НЕМ КАО ЖИРАФА

Жирафе су дуго сматране животињама које немају гласа, баш као ни рибе, по којима је и настала изрека „Нем као риба”. Наиме, ловци су тврдили да жирафе, чак ни када су рањене, не пуштају гласа од себе, па су дуго и природњаци веровали у то. Али, као и већина „ловачких прича” и ова је била недовољно поуздана. Посматрања животиња у зоолошким вртовима показала су да је барем понеки примерак у стању да произведе неку врсту гласа. Тако женке жирафе које имају младунце умеју да се оглашавају тихим мукањем или блејањем којим дозивају потомство. Запажено је и да неке младе жирафе оглашавањем које подсећа на мукање телета које тражи храну глад.

Ипак, гласна дупља или гркљан једне жирафе сразмерно је неразвијена, па је могуће да само неке од њих могу да производе звукове. Верује се да је у време одрастања гласна дупља боље развијена, па младе жирафе, зато, и стварају звукове ‡

УШИ ИЛИ КРИЛА?

Харбор је „светска фаца”. Откако је из „Гинисове књиге рекорда” потврђено да од свих паса на свету, овај осмогодишњи куцов има најдуже уши на свету, новинари и многобројни радозналци обигравају власницу Џенифер Верт и њену кућу у Боулдеру, америчка држава Колорадо. Лево уво овог пса расе „амерички гонич” (kunhaund) дугачко је 31,1 центиметар, а десно још дуже 34,3 центиметра. Иначе, препознатљиве велике уши овој пасмини више служе за њух него за слух. Наиме, кад погне главу и њушка унаоколо, уши му се вуку по земљи и помажу да „прикупља” мирисе који му тако лакше стижу до носа. Харбор много не мари што је ушао у тако важну књигу, популарност му само ремети мир у коме је доскора уживао. Радозналци му сад прилазе и вуку га за уши, а он као да чека да се бура стиша и да поново настави да ужива у псећем животу.

КОЛИКО КОШТА СМЕХ

Кад нико неће да ти понуди посао, нема друге него да сам смислиш како да се „продаш”. Џејсон Шнајдер месецима је обигравао различите телевизијске станице, новинске куће, свраћао је и у позоришта. Сви су одмахивали главоми објашњавали да су тешка времена и да нажалост не могу да му помогну. Овај двадесетшестогодишњи Њујорчанин решио је да не седи скрштени руку. На транспаренту написао је да за један долар обећава сигуран осмех, и потом заузео бусију у Централ парку. За дивно ћудо, идеја је „упалила”. Већ првог дана је за шест сати зарадио сто четрдесет долара. Посао му и даље добро иде, очигледно су људи жељни смеха, за једну добру шалу без размишљања дају долар. Због неуобичајене идеје, Џејсон Шнајдер (Jason Schneider) убрзо се прочуо прво у свом граду, али за њега се сада већ зна и у свету, јер му се снимак појавио у различитим агенцијским вестима, наравнно и на Јутјубу. саморекламирање ће му, вероватно, услоро донети и неки уноснији и сигурнији посао.

ТУЖБА ЗБОГ БОРА


„Требало би свакако да учиниш нешто с тим својим борама! Иди нека ти убризгају ботокс!” Ово је, наводно, изговорио један од уредника Би-Би-Сија новинарки која је водила програм „Countrylife”. Будући да се није обазирала на уредничке савете, убрзо је „склоњена” с програма. Није изгубила посао, међутим, више јој није било допуштено да се појављује пред гледалиштем.


Новинарка је одлучила да тужи Би-Би-Си због полне дискриминације. На суду је изјавила да су је девет месеци пре уклањања с програма уредници упозоравали и претили да учини нешто са својим борама. Одбила је. Али је добила судски спор.

ЦРНИ УТОРАК

Уторак је заправо најгори дан у недељи. И за ђаке и за запослене. А не понедељак, као што се донедавно мислило. Британски истраживачи, психолози и статистичари дошли су до закључка да врхунац незадовољства, такозваног стреса, погађа ученике, студенте и запослене људе око једанаест сати пре подне – уторком.
 Оглед је обухватио више од двадесет хиљада Британаца. Испоставило се да осећање потиштености ђаке и студенте обузима недељом увече, али оно нестаје у понедељак, кад се сви окупе на заједничком задатку. У ствари, понедељком се и не ради тако много. Сви препричавају шта су радили током суботе и недеље, прегледају друштвене мреже на Интернету... Већ у понедељак увече постаје јасно да ће у уторак стићи прави посао: писмене вежбе, испитивања, гомила задатака. Осим што уторком има посла преко главе, човек је свестан шта све треба да уради до петка. Психолози препоручују да у борби против „црног уторка” пре свега користимо вежбе дисања. То бар не одузима много времена учењу и раду.

ДАН ТОАЛЕТА


После светског Дана љубазности (13. новембар), недавно је обележен и светски Дан тоалета. За обележавање тог празника проглашен је 19. новембар. Одакле потиче замисао да баш 19. новембар буде Дан тоалета? Из Француске, земље чувене управо по јавним писоарима.


„То је прилика да се једног дана у години сви сетимо да две и по милијарде људи у свету нема тоалет због сиромаштва, недостатка воде и канализације”, изјавио је представник познатог француског произвођача тоалета. А због недостатка тоалета нарушено је и здравље становника планете. Зато, 19. новембра сваке године, кад кренемо у тоалет, макар размишљајмо о тим тужним чињеницама.

ЈЕЛКА КОЈА СЕ ЈЕДЕ         
           
    Двојица Француза, обојица врсни посластичари, прегањају се око тога ко је направио највишу чоколадну јелку на свету. Алан Роби је, тако кажу подаци, у једном тржном центру у Хонгконгу 2007. године изложио божићно дрво, високо близу седам метара, сачињено од какао смесе. Нико тада није потврдио рекорд, али је, поред јелке, великим словима било исписано да се ради о новом светском рекорду. Овај педесетчетворогодишњи посластичар је и до тада био познат по невероватним скулптурама од чоколаде.

    Ове године, уочи Божића, у трку се укључио Патрик Роже, посластичар из Париза. У својој радионици, недалеко од Града светлости, изложио је чоколадну јелку високу девет метара и седамдесет пет центиметара. Роже, који је иначе десет година млађи од Робеа, месец дана је правио ову јестиву скулптуру углавном од чоколаде за кување коју је набавио уз помоћ произвођача чоколаде, у вредности од четрдесет хиљада евра.   Иако је јасно да је Рожеова чоколадна јелка знатно виша, ни ове године рекорд није проглашен јер очигледно ниједан од посластичара није ни имао намеру да се такмичи. Обојица су јелке правила да би за велики хришћански празник могли да их поделе у добротворне сврхе, а посебно угроженој деци. Иначе, да би направио јелку, Роже је утрошио близу четири тоне чоколаде.

МАЛА, НАЈМАЊА, НЕВИДЉИВА     
           
    Уочи Божића и Нове године честитке затрпају сандучиће, а последњих година још више електронску пошту. Научници с Универзитета у Глазгову читавом свету пожелели су срећне празнике честитком за коју верују да је тренутно најмања на свету. Ако се зна да је дебљина власи косе око сто микрометара, јасније је колико је мала та честитка јер је величине двеста с двеста деведесет микрометара (микрометар је милионити део метра). На једну поштанску марку могло би да се „смести” 8276 ових честитки.

    Наравно, циљ научника с овог универзитета није био само да задиве јавност, превасходна намера била им је да и лаицима, и то нечим што је блиско свима, објасне колико се далеко отишло у освајању нанотехнологије. Овај оглед с честитком само је добар пример шта ће будућност донети на пољу развоја нанотехнологије, иначе недовољно разумљиве „обичним” људима, примењиве у рачунарским и другим савременим технологијама.

Е, НЕ ДАМ ТИ ДЕДА-МРАЗА!                          

    Обично се сви потруде да уочи Нове године и Божића украсе дом. Осим јелке, украса, лампица, увек се нађе место и за неког Деда-Мраза. Ако би се љубав према овом руменом деки у црвеном, с обавезном белом брадом и брковима, бројчано одређивала, победу би однео Жан-Ги Лакер. Овај седамдесетчетворогодишњи Канађанин из Квебека има завидну збирку од 25.189 Деда-Мразова најразличитијих величина и обличја. Наравно, ова збирка настајала је у дугом временском раздобљу, још од 1988. године, кад је Лакер добио једног старинског дедицу који носи поклоне. Сакупљање је временом прерасло у праву пасију од које, Лакер се увек нашали на свој рачун, неће одустати док се не пресели на онај свет.   Иначе, без обзира на то што се верује да нико не може да га надмаши, званичници из Гинисове фондације тек треба да потврде рекорд и његову збирку уврсте у ново издање Гинисове књиге рекорда за 2011. годину.

ЧОВЕК ИЗ ШУМЕ        
   
   Путници који нису благовремено обавештени ко ће им бити сапутник, са запрепашћењем су кроз прозор гледали необичне вратоломије у једној од најскупљих кабина на броду.   Наравно да су сви убрзо сазнали да се, уз посебну дозволу британских власти, на лађу укрцао и орангутан Силвестре. Пошто је у зоолошком врту у Сантиљани овог једанаестомесечног мајмуна одбацила мајка, сироче су решили да прихвате у Дорсету.    Пошто је још сувише мали, у недостатку мајке, везао се за једног од чувара. Да би безбедно стигао од Шпаније до Велике Британије, ветеринари су проценили да ће бити знатно сигурније уколико путује на високој нози. Силвестре, име настало од латинског корена, са значењем „човек из шуме”, по читав дан, осим у време обеда, или је спавао или се верао и скакао по кабини, што се и види на фотографији.