Samo za ljubav mog zivota<moju srecu>Aleksu

Jutros sam krenula iz tog grada a za sobom ostavljala polja i  zita zrela.U sebi ponela osmeh tvoj,nas dvoje
kako koracamo mokrim ulicama tvoga grada.Savijen pogled dok kisne kapi brisu korake iza nas.Tada sam
pozelela da vreme stane,da svaki casovnik ima boju mraka,da nas vreme prevari i zauvek ostanemo tu na mokrim ulicama dok kisica pada,na mokrim ulicama Novog Sad-a.


-A sve je pocelo sasvim slucajno, pojavio se u mom zivotu kao slucajni prolaznik.Kao neko ko dodje i ode sa prvim zrakom sunca.Tih dana nisam ni slutila da ce se savrseno uklopiti u moj idealni svet,da ce biti cak jedina osoba koja ce uspeti da mi ukrade srce da podigne moje carstvo,zavlada njime kao da je citav zivot bio tu.To je covek sa najlepsim pogledom,
sa najlepsim osmehom,njegovo ime meni znaci sigurnost da Aleksa bas ta osoba,a pre svega covek se savrseno uklapa
u moje davne snove.On je idealizovao moj savrseno idealni svet,on ga je sada ucinio jacim i  sigurnijim.Pitacete se
Zasto? A ja odgovor mozda i ne znam,znam samo da se nalazi izmedju redova ove price ko ne shvati sta ta osoba meni
znaci u “Mom takozvanom idealnom svetu” znaci da uopste nije ni trebalo citati ove redove.-
 
Veceras zamisljam da vila ja sam, da prolazim poljima zrelog zita da koracam mrakom ka tim najlepsim ocima,i kao
Da se tu sklapaju oci kao da na kraju tog polja vidim tebe toliko je zelje u meni da te mogu i dodirnuti kroz mastu.A znala sam da ce nas svaki rastanak do sledeceg vidjenja nositi mastu,moju zelju da tebe poljubim da ti padnem u zagrljaj
kao i   svaki put kada se rastajemo  dok tebe posmatram kako nestajes,gubis se iz moga vida ali ne iz srca.Ne sa tog
mesta tesko da ces nestati i vec su pusta ta moja polja i nikoga vise ne mogu videti samo senke meseca i zvezda
i zito koje se ogleda u mojoj dusi.A smela sam se zakleti da vise niko nece moci uci u moj zivot,a sada se branim
tvojim pogledom,tim najlepsim ocima,branim se od svega sada zracim tvojim imenom.A  bila sam senka,ranjeno
srce malo, bila sam svima nebitna,tuzna , nesrecna i nije mi zao. Kragujevac moj grad,danas je tuzan,zima
ga je uspavala, a i  ja sam se uspavala u njemu do sledeceg vidjenja sa tobom,sedim,odbrojavam dane.Cekam
na stanicama bola taj voz srece koji ce me voziti ka tvom  gradu,zagrljaju,usnama.I ko kaze da je daljina put
ka zaboravu,kada nas ta daljina spaja svakim danom smo sve jaci,izdrzljiviji,sacekamo vikend koji provedemo samo kako to nas dvoje znamoi i   opet tako.Ali znam da ce mo za koji mesec,godinu,biti najsrecniji zivecemo zajedno imacemo
bebu malu,slatku i  tada ce ta daljina biti prolazna,tada cu se smejati kada sam plakala za tobom u svojoj sobi zato sto si bio daleko a trebao si mi.Tada ce sve ovo tuzno biti srecno i  ne ce mo vise setati tuznih pogleda kroz tvoje ulice.Bicemo srecni cak i  kada kisa pada i  necemo biti sami,bice i  ona s’nama nasa beba.

                                                         I rekao mi je jedno vece:
                                             “Strepim za nase sutra, za trenutke prosle nase tihe srece,
                                             Ne reci cak ni ime moje jer u ovom casu stvarnost ne postoji,
                                             sve je oblak divni koji mozes recju rastopiti.”

                                                                                                                                           Aleksi od Mackice






                                                           Mackica>Kragujevac>2005


[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                                                
                                                                            Da li je ovo moj zivot ili zivot drugih ljudi



“ Jutro je tek pocelo svitati,na krovovima kuca mogao si vec prepoznati dan,grad se polako budio i  obecavao jos
jedan dan u nizu mnogih.Za mnoge nije bio poseban ni taj dan ni to jutro sto je sa petlovima dolazilo ali za mene jeste” Kaze jedna teta i nastavlja svoju pricu: “Bila sam trudna vec usla u deveti mesec a tog jutra su me probudili bolovi znala sam da je doslo vreme da na svet donesem jos jedno bice,i molila boga da bude sve u redu.I bas tog lepog letnjeg jutra 1985-te rodilo se jedno malo blesavo dete.” Kroz osmeh nastavlja dalje: “bilo je to malo stvorenje sa plavim ocima vec kada sam ga uzela prvi put u ruke shvatila sam da te plave oci obecavaju zivot ali kakav to ne znam,moje je bilo da ga donesem na svet i vaspitam kako ja znam i umem da bude to fina devojcica sutra majka i zena kao i ja.”  Zacutala jet u kao da nastavak nije znala a mozda i jeste mada ga ne bi opisala ni delic slicno kako cu vam ja opisati  i ispricati jednu zivotnu pricu svoju ne  do kraja jer je kraj suvise daleko.

   Detinjstva koliko se ja secam, bilo je dobro kao i svako srecno,sa puno osmeha,malo suza i dosta igre ali je brzo proletelo,to doba kada sam na prozoru cekala deda-mraza da dodje na sankama i donese lutku za cas je nestalo i dosao je dan kada sam posla u prvi razred osnovne skole.Secam se kao da je juce bilo tog jutra sam ustala dva sata ranije da ne zakasnim prvi dan skolske godine bio je posvecen nama prvacima.Sa tatom sam krenula u  taj prvi dan i pesmom u nove pobede,sve mi je izgledalo tako lako.Bila sam ponosna sto odrastam jer nisam znala sta me ceka.Kao mala i u to vreme ja sam gradila svoj svet bila sa princeza svoga carstva i bilo je to najlepse carstvo sastavljeno od zvezdica,srece i zivota.I ako vise nije bilo deda-mraza i ako sam prestala daverujem u vestice u svoje carstvo nisam.U njega niko nije mogao uci jer je bilo zakljucano duboko u mom srcu mojoj glavi a cuvale su ga najlepse misli i najbolja moja mastanja o princu koji ce to carstvo ulepsati.I kroz mastarije,smeh i igre prodje osam godina tada sam trebala napustiti svoju O.S “Jovan Popovic” i krenuti drugim putom koji ce sada biti jos trnovitiji.Srednja skola oko mene bezbroj ljudi nista poznato gomile narogusenih profesora u mojoj glavi vise mi nista nije jasno sve se iskrivilo, otislo putom u nedogled,nepovratan mi je tada bio svaki trenutak svoje srece, gubila sam u toj ogromnoj skoli,danima sam dolazila kuci i u mraku svoje sobe plakala,zelela sam da zivim u svom svetu da budem srecna i nasmejana a,drugi mi to nisu dozvoljavali.Svatila sam da svojom mastom ne mogu pobediti stvarnost i da moram ziveti po zemaljskim pravilima da se moram pridrzavati zemlj i stvarnosti.Ali svoj svet nisam zaboravila svaki put kada bi se vratila kuci u polumraku svoje sobe ja bi dogradivala svoj svet i on je svakom danom bio veci,cvrsci,sigurniji a, ja sam u njemu bivala sve vise bitnija ja sam bila mala Princeza iz zaboravljnene zemlje,zemlje snova.Pocela sam da zivim taj stvaran zivot da se upoznajem i stapam sa ljudima,da izlazim i zabavljam se ali opet nisam bila srecna jer nisam imala potpunu sliku u glavi ko sam u stvari ja.Da li sam samo bozija lutka jos jedna njegova figura u nizu drugih kojoj je zapisan rok trajanja i koja ce zavrsiti u zemlji kroz godine, i umreti kao i svako a ne znajuci da li sam u stvari dozivela, dotakla taj smisao zivota.Ili sam zivela zivot drugih ljudi?
                                                     Antoniinaa



[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                               Sajam samoce


Dodjite svi na moj sajam samoce.Gde cu vam pokazati davno srecne dane.Recicu koga sam volela,pokazati koga sam zelela.Uhvatiti vas za ruke i povesti mojim mracnim hodnicima zivota.Pokazati vazne datume,reci sta oni meni prestavljaju uklesani na povrsini crnog mermera.Recicu vam za jedan nadimak”MALENA” pokazati putokaz najveceg bola i  zamoliti da tamo ne ulazite.Jer to vam ne mogu reci zasto boli i cime ga lecim to je moje srce.Zato dodjite svi zli ljudi da bi imali aduta da se svetite.Dovedite mi njega da vidi sta je posle njega ostalo.A sve to videce bog.Ovaj sajam samoce otvoren je zbog rupe na dusi,zbog koje bi se svaki djavo mogao uvuci.I zato ja vas molim dodjite svi na moj sajam samoce.
                                                                Antoniinaa

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                                                                             Jednom


Jednom kada zagrlim drugu osobu bice mi teko da kazem da je volim jer ce mojim telom strujati jedno ime,jedan pogled sto me nosi i jedan nadimak “Malena”.Jednom kada proslost bude iza mene, kada se vise mozda ne setis mene ostace ranjeno srce i  dusa neisplakana.Jednom tada krenuce moji svatovi sve do jednog srecni i nasmejani samo cu ja tuzna biti.Kada sama sebi odredim sudbinu i kazem “Da” u mojoj glavi ce se vrteti film kada sam dete bila tvoje ime bice urezano u ocima maticara.Recicu “Ne” I onda kada me budu pitali da li ima neko zbog koga ne bi stupila u brak.Okrenucu se oko sebe i u gomili nasmejanih lica traziti tebe tada,samo tada pozelecu da te vidim u cosku crkve da ti sapnem “Jos te volim, neverno moje” ali tebe nece biti tu.Ti si sada srecan negde daleko,krenuce  suze slivace se na vencanicu moju i  niz grudi ostavljati trag svi ce misliti da su to suze radosnice istinu  znacu jedino ja.Bacicu cvece pozeleti ti mnogo srece,krenuce tada svi ti nasmejani ljudi a ja cu pozeleti da pobegnem nadjem tebe bacim ti se u krilo i zamolim te da me ne ostavljas vise.Procice sve,vreme ce pomoci da rane zarastu ali svaki put pucace ona jedna na dusi ali to vise nece biti bol jer je srce naviklo da boli i uzalud voli.Prosetacu tada stazama starim gde smo nekada srecni bili pusticu srce da place,oko vrele suze da lije.Jos samo tada seticu se nas jer cu biti vise umorna od svega,pogledacu nebo potraziti boga on je svemocan podarice ovom anjdelu nova krila.Vraticu se tada stazama starim za sobom cu ostavljati bol,strah,patnju.
I samo tada,jednom,poslednji put za sobom ostaviti suze i reci:
“sve je bilo jednom i nikada vise i sve je jednom moglo proci i bez nas. ”                              
                                                                     malena                


[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                                     Bez sna                                                                 10.06.2002god



Nocas sam opet bez sna i  gorkih uspaljenih secanja sa sto rana na srcu, suze mi kvase lice.Slana tecnost sliva mi se niz grudi.Vreme ima boju mraka svaki me casovnik vara.
Od meseca koji me uporno zove,niotkuda dolazi san,ali kratak.Prilazi mi andjeo beli
sa krilima od svile tanke i rece “nebrini, malena smrt je mala.”Znala sam da si to ti ljubavi moja jedina zasto si morao poginuti te proklete letnje noci,zasto me ostavi samu?To je pitanje koje ce ostati bez odgovora danima ga na tvom grobu trazim, danima preko njega lezim, molim te da iz zemlje progovoris da mi kao nekada kazes “Jos te volim maleno moje.”Znam da si i  gore srecan ,  lep kao sto si pored mene bio,da ti andjeli drustvo prave.Ali ANDRIJA samo jedno ti necu oprostiti nikada zasto nisi poveo mene.
I ja sam zelela da budem sa tobom, da se pored tebe budim ,zasta ce mi sada zivot kada nikoga drugog u zivotu necu moci iskreno da ljubim. Evo vec su tri godine prosle odkada se videli nismo.Odkada te najlepse plave oci nisu ugledale svestlost dana,zelim da zaspim
i  da se probudim kraj tebe, da li si ti ovaj anjdjeo sto mi u san dolazi?Da li si zaista me cuo i  dosao po mene?Pruzas mi ruke andjele beli,govoris mi da se ne plasim prilazim ti
i sada sam sigurna da si to ti ,osmeh mi prekriva lice padam ti na grudi. I kao da je tu vreme stalo, taman pomislih da sam mrtva, plavetnilo mojih ociju ugleda ta poznata cetiri zida moje sobe……Shvatila sam da smrt uvek dolazi iz tih polja skrivenih.I ako umrem zelim samo jednu ruku ranjenu,jedne usne ranjene,jedne oci najlepse pa makar provela bezbroj noci bez postelje.
Zelim da zabranite mesecu da udje.Poneku zvezdu pustite u moj dom.A kada sunce izadje prve zrake pustite meni, kroz otvoren prozor da mom kovcegu pridju.Jer ono je jedino koje me nije izdalo.Vetar duva i nosi sve mozda mene odnese jedne noci putom smrti.Mozda se na trgu mrtvih okupe svi da vide kako dolazim sa koferima punim gorcine,mozda me i  ti tamo sacekas ,  sa poljupcem slatkim odvedes andjelima.a ja cu te gledati sa suzom u oku sto me umesto ljudi  sacekase vile,sto ostavi planine i  zime.Zato majko moja kada umrem nemoj plakati, jer ces raniti srce cerke svoje,kada me pod zemlju  budu zakopali i veliki plocnik stave.Bicu jedna  dusa bez tela,ali cu majko moja, biti srecna i  nasmejana necu se plasiti novog sutra zaspalog sunca i  zivota bez njega………………..

                                                            Posveceno najlepsoj osobi koja je postojala
                                                              Na zemlji , a i sada na nebu.   
     

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                                              Nocas

Nocas je padala kisa,slivala se niz moje lice skrivala suze izdajice.Nocas su navirala secanja I parala izmucenu dusu,srce je bilo u ritmu bola nista od toga nisu videli ljudi.Nocas sam bila senka ranjeno srce,nocas sam bila senka i  nije mi zao.Jedino sto sam nocas znala da placem i  molim dok te srce sve vise voli.Znala sam da boli,bolece dugo a i kako ne bi kada volela sam te ludo.Nocas sam imala nadu a, danas su sve u vodu pale.Jer znam da sam te izgubila kada te je ona poljubila.Jos hiljdu njih ce biti pored mene a, ja cu misliti samo na jedno bice na tebe.Zato pusti me da nocas hodam po rusevinama moje zamisljene ljubavi ako ti nekada u san dodje ova devojcica koja je zelela da bude srecna i voljena,pusti je da seta po necemu na sta je vec odavno prasina pala,ne moj je oterati vec je samo pomazi po kosi.Jer ja sam zbog tebe nesrecna bila,zbog tebe cu nocu plakati,zbog tebe i nikoga vise necu voleti kapi kise…………….
                                               
                                                       Tisina i mrtvi

Mrak…noc…tisina me gusi.U daljini cujem zvona nekoga zovu na put daleki.Mrtvi ce nocas ustati po hodnicima tisane ce hodati sporo.Zavladace mrakom,zaigrace u noci gde vise ni meseca nema.Ali nisu mrtvi tamo gde igraju,oni su u nama.U njina vecita tisina vlada,svako nekog mrtvog ima.I u svakom neki nemir vlada dok ne odu njihovom domua,to su groblja,vecita,hladana.Gde mrtvi leze u prasini i  cekaju izlaske sunca.
Sta se ono u daljini cuje?Sta narusava tisinu,to je zvono nekoga zove da se pridruzi njima
                                               “Tisini i mrtvima”



                                                                     Antoniinaa



[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Ljubav ne umire

Secam se kao da je juce bilo posmatrala sam te najlepse plave oci godinama i  svaki danom ga sve vise volela a, on je tada imao devojku moju komsinicu.Stalno sam ih gledala zajedno i  zamisljala mene kraj njega ali godina za godinom je prolazila.On nikada nije primetio klinku koja ga je skriveno od drugih posmatrala.Jedne letnje noci cekala sam na prozoru da ga isprati kao  svake noci sa poljubcem,i  umiljavanjem samo sto sam ja znala da ta kucka uopste nije slatka ali ko bi mene slusao.Te noci umesto poznatih scena sacekao me je njen krik “Ne, neces me ostaviti" ali on je  odlucno koracao dugackom ulicom, ostavljajuci za sobom nju i  rekla bih dugih pet godina za koje sam ja znala.Ne znam ni dan danas sta mi je bilo, ali obukla sam se i  istrcala za njim okrenuo  se a, videlo  se da mu nista nije jasno, znao  me je iz  vidjenja cak  me je  i  prozivao komsinicom, ali nije verovatno sumnjao da njega cekam.Tada sam kroz suze rekla: “Ja tebe  volim ona te ne zasluzuje,razmazena je i  dosadna sve je u zivotu imala i  ima ce uvek bio ti tu ili ne.Svi pada te na njen auto,tatu,pumpu,pa nikada ne bi ni bila manekenka da joj cale nije platio sve to,a reklamira gume,bas ce biti popularna za autoput.”Prekinu  me je  i  rekao: “Je li u cemu je tvoj problem devojcice,pa ti si jos mala da bi shvatila sve to”-A ti si kreten- odgovorila sam mu i okrenula se.Mislim da je od te noci prosla citava vecnost,zbog mojih suza sto su topile jastuk,spavala sam iako je na satu vec bilo dva popodne,nije me bilo briga za vreme da je mogolo i  da se ne budim.Ali je telefon uporno zvonio.Pa zar u ovoj kuci ne postoji niko sem mene, mislila sam u sebi,vukla se do fona i rekla drsko: “MOLIM”   cula sam taj poznati glas “Cao! Ko je sada razmazen?Vidi koliko je sati ,ja hocu da te vidim.”Dah mi je stao,srce je lupalo,glasa nije bilo samo sam cutala, pet godina ja sanjam o njemu samo mi je to bilo u glavi,te plave oci.I zasto cutis, za dva sata na jezeru moze? Jedva sam rekla to vazi,spustila slusalicu,zanemela.Krenula sam ka jezeru ,mom jezeru ,sastajemo se na mestu koje mi je najveci prijatelj tu sam cesto posmatrala vodu,nemirnu koja na vetru talasa,otkrivala joj svoje tajne i  pricala o njemu,danas je ona svedok, da postojimo nas dvoje.Cekao me je tamo na kamenoj klupici posmatrao je vodu samo sam sela kraj njega i  gledala u te plave oci.Poljubili smo se onako bas kako je on rekao, kao da smo deca bez i  jedne reci krenuli u nesto novo, ja sam bila odusevljena,zaljubljena,srecna,za njega ne znam i  nikada necu saznati.Bili smo zajedno tri dana, nismo se razdvajali pricao mi je o njoj,njegovom zivotu,skoli ma svemu a ja sam ga samo slusala i  upijala svaku njegovu rec.Taj dan nam je bio poslednji kada smo se videli bili smo na nasem jezeru,ljubili se,trcali prskali vodom,da bi na kraju moje ulice ,kada me je pratio kuci rekao:”Volim te maleno moje” tu noc smo se dogovorili da ja idem u grada, on na ispracaj i  da se nadjemo u dva ispred mesta gde sam ja izlazila ,pa da nastavimo gde smo stali.Izasla sam pet minuta ispred dva nisam mogla vise da cekam, jedva sam cekala da ga vidim,ali proslo je tri sata njega nije bilo,Shvatila sam da sam izigrana,da nece doci svasta mi je palo na pamet samo ne to sto ti se desilo,da si nasao neku novu igracku dok se ne vratis svojoj sponzorusi.Dosla sam kuci, mrak me je gusio sedela sam u svojoj sobi i plakala zvala te htela sam odgovor,ali ti si bio nedostupan.Od toliko suza zaspala sam,rano sam se probudila, sela sam,zapalila cigaru,uzela kafu i  gledala tv.Trudila se da ne mislim na tebe, tada su javili na vestima da se nocas desla strasna saobracajna nesreca, da je poginu decko koji se zove bas kao ti,ne nemozes biti ti zaledila sam se dok sam gledala tvoja kola,tj ono malo sto je ostalo od njih.Plakala sam ali sam znala da te to nece dici,molila te da se vratis,zvala te da proverim da nije greska,ali umesto tebe javila se tvoja majka i  rekla da si preminuo.Mislila sam da vise nikada necu voleti ,da je moja ljubav umrla sa tobom,ljubav ne umire ona se radja kada se najmanje nadas.Skoro cetiri godine ja sam lagala sebe i ljude oko mene,boleo me je svaki njihov dodir,mislila na tebe,zelela tebe,samo tebe ali tebe, nije bilo. Koliko samo puta sam na tvom grobu sva u suzama molila da ustanes,nisi me cuo ,ali si me pogledao sa neba.Poslao si mi ljubav hvala ti na tome.Ponovo osecam leptirice u stomaku,gledam te oci i  znam d ace biti moje ceo zivot,strah je nestao i  samo mi je on u glavi,ne mislim vise na proslost,zivim za buducnost sa njim.Zove se Aleksa upoznali smo se slucajno,volim ga,zivim za njega.Vencacemo se,zivecemo zajedno imati decu a, to mi je sve tako daleko izgledalo, kao da se na ovom svetu nece dogoditi,a dogodilo se kada sam se najmanje nadala,sada znam da ljubav ne umire samo ceka,na pravog, na dostojnog,osoba koja se treba voleti.Nisam te izdala jer znam da si ti zeleo da budem srecna,jer i  ja to tebi zelim ma gde bio.Ja sam presrecna sto cu se jutrom buditi kraj njega,Sto moja volja da volim nije nestala,sto sam imala hrabrosti da ponovo zavolim,i da budem sigurna u Aleksu,mene, nas.I ako on ovo nekada procita,neka bude siguran da nije sam ,da  koraca ulicama Novog Sad-a srecan jer sam ja na svakom koraku prosipala ljubav za njega.”Ljubav ne umire nikad, samo ceka one prave da spoji jednog dana.”                  Volim te Aleksa

                                                                                                        Antoniinaa

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

                                       Da li se i sada secas svojih obecanja,nakon susreta u noci,
                                       tada si mi obecao da ces me nauciti da hodam po........


Da li se secas, sada kada te nema ili se samo ja secam svega,naseg prvog susreta u noci.Kada je mesec obasjavao nase
selo,da li se secas tog brda "Kadijevca" ili samo tvoje telo lezi na groblju naseg sela...Da li se ja sama prisecam tih noci,
kada si mi obecao da ces me nauciti da hodam po mesecu,dotaknem zvezde i da svaki novi dan bude srecan.Da se budim
kao da sam sisla sa meseca,da mi se zvezde smeju.Rekao si: "Svaki strah devojcice,koji imas ove noci nestace sa prvim
poljubcom sto ce doci".I stvarno je nestao, ali samo te noci sam osetila kako je to dohvatiti zvezde,hodati po mesecu.
Bila je to duga setnja po oblacima,dok smo se jurili mokrom travom na koju je rosa pala,te kapljice nove noci,
budile su u meni zelju, da me te tvoje najlepse plave oci cuvaju od zla.I da me nauce da hodam po zemlji a,ne po nebu.
Tada si rekao:" A,sutra kada izadje sunce opet cemo doci na ovo brdo,tada cu ti pokazati devojcice kako se gleda u sat,
tacno ces po suncu i ovom brdu znati koliko je sati".Nije bilo tog sutrasnjeg dana,nije bilo nista od tvojih obecanja,ja sam
se probudila kao i svakog jutra sto sam se budila pre.Dosli su po mene,da krenem kuci bila sam tuzna
jer sam znala, da sam za tebe samo mala devojcica koju treba nauciti nekim stvarima.Odvojili su nas ja sam otisla,ti si
ostao u selu, da nekoj drugoj predajes casove hodanja po mesecu,i da je naucis da gleda u sat bez sata.Ti si po
meni tada bio lopov uvlacio si se u misli iz njih krao, sve sto je do tada vredelo i ubacivao sebe.Prosla sam to brdo,
pogledala sunce,senku,i nisam znala da odredim koliko je sati,ali sam jasno citala poruku u telefonu: "Slusaj mala
znam cuo sam odlazis,raspust je prosao,nisam ispinio obecanje,ali cu sledeceg leta te nauciti da gledas u sat.A
da hodas po mesecu i dohvatis zvezde to cu jos sutra uraditi.Vidimo se CMOKK"! I vec sutra uvece,ti si se posvadjao
sa tom tvojom guskom koju si trpeo pet godina, i posvetio si paznju devojcici da je naucis nekim stvarima.Jos sam
te samo jednu noc videla,posle toga i moram da ti priznam sada, uzivala sam u setnji po mesecu,zvezde su me dodirivale,
i ta tvoja dva oka plava bila su zvede, te letnje noci."Cekacu da izadje sunce i tada cu znati koliko ima sati,a probudicu
se kao da sam setala po mesecu,dohvatila zvezde i poljubila tebe".Osmeh i te reci su te pratile do duse sa moje kapije,
ali nisam znala da ce te i te reci ispratiti,verovala sam u tebe beskrajno,ali si me ti izneverio sam si otisao da hodas
po mesecu,dodirujes zvezde.Poginu si,sahranjen si na Kadijevcu,sada svakog jutra znas koliko ima sati.Ja to jos uvek
nisam naucila,iako sam probala mnogo puta da sve sisteme suncevog sata primenim na to brdo.I po senkama i po
oblacima i po mesecu sam shvatila koliko ima sati ali za mene i tebe.Da li ti sada jos uvek znas sta si obecao,nakon
susreta u noci.Ili ti ja uzalud sada sedim ovde pokraj tebe i crtam sunceve sate,izvodim teorije sve do noci,i pisem
ti price i citam ih.Kao da sam sigurna da ti to cujes. "Slusaj decaku, sinoc sam setala po mesecu,dodirivala zvezde,
trazila tebe i mesec mi se osmehnuo u snu a, ujutru sam videla koliko ima sati na ovom brdu". Da znam mastam ali  ne
obecavam kao ti,pa bezim.Ma videla sam samo ovo ispred cega sedim,videla sam tvoje oci,tvoju sliku i tvoj grob,
i znala sam koliko je sati ali ne po vremenu, nego za mene i tebe........
Sucev sat,kuca sada u mom srcu u mojoj glavi
nema te,gde te je nekada bilo,
samo vosak razliven stoji
i jedna suza u oku devojcice
koja uzalud na grobu sedi...
probudi se...probudi se...
ustani......ustani...
ona te moli...
nemozes...
necujes...
neces...
doci...
ove...
NOCI..
                                                                           

                 

                                                       ………
                                 
sedim u sobi tama se svila oko mene,dim cigre se razvio tu smo sam ja i on. I plisane mede svi zajedno nepostojim,dim je nestvaran, lutke su mrtve i ja sam mrtva. Iako pokusavam da napisem bilo sta sto nije vezano za tebe znam i sigurna sam da ce se i ova prica bez naslova na kraju pretvoriti u tebe,ili u jedno veliko nistavilo sneg je pao, sakrio je tragove koji su nekada otkrivali moje puteve do tebe, plava ruza vise ne krasi tvoj grob. Gotovo sam sigurna da mnogo ljudi zna da je to znak,koji me vuce u zaborav ali ja nemogu zaboraviti citavu vescnost,moram se kad- tad setiti tebe,cak i onda kada sam presrecna,kao sada krivim boga sto te je uzeo, nije morao mogao ti je pomoci nije hteo. Trebalo mu je lepo,pametno bice da krasi njegov svet. Ali ti si i ovde na zemlji mnogima bio potreban,srecem tvoje drugove, skoro svi vec imaju decu,srecem i onu glupacu koja mi je ukrala bar dve godine,prokleta je mojim suzama koje su prolivene zbog tebe. Tragovi noktiju na svezoj zemlji groba ostala su,lupanje kamencica i zemlje jos me budi nocu. Padam u nesvest gubi mi se svaki trag tog ispracaja na put bez povratka,plac tvoje majke,razbijena kola,hitna pomoc,vatrogasci,sleper,i pogled vozaca slepera, njegove suze. Krv i parcici mesa razbacani po vrucem asvaltu,vatrogasceve reci ovaj je sto posto mrtav,sest sati provedene na asvaltu. U nadi da ce te izvuci zivog. Doktorev glas "devojko nemozes tamo zabranjen je ulaz" mrtvo iskasapljeno telo na stolu hladnog bolnockog podruma,ime na listi okacenoj o sto. Vreme smrti,beli carsav koji pada na pod, moj krik,doktorev pogled. Strah koji se siri dugim hodnkom,nasmejano lice na umrlici,mobilni koji nije dostupan,prelepe oci na slici groba,mlado lice,poznato lice, obecanja,vesti na tv,strasan udes,nezapamcen u nasem gradu,tvoje ime. Izgubila sam te. I kako mogu da kazu da sam,samo sto nema plave ruze ja zaboravila sav taj uzas,ali moram dalje. Znam da postoje andjeli verujem u to i nisam jedina koja tako misli ima nas jos,ali dve godine provedene na tvom grobu, svakog dana bezbroj prica napisanih,bezbroj reci tebi receni, nisu te digle ni price ni reci. Ostao si u toj rupi da lezis,ovo je prica bez naslova jer bi svaka rec mogla biti naslov a, ujedno je i moja poslednja prica napisana tebi. Moram da te potisnem u dubinu svog srca,i da te tu cuvam kao jedinu uspomenu koju niko nece taci. Ostaces tu gde jesi ali ja moram dalje,ne zbog sebe,ne zbog ljudi oko mene,vec zbog tebe. Naucicu da hodam po mesecu u svojim mastanjima, svaki put kada nebo bude puno zvezda dozvolicu masti da ih dotakne. Tebi za ljubav,bicu srecna imacu svoj zivot ali tebe nikada necu zaboraviti. Znam da ce jednog dana kada na to budem bila spremna biti jos jedna plava ruza na tvom grobu,sada vise nisam u stanju da ti dodjem. Plasim se da moja sreca ne narusi tvoj mir,ma gde bio gledaj me sa neba cuvaj me,i stopiraj svaku moju gresku, ako je cinim to ti je dozvoljeno. A ja cu ti sada reci slicno kao u tvojoj poruci dok si bio ziv,srescemo se nekada u nekom paralelnom svetu,tada ces me nauciti sve sto nisi stigao ovde. I tada nece biti prepreka za hod po mesecu. . . . . . . . To ti sada ja obecavam. . . . . . . . . . . . . . . . . . Mala devojcica,ako si ikada verovao u nju.        

[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]              
                                                                   

antonia...svaka ti cast..rasplaka me