Листа владара Србије и Југославије

- Зорсинес, владар Срба на Кавказу, педесетих година после Христа

- Дерван, кнез Беле Србије (Бојке) у Полабљу (пре 626 године)

- Кувер, поглавар словенских племена на Балкану (између 668 и 685 године)

- Вишеслав, кнез (после 780)

- Радослав, кнез (осми и девети век)

- Крум, бугарски кнез (802-814)

- Људевит Посавски, хрватски кнез (822 године)

- Просигој, кнез (822-836), син Радославов

- Властимир, кнез (836-863), син Просигојев

- Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров

- Прибислав, кнез (891-892), син Мутимиров

- Петар Гојниковић, кнез (892-917), син Мутимировог брата Гојника

- Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана

- Захарија Прибисављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов

- Симеон, бугарски цар (924-927)

- Петар, бугарски цар (927-931)

- Часлав Клонимировић, кнез (931-960)

- Самуило, македонски цар (986-1014)

- Јован Владислав, македонски цар (1014-1018)

- Вукан, жупан (1091-1112), велики жупан (1112-1118)

- Урош I, жупан (1143-1146), синовац Вуканов

- Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155)

- Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165)

- Тихомир, велики жупан (1165-1166)

- Стефан Немања, велики жупан (1166-1195)

- Стефан Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1195-1202)

- Вукан, велики жупан (1202-1203)

- Стефан Првовенчани, велики жупан (1203-1217), краљ (1217-1227)

- Радослав, краљ (1227-1234)

- Владислав, краљ (1234-1243)

- Урош I, краљ (1243-1276)

- Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)

- Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов

- Милутин (Урош II), краљ Србије (1282-1321)

- Стефан Дечански (Урош III), краљ Србије (1321-1331)

- Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355)

- Урош, цар (1355-1371)

- Симеон (Синиша), цар (1359-1372)

- Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371)

- Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395)

- Лазар Хребељановић, кнез (1371-1389)

- Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398)

- Јован Урош, цар (1372-1373), син цара Симеона (Синише)

- Стефан Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427)

- Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456)

- Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458)

- Стефан Бранковић, деспот Србије (1458)

- Стефан Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459)

- Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485)

- Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496)

- Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502)

- Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514)

- Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535)

- Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527)

- Радич Божић, деспот Србије (1527-1528)

- Павле Бакић, деспот Србије (1537)

- Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540)

- Генерал Одијер, привремени управник Србије (1718-1720)

- Александар од Виртемберга, гувернер Србије (1720-1733)

- Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813)

- Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839)

- Милан Обреновић, кнез Србије (1839)

- Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842)

- Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858)

- Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848)

- Милош Обреновић, кнез Србије (1858-1860)

- Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868)

- Миливоје Блазнанац, Јован Ристић и Гавриловић, намесници (1868-1872)

- Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889)

- Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић, намесници (1889-1893)

- Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903)

- Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918), краљ краљевине СХС (1918-1921)

- Александар I Карађорђевић, краљ краљевине СХС/Југославије (1921-1934)

- Кнез Павле Карађорђевић, Др Р. Станковић и Др И. Перовић, намесници (1934-1941)

- Петар II Карађорђевић, краљ Југославије (1941)

- Милан Недић, председник комесарске владе Србије (1941-1944)

- Јосип Броз Тито, председник Југославије (1944-1980)

- Слободан Милошевић, председник Србије (1989-1998)

- Милан Милутиновић, председник Србије (1998-2002)

- Вршиоци дужности председника/председнице Србије (2002-2004):
Наташа Мићић
Војислав Михаиловић
Предраг Марковић

- Борис Тадић, председник Србије (2004)



Листа владара Црне Горе

- Балаиос, краљ Илира, чије се седиште налазило у Ризону (после 167 године пре нове ере)

- Јован Владимир, кнез Дукље (990-1016)

- Стефан Војислав, кнез Дукље (1042-1051)

- Михаило, кнез Дукље (1051-1077), краљ (1077-1081)

- Константин Бодин, краљ Дукље (1081-1101)

- Добросав II, краљ Дукље

- Кочопар, краљ Дукље

- Ђорђе, краљ Дукље (1113-1116) и (1125-1135)

- Грубеша, краљ Дукље

- Владимир, краљ Дукље

- Градихна, краљ Дукље (1135-1146)

- Страцимир, господар Зете (1360-1370)

- Ђурађ I Балшић, господар Зете (1370-1379)

- Балша II, господар Зете (1379-1385)

- Ђурађ II Балшић, господар Зете (1385-1403)

- Балша III, господар Зете (1403-1421)

- Стефан Црнојевић, владар Зете (1448-1465)

- Иван Црнојевић, владар Зете (1465-1490)

- Ђурађ Црнојевић, владар Зете (1490-1496)

- Скендер бег Црнојевић, санџак бег у Зети (1513-1530)

- Шћепан Мали, владар Црне Горе (1767-1773)

- Петар I Петровић Његош, владар Црне Горе (1782-1830)

- Петар II Петровић Његош, владар Црне Горе (1830-1851)

- Данило Петровић, кнез Црне Горе (1851-1860)

- Никола I Петровић, кнез Црне Горе (1860-1910), краљ (1910-1918)

- Секула Дрљевић, квислинг (1941)

- Момир Булатовић, председник Црне Горе

- Мило Ђукановић, председник Црне Горе

- Филип Вујановић, председник Црне Горе



Листа владара Републике Српске

- Радован Караџић, председник Републике Српске

- Биљана Плавшић, председница Републике Српске

- Драган Чавић, председник Републике Српске



Листа владара Републике Српске Крајине

- Милан Бабић, председник Републике Српске Крајине (1991-1992)

- Миле Паспаљ, вршилац дужности председника (1992)

- Горан Хаџић, председник Републике Српске Крајине (1992-1994)

- Милан Мартић, председник Републике Српске Крајине (1994-1995)

- Славко Докмановић, председник Сремско-Барањске Области (1995-1996)

- Горан Хаџић, председник Сремско-Барањске Области (1996-1997)


Литература
Миомир Филиповић – Фића, Три цара и тридесет и један краљ српског народа, Чикаго, 1992.
Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Београд – Нови Сад, 1998.
Петрит Имами, Срби и Албанци кроз векове, Београд, 2000.
Сава С. Вујић, Богдан М. Басарић, Северни Срби (не)заборављени народ, Београд, 1998.
Лазар Шебек, Стари Срби, Издавач: Крим, Београд.

Ocigledno sastavljac liste ima problem

koji ga sprrecava da se pomiri sa istorijskim faktima

i da prizna da je Srbija oko 320 -- ali, naravno, NIKAKO kao sto se to cesto plasira bez ikakvih dokaza 500 -- godina bila provincija Otomanske imperije.

Staviti nekakvog opskurnog Jovana Nenada kojeg su austrisjki zbiri hapsili i jednog izdajnika srpske ideje, zubara iz Knina

na listu sa carem Dusanom,

a NE staviti Sulejmana Zakonodvca (Osvajaca) je smesno.

Srbija je u Turskoj imperiji, naslednici Romesjke (vizantijske) imeprije, naslednici Istocnog rimskog carstva bila znacajan faktor

-- mnogo znacajniji nego sto je bila ikad za Aussriju, ukljucujuci tu i vreme kad je ova valdala Srbijom (i kad je Srbija bila de facto u personalnoj uniji sa Belgijom).  

Pa cak i austrijska vladavina -- u vremem koje je Srbija CELOM SVETU dala rec "vampir" je predstavljena krace nego sto je trajala i u to  nekakvim vicekraljevima, umesto austrijskim carem.

Dakle, listu treba, i to ozbiljno, dopuniti.

Vrlo čudno da se Milan Nedić nalazi na listi vladara Srbije. Pravno Srbija za vreme uprave njegove komesarske Vlade ni po jednom validnom pravnom parametru nije bila nezavisna. Komesarska uprava(Aćimović), pa zatim komesarska Vlada na unutrašnjem planu su bili potčinjeni glavnoj nemačkoj komandi za Srbiju, nisu imali samostalnu spoljnu politiku, tzv. Srpska nacionalna straža, kao i Specijalna policija bili su u obavezi da stalno koordiniraju sa snagama nemačkog Wermahta i Gestapom. Obeležja "državnosti" Srbije u to doba su fiktivna, bez stvarnog značaja, uz dodatno realno činjenično pravno stanje-okupaciju. Teritorija Nedićeve "Nove Srbije" bila je deo ukupnog okupiranog prostora Jugoslavije(a okupacija i prisvajanje okupiranih teritorija je protiv-pravno stanje!). Dakle, svaka "državnost" Srbije pod tim okolnostima pravno je diskutabilna. Samim tim i "vladarska" uloga kvislinga Milana Nedića.

a kako se ovo hrvatski knez ljudevit posavski poklapa sa vladarom srbije i jugoslavije?    provala do provale

mislim, ljudi, 'ajmo se malo uozbiljiti.... 

SRPSKI VLADARI

Pripadnici srpskih nacionalnih vladarskih kuća bili su na vlasti oko trista godina, od 1168. do 1459. godine. Još od najstarijih vremena, prihvatili su vladarsku ideologiju vizantijske orijentacije po kojoj je svetski poredak idealna slika nebeskog. Po analogiji sa nebeskim carem, vizantijski car je božji namesnik na zemlji i otac svih naroda koji se oko njega grupišu kao članovi idealne političke porodice. U skladu sa istom podelom, srpskim vladarima je pripalo velikožupansko, a docnije i kraljevsko dostojanstvo. Zbog toga je uzdizanje Srbije u carevinu, u vreme Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića, kasnije doživljavano kao protivprirodan čin, koji je sa sobom kao kaznu morao da donese propast srpske države. Posle raspada Srpskog carstva, potonji vladari su nosili samo titule kneževa i despota.

Od godine 1168. do godine 1371. Srbijom su vladali utemeljitelji njene političke nazavisnosti - Nemanjići.
Od godine 1375. do godine 1427. samodržavna vlast je bila u rukama porodice Lazarevića.
Od godine 1365. do 1395. jednim delom Srbije je vladala porodica Mrnjavčevića.
Godine 1427. državnu vlast u Srbiji su nasledili predstavnici kuće Brankovića, koji su vladali do 1459. godine.
Godine 1459, nepuna tri meseca, Srbijom je vladao Stefan Tomašević iz bosanske dinastije Kotromanića.

NEMANJIĆI

Porodica je ponela ime po Stefanu Nemanji - rodonačelniku dinastije, prvom srpskom nezavisnom vladaru i prvom srpskom svetitelju. On je bio najmlađi sin raškog velikog župana Zavide. Tokom šeste decenije 12. veka uspeo je da potisne braću Tihomira, Stracimira i Miroslava u periferne delove raške države, a da sam ponese očevu titulu. Nemanjin srednji sin i naslednik Stefan, prvi krunisani srpski kralj, nastavio je očevu unutrašnju politiku ne dozvoljavajući potomcima sporednih grana porodice da se osamostale u svojim posebnim oblastima. Jak privredni razvoj, na prvom mestu procvat rudokopnje i trgovine karakterišu vladavinu Uroša I. Snažna centralizacija državne uprave je osobina i vladavine kralja Stefana Uroša II Milutina. U njegovo vreme se jače ispoljavaju osvajačke težnje ne samo vladara nego i srpke vlastele. Širenje srpske države na račun Vizantijskog carstva najsnažnije dolazi do izražaja u vreme vladavine Stefana Dušana, koji svoja osvajanja kruniše proglašenjem Patrijaršije 1345. godine i carskom krunom 1346. godine. U vreme ovog vladara, proglašenjem Zakonika, izvršena je kodifikacija prava koje se uglavnom oslanjalo na zakone vizantijskog cara Justinijana. Dušanov naslednik car Uroš nije posedovao politički talenat svojih prethodnika. Za vreme njegove vladavine dolazi do otcepljenja velikih oblasti koje je ujedinio car Dušan. To je dovelo do propasti Srpskog carstva i pojave nekoliko snažnih oblasnih gospodara koji su pokušavali da uspostave svoje dinastije.

Vrlo pobožni i duboko odani pravoslavlju, svi vladari iz loze Nemanjića bili su veliki ktitori, i po Srbiji su podigli mnoge veličanstvene manastire i crkve: Studenicu, Đurđeve Stupove, Žiču, Dečane, Gračanicu, Mileševu, Sopoćane... kao i jedini srpski manastir na Svetoj Gori - Hilandar.

MRNJAVČEVIĆI

Srednjovekovna vlasteoska porodica i dinastija Mrnjavčevića je pod tim imenom poznata iz kasnijih izvora, iz 15. i potonjih vekova. Za razliku od istorijskih izvora, usmena narodna tradicija ih često pominje. U predanje su ušli ili kao izrazito negativni, ili kao izrazito pozitivni junaci. Tako su braća Vukašin i Uglješa osudjivani kao pohlepni velikaši i uzurpatori, dok je Vukašinov sin Marko (Kraljević) postao srpski nacionalni heroj.

  LAZAREVIĆI

U vreme poslednjeg vladara iz loze Nemanjića - Uroša Nejakog izdvojilo se nekoliko snažnih oblasnih gospodara: Balšići, Vojnovići-Altomanovići, Dejanovići, Mrnjavčevići, Rastislalići, Hrebeljanovići, koji su pokušavali da uspostave svoje dinastije. Oko 1375. godine među njima se uzdigao knez Lazar Hrebeljanović.

Lazar Hrebeljanović je uspeo da objedini veliki deo teritorija u oblasti sliva Velike Morave. Posredovao je pri pomirenju srpske i grčke crkve koje su bile u raskolu još od proglašenja Srpske patrijaršije. Poginuo je na Kosovu polju 1389. godine, predvodeći srpsku vojsku protiv turskog sultana Murata II.

Lazara je nasledio sin Stefan. Ličnost snažnog talenta i volje Stefan je, iako istovremeno turski i ugarski vazal, uspeo da konsoliduje prilike u zemlji, omogući snažan privredni razvoj i proširi posede u Zeti i na račun bosanske države. Posle bitke kod Angore, od vizantijskog cara je dobio despotsko dostojanstvo, i od tada je srpska država u rangu despotovine.

BRANKOVIĆI

Kada je 1427. godine Stefan Lazarević umro bez naslednika, nasledio ga je Đurađ Branković na osnovu rodbinskih veza. Cela njegova vladavina obeležena je mukotrpnom borbom protiv Turaka. Zahvaljujući veštoj diplomatiji, korišćenju slabosti svojih suparnika i seniora, Ugara i Turaka, ali pre svega zahvaljujući snažnoj privredi koja mu je donela položaj jednog od najbogatijih vladara jugoistočne Evrope toga vremena, Đurađ je uspeo da za nekoliko decenija produži nezavisni život Srbije. Posle njegove smrti 1456. godine, nasledio ga je sin Lazar. Lazar je pokušao da nastavi očevu politiku, ali ga je u tome sprečila brza smrt 1458. godine. Iza sebe nije ostavio muške potomke.

KOTROMANIĆI

Loza Kotromanića je vladala Bosnom od sredine 13. veka do 1463. godine.

Kotromanići su se sa srpskom vladarskom kućom vezali krajem 13. veka, ženidbom Stjepana, sina bosanskog bana Tvrtka, sa Jelisavetom, kćerkom srpskog kralja Dragutina. Ban Tvrtko Kotromanić je iskoristio ovu rodbinusku vezu i 1377. godine se krunisao "sugubim" ili dvostrukim vencem za kralja Bosne i Srbije.

Kotromanići su pocetkom druge polovine 16. veka obnovili vezu sa srpskom vladajućom kucom. Tada se bosanski prestolonaslednik Stefan Tomasević oženio Jelenom, kćerkom srpskog despota Lazara.
Kada se Mehmed II našao pod zidinama Smedereva, Kotromanići nisu pružili nikakav otpor, već su poveli pregovore o predaji grada. Pošto je postignut sporazum, dopušteno je Bosancima da napuste grad zajedno sa novoimenovanim despotom i njegovom ženom. Smederevo je napušteno 20.juna 1459. godine, a u grad su ušli Turci. To je bio kraj Srpke despotovine.

   KARAĐORĐEVIĆI

Karađorđevići su poslednja srpska dinastija. Vladari iz ove loze potekli su od narodnog prvaka i vođe Prvog srpskog ustanka iz 1804. godine - Đorđa Petrovića Karađorđa.

  OBRENOVIĆI

Dinastija Obrenovića je vladala Srbijom u dva navrata: prvi put od 1815. do 1842. godine, kada su se na prestolu promenila tri kneza - Miloš, Milan i Mihailo; drugi period je od 1858. do 1903. godine, kada su vladali ponovo Mihailo, potom kralj Milan i na kraju kralj Aleksandar. Vladari iz ove loze potekli su od Miloša, jednog od najistaknutijih vođa u Prvom srpskom ustanku.

STEFAN NEMANJA (1113-1199)
veliki župan (1166-1196)
monah Simeon (1196-1199)
Ana, monahinja Anastazija


Raški župan Zavida imao je četiri sina: Tihomira, Strahimira, Miroslava i Nemanju.

Tihomir je prvi nosio titulu velikog župana, a njegova braća su upravljali kao knezovi: Strahimir oblašću oko Zapadne Morave, Miroslav Zahumljem, dok je Nemanja bio gospodar istočnih oblasti Raške - Toplice, Ibra, Rasine i Reke.

U sukobu sa braćom oko podele vlasti Nemanja je 1166. godine izašao kao pobednik. Godine 1168. se prvi put pominje kao veliki župan cele Raške. Od vizantijskog cara, svog sizerena, Manojla I Komnina dobio je oblast Dubočicu.

Vladavinom Stefana Nemanje počeo je period osamostaljivanja srpske srednjovekovne države. Posle smrti Manojla I 1180. godine, Nemanja je poveo osvajačke ratove. Iz njih je izašao kao pobednik, tako da je Raškoj priključio kraj između Zapadne i Velike Morave, Kosovo, Lab, Hvosno, Pilot i Zetu.

U vođenju i sređivanju unutrašnjih prilika, Stefan Nemanja se oslanjao na crkvu, dajući joj povlastice i posede, i gradeći nove crkve i manastire. U Toplici je podigao manastir posvećen Svetom Nikoli i manastir Svete Bogorodice; kod Novog Pazara, u blizini tadašnje raške prestonice grada Rasa, podigao je manastir Đurđeve Stupove; u Končulu je sagradio manastir Svetog Nikole; bio je ktitor i manastira Studenice, kao i jedinog srpskog manastira na Svetoj Gori - Hilandara.

Godine 1196. Stefan Nemanja je predao vlast svom srednjem sinu Stefanu. Najstarijem sinu Vukanu je dao na upravu Zetu, a najmladjem sinu Rastku Zahumlje.

Posle povlačenja sa prestola, Nemanja se zamonašio. Uzeo je monaško ime Simeon i povukao se u manastir Studenicu. Uskoro je otišao u Hilandar, u kojem je i umro 13. februara 1199. godine. Njegovo telo je preneto u Studenicu u zimu 1206/07. godine. Neposredno po prenosu njegovih moštiju, kanonizovan je za svetitelja pravoslavne crkve kao Sveti Simeon Mirotočivi.

Srbi su u liku rodonačelnika i utemeljitelja prve srpske vladarske loze dobili i svog prvog svetitelja i mirotočca, čiji je kult vezan za manastir Studenicu. Monah Sava je napisao Službu Svetom Simeonu u kojoj se Simeon naziva svetim, blaženim, prepodobnim, a njegove mošti čudotvornim i mirotočivim. Tako je Stefan Nemanja postao i utemeljitelj kulta svetorodne nacionalne srpske dinastije.

STEFAN PRVOVENČANI (+ 1228)
veliki župan (1196-1217)
kralj (1217-1228)
monah Simon (1228)
Jevdokija, kći vizantijskog cara Aleksija III Anđela
Ana, unuka venecijanskog dužda Enrika Dandola


Stefan Nemanjić je bio srednji sin Stefana Nemanje. Velikožupanski presto je nasledio 1196. godine. Bio je oženjen Evdokijom, kćerkom Aleksija III Anđela. Kada je godine 1195. Aleksije postao vizantijski car, obdario je svoga zeta visokom titulom sevastokratora.

Stefan Nemanjić je vodio borbe protiv brata Vukana. Po okončanju tih sukoba, krajem 1204. godine ili početkom 1205. godine, Stefan je postao vladar cele Nemanjine države. Braća su se izmirila kada su Nemanjine mošti prenete iz manastira Hilandara u manastir Studenicu, u zimu 1206/07. godine. U izmirenju je posredovao najmlađi od braće Nemanjića, Rastko Nemanjić, tada monah Sava, koji je dopratio očevo telo sa Svete Gore u Srbiju.

Stefanova ženidba sa Anom, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, označila je izvesno skretanje srpske spoljašnje politike prema Zapadu.

Godine 1217. papa Honorije III je poslao svog specijalnog izaslanika u Srbiju, da kruniše Stefana za kralja. To je izazvalo nezadovoljstvo Stefanovog brata Save, koji je tada napustio Srbiju. Izvesno vreme Sava je boravio u Hilandaru, a zatim je otišao u Nikeju gde je od cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula dobio akt o autokefalnosti srpske crkve.

Tokom Stefanove vladavine Raška država se proširila prema jugoistoku, obuhvativši i župe Polog, Moravu i Vranju.

Zajedno sa bratom Savom, Stefan je 1207. godine otpočeo zidanje manastira Žiče. Posle proglašenja samostalnosti srpske crkve 1217. godine, Žiča je postala prva srpska arhiepiskopija. Stefan je bio talentovan pisac i za sobom je ostavio toplo i lično pisanu biografiju svoga oca Simeona Nemanje.

Iako je Stefan, kako navode njegovi biografi, bio sklon svetovnim uživanjima, pre smrti se odrekao svetovnog života i zamonašio se, uzevši ime Simon. Sahranjen je u manastiru Studenici, ali su njegove mošti, zbog čestih ratnih opasnosti, prenošene čak petnaest puta. Na kraju su ponovo dospele u manastir Studenicu, gde se i danas nalaze

STEFAN RADOSLAV
kralj (1228-1234)
monah Jovan (oko 1192, + posle 1235)
Ana Komnina, kćer Teodora I Komnina Duke Anđela, solunskog despota i cara


Radoslav je bio prvorođeni sin Stefana Prvovenčanog i Evdokije, kćeri Aleksija III. Na presto je došao posle iznenadne smrti svog oca 24. septembra 1228. godine. Oženio se Anom, kćeri epirskog cara Teodora I Anđela.

Od ranog detinjstva, Radoslav je vaspitavan u duhu vizantijske tradicije, pa je čak preuzeo i vizantijsko prezime Duka. U spoljnoj politici se potpuno okrenuo Vizantiji. U crkvenim pitanjima približio se Ohridskoj arhiepiskopiji i njenom poglavaru Dimitriju Homatijanu. Sve je to izazvalo nezadovoljstvo srpske vlastele, koje je kulminiralo kada je 1230. godine Radoslavljev tast Teodor I Anđelo izgubio u bici na Klokotnici protiv bugarskog cara Jovana II Asena. Pobunjena vlastela zbacila je kralja Radoslava i u kasnu jesen 1233. godine došlo je do promene na srpskom prestolu.

Sa suprugom Anom, Radoslav je napustio Srbiju i jedno vreme boravio u Dubrovniku. Dubrovačkoj Republici je izdao povelju sa vrlo širokim povlasticama.

Kada se vratio u Srbiju, stric Sava ga je zamonašio pod imenom Jovan.

Radoslav je bio ktitor prostrane spoljašnje priprate uz čuvenu zadužbinu svog dede Nemanje - to je Radoslavljeva priprata uz Bogorodičinu crkvu u Studenici. Tu je i sahranjen, zajedno sa svojom ženom.

STEFAN VLADISLAV I
kralj (1234 - 1243)
(+ posle 1267)
Beloslava, kćer bugarskog cara Asena II


Vladislav je drugorođeni sin Stefana Prvovenčanog. Na presto je došao nakon svrgavanja svog starijeg brata Radoslava.

Vladavina Stefana Vladislava je malo poznata. Bio je oženjen Beloslavom, kćerkom bugarskog cara Jovana II Asena, pobednika u bici kod Klokotnice 1230. godine. Nakon te bitke Radoslav je svrgnut sa prestola, a Vladislav je našao interes da se u spoljnoj politici okrene Bugarskoj. Međutim, posle smrti Jovana II, juna 1241. godine, i invazije Mongola u prvoj polovini iste godine, moć kralja Vladislava je znatno oslabila. Srpska vlastela se pobunila i kralj je bio primoran da preda vlast mlađem bratu Stefanu Urošu I.

Kralj Vladislav je u srpskoj istoriji ostao prvenstveno zapamćen po svojoj zadužbini - manastiru Mileševi. Manastir je podignut 1218. godine, a oko 1224. godine Vladislav je naložio da se u crkvenoj priprati prikažu svi dotadašnji ugledni Nemanjići. Ta povorka je počinjala Stefanom Nemanjom, a završavala se likom ktitora, tada još samo princa Vladislava, sa modelom Mileševe u ruci. Kada je 1236. godine, u Trnovu, u Bugarskoj, umro njegov stric Sava - prvi srpski arhiepiskop, Vladislav je organizovao da se njegove mošti prenesu u Mileševu. Pohranio ih je u crkvi Vaznesenja Hristovog 1237. godine. Mileševa se izdvaja lepotom svog fresko slikarstva koje pripada samom vrhu pravoslavne umetnosti 13. veka. Tokom turske dominacije na Balkanu, tu je bio jedan od centara pismenosti i likovnog stvaranja. Tokom 16. veka u manastiru je radila srpska štamparija.

STEFAN UROŠ I
kralj (1243-1276)
monah Simon (+1277)
Jelena Anžujska, rođaka Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja


Stefan Uroš I je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog. Na srpski presto je došao nakon svrgavanja svog starijeg brata Vladislava 1234. godine.

Bio je oženjen Jelenom, rođakom Karla Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. U tom braku je imao dva sina, buduće kraljeve Stefana Dragutina i Stefana Milutina.

Za vladavinu Stefana Uroša I vezan je značajan privredni razvoj srpske zemlje, posebno procvat rudarstva. Porast materijalnih mogućnosti Srpske države, podstakao je ratoborne ambicije vladajućih slojeva prema Vizantiji.

Uroš I nije dozvolio da potomci sporednih grana nemanjićke dinastije obrazuju nove porodične oblasti u Humu i Zeti. Zbog toga je došao u sukob sa starijim sinom Dragutinom, koji je tražio deo države za sebe. Uz pomoć ugarske vojske, Dragutin je otvoreno ustao protiv oca, pobedio ga kod Gackog i svrgao sa prestola.

Uroš I se posle ovog poraza povukao u humsku zemlju, tu se zamonašio i umro, najverovatnije 1. maja 1277. godine. Telo mu je kasnije preneto u njegovu zadužbinu, manastir Sopoćane, i položeno u sopoćanski hram Svete Trojice. U ovom manastiru su sačuvane freske vrhunskog dometa u celom hrišćanskom svetu 13. veka.