Цвеће њеног незадовољства

Када су после венчања у општини стигли у ресторан, млада је направила сцену. Разлог су били цветни украси на столовима. Новопечени муж једва је смирио своју супругу Елен Глат обећавши јој да ће замолити келнере да изнесу цвеће, што су они одмах и учинили. По речима Елен Глат, изневерена су њена очекивања. Она се са Стамосом Аракасом, власником цвећаре на њујоршком Менхетну, договорила да направи букет од свeтлоружичастих хортензија, а не од зелено-смеђих. Иначе, услугу је наплатио 27.435 долара. Читав случај ускоро ће доспети на суд, јер је Елен Глат, која је по занимању адвокат, пресавила хартију и тужила Аракаса. Због „патње коју је преживела на дан кад је требало да буде најсрећнија” и због непрофесионалности, Елен захтева да је Стамос Аракас обештети с 400.000 долара.
Шта на све то каже несрећни цвећар?
Он тврди да је Елен Глат обећао да ће се потрудити да набави хортензије које ће бити што приближније боји коју је захтевала и да су оне које је послао у ресторан биле у одговарајућем тону. - Одмах сам видео с ким имам посла - рекао је Аракас. - А још кад сам чуо да је адвокат требало је да одустанем, како ме је саветовала мама.
Ко ће добити спор, тек ће се видети.

Забрањена смрт

До сада смо писали о необичним појединачним законима који су на снази у свакој од држава у САД. Навешћемо и неке који постоје у Великој Британији. Забрањено је умрети у згради Парламента или залепити наопако поштанску марку с ликом краљице Елизабете II.
У Ливерпулу жена може да буде без горњег дела одеће само под условом да је касирка у продавници златних рибица. Људи би завршили на суду само зато што су за Божић јели питу с млевеним месом, што је такође противзаконито. Ако се у Шкотској на вратима појави незнанац и замоли домаћина да употреби његов тоалет, по закону молба мора да му буде услишена. Трудна жена може да се олакша где год пожели, чак и у шлем полицајца. Уколико се на обали Британије нађе глава кита, она постаје власништво краља, док би реп припао краљици.
У старом језгру града Јорка забрањено је убити Шкота, осим ако у руци носи лук и стрелу. И, као што је забрањено умрети у згради Парламента, у ово здање не сме да крочи особа у оклопу.

Полицајци, спасите ме полицајаца!

Из једног ноћног кафеа у Ларгу, граду у америчкој држави Флориди, бармен је позвао службу 911 - што је код нас 92 - и замолио дежурног полицајца да пошаље патролу јер један од гостију узнемирава остале госте. Убрзо су стигла четворица полицајаца. Дана Фарел Шелтон, који је до тада викао на сав глас и изазивао госте на тучу, у међувремену се смирио. Седео је за шанком и тихо разговарао с једним другом као да се ништа није догодило. Кад је Шелтон отишао у тоалет, полицајци су питали његовог друга да ли могу да буду сигурни да ће кавгаџију отпратити кући. Уверени да је случај решен, задржали су се да попију чај. Када је после десетак минута у кафе дошла још једна патрола, није се знало да ли су више изненађени полицајци који су се ту затекли или они који су пристигли. Наиме, када је видео полицајце, Шелтон је отишао у тоалет и мобилним телефоном позвао полицију с образложењем да га узнемиравају. Шелтона сада чека казна од најмање хиљаду долара. Није баш паметно поигравати се с полицијом.

Узалудна провала

Недавно је у једну од највећих и најбоље опремљених парфимерија у самом центру италијанског града Болоње ушла девојка и, запретивши продавачици да ће је убости иглом која је заражена ако јој не преда цео дневни пазар. Продавачица се правила као да је не чује, и не разуме шта заправо хоће. Узалуд је провалница претила иглом, али продавачица је и даље гледала с неразумевањем. Провалница је напослетку пришла каси и покушала да је отвори. Међутим, ни то није ишло лако. После свега, истрчала је из парфимерије необављене крађе. Тек што је прешла неколико корака, пресрели су је полицајци.

Не радим, тим се дичим

Због чега је Емили Бауер изгубила посао? За разлику од других забушаната, њен једини „грех” је што је уредно водила дневник о нераду. Ова двадесетпетогодишња секретарица у хотелу „Шератон” у Де Моину, граду у америчкој држави Ајови, свакодневно је записивала шта (не) ради: „Када седим нагнута над тастатуром рачунара и наизглед нешто ужурбано исписујем, нико са стране не зна шта радим.
А ја се заправо смртно досађујем и, да ме не би открили, претварам се да сам вредна”. Из Емилиног дневника даље преписујемо: „Прихватила сам овај глупи посао само због новца. До сада ни у једном предузећу нису ме оволико плаћали. О овоме само може да се сања - мало посла, а доста новца. Док изгледа да радим, ја купујем преко Интернета, уживам у рачунарским игрицама, читам поруке које шефови међусобно размењују и увек сам у току. Једино морам да водим рачуна да ме неко не открије. Чим видим да ми неко прилази, на компјутерски монитор враћам пословно писмо које наводно састављам”.
Без обзира што је била опрезна, један од шефова ипак је открио. Нашли су и дневник за који се, када су га одштампали, испоставило да има триста страна. Сместа је добила отказ. Емили се нада да ће можда наћи неког издавача који ће објавити њен дневник.

Добро се добрим враћа

Средином протеклог века ватрогасна удружења у мањим местима Сједињених Америчких Држава често су приређивала годишње прославе како би се учврстила веза са становништвом.
Ова окупљања увек су била одлично посећена и у градићу Сент Херлензи, у држави Орегон. Ватрогасци су се трудили да њиховим гостима дружење буде што пријатније, па су неколико дана пре веселог догађаја ставили на зид ватрогасне станице плакат с натписом: „Ако ви дођете на нашу прославу и ми ћемо доћи на ваш пожар!”
Посета је, прича се, била незапамћена.

Филмофил

Током Другог светског рата, Винстон Черчил, британски премијер и адмирал, потоњи добитник Нобелове награде, обожавао је да гледа филмове, обелодањено је ових дана. Филм који би га обавезно расплакао био је Дизнијев „Бамби”, први пут приказан 1942. године. Уопште, Черчил је обожавао да гледа цртаће и то му је на известан начин уливало снагу. Међу најомиљенијим филмовима био је и „Дамбо” (1941). Међутим, „Госпођу Хамилтон”, филмску драму Александра Корде из 1941. године са Вивијен Ли и Лоренсом Оливијеом у главним улогама, Черчил је током Другог светског рата гледао ни мање ни више него седамнаест пута.

Намирисане куце

После капута, џемпера, тренерки, капица, доколеница
и чарапица, ево и најновијег модног хита намењеног псима - то је псећи парфем. У модну орбиту мирис је лансиран из угледне продавнице за кућне љубимце „Мунго и Мод” која се налази у срцу Лондона. Парфем стаје колико и парфем за људе - готово шездесет евра - и носи назив „Petite Amande”.
На шта заправо мирише парфем за псе? Реч је о мирисним уљима тунишанске поморанџе, француске рибизле, мимозе и љубичице. Основу чине бадем и ванила. Очигледно, мирис сасвим прихватљив и за људе. Изрека „живи као пас” данас је изгледа потпуно променила значење. Бар што се тиче неких кућних љубимаца.

Навала свештеница

Англиканска црква трпи значајне промене. Све је више жена које се одлучују за свештенички позив. Прошло је тринаест година од када су даме добиле зелено светло да обављају свештеничке дужности. Већ сада двадесет пет одсто англиканских свештеника су жене. Прошле године у свештенички ред примљене су 244 жене и тек 234 мушкарца. По овим показатељима, свештенице ће у блиској будућности бити бројније.

Не пиш... у боцу

После дуге и упорне правне борбе врховно законодавно тело Северне Дакоте одбило је предлог групе грађана да се на путевима ове америчке савезне државе поставе знаци који би упозоравали возаче да „људски отпад” не бацају поред пута. О чему је овде реч?
Само за годину дана радници чистоће пријавили су двадесет случајева кад су њихови запослени били попрскани урином из пластичних боца које су пукле од топлоте. Образложење због чега не треба поставити ове знаке поред пута темељило се на могући лош утицај на туризам. Занимљиво је како би, да је захтев прошао, изгледао тај саобраћајни знак.