Statistika za Peking kaze da u Pekingu ima godisnje 277 suncanih dana, ali da se retko kad vidi Sunce od tolikog zagadjenja.

Kako do juana? Ovaj deo  je zanimljiv za putnike koji iz više razloga  ne vole da koriste kartice, podizanje novca sa automata, već  preferiraju zamenu gotovine koju nose sa sobom za lokalnu valutu. Znali smo da nema menjačnica kao u našoj zemlji i da ćemo menjati novac u banci, ali nisam očekivala  poteškoće. Juane morate imati jer ne postoji mogućnost da eventualno  nešto  platite devizama  kao npr taxi uslugu, ili neku sitnicu u lokalnoj radnji. Juan je zakon u plaćanjima i  verovatno nikom ne pada na  pamet da kaže, može i u evrima. Dopada mi se takvo poštovanje svoje valute, makar bilo  i nametnuto. Novac se ne može razmeniti  na recepciji hotela, nego  samo u banci, ali otkrismo naknadno, ne u svakoj. Nekada nije lako ni pronaći banku,( osim u Šangaju gde ih je više, i obično su u ulicama u kojima  se nalazi više njih. Bar je takvo naše iskustvo. U  Pekingu, nismo mogli u hodu naleteti na banku i na kraju smo zatražili pomoć na recepciji. Napisali su nam adresu,  seli smo  u taxi i otišli u ulicu u kojoj je bilo više banaka , ušli u prvu i završili posao. Zanimljivo, ali nikad nismo u bankama videli kursnu listu koliko koja valuta vredi kao kod nas,  a kod zamene novca, napisali bi nam koliko juana dobijamo, pa smo onda naknadno računali kurs. U Luoyangu, naletesmo , gle sreće naše, na ulicu sa bankama. Uđemo u prvu i još brže izađosmo jer  nisu menjali devize. Odabrasmo drugu, impozantnu zgradu banke zvučnog imena koju smo viđali često po gradovima. Da, menjaju devize, nema problema. Kao i uvek, dala sam pasoš i čekala obračun. Uskoro poče okretanje telefona, došao još jedan službenik, gledaju u monitor, ja čekam, čekam i ne znam šta se događa. Pokazuju mi na mobilnom našu zastavu, potvrđujem da mi je pasoš iz  te zemlje. Opet telefoni, konsultacije, dobrih  petnaestak minuta, vidim da se nešto događa i pitam da li ima problema. Ništa ne govore, opet se konsultuju, telefoniraju ja ne znam šta da mislim, na kraju priznaše da nema naše zemlje u bazi podataka, ali da mogu da zamene novac na nekog od njihovih službenika što sam ljubazno odbila jer sam želela potvrdu na svoje ime. Na kraju, sledilo je veliko iznenađenje. Službenica je napustila šalter, došla do nas  i zamolila da je pratimo. Izađosmo u čudu zajedno iz banke, komentarišući da ne možemo da zamislimo takvu situaciju u našoj zemlji da  neko napušta  banku da bi nam pomogao, Bili smo jako iznenađeni takvim pristupom. Pređosmo i ulicu zajedno, i uskoro nam se ukaza Bank of China kojoj se obradovasmo kao rodu rođenom, ispred koje se  rastasmo od divne Kineskinje. U ovoj banci, ako menjate novac, pripremite se na dobrih dvadeset minuta, dok se sve iskopira, unese u sistem, jer je takva procedura. Dobih i broj u ovoj banci, pa sledeći put će ići daleko brže. Još jedna napomena o čemu smo čitali pre polaska na put. Tražeći i raspitujući se za banku dva puta su nam ponudili da zamenimo novac na ulici što smo odbili jer nismo želeli neprilike i eventualne lažne novčanice.