дичи ш-њим но други народи, и то не да је себичан само да граби и туђе себе присваја, ка што се у други свијет таквије' на'оди да и' себичност своја на зло и неваљанство упућује, а они, и без никакве своје користи, као ђеца у игру зло другоме желе чињет', само да покаже е није188 страшљивица. Да питаш њега: „Зашто зло чиниш?" он ће рећ': „Пр ћеф е np фаће-н"; то ће рећ': „За ћеф и за образ". И млоги зато у своје злочинство узда'не са срца, ка да је-м[у] то образу штета и срамота, а не корист.

Између другије' ево да поменем једнога Арбанаса, како ми је одговорио, кад сам га за такво корио. А то је Палумб Ђека, из Груда, којему бјеше убио рођака један Турчин, којега не мога уфатит' ни убит', за освету. У толико Турчин уби другога, зато га уфати суд турски у Подгорицу и посла га свезана везиру на Ска дар. Но, Палумб Ђека, с неколико својије' Груда, претече и' на Ржанички Moc', уграбише га заптијама и суду, те га убише, и Палумб заслужи да му јуначво арбнашке пјесме опјевају, не то лико ради његова личнога јуначва, и ако га убио суду у руке, но се то дало Груцкоме јакоме племену, које је вриједно пресу дит' везиру и турскоме суду. Ово имаше значаја у Арбанији. Груцко племе и Палумб, кад је чуо да му ја то не одобрајем да се опоштио (али он није зна за чам му ја ружне ријечи говорим на далеко, а мало смо се познавали и лично, н о више по чујању), он дође код мене да види што ми је на њега да му ружно зборим. Ја му реко': „Кучи и Груди вазда су се били међу собом још од

старине, ка крвници, па и ми сад нека се псујемо - ја из Куча, а ти из Груда". „Збори ми што 'оћеш, он ми рече, нијесам ја заслужио да ми ружно збориш, јер народ мисли да ти свакоме говориш, ко што заслужи; а за мене неправо мислиш и говориш, но те кумим и молим, немо' ме на Божу правду тужит', но ми кажи ко те преварио да сам ружно икоме учинио; па ако докаже они што је тебе каза, онадар ме ружи ти и све моје племе; ако биднеш ти преварен, онадар кажи да сам поштен чоек, ка што мисле Арбанаси о мене". Послије свега говора, реко' му: „Каза ми је Палумб Ђека да нијеси добар чоек!" Кад му реко', да ми је он за њега каза, онадар ra више чудо нађе, и рече ми: „а ђе сам ти ја каза?" Реко' му: „На Мос' Ржанички, кад си убио онога Турчина за освету."

Кад је чуо ову ријеч, синуше му очи и друга здрака у образ, и рече: „Имам ли друге ма'ане, до те, код тебе?" Реко' му: „Немаш!"

Онадар му се на очи познаваше како расте у тијело и у памет, а ја му се омали' пред очи, не изгледа' му виши но кокот без у'ора!

И тако, ја с ниска а он с висока, продужисмо говор: он свој газилук фалећи, а ја кудећи. Рече да „није други Арбанас јуначкије од мене убио Турчина на зор везира и суда, а међу онолико Турака, то ми сва Арбанија признаје". Реко' му: „Ја знам, како се јуначкије могло, да си ти био бољи чоек". Рече: „А како се то могло боље учињет', но сам га учинио?" Реко' му: „Да си га уграбио Турцима и река' и: 'Ајте ви збогом! Поздравите везира, кажите му да је ово мој Турчин, који се мене пријед задужио, и ви не смијете дуг у њега тражит доклен мене дуг плати. Па да си Турчину свезане руке одријешио и река му: 'иди по земји и живи докле ја

кћенем. - С оваквом осветом би угодио Богу и онијема љуђима који су паметнији од нас, и с тијем би и нас приближио њима, и показа и' да се у наше крајеве може родит' чоек са срцем и осјећајем који зна што је право поштење". Њему се заврћеше сузе на очи, вас се стресе, и рече: „Да си ми то пријед река, тако би' учинио". И жалосан ојде, говорећи: „Сад би' жељно.своју крв опростио, и руку једну окинуо, тек да могу помоћ' Турчину којега сам убио".

Ја сад, видећи га како клону и пропаде, вјерова сам га и помислио: Ада колико је другије' који се бише могли поправит', кад t е Палумбо овакo би мога на добро окренут'! Јер причају за њега Арбанаси да је више био јунак, но побожан чоек, а може бит' и свога убјенога Турчина да је жалио више ради своје више части, но ради више побожности, те с тога могу вјероват' да је и мој Палумбо искрај мене отиша, тужећ и више зато што је јефтинију славу добио, а скупју изгубио, но што није угодио побожности, ка и друга врста Арбанаса која славу, ђе ју нема, тражи, ка што је пријед речено за њи'но к слави 'итање, с којом мисле да ће с тијем себе и евоје име наградит', ка и што га награђују, како они мисле. Јер и они такви који су, на'оде по некије' својије' стручњака и бестија који пофаљују и одобрају један другоме неваљали рад и занат. А у бесудну земју, злин горему, а турски суд обојици, помага те се истога велико коло створи: да и' њи'н неваљали рад не само пофале, но и' чак и у пјесме опјевају. А у то је спасење арбанашке части, па се то незналицама чини доста једна ријеч да му се рече трима, то ће рећ' јунак. И тако одобрајући злин зломе, у које и' Турци помагају, зато они морају трпјет' неваљанство, и отац од сина свога, и сељанин од сељанина, кано ти ђе је власт злу и опачилу у руке, те се чине, међу толико добрије' и побожније', несмислена, без своје користи, зла другоме.

 

Они и Црногорци

Оно, има и у њи' који пљачка и граби, али они смијерају, и најнижа грабња да и' близу славе изгледа, како ју може друго име замијенит', а не ниска грабња, жмурећа, само да ију, ка што чине неки у Турску, на друга мјеста, грабаџије који грабе да ију, а никога не бију. А они који граби мијеша га с убиством које је са славом помијешано. Тек у њи' нема црнога ни бијелога, у чам се слава не тражи тако величанствено да се не може описат' њи'на фантазија, од које имамо неки дио ми Брђани и Црногорци у обичаје, да се у млогоме приличу с арбанашкијема обичајима, и то више имају тога племена Брцка која су ближа Арбаније, као Васојевићи и Кучи, мало Љешњани и Цеклињани, а повише Цр[м]ничани. Ова су више позната с Арбанасима и њи'нијема обичајима, да и' нијесу толико опори једнијема и другијема, но се мијешају, траже један другога, чине познанство и пријатељство, братиме се и кумују, и у све друго се слажу, кад се не бију међу собом; само и' је у језик велика разлика, но и то су млоги једни од другије' научили да говоре, наши арбанашки, а они нашки. Млого Арбанаси траже познанство и пријатељство с нашијем љуђима. Они често долазе на наше скуштине само зато да прегледа којега ће изабрат да се ш-њим побратими, али окуми и постану близика, с више љубави но рођена браћа. Натијечу се наши и њи'ни, који ће бољега пријатеља уграбит'. Али у то се више Арбанаси 'итају. Тако се натијечу који ће којега боље и љепше дочекат' и частит', кад долазе један код другога. Па кад Арбанас љепше дочека и части Брђанина, но Брђанин њега, он је не само себе понизио, но је и племе мало с тијем накадио. Akо се потрефи Арбанасу да га побратим Брђанин претече у гостопримство, већ је част арбанашка пострадала. Али се то ријетко догађе, у гостопримство да добије наш првенство, јер то је мука уграбит' и претећ' Арбанаса; па и да је се обилатије и богатије нашему, не умије га, ка Арбанас, кад га даје онако углачит' и упитомит'. А бивало је нашије' Брђана и Арбанаса да зачуди својијем дочеком и гостопримством, јер се у млоге ствари у обичаје приличу, теке је у неколико разлике, коју смо пријед виђели, те се Арбанаси више труде да угоде и одрже, што гостопримству на дио долази, а Брђанин је у то озбиљни[ји]-н и свесрдно госта дочекује; ако му што и мањкаје, то га не мучи ка Арбанаса. Али, ка што реко', у многоме се приближаје у обичаје Брцке и арбанашке, само у њи' нешто по другојачије и дуже у фамилијарне ствари, као свадбе, женидбе и удадбе, славе крсније' имена, уочи крснога имена, долазак пријатеља на славу.