СУЂЕЊЕ У ОДСУСТВУ

Да западна мода судских тужакања долази и на наше просторе, сведочи најновији случај у Македонији. Наиме, један произвођач меда из села Кривогастани близу Битоља тужио је македонску државу за одштету од три и по хиљаде долара, јер му је један медвед већ дуже време крао мед из кошница. Зоран Киселовски каже да је све покушао не би ли спречио медведа да се слади његовим медом. – Купио сам генератор, упалио рефлекторе и пуштао турбо фолк музику, јер сам чуо да се медведи плаше гласне музике. Али, ништа није вредело – изјавио је очајни господин Киселовски. А било је то занимљиво суђење. Огромном разбојнику суђено је у одсуству. Крив је! – пресудила је порота после неколико сати вагања, али пошто медвед није био у стању да плати одштету, судија је наложио да штету мора да исплати држава Македонија.

РАТОВИ ЗВЕЗДА – МИКРОКОСМОС

Доба хладног рата било је савршено за астрофизичаре, посебно за докторе Ловел Вуд и Џордин Кар. Од тренутка кад им је тадашњи амерички председник Роналд Реган дао зелено светло, они су почели с радом на ласерском свемирском штиту који је требало да служи за онемогућавање совјетских нуклеарних пројектила. Али, како се „клима” променила после неколико година, а један сенатор подругљиво назвао њихов пројекат „Ратови звезда”, Ловел Вуд и Џордан Кар остали су без посла. Али, не без старих жеља за успехом. Но, требало је да прође још много година пре него што је неко схватио значај њиховог ласерског система. И тако, труд се коначно исплатио, оружје је направљено – све је остало исто, осим непријатеља. ОМУК или „оружје за масовно уништење комараца” је модерни ласер који убија комарце. Овим поводом, доктор Кар је изјавио: – Ми волимо да мислимо да нам припада део заслуге за крај хладног рата. Сада се само трудимо да учинимо бар мали корак напред у рату који је заправо одузео много више живота. Иначе, ласер ради тако што хвата аудио-фреквенције које стварају крила комараца, а онда шаље према њима ласерски сноп и уништава их.

ЦРВЕНО, ВОЛИМ ТЕ ЦРВЕНО

Да би прославио завршетак радова на свом новом базену, предузетник Џејми Стјуарт позвао је пријатеље и рођаке на један купањац. Али, последње што је очекивао био је долазак и једног бика. Огромна животиња која је побегла из суседног поља у потрази за партнерком и коју је јурило неколико љутих сељака, посетила је веселу дружину, угледала јаркоцрвени купаћи костим господина Стјуарта и одлучила да мало отплива с њим. И, пошто је завршила јутарње купање наочиглед преплашене гомиле, одлучила је да изађе из базена. Но, пошто никада у животу није видела мердевине, решила је да отплива још који круг, кад се већ нашла ту! Тек после три сата појавили су се ватрогасци и решили ствар. Ваљда испрва нису хтели да дођу мислећи да је у питању шала! Док је кран извлачио хиљаду килограма тешку животињу, сви су приметили да је невероватно мирна. Да ли се превише уморила током пливања, или је Фердинанд само мирисао цвеће, нико није знао одговор.

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ПАС

Од тренутка кад су Тони и Стефи Тафт из малог села у Енглеској добили на поклон од својих пријатеља осам недеља стару домаћу патку по имену Еси, знали су да с њом нешто није баш у реду. Нешто у њеним очима водило је њихове мисли ка сумњи. Но, иако се првих неколико дана понашала као и свака друга патка, то јест, док је трапаво трчала дуж дворишта и пуштала неподношљиве звуке, брчкала се у малој, прљавој бари или узалуд махала нејаким крилима, Еси ипак у души није била патка. Јер, кад се коначно здружила са осталим кућним љубимцима брачног пара Тафт, два стафорд теријера, изненада је почела да маше репом кад год би неког угледала и да лаје, бар да се труди да лаје и да се такмичи са својим псећим пријатељима у умећу апортирања да би била награђена посластицама у виду костију. Да, од тог трена Еси више није била обична патка, непослушна и смешна птичурина која никада не полети, већ необични кљунати, пернати, трапави двоножни пас. – Она стварно не зна да је патка – изјавио је Тони, поносни власник, шетајући улицом с патком на повоцу, заједно са своја два стафорда од којих се не одваја. – Не знам зашто је то тако! Не могу да објасним! Али, видим да је и псима понекад чудно.

И КРАЉИЦЕ НОСЕ ДОЊИ ВЕШ

За педесетогодишњицу владавине краљица Викторија (1837–1901) добила је мноштво дарова, али један је био заиста неуобичајен. Желећи да британској владарки познатој по замашним облинама живот учини још лепшим и удобнијим, један обожавалац поклонио јој је јастук од дебеле гуме који се ставља под стражњицу. Кад год би краљица Викторија села на тај јастук, огласила би се музика, али не било која већ „Боже, чувај краљицу”, британска химна. Да све што је у вези с британском краљицом и даље изазива велико занимање било је јасно на аукцији која је одржана у јулу прошле године у енглеском граду Дербију. Заинтересованима је понуђено неколико комада доњег веша за који је поуздано утврђено да је припадао краљици Викторији. Њене памучне гаћ(иц)е, ручно сашивене и са извезеним монограмом, на опште изненађење продате су за четири хиљаде петсто фунти, а не за петсто, како се очекивало. Краљичин комбинезон продат је за четири хиљаде фунти, а спаваћица за пет и по хиљада фунти. У каталогу су наведени и нимало ласкави подаци: обим струка краљице износио је 127, а обим груди 167 центиметара.

ПОТРАГА ЗА ЏЕРОНИМОВОМ ЛОБАЊОМ

У писму које су пренеле стране новинске агенције, наследници славног Џеронима (1829–1909), вође Апача, званично су затражили од Универзитета Јејл да им врати лобању њиховог чувеног претка. Џеронимова лобања још од Првог светског рата у власништву је реда „Лобања и кости”, тајног студентског реда овог универзитета чији су чланови били и бивши амерички председници из породице Буш. Лобању су студенти наводно украли с гробља Форт Сил где су сахрањивани заробљени Апачи.

ОДРИЧЕМ СЕ СЕБЕ

Неколико месеци после смрти Чарлса Дарвина (1809–1882), супруга адмирала Џејмса Хоупа изјавила је како се баш она нашла крај самртне постеље великог британског природњака кад је рекао да се одриче своје теорије еволуције и упорно је молио да му донесу Библију. Кад су ове гласине почеле да се шире, умешала се Дарвинова кћерка: „Госпођа Хоуп не само да није била крај самртне постеље мог оца, готово сам сигурна да га није ни упознала. Он се никад, ни пред крај живота није одрекао ниједног свог научног става.” Уз то је изјавила да је крај Чарлса Дарвина био само његов син. Последње речи оца еволуције биле су: „Нимало се не плашим смрти.” (Више о Дарвину прочитајте у овом броју на 8, 9, 10. и 11. страни).

ВЕСТ НА ВИСИНИ

На дрво се попела као принцеза, а с њега сишла као краљица. Вероватно има људи који ће одмах препознати о коме је реч. Наиме, вест о смрти Џорџа VI (1936–1952) затекла је његову кћерку Елизабету у Кенији. Тадашња принцеза се једног послеподнева у фебруару 1952. године попела са супругом у необичан дрвени хотел саграђен на дрвету у Националном парку Абердерс. Наредног јутра, 6. фебруара, Елизабета је сазнала да је, пошто се Џорџ VI преселио у вечност, она постала његова наследница и да ће на енглески трон ступити као Елизабета II.

САМО ВИ ПРИЧАЈТЕ!

Сви који су иоле познавали Наполеона I Бонапарту (1804–1815) већ су се били навикли да их, кад се радило о необавезном ћаскању, француски цар уопште не слуша, а редослед којим је постављао питања био је предвидив: „Како се зовете?”, „Из ког сте дела Француске?”, „Колико имате година?” Имајући то на уму, наглува грофица Брисак унапред се припремила и напамет научила одговоре. Међутим, кад је чуо да се жена коју је тек упознао презива Брисак, Наполеон се сетио да је њен зет, некадашњи заповедник његове гарде, завршио на гиљотини па ју је питао да ли су она и њен супруг наследили Брисаково имање. Верујући да Наполеон следи уобичајена питања, грофица је одговорила: „Сена и Оаз”, подручје које је тада заузимало велику област на северу, западу и југу Париза. Кад је то чуо, Наполеон је мало устукнуо и питао је колико има деце. И не трепнувши, наглува и веома узбуђена грофица осмехнула се и напокон изговорила и последњи припремљени одговор: „Педесет, ваше величанство”.

БЕСМРТНИ ВАЛЕНТИНО

Пуно име Рудолфа Валентина (1895–1926), једног од најпознатијих глумаца немог филма, било је Родолфо Алфонсо Рафаело Пјеро Филиберто Гуљелми. Рођен је у италијанском градићу Кастеланета и као дечак био је веома немиран, а често и насилан. Његови очајни родитељи напокон су га 1913. године послали у Америку, каже легенда, с једним доларом ушивеним у поставу капе. Валентино, прозван „латинским љубавником”, магнетски је привлачио жене свих узраста. Кад је после наизглед безазлене операције чира напрасно умро, имао је само тридесет једну годину. Породица је у почетку мислила да његово тело изложи у капели, у отвореном ковчегу. Међутим, страхујући од обожаватељки које су одмах почеле да опседају капелу, предомислили су и изложили тело направљено од воска, док су Валентинове посмртне остатке склонили на сигурно. Да би одале последњу пошту свом идолу, девојке и жене чекале су у реду који се протезао дужином од једанаест улица, а у општој хистерији неколико обожаватељки извршило је самоубиство .