НАЈВЕЋИ ПИНОКИО

Из Швајцарске је у градић Колоди крај Пистоје у Италији стигао највећи Пинокио на свету. Донет је великим камионом у родно место Карла Колодија, писца Пинокија. Висок је чак шеснаест метара и баш као да га је направио мајстор Ђепето – сав је од дрвета. Највећи дрвени Пинокио испод капе крије проглас да сва деца на свету имају право на школовање, али и културна добра.

ТО ЈЕ ПРАВИ ХИПОХОНДАР!

Глен Гулд (1932–1982), један од највећих пијаниста двадесетог века, био је хипохондар. Толико се плашио заразе – бактерија посебно – да ни по коју цену није хтео да уђе у болницу, нити у било коју другу здравствену установу. Чак и кад је био болестан. Обузет хипохондријом, а у настојању да проникне у све најситније појединости свог тела, Глен Гулд је брижљиво, неколико пута дневно, бележио податке о телесној температури, о времену које је провео у сну, „раду” бубрега и црева... За сваки случај, бележио је – у децибелима – јачину музике коју је свирао док је вежбао, па чак и колико је гласан тон телевизора.

ЖИВОТ ПОЧИЊЕ У ДЕВЕДЕСЕТОЈ

Декица је решио да милионе потроши путујући по свету. Реч је о неопозивој одлуци једног Канађанина – иначе деведесетогодишњака – који је на лоту освојио више од четири милиона долара. После двадесет пет година непрекидног попуњавања тикета, Морису Дишарму из Оуквила (Онтарио) најзад се осмехнула срећа. Иако има четворо деце и осморо унучића, Морис је ипак одлучио да ни долара не остави својим наследницима. Све ће их сам спискати на путу.

ЖИВОТ НИЈЕ КАО ФИЛМ

Потиштен и тужан, тридесетосмогодишњи становник Сиракузе, на Сицилији, одлучио је да оконча живот. Као велики поклоник криминалистичких филмова, намеравао је да „режира” сопствену смрт. Недавно је, касно увече, улетео у полицијску станицу и у дежурне полицајце уперио пиштољ запретивши како ће их све убити. У ствари, надао се да ће они тада да пуцају у њега. Међутим, наслутивши да пред собом немају убицу већ очајника, полицајци су му избили пиштољ из руке и ухапсили га. Сада га очекује суђење за напад на полицијску станицу.

У ДРУГОЈ КЛАСИ

Један од многобројних обожавалаца личности и дела руског писца Лава Толстоја (1828–1910) био је и извесни веома богати племић Чертков. Толстој, који је о богаташима и њиховој разметљивости имао најлошије мишљење (уосталом, поделио је и добар део сопственог имања), приговорио је Черткову што се увек вози првом класом кад путује. Писцу се то нимало није допадало. – Кад путујете возом, требало би да се возите другом класом, са свим осталим људима – предложио је племићу скромни гроф Толстој. Није прошло много, а Чертков је дошао у посету Толстоју. Желео је да се похвали. По пишчевом наговору, заиста је путовао возом и то другом класом. Толстој се обрадовао. – Како вам се чинило у другој класи? Јесте ли имали пријатно друштво? – упитао је писац. – Било је сасвим угодно, али сам путовао сам – одговорио је племић. – Како сам? – изненадио се Толстој. – Вагон је увек пун путника... – Али ја сам изнајмио читав вагон друге класе само за себе! – одговорио је непоправљиво нескромни Четрков.

ВОЛИМ КАФУ

Немачки композитор Јохан Себастијан Бах (1685–1750) написао је, између многобројних музичких дела, и „Кантату о кафи”. Наиме, Јохан Себастијан био је велики љубитељ кафе која је у његово време била редак специјалитет. „Кантата о кафи” говори о строгом оцу који настоји да своју кћерку одучи од лоше навике свакодневног уживања у кафи. Речи кантате су иначе веома шаљиве. У једном тренутку девојка ће запевати: „Драги оче, не буди тако строг. Ако не будем могла да попијем моје три мале шољице кафице дневно, сасушићу се као печена коза”.

РАЗВОД ЗБОГ ЗВЕЗДА

Један господин из италијанског града Савона затражио је развод од супруге, а као главни разлог навео је њену опседнутост хороскопима. Наиме, њена навика да пре него што нешто уради прво погледа у хороскоп, постала је узрок распада породице, тврди муж коме је најзад прекипело. На првом рочишту муж је изјавио да је његова супруга годинама била потпуно под утицајем разних хороскопа које објављују дневни листови и недељници. Понекад није ни устајала из кревета, јер је у хороскопу писало да јој тог дана звезде нису наклоњене. То је важило и за децу. Уколико би хороскоп био „лош”, она их није пуштала ни у школу, а камоли да се баве спортом.

НИСИ КАО БОБИ

У једној сцени филма „Банде Њујорка” главна глумица Камерон Дијаз треба свом снагом да ошамари Леонарда ди Каприја који игра њеног изабраника. Уочи снимања поменуте сцене, редитељ Мартин Скорсезе рекао је Ди Каприју: – Знаш, кад Боби де Ниро и ја снимамо овакве сцене, он никада не дозвољава да неко прима ударце уместо њега, а још мање да ти ударци буду лажни. Леонардо је стога одлучио да учини исто што и Роберт де Ниро... После четрдесет поновљених дублова шамарања, Леонардо ди Капио више није могао да устане. Лице му је горело од удараца. Напослетку је упитао редитеља: – Марти, јесмо ли готови? Све ми се врти... – Имамо само да снимимо исту сцену из преосталих шест углова и онда смо готови – одговорио је кроз смех Скорсезе. Снимање сцене шамарања трајало је око десет часова.

НИ КАМИЛЕ НЕ ПОМАЖУ

Једна госпођа из Египта напустила је недавно мужа јер је претукао. Ништа није могло да је убеди да промени мишљење. Чак ни десет камила које јој је муж довео на поклон! Поменути догађај збио се недавно у малом месту четири стотине километара удаљеном од главног града Каира. Према писању тамошње штампе, двадесетпетогодишња госпођа изјавила је како не намерава да се врати мужу који има четрдесет седам година. Иако имају двоје мале деце, од три и пет година, и иако јој је понудио десет камила и накит приде. Јер, батине које је добила изгледа нису биле прве. Опроштај, дакле, не долази у обзир.

ПЛИВА ПАТКА ПО... АТЛАНТИКУ

Крајем 1994. године у готово свим гласилима објављена је вест како се ка обалама Велике Британије креће велика и необична армада од 29.000 пластичних патака. На безброј питања откуд оне у мору, одговор је дао амерички океанограф Кертис Ембесмајер. Он је објаснио да је товар пластичних патака доспео у море још јануара 1992. године кад је један контејнер који их је превозио пао у воде северног Тихог океана. Ношене струјама, оне су доспеле до Арктика где их је зауставио и оковао лед. Вероватно би ту заувек остале да се њима поново нису поиграле водене струје које су их отргле из загрљаја санти и онако залеђене повукле на југ. Тако су се патке после пута дугачког око 19.300 километара нашле надомак обале земље у коју су биле и упућене.