Саобраћајни пропис за псеће запреге

Гренланд, део Краљевине Данске и највеће острво на свету, готово да је ненасељен. Површином од око 2.175.600 квадратних километара, где живи тек нешто више од 56.380 становника, простире се унутар северног леденог круга. Градови су мали и малобројни, баш као и саобраћајнице. Па ипак, овде је још пре двадесет година донет један веома строг саобраћајни пропис - забрана вожње псеће запреге у алкохолисаном стању.
Овај пропис је донет пошто је за десет година забележено чак четрдесет смртних случајева возача псећих запрега јер су били под дејством алкохола.

Шта ћу кад волим фудбал

Једног јесењег дана 1997. године пред судијом за бракоразводне парнице у Паризу нашли су се Еми и Пјер Ласиње. После тридесет година заједничког живота госпођа Ласиње затражила је развод. Као разлог навела је - запостављање.
Позвана да образложи свој навод, средовечна Еми Ласиње иступила је огорчено.
- Удала сам се за Пјера јер сам га волела, али ја нисам била највећа љубав његовог живота. Његово срце одувек је куцало само за спорт. Признајем, тога дуго нисам била свесна. У почетку сам мислила да мој супруг, као и сви мушкарци, воли да прати спортска догађања, али није било тако. За тридесет година брака он није пропустио ниједну фудбалску утакмицу која се одржавала у граду, нити било који телевизијски пренос. У стању је да проведе сате прикован испред екрана пратећи црно-белу лопту. Више не могу то да трпим. Желим развод!
Кад се судија обратио Пјеру Ласињеу тражећи да чује његову изјаву, он је слегнуо раменима и покуњеним гласом изјавио:
- Еми мало претерује кад каже да моје срце куца само за спорт. Ја не волим ни кошарку, ни одбојку, ни скијање, ни рукомет, нити било коју спортску дисциплину више од своје супруге. Али, фудбал...

Услужни пљачкаши

Међу документима лондонске полиције налази се и један везан за необичну пљачку познатих ресторана „Кентаки фрајд чикен”. Тројица преступника успела су да усред бела дана испразне касе седам ресторана у јужном делу Лондона, а да при том бројни гости не примете да се нешто необично догађа.
Наиме, док је један члан банде у службеним просторијама држао запослене на нишану, други је пекао пилиће, а трећи је, опасан кецељом, служио госте. Ухваћени су на путу ка осмом ресторану, где им је полиција поставила замку.
Када су изведени на суђење, нико од гостију ресторана није позван за сведока оптужнице јер, опијени мирисом и укусом чувене пилетине, нису приметили шта се догађа. Да су били сведоци пљачке сазнали су тек из новина.

У кревет с кугом

Гонореја, стидне ваши, ебола, салмонела, маларија... удружили су се да с трона омиљених играчака скину плишаног меду.
Предузеће „Giant Microbes” недавно је представило необичну збирку плишаних играчака с ликовима џиновских микроба и, по свој прилици, досад незаобилазног медведића послало у историју. Сад ће најмлађи у кревету, уз оно буји-паји, грлити опасне бактерије и вирусе и успављивати се уз кугу и, рецимо, кравље лудило.
Ове „слатке” и мекане луткице направљене су на основу микроскопских слика сићушних организама, од бактерија до крвних зрнаца. Једна луткица, величине петнаестак центиметара, кошта осам, а за целу дружину ваља избројати 40 долара.

Пацови на трпези

Дуго су тајландски фармери муку мучили с пацовима који су им немилице уништавали летину и многе доводили до просјачког штапа. Сад су се прилике наглавце окренуле, па су ови прождрљиви глодари постали права благодет. За оне који их ухвате, наравно. О чему се сад па ту ради?
Пацови су однедавно постали врхунска посластица на трпезама ове азијске земље, па је лов на њих више него уносан, јер им је месо двоструко скупље од свињског и пилећег. Само у провинцији Супан стотинак људи за живот зарађује искључиво гањајући се с пацовима.
- Успешни ловци већ су зарадили толико да сада возе скупе аутомобиле и моторе. За десет килограма пацова дневно добијем дванаест долара. Не морам више да се убијам од посла и стрепим шта ће на крају бити с летином, сад имам много више времена за породицу али и за своја лична задовољства о којима сам досад могао само да сањам - тврди Сомпонг Намкаев и додаје: - Њихово месо укусније је од свињског и пилећег јер се другачије хране. Углавном једу пиринач.
Пацовчина испод сача или лешо, а јешнији би могли да потраже и десет с луком. Бррр...

Чираши лепо пишу

  Док присуствујемо неком састанку или дуго телефонирамо, свима нам се догађа да нешто цртуцкамо. Линије, кругови, квадрати, спирале, цветићи или звездице које том приликом несвесно правимо говоре о нашој личности колико и неке друге, много уочљивије особине. Али, такође могу да покажу да ли патимо од неких здравствених тегоба
  Жврљотине су наша подсвест која проговара (писали смо већ о томе), начин да се усредсредимо или опустимо, али и пренесемо на хартију нагомилана осећања као што су напетост, насртљивост, нервоза...

Вароши на крају света

  Два Хераклова стуба на некадашњим границама познатог света данас су оличена у два по свему необична града - Гибралтару и Сеути
  Пред бродом који плови ка западном делу Средоземног мора северна и јужна обала примичу се једна другој, водена маса између Европе и Африке сужава се и на месту где је размак између два континента сведен на свега тринаест километара престаје Средоземље и море се поново шири у Атлантик. У античко време овај теснац био је крај света, завршетак земље. Све познато налазило се с његове источне стране, а поуздано се знало да са западне нема баш ничега. Ничега осим воде. Нон Плус Ултра...

Човек који је постао вук

  Један научник успео је да проведе 18 месеци живећи у британском националном парку с чопором вукова. Чак је, захваљујући одлично наученом режању, завијању и уједању, успео да постане предводник ове вучје групе и тако сазна све детаље о њиховом начину преживљавања
  Шаун Елис не пати од ликантропије (болесног умишљања да је постао вук, чак вукодлак). Он је британски истраживач склон пустоловини: одлучио је да проучи понашање чопора вукова у Националном парку Комб Мартин у области Дејвон. Закључио је да ће свој циљ најбрже да оствари ако постане члан вучје породице, и то стицањем узајамног поверења, што је прилично храбар и опасан приступ научном истраживању...

Čovek "Google" pamti sve

Amerikanac Brad Williams ima savršeno pamćenje. On u glavi čuva sve podatke koje je ikada naučio, od imena ljudi, preko školskih podataka, pa sve do sećanja na to kakvo je vreme bilo određenog dana.

”Moja porodica smatra me nekon vrstom Googlea”, kaže Brad. “Oduvek sam mogao da se setim bilo čega iz svoje prošlosti”.

Ova vrsta poremećaja naziva se hyperthymesia, a u svetu postoji još samo nekoliko poznatih slučajeva te vrste.

Brojni neurolozi vrše testove na Williamsu, kako bi detaljno proučili način na koji njegov mozak funkcioniše.

Većina ljudi u memoriju svog uma smešta sve što im se u životu dogodilo, ali većinu stvari, naročito onih koji ne deluju značajno, ne može ponovo da se priseti. Dakle, mozak koji normalno funkcioniše takođe skladišti sve što nam se dešava, ali ne postoji mogućnost da se svega i setimo, osim, možda, u ekstremtnim uslovima.

Za razliku od običnog uma, Bradov može po volji da u sećanje prizove bilo šta što mu se u životu dogodilo.

Brat Eric o njemu pravi i dokumentarac, u kome Williams odgovara na postavljena pitanja o trivijalnim detaljima koje je možda jednom u životu čuo pre mnogo godina.

U ovom eksperimentu, Brad je tačno odgovorio na 18 od 20 pitanja. U tome je bio brži i od pretraživača Google.

Тоалет или затвор?

Дејвид Легит каже да му је у почетку било смешно што се нашао закључан у тоалету, али кад је схватио да то може да потраје, смртно се уплашио. Почетком децембра прошле године овај педесет-петогодишњи пензионисани наставник из Абердина отишао је на куглање у један клуб изван града. Није ни помислио да пријатно поподне може да се претвори у ноћну мору. Наиме, после куглања Дејвид је отишао у тоалет и ту се дуже задржао: прво се пресвукао, потом се умио, сушио косу. Кад је хтео да изађе, није могао да отвори врата. Касније се испоставило да је квака с друге стране отпала. Пошто је остао последњи, несрећном наставнику једино је преостало да се стрпи ту ноћ и сачека да га наредног дана неко избави. Нажалост, ујутро се нико није појавио нити је чуо његово запомагање, јер се тај клуб зими отвара само по потреби, ако има довољно заинтересованих за куглање. Шетајући по околини Абердина, Дејвид је случајно туда прошао и, с обзиром на то да је клуб био отворен, одиграо партију с незнанцима које је ту затекао.
Дејвид је остао у тоалету три дана. Гладан, дремао је наслоњен на зид кабине и све време се кајао што је, упркос наговарању пријатеља, одбијао да набави мобилни телефон. Четвртог јутра случајно се појавила чистачица да узме неке ствари које је заборавила у клубу и тако спасла Дејвида Легита који је, видно исцрпљен, био већ на ивици нервног слома. Чим се опоравио, одмах је купио мобилни телефон.