11. 


Kad su Piperi udarili na ovce Mulete Radovanova s Kosora u Bolev Do, utekli su s plijenom pod pećinom kod Morače. Kuči su dotrčali i jurišali na Pipere. Piperi, iskraj vode ispod pećina, pobili su Kuče tako lasno kako su sami mogli željet, jer su Kuči nesmišljeno k njima odili niz jednu strmen, pa i Piperi vr sebe pobiše, te su ovu strmen mrtvi i ranjeni Kuči pritisli.
Todor Mušikin, kad je vidio tolilku pogibiju Kučima, zvao je Vula Nikolina, koji je malo bolje bio na pogled Piperima, i reče mu:
»Vika Pipere, ne udri Kuča uprav, e vidiš iskopasmo i!«
Ondar Vule viknu Piperima:
»A ne udri ko je Piper, Kuča uprav, bog ti i sveti Jovan, jer istražismo Kuče!«
Potome je vojska uzmakla od te riječi, te nijesu bili koliko su mogli.
Tu je poginulo stotinu Kuča i Pipera, ali mali dio Pipera a veći Kuča, a bog zna koliko ćaše još bit pogibije da ne bi Vula i Todora!

      12. 


Kakav je bio Barl Nika, Zatrepčanin, iz sela Bankana, i sad njegove rijeci žive u Arbaniju.
Govori se:
»Ka Barl Nik Ivan!«
Zakrvljena plemena u Arbaniju mlogo su trošila da ga ubiju, no, poslije svije trošnja i želja, dogovore se da ga na ovi način prevare. On je čuva ovce u Cijevnu, blizu Selce Klimenačke, a poređ njega sedam čobana selačkije čuvali su ovce, nedaleko od Barla. Jedan od ono sedam Selčana umio je lijepo britviit, ka berber; mlogi se pastiri tako naode brivat. Oni se zdogovore da sjutra dođu kod jednoga vrela i da zovu Barla da dođe kod nji da sjedi, jer su znali da Barlu ne dopušta čast da ne dođe, pa iako su oni sedmina, jer zna da mu ne smiju udarit.
No se zdogovore:
»Da ga na ovi način prevarimo: kad dođe kod nas, da se mi počnemo britvit. Pošto brivač smiri sve nas, onda i Barla da ponudi da ga Selčanin britvi.«
A viđeli su prvi dan da je Barlu velika kosa, a da ga nema ko obritvit. To su znali da će Barlo pristat da ga britve, jer ne bi mu čast dopuštala da mu se reče e ne smije se okvasit da se britvi!
I tako smisliše: kad će kvasit glavu đa se britvi, ostaviće nož i pušku da i ne skvasi, jer je i običaj da se tada ostavi oruže.
Sjutra, kad dođu na rečerio mjesto, rekoše mu:
»Ajde, Barl-Nlka, da sjedimo!«
Nije mu bilo milo, ali dođe. Pitaše se za zdravlje i posjedaše. Sve je svojijem tokom odilo do Barla. Pošto su smirili među sobom brivanje, reka je brivač:
»Ajde, Barlo, i tebe da obritvim, eto ti je velja kosa!«
Barlu ne bi milo, jer je znava što misle, ma se diže i pođe na potok da kvasi kosu. Rekoše mu:
»Ostavi oruže, da ga ne skvasiš!«
On ga ne ostavi; s oružem sjede da ga britvi. Kad je onaj doša britvom ispod grla, đe je kćelo da povuče po grkljanu da ga zakolje kao što je ugovoreno, uto da priskoče šest drugije, no pobrka Barlo što ne ostavi nož i pušku, stoga britva kad dođe pod grlo, uzdrkta ruka britvačeva. Barlo se nije bunio, no je dovatio Klimentu jednom rukom, a drugom rukom zapeo pušku u pas, govoreći mu mirno:
»Izvadi iz glave to što misliš, no britvi!«
Tako je mirno sjedio doklen ga je obritvio i stresao. Barlo, žaleći klirnenačko poniženje, nikome kaza nije. No kazaše Klimenti, čudeći se Barlu, kako mu mala stvar bješe ruka i britva pod grlo i sedarm naoružanije Selčana oko njega! Pričali su kako nije ni mrka pogleda bačio na nji, no veseo na razdvoj reće im:
»Zbogom, Selčani!«
A oni pognute glave, nijesu umjeli ni progovorit.

      13. 


Jedna Arbanaška udovica, ženila sina jedinca. Svatovi dovedoše nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde da pregleda konje svatovske, dolje u lubu. Konj ga udari nogom u čelo, i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom da ga drugi ne nađu i ne kažu, pa je ižljegla među svatove, igrala i pjevala, mložila veseije. Kad bi koji svat reka:
»Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!« — majka mu je svakad iskočila u kolo govoreći:
»Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću mjesto njega igrat sa svatima i sa snaom!«
Veselje je trajalo svu noć, po običaju arbanaškome.
Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, nevjesta i svatovi su gotovi bili. Majka je otišla sa slugama u lubu, obukla sinu najljepše aljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na vjenčanje u crkvu!
Ovu su tužbu Arbanasi spjevali u svoje pjesme, đe se govori:
»Čov, Redžo, čov, djalia« itd., naški:
»Dig se, Redžo, dig se, sine moj!«
A Redžovu nevjestu povedoše svatovi odaklen su ju i doveli.
A Redžova majka ostade da nariče svoga sina. Njeno naricanje i trpjenje zasluži spomena, te ju i danas Arbanasi pjevaju.

       14.


Vojvoda vasojevićki Miljan odijeli svoju ženu, a sestru Šuja Šćepanova, Vasojevića. Za takve događaje krvne su se osvete činjele u to vrijeme. I mlogi su mislili da će vojvoda Miljan od Šuja poginut. No Šujo, kad su ga pitali:
»Što ne ubi vojvodu Miljana, a onako ti nepravo sestru odvoji«, reče:
»Ne moga ostavit Vasojeviće bez nijednog Miljana; a da bijaše još jedan Miljan da ostane Vasojevićima, ovi ne bi više po zemlji odio!«

       15.


Puna Miletina, Vasojevića dz Lijeve Rijeke ubi bratanić vojvode Miljana bližnjeg rođaka, Tomu Kadina, na pravdi boga. (Bratanić vojvode Mlljana ubi, na pravdi boga, Tomu Kadina, bližnjega rođaka Puna Miletina, Vasojevića iz Lijeve Rijeke)
Puno najprvi od rođaka dotrča na osvetu. Nađe Todora, sina vojvode Miljana, zape pušku da ga ubije i brata osveti. Uto mu dođe čestita misa, pa reče:
»Koliko će štete učinjet i koliko će se Vasojevića zaplakat za mladijem Todorom?«
Diže pušku na rame, pa dofati Todora za ruku govoreći mu:
»Bjež! ubiše te Zečevići!« doprati ga do kuće, kako ga ne bi stigli drugi njiovi rođaci da ga ubiju.
I tako Puno pokaza da mu grudi nijesu tijesne kad preša dođe da se prstom makne, no, bi kadar prije k sebi, a velikodušnost u sebe!

       16. 


Dva Zećaniina, jedan od brastva Lajkovića a drugi Klikovac, čuvali su godinama ovce zajedno na Cijevnu. Ljubili su se kao dva brata. Poslije viđe Lajković da nije Klikovac dobar čoek ni vjeran drug. Reče mu:
»Nijesam moga promislit da možeš takav bit; ali neću ti ništa drugo reć ni učinjet, tek samo slomiću oni vagan iz kojega smo zajedno jeli dvadeset godina, da se ne truje ko od njega, ka što si ti otrovan!«
I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.

       17. 


Punišu Nikolina Rašovića, kojega su Turci zvali Puniša Crni (a bio je crne masti, a za Turke još crnji), ufate jednom u Podgoricu Turci. Svezaše mu ruke i krenuše da ga vode veziru na Skadar, da ga tamo objese, jer su znali da te dar primit iz vezira za takvi lov. Odilo je s njim četrdeset Turaka. Kad su došli pod Um Otski, Puniša iskoči između Turaka. Turci za njim, pucajući i trčeći, ko na konja, ko na noge, ne stigoše ga do vrati od kuće Prelj Luljove. Tako svezanije ruku ulježe u kuću. Turci juriše za njim na vrata.
Prelja vikne:
»Natrag, Turci!«
Turci:
»Nema ni puta natrag da ćemo svi izginut!«
Prelja:
»Izginućete ako svikam pleme otsko, đavolji neće kuće viđet!«
Zaludu su mu prijetili carem i vezirom, obećavali svaku pogibiju, i njemu i njegovu plemenu, koji turskog krvnika brane.
Govorili su mu:
»Kako braniš Crnoga Punišu, koji je toliko turskije domova ocrnio i tvoga brata skoro ubio, te i sad ti crne aljine za njim nose?«
Prelja:
»Jest, znam da je Puniša ubio moga brata, no dosta je mene od Puniše da nemam brata, pa ne mogu podnijet oboje da nemam od njega: da nernam brata ni obraza! No, natrag, Turci, jer pogiboste svi, da ne vidite što će car i vezir od mene i mojega plemena učinjet!«
Turci se moraše vratit.
A Prelja svoga staroga krvnika, a novog prijatelja, preprati preko Turske. I on je zdravo u Fundinu, u selo Rašovića i svoju kuću doša.

       18. 


Arbanas neće ljeba da ije u onoga kome misli zlo učinjet. Ako je u krvnika ljeba io, dužnost mu je da mu zlo ne smije učinjet, jer misli da ga bi pravda kastigala i bi mu se u sve njegovo svrnulo i okrenulo naopako.
Ujko Gilin, Klimenta iz sela Selce, bio je četnik i mlogo štete činio Kučima, a osobito Oraovcima, da su se bojali od njega ka od ljutog zvijera. On je sam odio u čete, ljuđe bio i mlogo zla činio.
Tako jednu noć odio je preko Oralja sam, gladan, žedan, sanjiv, iznemoga da nije zna za sebe. Put ga nanese u jednu zgradu kupusa. Posiječe nožem jednu glavicu i izije od nje. Pošto okvasi usta, okrijepi se malo, i viđe da je zlo učinio; i za ta' prestup preklinja je sam sebe. Ujutru je zva nekoga od Oraova veleći mu:
»Kaži Oraovcima da se ne boje od Ujka Gile, e ja izjedo vaš ljeb, pa raat neka ide kud ko oće!«
On nije moga sam sebe učinjet više kastige i nezadovoljstva no što ga učinio, jer nije lako sebe usteć, izgubit takvu nasladu s kojom je uživa sveteći sebe i svoje Arbanase od Kuča, koji su im mlogo jada zadali. Ali ništa Ujko nije ostavio neosvećeno dosad, a sad mu se sve prekida, gubi s glavice kupusa!

       19.


Puniša Kirin iz Fundine, Drekalović, Rašović, četova je, bio Turke i zla im činio, stoga su ga Turci zvijerom nazivali, ka da je žive ljude io; ali nije proklet bio ka što su Turci govorili. To se može viđet po ovome primjeru. Četova je jednom oko Turaka u Dinošu; bilo je nekoliko družine s njim. Tražili su da koga ubiju ali plijene turski mal. Nijesu mogli ubit nikoga, pa su došli na jedan obor, koji je bio pun koza i ovaca, konja i govedi. Razvalili su obor, otvorili vrata da ćeraju plijen. Družinu su razredili đe im je trebalo na vrata i pendžere, ako bi ko iskočio, kako bi i mogli pobit. Tako je čeka svak na svoje mjesto, a stoku su izagnali iz obora. No oni što je čuva na stube od kuče kaza da je bila s vodom u vodnik pred kućam i ćepćija iz koje se on napi vode.
Puniša ga upita:
»A što učinje, ti, rđavi druže?«
Drug:
»Ja ništa, no pi vode!«
Puniša:
»Nijesmo došli da pijemo i ijemo, no da krvnika ubijemo i plijenimo, rđa ti obraz ubila!«
Pa ondar viknu družinu, te vrnuše plijen u obor, a oni praznije šaka ojdoše, ka da su im kumovske bile!

       20. 


Osman Burdža bio je momak zabita podgoričkoga, Ali-bega Lekića, rodom Grude, koji je ima trides vojnika svoga brastva Gruda. Ovi se svadiše s Osmanom, koji nije ima brastva, te je mora bježat između nji kod svoje kuće. Skrio se u dva pazara, to jest u dvije neđelje pazarne dnevi nije smio izleć. A kad dođe treća neđelja, on ižlježe i dođe na doganju Alije Arovića, sjede kod njega govoreći jedan drugomu, po turskom običaju, »meraba«.
Poslije ga Alija zapita:
»Kako si, Osmane?«
Osman:
»Ja nikako!«
Alija:
»Što bi to?«
Osman:
»Svadio sam se s Grudima i krio sam se dva pazara, još sjutrašnji ako se skrijem, moj obraz propada da ga nema više nikad! Daklen, sjutra neću da se krijem, no idem među Grudima, koji se fale da te me ubit đe me prijed sretu, kao što te me ubit nasred pazara! Ali radiji sam poginut glavom no obrazom!«
Alija:
»Pa si doša do mene da kažeš, je li?«
»Tebe vala! Znaš moje brastvo da nemam kome kazat.«
Alija:
»Dobro, sjutra kad Grudi dođu, zajedno ćemo poginut!«
Osman:
»Ža mi te da pogineš s mene!«
Alija:
»Kad si me ktio žalit, ne bilo mi kaživat, a sad ne pomaga drugo no da se gine i čast brani!«
Sjutradan, kad se pazar skupio, trides Gruda iđau proz pazar, ramo uz ramo. Svaki im se s puta uklanjaše, jer bi bio pregažen ko se ne bi uklonio, pa bio Turčin ali kršćanin. No Alija i Osman Burdža ne kćeše im se uklonit, no se sretoše s njima prsi u prsi i probiše se proz sred njih. Grudi se pogledaše jedan drugoga, ma se ne trže nož ni puče puška, no probiše proz sred njih na drugu stranu. I tako se opet vratiše triput gledajući drug na druga koji će počet da sinu mačevi, da krv otoči. Pošto i i treći put puštiše da proz nji prođu, već nije trebalo više. Osman i Alija viđeše da nema boja, no je zaludo narod gleda kad te počet skakat komati ljucki ispod udaraca noževa i pušaka.
Narod je veselom dušom gleda kad zdravo prođoše Osman i Alija između trides zulumćara!
A osobito je Alija aferim dobio, koji sačuva Osmanu život a sebe čast.
Narod je govorio:
»Daj, bože, poštenima takve prijatelje ka što dade Osmanu Aliju!«