ПОШТАНСКИ ЗАКОНИ И ЗАБРАНЕ

Средином шездесетих година протеклог века у поштанском саобраћају Велике Британије на снази су били одређени прописи и закони. По тим одредбама било је забрањено да се по Острву шаљу писма у црвеним ковертама, док је у страном саобраћају за сваку земљу важила одређена забрана. Тако је било забрањено да се у Авганистан шаљу наочаре, на Канарска острва венци од ружа, на Нову Гвинеју живе пчеле. Насупрот томе, по Великој Британији могле су поштом да се упућују пијавице и сва жива стока уколико је прописно облепљена поштанским маркама одговарајуће вредности.

СПОМЕН-МЕСТО

У спомен на битку код Босворта 1485. године, у којој је у борби с Хенријем VIII погинуо Ричард III, последњи британски владар који је живот изгубио на бојном пољу, Британци већ скоро шест векова одају почаст тако што излазе на место догађаја. Али, судећи по сазнањима историчара, место на коме се окупљају је погрешно. Верује се да се битка одиграла километар даље, код села Дедлингтон. Како је дошло до погрешног обележавања није утврђено, али сваке године то историјско место посети више од 100.000 људи.

СУДБОНОСНО „ДА”

О Дагласвилу, месту недалеко од Атланте, главног града савезне америчке државе Џорџија, прича се већ неколико месеци у целој земљи. Тачније, прича се о двоје младих мештана који су својом пустоловином довели Дагласвил у жижу јавности. А то им никако није била намера. Наиме, деветнаестогодишњи Адам Сатон и годину дана млађа Ерика Брас одлучили су да побегну од куће и да се венчају у оближњем Остелу. Наводно, родитељи су се противили њиховој вези, а они нису могли једно без другог. Изнајмили су лагани спортски двокрилац с пилотом и 24. јула полетели с малог аеродрома обавијеног тамним облацима. Пошто је знао да ће лет бити кратак, Адам је одлучио да одмах запроси Ерику. Из џепа је извадио прстен, нагнуо се према њој и само што је изговорио „Хоћеш ли да се...” осетио се удар и зачула се шкрипа. Због смањене видљивости пилот је, летећи ниско, закачио димњак оближњег магацина и авион се убрзо нашао на земљи.Срећом, и двоје младих и пилот прошли су само с лакшим повредама. Ипак су превезени у болницу где су задржани неколико дана. Речи просидбе које нису изговорене до краја у авиону чуле су се у болници. Ерика је рекла „да”, али свечани чин биће обављен касније јер се после несреће њихови родитељи више не противе њиховој вези.

МЈАУ = АВ, АВ!

У лондонском листу „Тајмс” 1957. године међу занимљивим вестима објављена је и ова: „Пас по имену Пуфи је мешанац стар око годину дана и власништво је госпође Лицлигхоф из околине Лондона. Уместо да лаје, Пуфи се оглашава мјаукањем. Госпођа Лицлигхоф каже да је то сасвим разумљиво јер је пса отхранила мачка, заједно са својим младунцима”.

НЕОБИЧАН КРАДЉИВАЦ

Током протеклог лета у граду Белвју, у америчкој држави Вашингтон, догодило се више необичних крађа аутомобила. Све су биле изведене на готово истоветан начин: власник би ујутро открио да му нема возила, а оно би касније било нађено у околини града, углавном испражњеног резервоара. То је била једина штета коју је лопов направио. Градска полиција дала се на посао. Долазак непознатих, сумњивих лица није био забележен, на путу није било кола која су ноћу јурцала, а крађе су се ипак настављале. Чувари реда били су затечени. Такав случај још нису имали. Ступили су у везу с полицијским станицама из околних места, па чак и с колегама у Сијетлу, распитујући се о сличном искуству и тражећи савет. На питање постоји ли нека повезаност између власника или возила, одговор је био одричан. Кола су била различите марке, старости, боје... А онда је једне ноћи, сасвим случајно, крадљивац откривен. Патролна кола лагано су обилазила град, а како је била несносна врућина, сви прозори на возилу били су отворени. Тако су, пролазећи поред једног паркираног аутомобила, чули мотор. За воланом није било никог, светла нису била укључена, па су стали. Тек кад су осветлили унутрашњост кола, видели су уснулог човека на задњем седишту. Убрзо се открило да је у питању скитница који је дошао из државе Илиноис и који спава у колима која украде и одвезе изван града. Да би лакше поднео врућину, бирао је само кола с расхладним уређајем. Само је на то трошио бензин. Скитница је одмах ухапшен и задржан у притвору до изрицања казне у затвору без расхладних уређаја.

ДА ГА НИКО НЕ ПРЕПОЗНА

У аналима америчке полиције један провалник из двадесетог века води се као „посебан”. Нису га тако одликовала недела која је починио, а ни казна коју је добио. Јер, Роберт Мерлин, како је име преступнику из Вудстока, починио је седамнаест провалних крађа. Посебним га чини начин на који их је изводио. Наиме, кад је ухваћен на делу, тада четрдесетогодишњи Мерлин био је сасвим наг. У крађе је увек ишао тако, неодевен. – На тај начин желео сам да избегнем могућност да ме неко препозна по одећи и пријави полицији – објаснио је провалник. – Мислио сам да сам тако безбедан. Наг и обучен човек није исто.

ГЛАДОВАЊЕ КАО СПАС!

Кад је у једну болницу у Лиону, трећем граду по величини у Француској, допремљен изгладнели постарији мушкарац, особље је помислило да је у питању неки бескућник. Али, убрзо су сазнали да изгладнели човек није луталица без крова над главом већ бивши професор у средњој школи Андре Ферар, с којим је у пратњи стигла његова супруга која је и упутила позив хитној помоћи. Господин Ферар био је у тешком стању јер пуна 72 часа није ништа јео. Разлог није ни тешка материјална ситуација, ни болест, већ побуна. Бивши професор одбијао је да једе сплачине, како је рекао, које је спремала његова супруга сакупљајући рецепте у телевизијским емисијама. – Некада је кувала фина и укусна јела, а сада она која ни на екрану не изгледају лепо. Настави ли тако, ја ћу радије да гладујем него то да једем – изјавио је господин Ферар кад се опоравио после неколико инфузија

КАРНЕВАЛ БЕЗ ЈАЈА
Још од давних времена, током трајања карневала људи збијају шале на рачун других. Уосталом, маске су ту да их покрију и сакрију. Међутим, градске власти Напуља донеле су одлуку према којој се житељима овог града најстроже забрањује гађање јајима и посипање брашном, што је до сада иначе био обичај. За време карневала полиција је будним оком пратила понашање весељака и шаљивџија: ко год је покушао да на некога баци јаје или да га поспе брашном, морао је одмах да плати казну од двеста до четири стотине евра. Дакле, весеље и шале су дозвољени, али само до извесне границе.

СВЕТА ГРАНАТА

Био је то сасвим обичан дан за групу водоинсталатера из Лондона, све док нису подигли поклопац на једном шахту и угледали необичан предмет попут ручне бомбе. Одмах су позвали полицију која је убрзо затворила сав саобраћај у улици и неколико барова. Али, тек после неколико сати испитивања, инжењери полицијског одреда за уклањање експлозивних направа утврдили су да се у ствари ради о „светој гранати”, пластичном предмету у облику бомбе и крста, којом је Ерик Ајдл убио крвожедног демонског зеца у филму „Монти Пајтон и Свети грал”. Но, уместо олакшања, полицајци су наишли на гнев власника барова, а посебно њихових муштерија. – Не могу да верујем да им је требало толико времена да „провале” да се ради о играчки – изјавила је једна муштерија.

МАЛИ ВЕЛИКИ БРАТ

Он није Бетмен или Супермен али чак и они би могли да му позавиде на рекордном броју криминалаца које је похватао. Он није мишићави манекен или каква наказа магичних способности, али његови поступци су успешни и истанчани. И то све тајанствено. У ствари, нико и не зна како он изгледа. Једино се зна да је то „Он”, храбри заштитник градића Хајбриџ у Енглеској, човек који је на неки начин дао сасвим ново значење изразу „откуцати” криминалца. Наиме, с времена на време на адресу полиције у Хајбриџу стигну писма која су увек написана истим црним штампаним словима на белој хартији дајући довољно података да надлежни органи спроведу истраге против трговаца дрогом, људи који избегавају да плате порез, или, пак, само рачун за кабловску телевизију. И, иако је свима драго што се неко из њиховог града труди да уради нешто против најезде криминалаца, сви би подједнако жарко волели да сазнају ко је тајанствени јунак који је својом проницљивошћу, својим брзим покретима прстију откуцао на десетине криминалаца. На челу с полицијом која је обећала да неће „откуцати” свог приватног детектива, чак и ако сазнају ко је. Једна од теорија гласи да је бивши полицајац, док друга заговара да је можда пропали писац крими-романа, обе покушавајући да објасне његову невероватну умешност у прикупљању доказа против починилаца кривичних дела.