ДАЛЕКО ЈЕ КОЛОРАДО

Американка Џенифер Фиг, педесетшестогодишња пливачица из Аспена, у држави Колорадо, почетком 2009. године направила је незапамћен подвиг. Препливала је Атлантски океан. Кренула је с острва Кејп Верде, на западноафричкој обали и, пробијајући се кроз јаке ветрове и таласе високе и до девет метара, препливала око 3380 километара. Овај невероватни подухват окончала је на плажи у Тринидаду, у Карипском мору.

ПЕСМОМ  ДА ТИ КАЖЕМ

Професор једне америчке средње школе слушао је реп музику и почео да игра... Померајући се у ритму музике, случајно је притиснуо дугме на свом мобилном телефону и позвао жену. Наравно, није био свестан тога. Чувши позив, његова супруга подигла је слушалицу и имала шта да чује: људе који гласно изговарају псовке, претње... Од страха није приметила музичку пратњу, нити ритам изговорених речи... Јер, госпођа очигледно није поклоник реп музике. Мислила је да је њен муж у смртној опасности. Дрхтећи, позвала је полицију и саопштила им адресу његовог радног места, односно школе где предаје. За кратко време полицајци су, под пуном опремом, опколили зграду. Наоружани до зуба, тражили су терористе који држе децу као таоце. Ништа од тога. Све је било мирно. Нико није имао појма о чему је реч. Послушавши своју омиљену песму, професор је отишао кући. Било му је врло неугодно кад је сазнао шта се десило.

БУЛДОЖЕРОМ НА ВЕНЧАЊЕ
                   
Младенци су дошли пред зграду Скупштине града Финале Лигуре и паркирали се. Њихов долазак снимали су бројни туристи и знатижељници. Из једноставног разлога јер су до центра овог места крај Савоне, у Италији, дошли – булдожером! Како би свима било јасно да је реч о свадби, преко кабине булдожера био је пребачен бели вео. Пријатељи су помогли невести у венчаници да некако изађе из кабине. Нема шта, несвакидашњи избор возила за долазак на венчање. Али, с друге стране, и очекиван. Јер, младожења је возач булдожера.

НИЈЕ ТЕШКО  БИТИ АДВОКАТ

Запослени у суду у округу Кук у Илиноису (САД) нису примећивали да се на суђењима ишта необично дешава. Тек после шездесет судских поступака почели су да сумњају да се адвокат Тахир Малик необично понаша. Другачије од осталих. Почели су да се распитују... Испоставило се да господин Малик уопште није адвокат. Нити је икада студирао права. У ствари, Тахир је ситни лопов, више пута осуђиван. Све што је сазнао о адвокатима било је „из прве руке”. Дакле, док су њему судили. Остатак је научио гледајући телевизијске серије. Како је доспео до суда, односно до тога да заступа људе, никоме није јасно. У сваком случају, није био јефтин адвокат. Сада је у прилици да сам тражи браниоца.

ДОК НАС СМРТ НЕ РАСТАВИ

Да Ахмад Мохамед Иса, Малезијац од 110 година, намерава да после више деценија удовиштва поново, шести пут, заснује брачну заједницу, није знао нико од његових најближих – двадесеторо унучади и четрдесеторо праунучади.

А времешни господин је у листу „Утусан Малезија”, који излази у престоном Куала Лумпуру, дуго објављивао оглас у коме тражи сродну душу да се стара о њему и прави му друштво.
 Недавно је Санах Ахмад, која је превалила осамдесету и има деветоро деце, пристала да му прави друштво – док их смрт не растави.

ИГРЕ ТАМО ГДЕ И ЦАР ПЕШАЧИ

Уколико се прихвати предлог великог јапанског произвођача рачунарских и свих других игрица, у појединим тоалетима поставиће се посебан програм назван „Сега тојлет”. Пошто се поједини мушкарци већ забављају шарајући и правећи замишљене слике урином по шољи, зашто им се та игра не би исплатила. Наиме, кад се постави та игрица, знаће се и правила. Ако корисник клозета млазом успе да „одигра” по задатим правилима, неће добити никакву посебну награду, осим што ће му употреба бити бесплатна, а сујета задовољена. И то је већ нешто.

ШТО ГЛУПЉЕ, ТО БОЉЕ

Зар није згодно увек при руци имати руж? Јесте, ако се ради о некој дами која брине о свом изгледу. Али, ако је кармин смештен у високој потпетици ципеле, онда то већ звучи као сасвим уврнуто. Ципеле које су уједно и средство за улепшавање само су један од предмета изложених у музеју који се, сасвим пригодно, зове „Нонсеум”. Овај необични музеј налази се у Хернбаумгартену, малом месту на око сат вожње од Беча. На замисао да оснују музеј ствари које суштински ничему не служе дошла су 1983. године двојица мештана, Фриц Гал и Фридл Умшајд. Почетком ове године забележена је јубиларна посета стохиљадитог радозналца који стижу не само из Аустрије, већ из целог света. Галова и Умшајдова замисао очигледно се показала као веома добра, посебно за туризам тог места. Међу стотинама предмета изложена је, рецимо, мала гиљотина за сечење ноктију, санке из делова, посебан уређај за хватање шампањских затварача, ту је и табла са шаховским фигурама – стакленим чашама на стопу, штипаљке које имају завртањ да не „беже” с конопца.

СВАКО ЈЕ  ЗА ПОНЕШТО  ОДГОВОРАН

Лига за одбрану женских права у Америци понудила је једном чувеној књижевници Перл Бак (1892–1973) положај почасне председнице, тврдећи да се укључивањем жена у политику побољшавају услови живота у свету.
 – Нисам баш сигурна у то. Ако су мушкарци од овог света направили толику збрку, њих су ипак родиле жене. Према томе, свако има свој део одговорности – захвалила се на овој понуди Перл Бак.

ПАЦОВЧИЋУ МОЈ


Оно што је за већину незамисливо, за брачни пар Ретреј сасвим је уобичајено. Кевин и Кејт Ретреј првог пацова донели су у кућу 2006. године. Љубав према овим углавном свима неомиљеним глодарима поделили су с истомишљеницима окупљеним у Јоркширском клубу пацова. За Кевина то је било сасвим ново искуство зато што је одрастао на сеоском газдинству и од најраније младости научио да су пацови штеточине које немилице треба уништавати.

                     
Међутим, кад је упознао Кејт, све се променило. Наиме, она је одувек сматрала да се ради о изузетно интелигентним и умиљатим створењима, најпогоднијим за кућне љубимце. У међувремену се љубав према овим репоњама претворила у праву страст. Овај брачни пар сад у кући држи чак двадесет седам пацова. Наравно, сви који им дођу у посету морали су да се навикну да се „друже” с мноштвом глодара који прилазе људима и дозвољавају им да их мазе.

МОЖЕ МИ СЕ

Мало из досаде, више из радозналости, Барнаби Асански променио је име. Овај тридесетшестогодишњи Британац из Единбурга, тренутно незапослен, одлучио је да званично постане човек ако не с најдужим именом и презименом, онда сигурно међу најдужим. Сад се зове Барнаби Мармадјук Алојзијус Бенџи Кобвеб Дартањан Егберт Гаспар Хумберт Игњације Џејден Каспер Лирој Максимилијан Неди Обијаџулу Пепин Килијам Розенкранц Секстон Теди Апвуд Виватма Ксајлон Јардли Зекери Јусански. Написана у оригиналу, а не транскрибована, као у нашем случају, имена имају укупно сто деведесет седам слова. И, шта се од тада променило у животу овог Енглеза? Осим што се појавио у неким новинама, успео да се крсти свим именима која су му се одувек свиђала, остало је све по старом. Међутим, Барнаби се силно нервира јер сви пријатељи и родбина одбијају да му се обраћају новим именом и настављају да га, као и до сада, ословљавају с Ник.