ПТИЦА КАО ЧОВЕК.

Од када је пре неколико година једноставно улетео у стан Весне Марковић из Београда, беличасти папагај – нимфа, почео је да живи другачијим животом од осталих птица. Верујући да на неки необјашњив начин разуме говор птица, госпођа Весна се према свом папагају, коме је од милоште наденула име Пилица, од првог дана понашала као према људском бићу. Весна се, једноставно речено, не обазире на већину ветеринарских препорука и упозорења, верујући да чини баш оно што би Пилица желела. А шта је то? На пример, овај папагај се купа сваке суботе. Има своју каду у којој се у благо загрејаној води брчка извесно време. Затим следи фенирање, како се не би прехладио. Папагај мирно стоји док га Весна фенира правећи му фризуру. Разуме се, сваки пут другачију. Послушно пружи ногу кад треба да му се исеку нокти. Док газдарица пије прву јутарњу кафу, Пилица стоји на столу и једе проју, или руску питу, што јој је омиљени оброк. Руча семе и воће, као остале птице. Вечера се, међутим, разликује – обожава сецкани качкаваљ. Посебно уз добар телевизијски програм или филм.

ПРЕЉУБА НА МРЕЖИ

Интернет је, поред осталог, променио поимање љубави. Један лекар из италијанског места Павија поднео је тужбу за развод брака јер је открио да супруга има љубавника. Додуше, она свог удварача никада није срела будући да су се упознали на Интернету и ту се и родила љубав. Чим је сазнао да је његова жена заљубљена у другог мушкарца, додуше, негде на другом крају света, доктор је побеснео. Штампао је писма своје супруге упућена том непознатом човеку сматрајући да је то сасвим довољан разлог за развод.

ДЕБЕЛА БАРБИКА

Амерички Покрет за активан живот ових дана се укључио у беспоштедну борбу против дечје гојазности. Имајући у виду колико су играчке важне најмлађима, они су осмислили кратке филмове који личе на рекламне спотове – на њима су приказани Барбика и Супермен као дебељуце. У филму, дебела Барбика излежава се на кревету окружена омотима чоколадица и лименкама газираних напитака. Једва дише. Затим се појављује буцмасти Супермен. Он наравно више није у стању да лети. Везан је за фотељу одакле, као хипнотисан, гледа телевизију. Али не празних руку. Супермен држи највеће паковање сладоледа које халапљиво прождире. Ово је само почетак, заправо најава рата против дечје гојазности која је постала светска невоља, поручују из Покрета за активан живот.

СЕСТРЕ ЗА ПРИМЕР

Двадесет трећег фебруара ове године, бака Сантина Ђенари, становница малог италијанског места Комунанца, напунила је сто десет година. Приређена јој је свечаност и торта на којој је било тачно сто десет свећица. Госпођа Ђенари је свакако једна од најстаријих Европљанки. Рођена је 1899. године, дакле, у 19. веку. Сантина је доброг здравља и уопште није заборавна. И њена млађа сестра је одличног здравља – напунила је сто две године.

ИМЕНА ЛУДА

Да ли детету кад се роди треба дати неко савремено или старинско име? Чини се да је у Русији у последње време модерно деци давати необична имена. Према писању руске штампе, у државним регистрима појавили су се нови грађани са до сада нечувеним именима. Поједине девојчице добиле име Приватизација, док има и оних које се зову Воља. Родољубљу наклоњени Руси својој деци дају име Русија, док су се љубитељи морских сисара одлучили за име Делфин. Неки дечаци носе имена Ветар и Север, као и Херој, а родитељи једног дечака, рођеног 2002. године, још воде спор са општинским властима будући да им нису дозволили да се дечак зове Бош 2002.

НЕОПРАВДАНО ПРИСУТНИ

Два дечака из средње школе „Вунсокет” у Енглеској понела су се изузетно одговорно кад су одлучили да по сваку цену морају да на време стигну у школу. Намере су им биле чисте и вредне поштовања. Но, мислити поштено и чинити, две су различите ствари које су највише засметале полицији. Тог јутра око седам сати у њиховим просторијама зазвонио је телефон, а љутити чикица с друге стране жице био је веома узнемирен док је пријављивао крађу својих кола. Али, после обимне потраге његова кола нису нашли полицајци већ Џон Рејмонд, чувар реда у „Вунсокету”, и то паркирана на означеном месту у школском дворишту. Пошто је испитао неколико ученика, Џон је утврдио ко су починиоци код којих је био и кључ аутомобила. Била су то двојица дечака која су очајнички журила у школу, не желећи да добију укор од разредног старешине.

ПРИЧЉИВА БЕБА

Кад су брачни пар Бети и Џон Вилијамс добили телефонски рачун у износу од 1500 фунти, одмах су поднели жалбу главној телефонској служби Лондона жалећи се на погрешно обрачунат утрошак импулса. Али, уместо исправке и извињења, Вилијамсови су добили потврду о исправности рачуна. Назначени износ имају да захвале дугачком разговору који су водили с неким с Карипских острва. Бети и Џон били су затечени. На удаљеним острвима нису познавали никога. Убеђени да британска телефонија немарно обавља свој посао, одлучили су да поднесу судску тужбу. Платити толики рачун за свакога би било равно банкроту, а камоли за њих који су с бебом од једанаест месеци живели као подстанари. Џонов пријатељ адвокат дошао је да им срочи тужбу. Док су они наводили податке, зачуло се гугутање малог Вилија. Привучени дечјим гласићем, упутили су се ка њему и затекли га са слушалицом у руци. Слутња да је рачун можда заиста исправан, одједном им је следила крв. Провера је показала да је тачна. Уместо тужбе, Вилијамсови су телефонској служби упутили молбу за опрост дуга. Учињен је преседан и разговор који је направила причљива беба је отписан .

ЗУБЕ МОРАШ ЗНАТИ ПРАТИ...
Пре петнаестак година у готово свим британски
м новинама објављена је слика насмејаног седамнаестогодишњег Кевина Ханта који је у устима имао четкицу за зубе. Младог Лондонца међу ударне новинске вести довео је један необичан догађај. О чему се ради можда је најбоље описано у кратком тексту под насловом „Зубе мораш знати прати...” А ево и како отприлике гласи. Био је понедељак и Кевин се успавао после недељне журке. Улетео је под туш да се расани и потом припреми за колеџ. Сањив и у журби, ставио је у уста четкицу за зубе и пустио воду. Често је тако „добијао на времену” обављајући два посла одједном. Али, кад је нагло забацио главу да спере шампон с косе, прогутао је четкицу за зубе. Пошто није осетио никакве сметње у грлу, закључио је да је она већ у желуцу и мирно је отишао на предавања. Кад се увече вратио кући, испричао је мајци шта му се догодило. Обоје су се насмејали незгоди која га је снашла. Ипак, следећег јутра ни Кевину ни госпођи Хант није било до смеха. Младић је с боловима у стомаку завршио на операционом столу.

НОВИ ЧЛАН БИБЛИОТЕКЕ

Сва црвена у лицу и једва дишући од напора, у денверску Градску библиотеку недавно је улетела жена и с врата објаснила да су јој почели трудови. Око жене су се сјатили сви запослени, а у помоћ су јој притекли и искуснији чланови библиотеке који су се затекли на лицу места. Иако се не откривају све појединости, Селеста Џексон, шефица библиотеке, накнадно је обавестила новинаре да је жена, којој не желе да открију име, на свет донела здраву и лепу девојчицу. Као успомену на срећан догађај, први такве врсте откако постоји библиотека, тек рођену девојчицу прогласили су почасним чланом. Кад је окончан порођај, стигла је хитна помоћ и узбуђену жену с бебом превезла у болницу.

ВЕОМА ЗАНОСАН ТАТУ

Прошле зиме двадесетчетворогодишњи Ендру Вестон добио је посао келнера у једном ресторану у британском граду Солихал, надомак Бирмингема. Сви су били задовољни његовим радом – и гости и власник ресторана. Брз, увек насмејан и услужан, Ендру је напросто пленио. Мештани су говорили да бржег, љубазнијег и услужнијег келнера није било у њиховом граду. Али, с првим данима лета младић је на захтев тих истих мештана добио отказ због простаклука. Наиме, оно што је хладноћа покривала, врућина је открила – истетовиран акт заносне плавуше целом дужином његове леве руке. Иако је тетоважа била урађена мајсторски, или можда боље рећи баш зато, гости су непрекидно гледали у његову левицу. А онда су, поготово они старији, почели да се жале власнику ресторана да им смета та раскалашна голотиња иако је нацртана. Вестон је добио отказ и заувек напустио Солихал .