ХЛАДНОКРВНИ ЈЕЛЕН

У шумама широм Француске уведена је забрана лова на јелене. Да би ову лепу животињу сачували у што већем броју, представници закона предузимају све мере заштите, а и новчана казна за прекршај је висока. Али, ловокрадице не презају ни од чега. Довијају се на све начине да дођу до јеленских рогова и избегну казну. Тако се недавно један ловокрадица обрео у крају близу Версаја. Начуо је да у оближњој шуми има много јелена. Да прича није без основа схватио је већ првог дана кад се у сумрак нашао у њиховој близини. Видео их је како мирно ходају између дрвећа. После два дана нашао је добар положај и запуцао на једног јелена. Био је мирне и сигурне руке, али је промашио. Нанишанио је и поново опалио. И, опет је промашио. Јелен се, као да се ништа не догађа, мирно упутио кроз шуму. Ловокрадица је био изненађен неуспехом, али и лисицама које су му се одједном нашле на рукама. Чувари су га разоружали и савладали. Ловокрадица је убрзо сазнао да је пуцао у јелена који је био мамац на точковима, а потом и да је још један у подужем низу који су насели на мамац и доживотно остали без ловачке дозволе и повећег износа за казну.

ШТА ЈЕ ТУ УЖАСНО?

Веродостојност ликова овековечених и изложених у надалеко чувеном „Музеју мадам Тисо” у Лондону одувек је привлачила посетиоце и изазивала њихово безгранично дивљење. Иако се чинило да вештини моделирања врхунских мајстора нема замерки, изречена им је једна примедба. Наиме, замерено им је да су Дворани страве, најпосећенијем и најпривлачнијем делу музеја, ускратили „углед” који самим називом треба да има. Уместо да буди страх и изазива ужас, Дворана страве у којој су приказани многи тешки и крвави детаљи из историје, попут жртава Француске револуције, али и из новијег доба, делује бајковито. Догађаји који се свакодневно приказују на телевизији надалеко превазилазе језовитост сцена у Дворани страве. Управа „Музеја мадам Тисо” узела је примедбу у разматрање. Донета је одлука да се уложи милион фунти у „дораду” фигура како би посетиоцима уливале страх у кости. Тако је одлучено да Јованка Орлеанка „гори” на ломачи, да се сцена вешања масовног убице Џона Кристија употпуни звучним детаљима, а гиљотина одсеца главе.

ОПРАВДАНО ОДСУТНИ

Запослени у предузећу „Hime & Co”, са седиштем у Токију, одавно уживају разне погодности. Између осталог, једна од њих је дводневно плаћено одсуство у време великих распродаја како би запослени могли натенане да обаве куповину. Али, није се стало само на томе. Однедавно, радници овог предузећа могу да узму боловање ако имају љубавне јаде или су раскинули с партнером, а дужина боловања зависи од година старости. Менаџери који су дошли на ову необичну замисао кажу да боловање због сломљеног срца може допринети да се несрећни радници добро исплачу, изјадају и врате на посао освежени. – Кад је реч о љубавним јадима, свима је неопходно да неко време одсуствују с посла исто као кад су болесни – изјавила је извршна директорка Мики Хирадате. Кад су је новинари упитали зашто дужина тог одмора зависи од година, Мики је одговорила: – Жене млађе од тридесет година лакше могу да нађу новог партнера, али за оне старије то је много теже, као што су и њихови љубавни раскиди озбиљније природе. Али, иако се овај гест добре воље чини племенит и несвакидашњи, нешто мора да се напомене – „Hime & Co” је маркетиншко предузеће.

34 ДАЛМАТИНЦА

Трогодишња женка далматинца по имену Бутон, из једног америчког градића, оштенила је крајем прошле године ни више ни мање него 18 кучића. Власници пса, породица Морли, испрва је била одушевљена, али су се радост и неверица брзо преточили у огромне недаће. А како и не би. Пре само неколико година Бутон је имала сличну свиту малих враголана, тачније њих шеснаест. – Потребно је много рада око толико штенади! – изјавила је Никола Морли. У ветеринарској установи где су кучићи дошли на свет царским резом, запрепашћени ветеринар је изјавио: – Никад нисам чуо да је једна куја оштенила осамнаест кучића. Заправо, чудно је да су они живи после толике гужве у мајчином стомаку. Већини кучића већ су нађени власници, тако да невоље породице Морли неће дуго трајати. Али, сигурно је да ће их поново осетити.

ОДШТЕТА ЗА ЉУБАВ

Доктор Ричард Батиста волео је своју жену толико да је био спреман све за њу да учини. Кад су јој због дуге и тешке болести отказала оба бубрега, добри муж одмах је отишао у најближу операциону салу, легао на операциони сто и рекао затеченом хирургу: „Ја ћу јој дати бубрег.” Недуго затим опет су живели срећно, ближи него икад пре. Наиме, обоје су имали по један бубрег. Али, срећа није дуго трајала. Из ко зна којих разлога његова жена затражила је развод. Судија није могао да верује својим ушима. – Она ми дугује тачно милион и по долара и тражим да ми све исплати! – изјавио је утучени муж без гриже савести. – О чему се ту ради? – упитао је судија. – О мени, поштовани судија! Заправо, о мом бубрегу… – Не разумем! – одвратио је збуњени судија. – Нема ту шта да се разуме или не разуме! – рекао је господин Батиста. – Све има своју цену. Мој бубрег вреди тачно милион и по долара! Захтевам да ми га врати или да плати одштету.

МАЛИ ДЕТЕКТИВ

Био је петак, једанаест сати пре подне. У полицијској станици у градићу Вајт Року неколицина полицајаца дежурала је поред телефона за хитне случајеве, јела крофне и причала о филмовима. Била је то уобичајена атмосфера у полицијској станици мирног градића. Разговор је прекинула звоњава телефона на коју нису навикли. Официр Канинг испустио је крофну из руке и подигао слушалицу, али с другог краја жице чуло се само неко мрмљање. Следећег трена веза је већ била прекинута. – Шта је било? – упитао је колега Канинга. – Не знам! – рекао је забринуто. – Али, осећам да се нешто чудно дешава… Да ли знамо одакле је дошао позив? – Знамо! – одговорио је неко. – Онда покрет! Из куће у авенији Гогс ширио се чудан мирис. Како су се полицајци примицали улазним вратима, мирис је постајао све јачи. Сви су мислили да се нешто страшно догодило у оронулој кући или да се још одиграва. Кад су разбили врата и ушли, затекли су омамљеног мушкарца како гледа телевизију и пуши марихуану. Није се узбудио кад их је угледао ни кад су му ставили лисице. Недуго затим нашли су у спаваћој соби неколико килограма опојних дрога. Криминалац је био лишен слободе и миран градић могао је да се врати доколици. Али, ништа од овога не би било необично да полицајци нису установили да је телефонски позив упутила дванаестомесечна беба која се играла с телефоном у суседној соби и случајно откуцала 92, и на тај начин прекинула велики ланац продаје опојних дрога.

ПЉУНУТИ ЛАНСЕЛОТ

Узбуђен брачни пар, окружен мноштвом новинара, стигао је 28. јануара ове године на Међународни аеродром у Мајамију. Из Јужне Кореје требало је да им стигне пас. Зашто се дигла толика бука око једног куцова? Зато што није у питању обичан, већ клонирани пас. Наиме, Нина и Едгар Ото су, заљубљени у свог кућног љубимца по имену Ланселот, пре пет година похранили његов ДНК у једном биотехнолошком предузећу из Лос Анђелеса које има испоставу у Јужној Кореји. Кад је, почетком 2009. године, Ланселот угинуо, брачни пар Ото сместа се договорио с предузећем „БиоАртс интернешенел” да желе новог-старог косматог љубимца. Наводно је Ланселотов генетски близанац први клониран пас у САД.

МОЛИМО ПОШТЕНОГ НАЛАЗАЧА...

Радници су имали наизглед једноставан задатак. Сеф који је из једне банке пребачен у челичану надомак Берлина требало је да исеку у делове. Од радника се није очекивало да отворе сеф, али победила је људска радозналост и они су то ипак учинили. Врата с којих је био скинут механизам за закључавање, лако су отворили. И? Остали су неми од запрепашћења: у сефу су нашли уредно сложене новчанице, укупно сто хиљада евра! Били су довољно поштени да читав износ врате немачкој Поштанској штедионици. Сада је на одговорнима у банци да открију која од служби је учинила такав несхватљив превид.

СМРДЉИВ, АЛИ СРЕЋАН

Џеф Скај није се двоумио ни часа. Кад је видео пса који је ускочио у канализациону цистерну у којој се прерађују отпадне материје, сместа је кренуо за њим. Био је довољно брз па је, нагнувши се преко ивице, у последњем часу несрећног куцова ухватио за кожу на врату и извукао напоље. Џеф је био задовољан што је учинио добро дело, а истовремено му је било драго што се није упрљао. Међутим, пас као пас, чим се нашао на слободи, жустро је отресао длаку и збуњеног Џефа испрскао од главе до пете. Вест о успешном спасавању рундова објављена је у новинама Каламе, града у америчкој држави Вашингтон, где је недавно и забележен овај догађај. Сместа су се јавили читаоци који су куцову понудили топли дом. Хершија, како је назван, „усвојила” је једна жена која није желела да јој се открије име.

(НЕ)ПРАВДА ЈЕ ДОСТИЖНА

Балговинд Прасад ипак ће завршити у затвору. Коме може да буде занимљиво што ће један седамдесетпетогодишњи лекар из индијског града Патне отићи у тамницу? Прасадов случај необичан је зато што је он примио мито пре равно четврт века. Радило се о двадесет пет рупија (око пола долара) које је Прасад узео од неког пацијента. Иако је случај завршио на суду, парница се одуговлачила све до 1992. године, кад је лекар осуђен на годину дана затвора. Прасадов адвокат сместа се жалио на пресуду, тако да је лекар остао на слободи. Међутим, ту мукама није био крај. Случај је доспео на врховни суд који је тек ових дана донео одлуку да Прасад ипак мора да одлежи у затвору три месеца. Овога пута, како ствари стоје, Прасад више неће имати коме да се жали. Новинарима је изјавио да је казна бесмислена и да је, по његовом мишљењу, давно застарела. И, још је додао, требало би заправо тужити суд што је толико спор и деценијама развлачи не само његову, него углавном све парнице.