Lažna biblioteka

Pre nego što će se preseliti u svoj novi dom „Gad's Hill Place”, Čarls Dikens (1812–1870) sam je napravio nacrt tajnih vrata koja su vodila do skrivene odaje koja je bila njegova radna soba. Vrata su ličila na biblioteku čije su police takođe bile lažne, kao i korice knjiga. Dikens je, sastavljajući tu lažnu masku police, smislio i čitav niz duhovitih naslova knjiga, među kojima su: „Pet minuta u Kini”, „Životi mačaka” (u devet tomova), „Mudre navike naših predaka”, takođe u više tomova koji su obuhvatali glupost, sujeverje, bolesti, prljavštinu, sprave za mučenje, lomače... Na polici je stajala i tanušna knjižica čiji je naslov bio „Vrline naših predaka”.

Dobar dan! Evo mene opet!

Simon Mej, dvadesetšestogodišnjak iz Devona, u Engleskoj, u toku fudbalske utakmice između „Roboroga” i „Plejstok junajteda”, za koji igra, zadobio je nezgodan udarac.
Nakon što su ga odneli sa terena, lekari su utvrdili da mu je noga slomljena i poslali ga na lečenje u bolnicu. Iduće godine u toku revanš meča protiv istog tima, na istom stadionu, noga mu je opet slomljena na istom mestu. Naravno, već pogađate, odveden je u istu bolnicu dok je lekar koji ga je primio i pregledao prvi put – i sada bio dežuran.

Porodična premija

Darlen Alen, šezdesetogodišnja gospođa iz Nju Džersija, u Severnoj Karolini, osvojila je u jednom kazinu u Atlantik Sitiju 575.700 dolara, na uloženih 20.90 dolara. Ova vest ne bi bila toliko zanimljiva da se u istom kazinu, na istoj kockarskoj mašini, samo nešto više od pola godine ranije njen sin takođe nije radovao. Zapravo, osam meseci pre majke osvojio je glavnu nagradu u iznosu od 551.000 dolara. Kako kaže Darlen, za njen dolazak u ovaj kazino treba da zahvali sinu koji je pričom privukao da dođe i sama okuša sreću.

 

smorili ste

Niko nas ne sluša

U svojoj knjizi „Tesla: čovek izvan vremena”, objavljenoj 1981. godine, američka književnica Margaret Čini opisuje sledeći događaj: jedan mladi književnik došao je iz Srbije u Sjedinjene Američke Države i tom prilikom posetio Nikolu Teslu. Bio je iznenađen kada je u Gradskoj biblioteci u Čikagu našao pesme Jovana Jovanovića Zmaja - na engleskom. Zmajeve pesme preveo je niko drugi nego Nikola Tesla.
- Gospodine Tesla, nisam znao da vas zanima poezija - rekao je zemljak slavnog naučnika. Tesline oči su zasijale:
- Ah, ima toliko nas Srba koji pevamo, ali nema nigde nikoga ko bi hteo da posluša našu pesmu - zaključio je setno naučnik.

Tetke

„Imao sam dve stare tetke smežuranih lica”, napisao je Nikola Tesla u svojoj autobiografiji koja je objavljena na stranicama časopisa „Electrical experimentar” 1919. godine. „Jedna od njih imala je dva zuba koja su virila iz usta poput slonovskih kljova. Zabadala bi ih u moje obraze svaki put kada bi me poljubila. Ništa me nije plašilo više od toga da me ljube toliko privržene, a ružne tetke.
Dok me je jednom prilikom majka držala na krilu, prišle su tetke i upitale me koja je od njih dve lepša. Posmatrao sam ih neko vreme, a onda pokazao na jednu od njih i rekao:
- Ti si malo manje ružna.

Utopljenik pronalazačkog duha

„Nedaleko od mesta gde sam kao dečak išao u školu, postojao je mlin a pored njega nasip na reci”, prisećao se jednom prilikom Nikola Tesla događaja iz svog detinjstva.
„Po pravilu, voda se retko kada podizala i to vrlo malo preko nasipa. Preplivati taj deo nije bilo nimalo opasno, pa sam ja to često i činio. Jednog dana, sasvim sam, otišao sam do reke da malo uživam. Kada sam doplivao blizu zida mlina, s užasom sam shvatio da se nivo vode podigao znatno više nego obično i da ne mogu da se suprotstavim reci koja je sve većom brzinom počela da me vuče. Pokušao sam da se izvučem, ali bilo je prekasno. Srećom, uspeo sam nekako da se zaustavim tako što sam se s obe ruke uhvatio za zid. Međutim, pritisak na grudi bio je toliko jak da sam glavu jedva držao iznad površine vode. Da sve bude još gore, nikoga nije bilo na vidiku, a moj glas se gubio u buci koju je stvarala nabujala reka.
Polako me je napuštala snaga i više nisam mogao da se odupirem vodi koja me je odvlačila od zida. Baš kada sam hteo da se prepustim sudbini i okončam život tako što ću se razbiti o stene, pred očima mi je sinuo dobro poznati dijagram hidrauličnog zakona prema kom je pritisak tečnosti u pokretu srazmeran površini koja je izložena pritisku. Odmah sam se okrenuo na levu stranu.
Čudo se dogodilo: pritisak se smanjio, pa sam otkrio da mi je gotovo lako da se iz tog položaja oduprem snazi vode... Uspeo sam da se izvučem poslednjim delićem snage i, čim sam se dokopao obale, pao sam u nesvest. Tu su me kasnije i našli. Površinski sloj kože s leve strane mog tela bio je odran i prošle su nedelje pre nego što je groznica prestala i počelo da mi biva bolje. To je samo jedan mali primer, ali čini mi se sasvim dovoljan da pokaže da ja ne bih bio u prilici da vam pričam ovu priču da nije bilo tog pronalazačkog poriva u meni”.

Izgubljena nagrada

Pronela se vest da će Nobelovu nagradu za fiziku 1912. godine podeliti Nikola Tesla i Tomas Edison. Kao što je poznato, Tesla nije bio baš sklon Edisonu. U stvari, sumnjao je da ga je Edison prevario. Stoga je zabranio da njihova imena budu povezana na bilo koji način. Pričalo se da je Nobelov komitet tada promenio odluku: nagrada je dodeljena švedskom naučniku manjeg značaja Nilsu Gustavu Dalenu. Ni Tesla ni Edison nikada nisu dobili Nobelovu nagradu.

Noćni poziv

Gotovo čitav život Nikola Tesla proveo je kao čudak i to je bilo poznato većini njegovih saradnika i poznanika. Neposredno pre smrti, u gluvo doba noći, Tesla je telefonirao američkom Ministarstvu odbrane i rekao im da je na pragu otkrića novog revolucionarnog oružja (nazvanog „teleforce” - „zraci smrti”), te bi voleo da popriča sa nekim o tome. Teslin sagovornik, pukovnik Erskin, nije shvatio s kim razgovara. Bio je ubeđen da je neki ludak slučajno došao do broja telefona ministarstva... Uveravajući ga da će ubrzo da ga pozove, čim se posavetuje s nadređenim, pukovnik je s olakšanjem prekinuo vezu.