Makazice

Dok je brazilski fudbaler Ronaldinjo, rođen 1980, u martu 2004. godine snimao reklamni film u Madridu, reditelj je zatražio da odigra takozvane makazice koje inače majstorski izvodi. Ronaldinjo se samo nasmešio i klimnuo glavom. Lopta, uhvaćena u „makazice”, poletela je svom silinom prema prozoru u vitražu na katedrali koja potiče iz 12. veka. Čuo se prasak stakla...
Zanimljivo je da je snimanje bilo ispred katedrale Portico de la gloria, ili – Vrata slave.
– Nijedna vrata nisu sigurna kad je tu Ronaldinjo – rekli su prisutni.

Niko kao ja

Dok se odmarao na letovanju, dirigent Njujorške filharmonije Artur Rodzinski (1892–1958) slušao je radio. Na programu je bila klasična muzika, i to njegovo omiljeno delo, Šostakovičeva „Peta simfonija”. Rodzinski je pažljivo slušao izvođenje...
„Vidi, vidi, ovaj dasa baš zna kako da vodi melodiju”, primetio je Rodzinski.
„Ali, u svakom slučaju, nije baš kreativan niti originalan umetnik budući da pokušava da podražava neka od mojih najboljih tumačenja Šostakoviča!”, besno je zaključio muzičar.
Sa završetkom izvođenja, mogao je da odahne. Spiker je najavio da su slušaoci imali priliku da čuju Njujoršku filharmoniju pod upravom maestra Rodzinskog.

Televizijske potrebe

Na stranama 8. i 9. Statuta Radio-televizije Beograd iz 1974. godine između ostalog pisalo je i ovo:
„Televizijski centri u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji imaju za cilj zadovoljenje televizijskih potreba radnih ljudi i građana naše zemlje putem televizijskih programa koji su usmereni sledećim društvenim ciljevima – razvijanju i produbljivanju socijalističkih samoupravnih odnosa na osnovu interesa radničke klase, odnosno, radnih ljudi u udruženom radu; razvijanju i produbljivanju delegatskog sistema i principa slobodne razmene rada; jačanju bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti u SFRJ, njihovom međusobnom upoznavanju i razvijanju međusobne povezanosti njihovih životnih interesa, afirmaciji vrednosti i tekovina narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije, jačanju odbrambenih sposobnosti zemlje i samozaštite društvenog poretka na osnovama samoupravljanja...”

Zamka za škrticu

Među svojim najbližim prijateljima akrobata Hari Hudini (1874–1926) bio je dobro poznat kao škrtica. Naročito je voleo da se izgubi iz restorana onda kada je trebalo da plati račun. Jednom prilikom, posle ručka u nekoj krčmi, prijatelj glumac upitao je Hudinija da li je raspoložen da mu pokaže novi trik. Hudini je smesta pristao.
– Spusti šake na sto i okreni dlanove prema stolu – naredio je glumac i Hari ga je poslušao. Ovaj je zatim na Hudinijeve šake stavio dve čaše pune vode.
– Mi sad odosmo, a ti vidi kako ćeš da šmugneš a da ne platiš račun! – rekli su prijatelji izlazeći iz restorana.

U jabuci žive džinovi

Jedno od najnovijih istraživanja sprovedenih među Njujorčanima dalo je zanimljive rezultate. Iako statističari tvrde da oko milion stanovnika Velike jabuke ima ili višak kilograma ili se svrstavaju u izuzetno debele osobe, izgleda da oni toga nisu svesni. Štaviše, dve trećine Njujorčana tvrde da njihovom izgledu ništa ne fali. Jedan odsto debeljuca čak misli da ima manjak kilograma, šesnaest odsto kaže da su „taman kako treba” dok samo četrdeset dva odsto izjavljuje da bi možda mogli da skinu koji kilogram.
Krajem 2003. godine dvadeset odsto Njujorčana svrstavano je u ljude s viškom kilograma, taj broj popeo se 2004. godine na dvadeset dva, ove godine očigledno će biti još viši. Iako lekari već govore o pravoj epidemiji gojaznosti, izgleda da sami Amerikanci ili ne mare za višak sala ili veruju da im ono lepo stoji.

Ulica nezgodnog imena

Otkako sam se s porodicom pre četiri godine preselio u ulicu Diks, neprestano doživljavam neprijatnosti, objašnjava Majkl Fisk. Vremenom sam shvatio da i drugi stanovnici ove losanđeleske ulice pate što žive u kraju koji nosi tako dvosmisleno ime. Kada sam, prikupivši potpise više od polovine ljudi koji žive u Diksu, podneo zahtev da se ulici promeni ime, u opštini nisam naišao na razumevanje. Ako se ne bune oni iz Kitsa ili Norme, obližnjih avenija, šta nama smeta što živimo u Dikovoj ulici? Da, ali... Kits i Norma obična su lična imena, a Dik u engleskom ima i drugo značenje. Kome nije jasno, nek pita.

Sram vas bilo!

„Aport” je trebalo da bude zabavna emisija i niko od odgovornih na britanskoj nacionalnoj televiziji (BBC) nije mislio da će izazvati toliko ogorčenje gledalaca. Naime, jedan od urednika pozvao je u studio Eni Klejton, dresera, koja je pse lutalice, pokupljene s ulice, pred kamerama trebalo da nauči određenim trikovima. U tome ne bi bilo ničeg uvredljivog da tema emisije nije bila: ako možeš da uvežbaš psa, zašto ne bi i muškarce? Još u toku emisije telefoni u Bi-Bi-Siju usijali su se od poziva gnevnih gledalaca. Emisija „Aport”, koja je trebalo da preraste u seriju, smesta je skinuta s programa.



Opera nije triler

„Filmska drama, to je pravi život iz koga su isečeni dosadni delovi”, tvrdio je slavni britanski filmski reditelj Alfred Hičkok (1899–1980). Na pitanje zašto nikada nije postavio nijedno opersko delo, reditelj „Psiha” je odgovorio:
– Pa, posle drugog čina svi glavni junaci svakako bi bili poubijani. Ko bi onda ostao da peva?

Obožavateljka

„Maestro, budući da nisam u stanju da napišem ono što mogu da vam kažem u četiri oka, budite večeras u pozorištu 'La Skala' u loži broj devet dok na programu bude vaša opera. Čekaću vas s nestrpljenjem u srcu. Vaša Tajna Obožavateljka...”
Kada je slavni italijanski kompozitor Đoakino Rosini (1788–1860) dobio ovo pismo, smesta je počeo da se priprema za večernji izlazak u operu. Stavio je čak i periku da bi izgledao mlađe. Čim je stigao, upravnik pozorišta saopštio mu je, onako uzgred, da je ložu broj devet zakupila prelepa dama koja je upravo toga dana stigla u Milano – žena francuskog ambasadora. Đoakinu je srce počelo neobuzdano da lupa... Inače je bio poznat kao čovek koji ne propušta priliku za udvaranje.
Međutim, zavesa se podigla, predstava je počela, ali niko nije dolazio u ložu. Rosini je sedeo usamljen i razočaran. Naposletku je došao portir i doneo mu koverat. U pismu je stajalo:
„Maestro, njegova ekselencija ambasador Francuske odavno je udovac. Zato ćete večeras biti sami u loži. Vaša stalna obožavateljka – Prvoaprilska Šala”.

Četiri stotine koševa!

Poklonici košarke i danas ovu utakmicu nazivaju istorijskom: održana je 1983. godine, 13. decembra, a igrali su „Denver nagetsi” protiv „Detroit pistonsa”. Kiki Vandervege, tadašnja zvezda „Nagetsa”, dao je čak pedeset jedan koš! To je ujedno bio i najbolji rezultat u njegovoj sportskoj karijeri. Uprkos Kikijevom ogromnom trudu, njegov tim je izgubio... Pobedili su „Pistonsi” sa dva koša razlike: 186 prema 184! To je, inače, najveći rezultat postignut u istoriji NBA (National Basketball Association).

Izgubljeni raj

Kad mu je bilo šezdeset godina, slavni engleski pesnik Džon Milton (1608–1674) potpuno je izgubio vid, ali i zapao u krajnju bedu. Da bi došao do nešto novca, prodao je prava za objavljivanje svog epa „Izgubljeni raj” londonskom knjižaru Samjuelu Simonsu za samo deset funti. Pet funti odmah, a pet funti za prodaju tri izdanja „Izgubljenog raja” (ukupno četiri i po hiljade primeraka) te 1669. godine. Posle muževljeve smrti Miltonova treća supruga Elizabet prodala je istom knjižaru doživotna prava za izdavanje „Izgubljenog raja” – za osam funti. Tako se vešti knjižar obogatio uloživši novac samo u jednu knjigu: i to svega osamnaest funti.