vidi ovo , pa kako sam tek sad vid'o ovu temu
@SF   A je zaista ne znam iz koje knjige si izvukao da je vukan(nemanjic) bio veliki zupan?.?.?

imam jedno glupo pitanje, koje godine je srpska krajna dobila suverenitete i drzavnost?

  Slažem se sa članovima foruma koji zagovaraju da se ne mešaju Srpski vladari većine srpskih zemalja(teritorija) koje su u određenom periodu bile samostalne ili barem imale nekakvu autonomiju pod vlašću druge države,sa vladarima koji su porobili,okupirali,osvojili deo ili čitave teritorije koje su u istorijskim razdobljima pripadale Srbima.

molim vas lijepo odgovor na jedno pitanje,meni bitno,vama mozda i blesavo;
iz Hrvatske sam,srpskih korijena po majci,koliko znaci prezime Danilovic(pokraj manastira Decane)-o kom ne znam puno,tj. o svojoj proslosti,tek nesto u vezi prve vatre...a znaci mi puno bilo kakvo saznanje(cula sam zadnje da sam iz najstarije srpske obitelji-da nije bahato-barem jedne od najstarijih???)...ukoliko netko ima nekakav suvisli odgovor,ikakvi zapravo-hvala!
adresa-mad_rugada@yahoo.co.uk

Мислим да би требало убацити и владаре Босне јер је то исто Српска држава!!!

Најстарије вести о границама Босне у периоду после досељавања Срба на Балкан налазе се код византијског цара Константина Порфирогенита у његовом чувеном ,,Спису о народима''. По њему, Босна је мала област у горњем току истоимене реке са два града, Котором и десником. Босна се тада налазила у саставу Србије и њена западна граница била је западна граница Србије, а допирала је до реке Цетине и до Пливне и Ливна. По цару писцу, Дрина је делила Босну од остале Србије, а као граница између две посебне државе постала је онда када је Србија изгубила Самосталност Средином X veka. Рашка се тада одвојила од Босне коју је по неким подацима освојио Хрватски краљ Крешимир II. Босански бан је тада побегао мађарима. У осталим Српским покрајинама власт су узели локални господари. Под Српским именом Порфирогенит обухвата сва племена која су ушла у састав српскога кнеза Часлава Клонимировића: Босанце, Рашчане, Травуњане, Конављање, Дукљане, Захумљане и Неретљане.

Борић, бан Босне (око 1154–1163) {1154-1164}
Кулин, бан Босне (1180–1204)
Стефан, бан Босне (?-1232)
Матеј Нинослав, бан Босне (1232–1250)
Пријезда I Котроманић, бан Босне (1250–1287)
Пријезда II, бан Босне (1290–1322) {1287-1230}
Стефан I Котроманић, бан Босне (1290-1310) {до 1314. године}
Стефан II Котроманић, бан Босне (1314-1353) {1322–1353}
Стефан Твртко I Котроманић, бан Босне (1353–1377), краљ (1377–1391)
Стефан Дабиша, краљ Босне (1391–1398) {1391-1395}
Јелена, краљица Босне (1395-1398)
Стефан Остоја (Христић), краљ Босне (1398–1404) и (1409-1418)
Стефан Твртко II Твртковић, краљ Босне (1404–1409) и (1421-1443)
Стефан Остоја, краљ Босне (1409–1418)
Стефан Остојић, краљ Босне (1418–1421)
Твртко II Твртковић, краљ Босне (1421–1443)
Стефан Томаш, краљ Босне (1443–1461)
Стефан Томашевић, краљ Босне (1461–1463)
од 1463 Босна је под отоманским царством све до 1878!


пс године у {} заградама су године владавине по другом извору и није сигурно које од ових година су тачне.

Бан Стефан Борић (oko 1154-1163)

Бан Стефан Борић је први познати владар Босанске државе. Ратовао је са Византијом, како би сачувао територију Босне. Протеран је из Босне 1164. године, када власт преузима Византија.

Први по имену познати босански бан Борић спомиње се у времену 1154-1164. Бан Борић је владао у доба краткотрајне обнове византијске моћи за време владавине цара Манојла Комнена далеке 1143-1180. године. Обновивши византијску власт на већем делу Балкана, Комнен се неизбежно морао сукобити са угарским својатањем истог простора. Тако се бан Борић јавља у време угарско-византијских ратова, али не као угарски вазал, него као самостални господар целе Босне. У угарско-византијском рату, бан Борић се, према сачуваним изворима, „са својим четама придружио угарској војсци“ приликом опсаде града Браничева (данас село у североисточној Србији). Чим је пред опседнути град стигао цар Манојло, угарско-босанска војска је дигла опсаду. Угарска је војска пошла према Београду, а бан Борић са својим четама уз реку Саву према Дрини, односно према својој земљи Босни. Кад је сазнао да се Борић налазио међу савезницима пеонског (угарског) краља, цар Манојло Комнен одмах је одабрао „најхрабрији део војске“ да гони бана Борића. Ако је византијски цар упутио против Борића најхрабрији део своје војске, то показује да је овај бошњачки вођа располагао са поштовања дужном силом.

О свему томе опширно сведочи савременик тих збивања, византијски писац ЈованКинам (Cinnamus). Он бана Борића изричито назива савезником (simahos) угарског краља, а његову државу јасно разграничава од околних земаља. Кинам изричито пише да је Борић скренуо код Саве према Дрини, „која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије“.

Бан Борић се касније делатно уплео у борбе око наследства угарског престола. Победник у тим борбама, Истван (Стјепан) IV, исказао му је захвалност тако што му је 1163. поклонио простране поседе у Славонији, које је бан Борић напустио када је Манојло Комнен поновно заратио са Угарском. У том рату Комнен је 1166-67. загосподарио Далмацијом, делом Славоније, Сремом и Босном.

Помогао је Немању у време борби за преузимање власти у Србији и у ратовима са Византијом. И поред свих потешкоћа и угарског сталног непријатељства Борић је успео да одржи своје поседе северно од реке Саве, у Славонији, Пожегу са околином.

Немањин брат и бан Хума, велики кнез Мирослав, оженио се са кћерком бана Борића. Ове родбинске везе између две племићке куће ојачале су већ и онако снажне пријатељске односе и омогућиле Борићу да се ојача као господар Босне и да свој положај бана пренесе као наследан на свога сина Кулина, 1180-1204 г.

По изворима Ј. Рајића нјегова ћерка Ана је била жена српском великом жупану Стефану Немањи. По неким подацима пореклом је из Грабаја близу брода. Припадао је једном јаком братству, а имао је поседе на обе обале Саве. Такође се може наћи податак да је неко од Борића био главни српски маршал око 1170. Из Борићевог рода су и два српска титулирана деспота у Угарској: Иваниш 1501-1514 и Стефан 1514(1515)- 1535, који су припадали роду Бериславића.

Кулин је био босански бан који је владао од 1180. године до 1204. године. На престолу се налазио вероватно и пре 1180. године, односно после смрти бана Борића. Византија је 1167. године освојила Босну и држала је у покорности све до смрти цара Манојла Комнина. Са изузетком једног војног похода са Србијом и Угарском против Византије 1183, Босна је његову владавину провела у миру.

У нјегово време Босна је развила трговинске односе са Дубровником а сачуван је и уговор 1189. године који спада у најстарије писане споменике на народном језику.
Зетски краљ Вукан син, Стефана Немање (брат од тетке) оптужио је код папе бана Кулина за богумилство па се овај табоже одрекао ове јереси тј. православља (али ни једна црквени објекат није уништен или оштећен). то се десило 1203. године на Билином пољу (данашња Зеница).

Он је оставио (односно направио) повељу која је позната као родни лист босанске државности у којој се спомињу границе Босне да иду од Дрине до Саве на северу, па до Уне на западу и сл. У његовој повељи су дефинисане границе Босне и, исто тако, наводи се да Босна има свога владара, пријестоље, односно своју власт и да је то једна уређена земља.

Сестра бана Кулина била је удата за Хумског кнеза Мирослава брата Стефана Немање.

Стефан, бан Босне
(? - 1232)

Вероватно је био син босанског бана Кулина.
Из његовог времена недостају веродостојни подаци. овај период испуњава снажење моћи и утицаја властеле-феудалаца у односу на централну власт, скроз жестоку борбу проти угарских краљева али уз занемарљиве успехе.

Матеј  (Матија) Нинослав, син Радивоја, је био босански бан (1232-1250).

За Босну се у време бана Нинослава говорило да ,,због јеретика изгледа као пустиња и шикара, пуна трња и коприва и да је постала легло гуја''

Раздобље од почетка 13. века па до доласка на власт бана Матеја Нинослава 1232. године у Босни је обиљежено јачањем и ширењем Цркве Босанске и њеног учења, те наглим порастом моћи и утицаја босанске властеле. Притисци папске курије на Босну, у циљу покрштавања, не губе на свом интензитету још од Сабора на Билину пољу гдје је папа тражио да се Кулин бан одрекне свог учења или у противном да се суочи са крсташким ратом против Босне.

Током свог раније живота, Матеј је био противник Богумила, верни вазал Угарске и побожан католик. Ипак, Матеј је силом уклонио свог претходника Стјепана Кулинића уз помоћ присталица Цркве Босанске.
1233 под притиском папске курије Нинослав даје изјаву да ће он остати у католичкој вери иако су његови преци ,,били јеретици''.
У босни је међутим под вођством бана Нинослава постојао врло јак и упоран народни отпор.

1233. године папа упућује у Босну новог папског изасланика, кардинала Јакоба. Он је ту на првом мјесту затекао новог бана Матеја Нинослава, Србина пореклом из јеретичке породице (наравно ови јеретици су уствари били православци), којега је вероватно и уз угарски притисак, присилио да прихвати католичанство. Заједно са са Нинославом на католичку веру прешао је и његов рођак Пријезда. Нинослав је доминиканцима, који су као мисионари и инквизитори убрзо дошли у Босну да покрсте становништво Босне, био присиљен предати и свога сина као таоца, чиме је јамчио да неће одступити од римске цркве. Бан Матеј Нинослав је 1233. године писао папи Гргуру XI да се његова властела не покорава, према старом обичају, његовој врховној власти, него самостално управља повјереним жупама. Док су његови преци, жалио се бан Нинослав, "по старом обичају", повјеравали жупе и села коме су хтели и одузимали их према властитом нахођењу и потреби, сада њему, "који је недавно са јеретичке прешао на католичку вјеру и почео да гони јеретике", држаоци посједа "ускраћују послушност, крше старе обичаје" и задржавају посједе "против његове воље".

(Доминиканци

Римокатолички религиозни ред просјачке браће, службено назван ред проповедника, а популарно прозван доминиканци по свом оснивачу св. Доминику, који је овај ред основао 1216. ради ширења римокатоличке вере. Доминиканци су, прилагодивши се на изузетно демократичан начин Правилу Августина Хипонског, инсистирали на контемплацији, учењу, проповедању, подучавању и мисионарству.

Њихови водећи теолози су Тома Аквински, Алберт Велики и Екхарт. Други ред контемплативних монахиња настао је ускоро после Првог реда браће. Терцијарке, чланице Трећег реда, живе у доминиканском духу, или индивидуално или у бројним активним заједницама доминиканских сестара.)

Босна у доба Бана Матеја Нинослава, око 1244. године.

Међутим, након извјештаја из Босне да је и сам бан Матеј Нинослав поновно пришао јеретицима и да је јеретички покрет захватио и суседне земље, посебно Славонију, папа је обновио захтјев да се против Босне поведе крсташки рат. Папском бискупу Ивану Тевтонцу наложено је да у Босни проповиједа "свети рат" против босанских и славонских јеретика. Цијела крсташка војна повјерена је херцегу Коломану, који је добио посебна овлашћења. Бан Матеј Нинослав, суочен са нападом на Босну и могућим истребљењем Срба, није оклијевао да се, без обзира на вјерска питања стави на чело отпора против Рима и Угарске. Крсташки "свети рат" против Босне и њиховог вјерског учења почео је 1235. и са прекидима трајао три године. Коломанова војска успјела је уз много проливене крви проћи кроз Босну и Хум. Када се 1237. и 1238. са пленом повукла из Босне, ствари су у Босни опет кренуле својим уобичајеним током. Циљ истребљења јереси у Босни ипак није успео.

После 1250. године Угарска је освојила Босну и поделила је у више области.

Пријезда I Котроманић био је бан Босне (1250. - 1287.)

Био је рођак бана Матеје Нинослава и његов ранији супарник. Када је Угарска освојила Босну и поделила је на више области 1250. године у ужем делу је остао на власти и Пријезда I, за кога се сматра да је оснивач династије Котроманића
После смрти великог бана Нинослава бановску власт је узео његов рођак Пријезда. Пријезду је на власт довела Угарска, којој он помаже у рату против чешког краља Пшемисла Отокара II. Пријезда од Угарске добија једну жупу око Горњег Михољца у Славонији, а области Усору и Соли угарска краљица Јелисавета уступила је своме зету, српскоме краљу Драгутину после његовог одрицања од престола у Србији.
Овај Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поставио за бана његовог сина Стефана III. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254. године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне "Доње Крајеве", а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и Грмеча планине.

Из Хума су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш, главну гусарску луку, 1278. године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.