Počeo je da okreće čamac da se vrati, pažljivo radeći bajalicama i veslom, da ne bi udario o podvodne stene,ili se upetljao u zamršeno korenje i granje, sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu; i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti istim putem kojim je i došao, reči bajalice mu zastadoše u grlu, a srce mu se namah sledi. Osvrnuo se i pogledao. Senka je stajala u čamcu iza njega.
     Da je zakasnio samo za trenutak, bio bi izgubljen; ali, bio je spreman, i on se baci da zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo, tako reći nadohvat ruke. Tu mu više neće pomoći nikakva čarolija, već samo vlastito telo, živo telo protiv neživog. Napao je nemo, bez reči, i bord se, usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A bol mu probode ruku i grudi, tako da za trenutak izgubi dah; ispuni ga neka ledena groznica i oči mu izgubiše vid; ipak, u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega - tama, vazduh.
     Spotače se, posrnu, zgrabi katarku da se zadrži, i svetlost mu se uz eksploziju vrati u oči. On ugleda kako se senka drhteći, plaho udaljava od njega i skuplja,a onda se odjednom proteže u neizmerne visine, daleko iznad katarke, iznad njega samog. A onda kako se, poput crnog dima na vetru, skuplja u kolut i beži, potpuno bezoblična, niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu, između dve stene.
     Ged klonu na kolena. Maleni, čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi, i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri, plutajući po uzburkanim talasima. On se spusti na njegovo dno, obamro, bez ijedne misli u glavi, boreći se da udahne vazduh, sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac, jer su čini koje su ga držale vezanog u celinu bile oslabile. Ged ustade, pridržavajući se za štap-katarku, i ponovo, što je bolje mogao, istka čini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen; ruke i noge su ga ljuto bolele, i u njemu nije bilo ni trunke moći. On požele da legne odmah tu, na tom mračnom mestu gde se sastaju more i planina, i da spava, spava, ljuljuškajući se na nemirnoj vodi.
     Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda upotrebila protiv njega dok je bežala, ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira, ili je to, jednostavno, bila posledica izgladnelosti, nispavanosti i opšte slabosti; tek, borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka.
     Strah je bio potpuno iščezao. Ali, beše iščezla isva radost. Više to nije bio lov. Više nije bio ni lovac ni lovina. Sreli su se i dodirnuli po treći put; on se svojevoljno okrenuo prema senci, želeći da je uhvati svojim živim rukama. Nije je uhvatio, ali je zato između njih uspostavio vezu, lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. Više nije ni bilo potrebno da lovi senku, da ide njenim tragom, niti je njoj više vredelo da beži. Nijedno od njih dvoje više nije moglo da pobegne. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka, srešće se na istom mestu.
     Ali, do tog časa, i na drugim mestima, za Geda više neće biti mira ni spokoja, po danu ili po noći, na kopnu ili na moru. Sada je najzad saznao, i to saznanje mu je bilo teško, da njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio, već da završi ono što je započeo.
     Isplovio je na pučinu između dve mračne okomitestene, i tamo, na morskim prostranstvima, blistalo je jutro, a povoljan vetar je duvao sa severa.
     Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože, i okrenuo krmu da zaobiđe najzapadniji deo kopna, tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog, zapadno od njega. Tek tada je prepoznao mesto, prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva. Bile su to šake - dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pružaju na sever, u pravcu zemlje Kargad. Prošao je između njih, i kako je popodne počelo da se smračuje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižusasevera, on priđe obali, na južnom primorju zapadnog ostrva. Video je da se tamo nalazi neko malo selo, iznad peskovitog žala gde se neki potok hitro uliva u more; nije ga mnogo brinulo kako će ga tamo dočekati, samo da stigne do malo vode, toplote ognjišta i malo sna.
     Seljani su bili neotesani i stidljivi, prepali su se od čarobnjakačkog štapa, sumnjičavo zagledali nepoznato lice, ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim sam, preko mora, da se skloni od oluje. Dali su mu meso i pića do mile volje, podarili mu udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim, hardijskim jezikom, a na kraju - i to je bilo najbolje od svega - dali su mu tople vode da spere sa sebe hladnoću i morsku so, i postelju da u njoj zaspi.

9. IFIŠ

     Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci, oporavljajući se i pripremajući sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina, već od čvrstog drveta, dobro učvršćenog kumama i klemama, sa vlastitom, masivnom katarkom i jedrom, tako da može i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Kao većina brodića i čamaca na Severu i u Prostranstvima bio je građen na preklop, tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama jedna preko druge, i još bile uglavljene jedna u drugu, da konstrukcija bude što čvršća na otvorenom oru; svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. Ged mu još više ojača drvo duboko ga proževši činima,jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da stigne. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka, a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio.
     Za razliku od lukavog ribarasa Gonta, ovaj je starac, iz straha i poštovanja prema čarobnjaku, bio spreman da mu pokloni čamac. Ali Ged mu je ipak platio, onako kako to čarobnjaci rade, izlečivši ga od katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. A onda mu presrećni starac reče: "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac, ali ti mu daj ime Dalekovidi, i naslikaj mu dva oka na pramcu, i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. Jer, već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu, dok mi je ti nisi vratio."
     Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci Ged je obavio još neke poslove,, pošto mu se moć u međuvremenu vrtila. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta, premda su ovi bili siromašniji čak i od njih. S njima se osećao kao kod kuće, onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru bogataša, i znao je, i ne pitajući ih šta ih tišti. Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su bila kljasta ili nežnoga zdravlja, i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama; upisao je runu Simn na vretena i razboje, na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu donosili, da bi te stvari dugo radile kako valja; a runu Pirr zapisao je na njoj od požara, vetra i bezumlja.
     Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i sušene ribe, ostao je u selu još jedan dan, da njihovog mladog pevača nauči da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do Šaka; pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima, a umirali su od želje da slušaju junačke pesme. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi, rado bi proveo s njima još nedelju ili mesec dana, da im peva sve što zna,da velike pesme postanu poznate na još jednom ostrvu. Ali, nije bio slobodan, i sledećeg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug, preko širokih mora Prostranstva. Jer, senka je bila otišla u pravcu juga. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će; znao je, isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava, bez obzira koliko milja, mora ili ostrva stajalo između njih. I tako je polako i sigurno, i ničemu se novom ne nadajući, krenuo putem kojim je morao ići; i vetar i voda su ga nosili na jug.
     Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini,a sledećeg dana naiđe na malo ostrvo, za kojemu rekoše da se zove Vemiš. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga podozrivo, i njiov se vrač ubrzo pojavi, hitajući k njemu. Ispitivački je odmerio Geda, a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivačkiu isti mah: "Vaše gospodstvo, črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da primite od nas sve što vam može u putu zatrebati - hranu, piće, tkaninu za jedra, konopce, - moja kći je upravo na putu ovamo, noseći par sveže ispečenih kokica - ali mislim da će bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. Ljudi su unezvereni. Jer, ne tako davno, u stavri prekjuče, viđena je jedna osoba kako peške prelazi preko našeg ostrva sa severa ka jugu, a da se nije videloda je prispela ikakvim čamce, niti da je čamacem napustila ostrvo, a čini mi se i da je bila bez senke. koji su videli tu osubu, kažu mi da je pomalo ličila na vas."
     Čuvši te reči Ged samo obori glavu, okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i isplovi, a da se nijednom nije osvrnuo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vračem. Radije će još jednom prespavati na moru, i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vrač saopštio, jer ona ga je grdno zbunila.
     Tako prođe dan, i prođe i noć, a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je trajao mrak, a i tmurna zora. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoše, i Ged ugleda kako se pravo pred njim isprečuju niski, modri bregovi velikog ostrva, osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. Dim iz ognjišta je, takođe modar, lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim brdima, i taj je prizor godio oku, razbijajući monotoniju široke pučine.
     Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove luke, i penjući se ulicama grada u pozlaćeno, zimsko veče, pronađe jednu krčmu koja se zvala Harrekki, gde su mu toplo ognjište, pivo i pečene ovčje grudi, razgalili i telo i dušu. Za stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika, trgovci iz Istočnog prostranstva, ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora, da izmenjaju novosti. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama, već istinski gradski momci, živoga duha i spokojni. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka, ali niko nije o tome progovorio nijednu reč, izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv čovek) pomenuo da taj gradić, Ismej, ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu živi pravi pravcati čarobnjak, jedan od onih što su se školovali na Rouku, i kome je sam Arhimag dao štap, i koji, iako trenutno boravi van grada, živi u svojoj porodičnoj kući i poreklom je iz samog Ismeja, u kome, prema tome, ne postoji potreba da još jednim znalcem Vrhunske magije. "Kao što kaže poslovica - Dva štapa u istom gradu kadtad će se ukrasti, zar nije tako, Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme, nasmejan i zračeći od zadovoljstva. I tako je Ged bio obavešten da kao putujući čarobnjak, onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata, ovde nije poželjan.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša, a učtivo i na uvijen način iz Ismeja, i on se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. To ostrvo je bilo Ifiš, ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao.
     A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Posredi je bilo samo to da su nekako osećali ono što je on i sam znao: da je drukčiji, odvojen od njih, obeležen prstom sudbine i da ide za jednim mračnim stvorom. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu,kao crna ptica-zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. Što pre bude otišao, ponevši sa sobom svoje proklestvo, utoliko bolje za ove ljude.
     "Tražim nekoga", reče on krčmaru. "Provešću ovde samo dan ili dva."Ton mu je bio bezbrižan. Vlasnik krčme, bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu,ne odgovori mu, već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom,dok se pena nije prelila preko ivice.
     Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput. Nisu ga s radošću dočekali ni ovde, niti će to, bez sumnje, učiniti na bilo kom drugom mestu. Mora pravo tamo kuda ga vodi put. Ali, bilo mu je muka od ledenog, pustog mora i tišine u kojoj mu se niko nije obraćao nijednom rečju. On obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i otići sutra ujutro. Zato se ujutro nije žurio da ustane; kad se probudio, primicale su reteke snežne pahuljice, i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića, posmatrajući ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. Neko vreme je gledao decu, umotanu u krznene pelerinice, kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Sneša Belića; sluaš je ogovarače kako brbljaju, dovikujući se preko ulice, svako na svojoj otvorenoj kapiji; posmatrao je neko vreme kovača bronze kako radi, dok mu jedan zajapureni mališa,sav oznojen, pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje, povlačeći ručice gore-dole; kroz prozore, okupane rumenom svetlošću inutra, jer se već počelo smračivati, gledao je žene za razbojima, kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici, tamo unutra, u svojim toplim domovima. Ged je sve to gledao spolja,odvojen i usamljen i bivalo mu je sve teže, iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama, nerado pomišljajući da se vrati u krčmu. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu, i tad se odjednom okrete, jer prepoznade čovekov glas.
     On pođe za njima i sustiže ih, prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri, osvetljen samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki. Devojka ustuknu, ali se muškarac oštro zagleda uu njega, a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu, da predupredi napad ili neko drugo zlo. Tu Gedu najzad prevrši. Glas mu je malo podrhtavao kad reče: "Mislio sam, Veče, da ćeš me poznati."
     Čak i tada, Več za trenutak ostade neodlučan.
     "Poznajem te," reče on napokon i spusti štap, pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena. "Poznajm te! Dobro došao, prijatelju moj, dobrodošao! Kako sam te gadno dočekao, kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa - a toliko sam čekao da mi dođeš,toliko sam ti se nadao..."
     "Dakle, ti si taj čarobnjak kojim se hvale i Isjemju? Baš sam se pitao..."
     "O, da. Ja sam taj njihov čarobnjak; ali, pre svega da ti objasnim nešto. Da vidiš zašto te odmah nisam poznao, momče. Možda sam te isuviše pažljivo tražio. Jer, pre tri dana... da nisi slučajno bio na Ifišu pre tri dana?"
     "Juče sam stigao."
     "Pre tri dana, u Kvoru - to ti je jedno selo malo više uzbrdo - video sam te na ulici. U stvari,video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš, ili, bolje rečeno, video sam neku vrstu imitacije tebe, ili, još bolje, čoveka koji je ličio na tebe. Bio je ispred mene, izlčazio je iz grada, i zašao je iza ugla upravo u času kad sam ga spazio. Pozvao sam te, i nije bilo odgovora; potrčao sam, ali nisam više nikoga video; čak ni tragove, iako je tlo bilo zaleđeno. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo, i sada, kad sam te video kako ovako prilaziš iz mraka, pomislio sam da je to opet neka prevra. Izvini, Gede." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho, da ga devojka koja je stajala malo pozadi, čekajući. nije mogla čuti.
     Ged takođe odgovori veoma tiho, da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari, Estariole. Ali ovo jesam ja, i veoma se radujem što te opet vidim..."
     Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. Još je držao Geda za rame,i sada mu odgovori, Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela, i dolaziš mi iz mraka, Gede, pa ipak, tvoj dolazak je velika radost za mene." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja Prostranstva: "Hajde, pođi sa nama, idemo kući, vreme je da uđemo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra, najmlađa od nas i lepša od mene, kao što vidiš, ali ni blizu tako pametna: zove se Džerou. Džerou, ovo je Jastreb, najbolji od sviju nas i moj prijatelj."
     "Vaše gospodstvo, Čarobnjače", pozdravi ga devojka, i lepo uobličenim pokretima nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja, onako kako to rade žene u Istočnim Prostranstvima; kad nisu bile pokrivene, te oči su bile bistre, plahe i radoznale. Imala je otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat, ali veoma vitka i nežna. Na rukavu joj je visio, držeći se kandžicama, majušni krilati zmaj,ne veći od njene šake.
     Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu. "U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre", primeti Ged, "ali tamo još nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice."
     Na to se Džerou nasmeja, i smesta mu odgovori: "Ali, ovo je samo hareki; zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri oči.
     "Ne. Nemamo ni zmajeva. Zar to stvorenje nije zmaj?"
     "Da, ali sasvim mali. Živi u hrastovom drvetu, hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim jajima - nikada ne naraste više od ovoga. Oh, Gospodine, brat mi je često pričao o životinjici koju ste vi imali, onoj maloj, divljoj, o otaku - da li ga još imate?"
     "Ne, više ga nemam."
     Več se okrenu prema njemu,kao da želi da mu postavi pitanje, ali se ugrize za jezik i ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo, mnogo kasnije, sedeći iznad kamenog ognjišta u Večovoj kući.
     Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu, Več se beše nastanio u Ismeju, gradiću u kome se i rodio, i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom. Otac mu je bio imućni pomorski trgovac, i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama, a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva - lepa grnčarija, čipke i posude od mesinga i bronze, lepo uobličene, na izrezbarenim policama i kovčezima. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe, a razboj za tapiseriju,koji je pripadao Džerou, nalazio se u drugom, i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni inkrustacijama od slonovače. I tu je Več, na svoj mirni i jednostavan način, uspevao da bude i veliki Čarobnjak i glava porodice. Dvoje starih slugu, koji su napredovali u životu uporedosa svojim gazdama, ževelo je u toj kući, zatim brat, veseli momčić, i Džerou, hitra i ćutljiva kao ribica, koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima, slušajući kako razgovaraju, a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. Sve je u toj kući bilo dobro uhodano, spokojno i sigurno; i Ged, osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina,tiho reče: "Eto, tako treba živeti", i uzdahnu.
     "Pa, to je samo jedan od mnogih dobrih načina", odvati Več. "Ima i drugih. A sad mi ispričaj, dečko, ako možeš, šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali. I kaži mi na kakav si to put krenuo, jer mi je jasno da ovom prilikom nećeš još dugo ostati s nama."
     Ged mu sve redom ispriča, i kada je završio, Več dugo ostade ćuteći, utonuo u misli. Napokon reče: "I ja ću s tobom Gede."
     "Ne."
     "Mislim da hoću."
     "Ne, nemoj, Estariole. Niti je ovo tvoj zadatak, niti tvoj dušmanin. Ja sam sam krenuo na ovaj put zla, i ja ću ga sam i završiti, Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše, a najmanje tebi, Estariole, tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne počinim zlo, Estariole..."
     "Ponos je kod tebe uvek jači od razuma", dobaci mu prijatelj uz osmeh, kao da razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno. "A sad, razmisli malo: to jeste tvoj zadatak, tu sumnje nema, ali ako ne uspeš, zar ne bi bilo dobro da tu borbu još neko, neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se dočepa, senka će dobiti grozovitu moć. A ako ti pobediš nju, zar opet ne bi bilo dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu, tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam da ti ja sam ne mogu biti od koristi; ali, ipak, mislim da bi valjalo da pođem s tobom."
     Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju, već samo reče: "Nije trebalo da danas ostajem ovde. Znao sam, a ipak sam ostao."
     "Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno, momče", napomenu Več. "Uostalom, i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo. Red je da budem uz tebe i kad se završi." On stavi još drva na vatru, i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove.
     "Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka, i nikad se kasnije, dok sam bio u školi nisam usudio da pitam: Džasper."
     "On nikada nije uspeo da stekne štap. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na ostrvo O, da bude vrač na dvoru gospodara O-tokna. To je sve što ja znam o njemu."
     Opet se neko vreme ćutali, posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko ognjišta, s nogama skoro u žeravici.
     Ged najzad progovori, veoma tiho. "Samo se jednoga plašim, Estariole. Plašim se više ako ti budeš uz mene, nego da sam sam. Tamo, na Šakama, gde se morski rukavac završavao u ćorsokakau, okrenuo sam se senci; bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je - pokušao sam, bolje rečeno. Ali, nisam uhvatio ništa, ništa mi nije bilo u ruci. Nisam mogao da je pobedim. Pobegla mi je. Ja sam krenuo za njom. Ali, to se može ponoviti, možda i više puta. Nad njom nemam nikakvu moć. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom; ničim o čemu bi se moglo pevati; jednostavno, neće biti nikakvog kraja. Možda ću morati da provedem život jureći od jednog kraja mora do drugog, od jednog kopna do drugog; u beskrajnom, uzaludnom nastojanju, tragajući za senkom, za nečim čega nema."
     "Ne zbilo se!" uzviknu Več, okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši, jer to je bila detinjarija, a ne prvo bajanje; u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti. Ali, bio je oštrouman, prodoran, i uvek je išao pravo u suštinu stvari. "To bi bilo veoma tužno", dodade on. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako. Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo. Nekako ćeš već saznati njenu prirodu, njeno biće, šta je ona, i tako uspeti da je zadržiš, vežeš i uništiš. Iako je, moram priznati, pitanje zaista teško: šta je to... Ipak, nešto me u svemu tome zabrinjava, nešto što ne razumem. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obličju, ili, bar, u nekakvom koje ti je slično, jer su je na Vemešu videli takvu, a i ja sam je video ovde, na Ifišu. Otkuda to i zašto, i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?"
     "Pa, kaže se. Prostranstva imaju druga pravila."
     "Da znaš. Mogu ti posvedočiti da je tako. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju, ili deluju u pogrešnom pravcu; i obrnuto, ovde ima magije kakvu nikada nisam učio na Rouku. Svako kopno ima svoje sile, i što se više udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da ovladaš njima. Ali, mislim da nisu samo one razlog što se senkasada tako izmenila."
     "Ne mislim ni ja. Mislim da je, kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv nje, to okretanje moje volje ka njoj, njoj dalo oblik, iako ju je isti taj čin moje volje sprečio da mi dalje oduzima snagu. Sve što radim, odražava se na nju; ona je moje delo."
     "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje. Zašto to isto nije učinila i na Šakama?"
     "Ne znam. Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer, otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora, od kako sam napustio Gont, i ne mogu da nađem odgovor. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obličju, već samo pozajmljenim jezikom, kao gebet. Ne znam."
     "Onda moraš dobro da paziš, da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put."

     "Ne znam", odgovori Ged, pružajući šake ka užarenom uglavlju, kao da iznutra, u sebi, oseća neku hladnoću. "Mislim da se to više neće desiti. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog čoveka i preuzme njegovu volju i biće, kao što je učinilasa Skiorhom. Sad može da uđe samo u mene. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje, da prekinem našu vezu, ući će u mene. A ipak, kad sam je držao svom snagom, prosto je isparila i pobegla mi... I to će opet uraditi, a ipakne može nikad sasvim da pobegne,jer ja je uvek mogu naći. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle, svirepe stvari i tako će ostati zauvek, samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome: njeno ime."
     Utonuo u razmišljanja, prijatelj mu odvrati: "Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?"
     "Arhimag Genšer je rekao da nema. Međutim, moj učitelj Ogion je rekao suprotno."
     "Prepirkama dva maga nikada kraja", navede stru izreku Več, uz osmejak koji je bio pomalo mrk.
     "Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se senka zove, ali ja na to ne dajem mnogo. Međutim, bio je tu i zmaj, koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje vlastito, da bi me se otarasio; i, ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru, zmaaajevi možda znaju rešenje."
     "Znaju ga, ali ga na zlo upotrebljavaju. Ali, kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima, od kad smo se poslednji put videli."
     Razgovarali su tako do duboko u noć, i premda se sve uvekvraćalo na gorko pitanje šta predstoji Gedu, njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli;jer njihova je ljubav bila čvrsta, i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja, i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo zadovoljstvo i mir, kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega rđavog. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana, i on ga je primio, ne kao dobar predznak, već kao dar. Činilo mu se da će, napuštajući tu kuću, napustiti i poslednje utočište i sigurnu luklu u životu, i zato je rešio da uživa u tomsvom dremežu,ma kako kratak bio.
     Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša,Več je krenuo po drugim selima na ostrvu, zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Ged je ostao sa Džerou i njenim bratom, Marom, koji je po godinama bio negde između nje iVeča. Delovao je kao sasvim običan dečak, jer u njemu nije bilo tog dara, ili proklestva, kako hoćete, koji se zove magijska moć, i nikada nije putovao dalje od Ifiša, Toka i Holpa, i život mu je bio lagodan ibez uzbuđenja. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću, a tačno je tako dečak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj drugi, tako različit od njega, ima iste godine, devetnaest. Ged se čudio kako neko ko je proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. Diveći se Marovom lepuškastom, veselom licu, njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim, a nije ni slutio da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima, za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i istinska runa i znak herojstva.
     Dva mladića su e pomalo snebivala jedan pred drugim, ali Džerou je ubrzo prestala da zazire od Geda, pošto je bila u svojoj kući, a uz to i njena gazdarica. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon, a ona ga je mnogo što-šta zapitkivala,jer Več, kako je rekla, nikada nije hteo ništa da joj kaže. Poslovala je po kući puna dva dana, pripremajući i sušeći pogače da ponesu na put, pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha na brodu, sve doj joj Ged nije rekao da prestane, jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja.
     "Gde je Selidor?"
     "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu, gde ima zmajeva na svakom koraku, kao ovde miševa."
     "Onda boljeostani u Istočnom, naši zmajevi su malecki kao miševi. Dakle, eto, to je sve od mesa; jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj, ne mogu da razumem; ti i moj brat ste obojica moćni čarobnjaci; samo mahnete rukom i promrljate nešti i - bude tako. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru, zašto samo ne kažete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?"
     "Paa, mogli bismo, zašto da ne. Ali, ne volimo da nam zalogaje čine, kako narod kaže, naše vlastite reči, Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više... Možemo da učinimo da dobije aromu, i ukus, čak i da nas zasiti, ali uvek će to ostati samo reč. Zavaraće stomak,ali gladan čovek od nje neće dobiti snagu."
     "Čarobnjaci,dakle, nisu kuvari", primeti Maro, koji je sedeo preko puta Geda, sa suprotne strane ognjišta u kuhinji, rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta; izučio je rezbarski zanat, ali nije baš bio oduševljen njime.
     "Niti su kuvari čaarobnjaci, na žalost", dobaci Džerou klečeći na kolenima i pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u crepulji na ognjištu. "Ali, ipak ne razumem, Jastrebe. Videla sam svog brata, čak i njegovog šegrta, kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči: i ta svetlost sija, svetli, i nije to reč, već prava svetlost; vidiš po njoj kuda ideš!"
     "Dabome", odgovori Ged. "Svetlost je moć. Ogromna moć, i svi postojimo zahvaljujući njoj, ali ona postoji nezavisno od naših potreba, sama po sebi. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme, a vreme je svetlost. U sunčevoj svetlosti, u danima i godinama, postoji život. Kada je mrak, život može pozvati svetlost da mu pomogne, tako što će joj reći ime. Ali u svim drugim slučajevima, kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvr, neki predmet da se pojavi, to nije isto, jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega, i ono što se pojavi samo je opsena. Prizvati nešto što uopšte ne postoji, pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime, to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. Svakako ne zbog obične gladi. Džerou, tvoj mali zmaj je ukrao kolač."
     Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda, dok je govorio, Džerou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta, gde je stajao kao ptičica na grani,i ščepao pogaču veću od sebe samog. Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima, dok je i dalje razmišljala o onome što joj je Ged rekao.
     "Znači, ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom, a da ne poremetiš ono o čemu stalo priča moj brat - kako se ono zvaše?"
     "Ravnotežje", ozbiljno je dopuni Ged, jer je ona govorila veoma ozbiljno.
     "Da. Ali kada si ono pretrpeo brodolom, otplovio si odatle na čamcu koji je bio napravljen najvećim delom od čarolije, i on nije puštao vodu. Zar je i to bila opsena?"
     "Pa, delimično je i bila, jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na čamcu, i zato sam ih koliko-toliko zakrpio, prosto radi utiska. Ali čvrstina čamca nije bila nikakav opsena, a ni prizivanje, već je to bilo postignuto jednom drugačijom veštinom, činima vezivanja. Drvo je bilo vezano u jeno, kao da je jedna jedina, cela stvar, čamac. Jer, šta je drugo čamac,ako ne stvar koja ne propušta vodu?"
     "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali", ponovo se oglasi Maro.
     "Pa, i moj bi propušta, da nisam neprestano obnavljao basmu." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala, i poče da ga premeće po rukama. "I ja sam ukraokolač."
     "Ali si zato opekao prste. A kada budeš jednom umirao od gladi, usamljen na pučini između dalekih ostrva, setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kolač, sada bih imao šta da pojedem. Evo, ja ću pojesti kolač moga brata, tako da obojica zajedno umrete od gladi..."
     "Eto, to znači održati Ravnotežje", primeti Ged,dok je ona uzimala i žvakala vreli, nedopečeni biskvit; i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Ali uskoro potom, uozbiljivši se opet, ona reče: "Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. Tako sam glupa."
     "Sestrice mala", reče joj Ged, "To samo znači da sam ti nevešto objasnio. Kad bismo imali više vremena..."
     "Imaćemo ga", zablista Džerou, "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim, makar na kratko, hoćeš li?"
     "Ako budem u stanju", odgovori on ljubazno.
     Zavlada kratka pauza; i Džerou upita, posmatrajući harekija kako se opet penje na svoju dršku od čajnika. "Reci mi još ovo, ako nije tajna: koje još velike moći postoje osim svetlosti?"
     "Nije tajna. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju, mislim. Godine i rastojanja, zvezde i sveće, voda i vetar i čarobnjaštvo, veština čovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno. Moje ime i tvoje, i ime sunca, ili izvora vode, ili još nerođenog deteta, sve su to slogovi jedne jedine, neizmerne reči koju veoma, veoma polako izgovara zvezdani sjaj. Nema druge moći. Ni drugog imena."
     Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije, Maro upita: "A smrt?"
     Devojka je slušala, a blistava, crna glavica joj je bila pognuta.
     "Da bi se izgovorila reč", polako odgovori Ged, "mora najpre postojati tišina. I pre i posle." Onda odjednom naglo ustade, dodajući? "Ja nemam pravo da govorim o tome. Reč koju je trebalo da samo ja izgovorim, izgovorio sam pogrešno. Bolje da ćutim; neću više govoriti. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame." I on napusti ognjište i toplu kuhinju, uzevši ogrtač i izašavši napolje sam, u ledenu kišicu koja je rominjala na ulicama.
     "Uklet je", reče bojažlljivo Mro, gledajući za njim.
     "Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt", primeti devojka, "i on se toga boji, ali ipak nastavlja." Podigla je glavu dok je posmatrala, kroz crvene plamene jezike na ognjištu, paravac kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora, i opet odlazio u napuštene vode. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči, ali ne reče ni reči.
     Več se vratio sledećeg dana, i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja, koji su ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji čak nije bio ni njegov vlastiti; ali, iako su mu prebacivali, nisu ništa mogli učiniti da ga zadrže. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali, on napokon reče: "Ja sam vaš, i po poreklu i po običajima, i po dužnosti koju kod vas obavljam. Ja sam vaš časrobnjak. Ali krajnje je vreme da zapamtim da, iako služim, ne služim vama. Kad budem slobodan da vam se vratim, vratiću vam se; a do tada zbogom."
     U ranu zoru, dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine, dva mladića krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja, podigavši smeđe, čvrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze, onako kako su žene i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce; a one ne mašu i ne dovikuju pozdrave, već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim kapuljačama, sivim ili smeđim, tamo na obali, i postaju sve manje i manje, onako kako se voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava.

10. NA PUČINI

     Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala, a naslikane oči Dalekovidnog, stalno ispirane talasima, gledale su napred, na more koje je postajalo sve šire i sve praznije. Za dva dana drugovi pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders, otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. Tamo su se samo na kratko zadržali u pristaništu, tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra, da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u tom čamcu bez palube. Nisu se ranije snabdeli time, jer čarobnjaci obično takve sitnice rešavaju vradžbinama, najneznatnijim i najprostijim vradžbinama, a, u stvari, potrebno je samo malo više magije da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja mešina sa slatkom vodom. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom, niti je dopuštao Veču da to čini. Rekao je samo: "Bolje nemojmo", a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju, ledenu kao i sam zimski vetar. Luka, pristanište, mir bezbednost, sve to je ostalo za njima. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. Sada su išli putem na kome je svaki događaj morao da bude poguban, i ništa se nije događalo slučajno. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine; jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže, ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. Oni koji tako putuju, paze na svaku reč.
     Isplovivši ponovo i nastvaljajući duž obala Sodersa, na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima, Ged opet usmeri čamac na jugu, i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze, u krajnje granične vode Prostranstva.
     Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove, znajući da nije Ged taj koji o njemu odlučuje, već ide tamo kuda mora. I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da nestaje iza njih, i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu, i ogromna, siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana, sve do linije gde se spajala s nebom, Ged zapita: "Koje zemlje leže pravo pred nama?"
     "Južno od Sodersa nema nikakvog kopna. Na jugoistoku ćeš, posle dugog putovanja, naići na veoma malo: Pelimer, Kornaj, Gosk i Astovel, koji se takođe zove i Poslednja zemlja. Iza njega Ž ništa sem mora."
     "Šta je na jugozapadu?"
     "Rolemani, jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava, i nešto malo ostrvca oko njega; a onda opet ništa, dok ne uđeš u Južna Prostranstva: Rud i Tum, i ostrvo Er, na koje ljudi ne idu."
     "Mi možda hoćemo", odvrati Več. "To je veoma neprijatan deo sveta, kažu, pun kostiju i zlih predskazanja. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu, i koje nikada nisu dobile svoja imena."
     "Da, sećam se. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pričao o tome. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu, koji izlaze na kopno samo jednom godišnje, da naseku velike trupce za svoje splavove, a ostatak godine, sve te dane i mesece, plutaju nošeni strujama okeana, i nikada ne ugledaju kopno. Voleo bih da vidim ta selaŽsplavove."
     "Ja ne bih", reče Več, razvukavši usta u osmeh. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji na njoj živi; neka more samo ostane tamo gde mu je mesto, a i ja ću..."
     "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga", nastavi Ged, držeći palamar za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom. "Hevnor, u središtu sveta, i Eju, gde su se rodili naši mitovi, i Šelijet sa čuvenim fontanama na ostrvu Vej; sve gradove velikih zemalja. A i male zemlje, takođe one čudne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. Da preplovim celu Stazu Zmajeva, daleko na zapadu. Ili da otplovim na sever, kroz sante, pravo do zemlje Hogen. Neki kažu da je ta zamlja veća od celog Arhipelaga, a drugi, opet, vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između. Niko ne zna. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima... Ali, ne mogu. Moram tamo kuda me vodi ovaj put, i moram okrenuti leđa lepim, osvetljenim obalama. Svu sunčevu svetlost i sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći, za jednu senku, za tamu." I kao što to čini svaki rođeni mag, Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u pesmu, kratku tužbalicu, više zapevanje nego pevanje, koja se nije odnosila samo na njega; a prijatelj mu, u odgovor, uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe: "O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje, te bele kule Hevnora..."
     I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga, ali nijednom nije neki delfin iskočio iz vode, niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. A kad je istok potamnio i zapad se ozario. Več izvadi hranu, podeli je i reče: "Ovo su poslednji ostaci piva. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u čamac, ua žedne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Džerou."
     Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima, pa i on nazdravi Džerou, možda još iskrenije od Veča. Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja do tada beše upoznao. (A da li je ikada, uopšte, upoznao neku mladu devojku? Ali, to mu nije palo na pamet). "Ona je kao ribica, kao belica koja pliva u bistrom potoku", reče on, "...bespomoćna, a ipak je ne možeš uhvatiti."
     Na to ga Več pogleda pravo u oči, smejući se. "Zaista si rođeni mag", reče on. "Njeno istinsko ime je Kest". Na prastarom jeziku kest znači belica, što je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Ali, posle nekog vremena, on tiho reče: "Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime."
     Ali Več, koji nije to učinio tek onako, olako, odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. A, osim toga, zar ga nisi već i sam znao; nisam ni morao da ti ga kažem..."
     Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo, a pepeo u crni ugalj. More i nebo bili su crni, dokle god je oko dopiralo. Ged se opruži na dnu čamca da odspava, umotan u svoj ogrtač od vune i krzna. Več, koji je držao palamar za okretanje jedra, tiho je pevušio Podvige Enlade, onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala, i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim, prolećnim voćnjacima. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog završetka njihove ljubavi, Moredove smrti, uništenja Enlade, džinovskih ledenih talasa koji su već progutali voćnjake Soleje. Probudio se pred ponoć i smenio Veča, koji pođe na počinak. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora, nošen snažnim vetrom koji mu je duvao u jedra, jureći naslepo kroz noć. Ali oblaci na nebu se malo razbiše, i pre zore tanki mesečev srp, blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka, prosu svoju slabu svetlost preko pučine.
     "Mesec prelazi u mladinu", promrmlja Več, kada se probudio u zoru, nakon što je hladni vetar nešto oslabio. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad, takođe beličaste vode na istoku, ali ništa ne reče. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon Sunčeve povratnice zove se Ugarnica, i stoji tačno nasuprot. Mesečevim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike; deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica, ne pevaju se Podvizi, ne oštre se mačevi niti neko oštro oruđe, ne daju se zakletve. To je onaj mračni pol u godini, kada je bilo šta što čovek preduzme ne ispadne kako treba.
     Posle tri dana plovidbe, nakon što su krenuli iz Sodersa, stigli su, prateći let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna, na Pelimer, ostrvce zgureno visoko iznad debelog, sinjeg mora. Njegovi stanovnici govorili su hardijski, ali na svoj način, tako da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. Mladići su tu izašli na obalu, da dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe, i u početku su naišli na dobar prijem, svi su se začudili i užurbali oko njih. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vrač, ali je bio lud. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje Pelimera, tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi, kao čamac kad mu se prekine užad što ga vezuje za obalu i da će tako, jednog dana, stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu. U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake, ali kad je počeo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je počeo da se derei da ih vređa nasred ulice, nazivajući ih uhodama i slugama Morske zemlje. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno, jer on je, ipak, bio njihov vrač, iako je bio lud. Zato Ged i Več skratiše svoj boravak i isploviše pre mraka, idući stalno na jug i na istok.
     Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci, niti otvoreno o njihovom putu; a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno moglo dovesti u vezu s tim, kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs, što ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?" Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. Ali s vremena na vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja, i kako je Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog polja na visoravnima Enlade. razgovarali su o čarolijama za nalaženje, prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti, i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one iste reči koje mu je Ogio rekao još davno, jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao čuti, moraš ćutati..." I zaćutao bi i utonuo u misli, satima, sve vreme držeći na oku more ispred čamca. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi, preko milja valova i kroz sive dane koji će tek doći, onu mračnu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja.
     Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska, ne ugledavši nijedno od tih ostrva zbog magle i kiše, i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve, nad kojima su kružili galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora. "Sudeći po izgledu", reče Več, "ovo će biti Astovel. Poslednje kopno. Istočno i južno od njega geografske karte su potpuno prazne."
     "Ipak, oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje", odgovori Ged.
     "Zašto to kažeš?" upita Več, jer Ged je govorio vidno uzbuđen; i odgovori na ovo Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan. "Ne ovde", odvrati Ged, netremice zagleedan u Astovel ispred sebe, ali i mimo njega, i kroz njega. "Ne ovde. Ne na moru, ne. Ne na moru, već na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorišta otovorenog mora, iza praizvora, iza kapija dana...
     Onda opet ućuta, i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično, kao da se povratio od nekog napada, ili vizije, i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo.

     Luka Astovela, smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova, nalazila se na severnoj obali ostrva, i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu; činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju; prema, ma koliko ono daleko bilo, prema čovečanstvu.

     Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom, jer beše doba godine kad nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. Žene sve behu ostale u pletarama os pruća, vireći kroz vrata, skrivajući decu iza sukanja, uplašeno se povlačeći u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju, dolazeći sa obale. Muškarci, koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime, ćutke su okružili Veča i Geda, i svaki je u ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. Ali kada su shvatili da nemaju čega da se boje, toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. Brodovi su im retko dolazili, čak i sa Sodersu ili Rolamenija, jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili još finije posuđe; nisu čak imali ni drveta. Čamci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski čamci ispleteni od trske, i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene čak do Goska ili Kornaja. Bitisali su tu, potpuno u samoći, na ivici svih geografskih karti. Nisu imali ni veštice ni vrača, i izgleda da nisu prepoznali ni štapove mladih čarobnjaka, već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni ž drveta. Poglavica im je bio veoma star, i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Ged je, prema tome, za njih bio pravo čudo; muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga, da bi ga se sećali kad ostare. Nikada nisu čuli za Gont, već samo za Hevnor i Eju, i mislili su da je on kralj Hevnora. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara što bolje ume. Ali, postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo, i konačno zapita muškarce iz sela, dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi, u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka, njihovog jedinog goriva: "Šta leži na istoku od vaše zemlje?"
     Ćutali su, neki smešeći se, drugi ozbiljni.
     Stari poglavica najzad odgovori: "More."
     "Nikakvog kopna na njemu?"
     "Ovo je Poslednja zemlja. Nema dalje. Samo još voda i kraj sveta.
     "Ovo su mudri ljudi, oče", reče jedan mlađi čovek, "moreplovci, putnici. Možda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo."
     "Nema nikakve zemlje istočno odavde", ponovi starac. Dugo je još posmatrao Geda, ali više sa njim nije razgovarao.
     Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. Ged probudi svog druga još pre zore, šapćući: "Estariole, probudi se. Ne možemo ostati. Moramo dalje."
     "Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več.
     "Ne odmah Ž prekasno. Pratio sam je suviše sporo. Uspela je da mi umakne, a ja ću morati za njom, dokle god bude išla. Jer, ako je izgubim, izgubljen sam i ja."
     "Kuda je pratimo?"
     "Na istok. Hajde. Ja sam već napunio mešine."
     I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali, svi izuzev jedne bebe koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su put niz brdo, do ušća, i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan, i porinuli ga u crnu vodu. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more, prvoga dana Ugarnice, pre izlaska sunca.
     Nebo je toga dana bilo vedro. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan, i duvao je sa severoistoka, i zato Ged podiže magijski vetar: bile su to prve čini koje je učinio od kako su napustili ostrva Šake. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. Čamac je podrhtavao od ogromnih, zamagljenih, suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio, povinjući se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka.
     Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči, sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra, ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra; a Več je, iako ne baš sasvim lagodno, pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca. U podne su jeli. Ged je veoma štedljivo raspodelio njihove obroke, i jasno je bilo šta to treba da znači, ali su obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe.
     Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka, ne skrećući i ne smanjujući brzinu. Ged je samo jednom prekinio tišinu, rekavši: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i ništa drugo, ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno, nepoznato kopno na drugoj strani sveta?"
     "U ovom trenutku", odgovori Več, "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo jednu stranu, i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice."
     Ged se nije nasmejao; u njemu više nije bilo osećanja za šalu. "Ko zna šta čovek tamo napolju može sresti? Svakako da ne znamo mi, koji se sve vreme držimo svojih obala i pristaništa."
     "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. A još nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo."
     Ged ništa ne odgovori.
     Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u pravcu istoka. Ged je stražario od sumraka do zore, jer u mraku su sile što su ga privlačile, ili, možda, gonile pred sobom, postajale jače. Netremice je gledao ispred sebe, iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju na čamcu. U praskozorje, tamnoputo lice, mu je bilo već sasvim posivelo od umora, i toliko je bio ukočen od hladnoće, da je jedva mogao da se opruži tonući u san. muklo je, samo, prošaptao: "Održavaj magijski vetar da duva od zapada, Estariole", i zaspao.
     Sunce se nije podiglo na nebu, a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa severoistoka. Nije to bila oluja, već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Ubrzo su sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene, uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju; a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju; i Ged je drhtao u snu. Iz sažaljenja prea svom prijatelju, a možda i prema samome sebi, Več pokuša da malo skrene taj neprestani, surovi vetar koji je nosio kišu. Ali iako je, po Gedovoj želji, uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim, zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde, tako daleko od kopna, i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu.
     Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja, jer to ga navede da se zapita koliko će još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu, ako nastave ovako da plove, sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto.
     Te noći je opet stražario Ged, i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti, i sunce se bojažljivo pojavi; ali ogromni talasi bili su toliko visoki, da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima, da bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći, pa na sledeći, i tako u nedogled.
     Te večeri Več prekinu dugo ćutanje.. "Prijatelju", reče on, "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do kopna. Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju, jedino se bojim da možda nije baš obmana, prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš, da te namami da odeš preko okeana dalje nego što ljudsko biće sme. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na tuđim morima. A senka se ne može premoriti, umreti od gladi, ili udaviti u moru."
     Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu, ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine, kao preko neke široke provalije. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom.
     Na kraju izgovori: "Estariole, približavamo se."
     Čuvši te reči, prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Ali, tek tada se prepade. Ipak, položi ruku Gedu na rame i reče samo: "Pa, dobro, kad je tako."
     Te noći je Ged opet stražario, jer još nije mogao zaspati u mraku. A nije mogao da zaspi ni trećeg dana. Još su jurili onom istom, ravnomernom, lakom, užasavajućom brzinom preko mora, i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski vetar sat za satom, tu, na Otvorenom moru, gde je Več osećao kako njegova vlastita moć slabi i ne deluje kako treba. I išli su sve dalje i dalje, i Veču se na kraju poče pričinjavati da će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti, i da će stići iza izvorišta mora i još dalje na istok, iza kapija dana. Ged je stajao na pramcu, gledajući napred, kao i obično. Ali više nije posmatrao okean, ili, bar, ne onaj isti okean koji je video i Več, ogromno vodeno prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mračna vizija koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo, i ta je tama bivala sve veća, i veo sve gušći. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča, sem kad bi pogledao prijatelju u lice; tada bi on u magnovenju ugledao tminu. Išli su sve dalje i dalje. Ali, iako ih je isti vetar nosio u istom čamcu, izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog mora, dok Ged, sam, sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada, ni izlaska ni zalaska sunca, već samo zvezda.
     "Spusto jedro", uzviknu Ged u jednom trenutku, i Več to žurno uradi, dok je Ged razvezao vesla, postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima, povijenih leđa.
     Več, koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled dopirao, nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje; ali, čekao je, i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. Čamac se uzdizao sve blaže i tonuo sve pliće, dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo, nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima, kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem ž iako Več nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda, iapk je svojim čarobnjačkim okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca, i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji, kao da ih guši pesak.
     Ako je to bila vradžbina ili opsena, onda je bila nepojamno moćna; učiniti da Otvoreno more izgleda kao kopno. Pokušavajući da se sabere i ohrabri, Več izgovori basmu Otkrovenja, oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana. Možda ta basma, iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih, ovde nije imala nikakvu moć. Ili to, ipak, nije bila nikakva opsena, već oni zaista behu, stigli na kraj sveta.
     Ne obraćajući pažnju na njega, Ged je veslao sve sporije i sporije, osvrćući se preko rmena, birajući put između kanala, nanosa i plićaka, put koji je samo on mogao da vidi. Čamac se zatrese kad mu sepramac nasuka. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske dubine, a ipak, behu pristali. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac, i taj zvuk je bio užasan, jer drugog nije bilo. Nikakav šum nije se čuo ni od vode, vetra, drveta čamca, jedra, sve je to progutala neizmerna, duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. Čamac je ležao nepomičan. Nije bilo ni daška vetra. I samo more se bilo pretvorilo u pesak, pun senki, nepomičan. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom, nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje, u sve gušću tminu svuda oko čamca, dokle god je pogled sezao.
     Ged ustade, uze svoj štap i laikim skokom pređe ivici čamca. Veču se učini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora, mora koje je sigurno moralo biti tu negde, iza te suve, neprozirne korene koja je skrivala vodu, nebo i svetlost. Ali mora više nije bilo. Ged se uputi nekuda, ostavljajući čamac za sobom. Crni pesak se ugibao, ocrtavajući njegove stope, i tiho šaputao pod njegovim nogama.
     Njegov štap poče da svetli, ne avetinjskom svetlošću, već jasnim, belim sjajem, koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti, tamo gde je dodirivao blistavo drvo, postajali ružičasto providni.
     Koračao je napred, udaljavajući se od čamca, ali ne u nekom određenom pravcu. Ovde nije bilo pravca, ni severa, ni juga, ni istoka, ni zapada;samo ka nečemu ili od nečega.
     Veču, koji je stajao posmatrajući,svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna zvezda koja se polako kreće kroz tamu. A tama oko nje se zgušnjavala, postajala sve crnja, prikupljala se. I Ged je to video, stalno gledajući pravo pred sebe, kroz svetlost. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini, u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama, senku kako mu prilazi preko peska.
     U početku je bila bez oblika, ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik ljudskog bića. Kao nekakav starac, sed i namrgođen, koji je išao ka Gedu; ali istog časa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača, vidio je da to više nije starac, već mladić. Bio je to Džasper; Džasperovo izazivačko lepo, mladalačko lice, sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i ukočeni, razmetljivi hod. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. Ged se, međutim, ne zaustavi, samo je malo usporio korak, i hodajući stalno napred, samo je malo više podigao štap. Štap zablista i u njegovom blistavilu Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala, i ona se pretvori u Pečvarija. Ali Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja, kao lice davljenika, i on nekako čudno ispruži ruku, kao da doziva. I opet se Ged ne zaustavi, već je išao dalje, iako je sada između njih ostalo samo nekoliko jardi. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni, raširivši se na obe strane kao da širi ogromna, opnasta krila, pa poče da se uvija, da se nadima i odjednom splasnu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice, a potom dva zamućena, nepomična oka, a onda iznenada, jedn stravični lik koji nije prepoznao, ljudski ili lik čudovišta, sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu.
     Na to Ged visoko diže svoj štap, i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak, goreći tako belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. U toj svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje spade sa onoga što se primicalo Gedu. Ono se skupi, istopi i potamni,puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. Ali i dalje se približavalo, podižući k njemu slepu, bezobličnu njušku, bez usana, ušiju i očiju. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga, ono postade potpuno crno u belom, magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega, i teško se uspravi na dve noge. U potpunoj tišini, čovek i senka se sretoše licem u lice, i stadoše.
     Glasno i zvonko, cepajući taj prastari muk, Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika, izgovarajući samo jednu reč: "Ged". I ta dva glasa se sliše i postadoše jedno.
     Ged ispruži ruke, ispustivši štap, i zgrabi svoju senku, njegovo mračno ja, koje je takođe grabilo njega. Svetlost i tama se sretoše, spojiše se i postadoše jedno.
     Ali Veču, koji je užasnut, kroz polumrak,izdaleka posmatrao preko peska, učini se da je senka nadjačala Geda, jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi. Ispunjen gnevom i čajanjem, on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim, i potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. Ali dok je trčao, pesak mu se provali pod nogama, i on stade da se bori i koprca kao da je u živom pesku, kao da pliva kroz vodenu bujicu; i tada se, odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost, obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti gorčinu morske soli, i svet se u magnovanju obnovi pred njim, i on se nađe, praćakajući se, u itinskom,živom moru.
     U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima - prazan. To je bilo sve što je Več ugledao na površini vode; grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. Pošto nije bio dobar plivač, izborio se kako je znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i uvuče u njega. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko lica,očajnički se osvrtao oko sebe, ne znajući u kom pravcu da gleda. Najzad mu pođe za rukom da nazre nešto tamno među talasima, daleko tamo gde je nekada bio pesak, i gde je sada bila samo podivljala voda. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju, i zgrabivši Geda za ruke, pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca.
     Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe,kao da ne vidi ništa, ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. Svoj štap, komad crne tisovine, potpuno bez sjaja, još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. Nije progovorio ni reči. Sav mokar i iscrpljen i drhteći, sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča, koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoistočni vetar. Ništa nije video oko sebe, sve dok pravo ispred njih, na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo, između duguljastih oblaka usred jasne, plavičaste svetlosti, nije zablistao mlad mesec: prsten od slonovače, ivica roga, koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine.
     Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki, blistavi polumesec na zapadu.
     Dugo je gledao, a onda se usprvi na noge, držeći štap sa obe ruke, kao što ratnik drži mač dvorukac. On zaokruži pogledom po nebu, moru, smeđem naduvenom jedru iznad svoje glave, i završi na licu svog prijatelja.
     "Estariole", prozbori on, "vidi, gotovo je. Svršeno." On prsnu u smeh. "Rana je zarasla", dodade potom, "zdrav sam i slobodan sam." A onda se presavi i sakri lice u ruke, plačući kao malo dete.
     Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno, jer nije znao šta se, u stvari, beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. Nije znao da li je to u čamcu sa njim zaista Ged, i ruka u je satima ležala spremna na sidru, da ga zarije u dno čamca i potopi ga usred pučine, radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem, koje je, plašio se, možda uzelo na se Gedovo obličje. Sada, kad je video svog prijatelja i čuo ga kako govori, sve sumnje namah nestadoše. i on poče, polako, da shvata istinu; da Ged nije ni izgubio ni pobedio, već da je, nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom, i sam postao potpun; čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili opsedne bilo koja druga moć sem njega samog, i čiji će život od tada proći u službi života, a nikada u službi uništenja, bola, mržnje i mračnih sila. U Stvranju Eje, toj najstarijoj od svih pesama, stoji "samo u tišini je reč, samo u tami život, munjevit sokola let, preko pustoga neba." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa doj je održavao pravac čamca prema zapadu, ploveći ispred ledenog vetra zimske noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora.
     Plovili su osamdana, pa jošosam, pre nego što su naišli na prvokopno. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u slatku; i lovili su ribu, ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo, jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. Kada im nije više ništa prostalo za jelo, osim nekoliko mrvica dimljenog mesa, Ged se seti šta Džerou beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta - da će zažaliti za timšto je ukrao kada ogladni na moru; ali i ovako gladnom, ta uspomena mu je bila draga. Jer ona je takođe kazala da će se on, zajedno s njenim bratom, vratiti njihovoj kući.
     Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana, ali su zato morali da plove šesnaest dana u povratku na zapad. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio, osim dva mlada čarobnjaka, Geda i Estariola, u doba Ugarnice, usred zime, u njihovom otvorenom ribarskom čamcu. Nije ih zadesila nikakva velika oluja, i upravljali su se sasvim dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren, uzevši kurs nešto malo više na sever od onog kojim su isplovili. Tako se nisu vratili na Astovel, već su, prošavši pored Spoljnog Tolija i Snega, a da ih nisu videli, prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. Morske ptice su kričale, kružeći iznad priobalnih valova, a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh.
     Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. Jedne tihe, mračne večeri uplovili su u luku Ismeja, pre nego što je počeo da pada sneg. Privezali su čamac Dalekovidi, koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do čarobnjakove kuće. Srca su im zaigrala, dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta, a Džerou im potrčala u susret, plačući od radosti.

     Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom, onda je ta pesma izgubljena. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji se nasukao na suvo, danima udljen od bilo kakve obale, iznad ponora ogromnog okeana. U Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol, ali u Toku se priča da su to bila dva ribara, koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more, a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima, i veli da nisu uspeli da otseču čamac sa nevidljivog peska, i da su još tamo. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi, koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine, i to već odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom, i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao Stazom Zmajeva, ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor, ili se na kraju još jednput vrtio na Rouk, ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta.

Druga knjiga: GROBNICE ATUANA

PROLOG

     "Vrati se, Tenar! Kući!"
     U dubokoj dolini bio je sumrak, veče uoči rascvetavanja jabukovog drveta; tu i tamo, u polumračnim krošnjama, po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao, ružičasto i belo, kao daleka zvezda. Niz redove drveća u voćnjaku, u gustoj, visokoj i vlažnoj, mladoj travi, trčala je jedna devojčica, sva srećna, puna radosti trčanja; kada je čula poziv nije se odmah vratila, već je napravila veliki luk pre nego što se opet okrenula licem ka kući. Majka je čekala na ulazu u kolibu, osvetljena s leđa svetlošću vatre, posmatrajući malenu priliku kako trči i poskakuje kao pahiljica maslačka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drveća.
     Kraj jednog ugla kolibe, čisteći motiku od zemlje koja se beše na nju nahvatala, njen otac reče: "Zašto dozvoljavaš da ti tako priraste za srce? Kroz mesec dana dolaze po nju. Odvešće je zauvek. Bolje da zamisliš da si je sahranila i da je sve gotovo. Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga ćeš u svakom slučaju izgubiti? Ona nam ništa ne vredi. Da plate, kad je odvedu, e, to bi već bilo nešto! ali, neće. Doći će i odvešće je, i tu će biti kraj."
     Majka ne odgovori, posmatrajući dete koje beše zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. Iznad visokih bregova, iznad voćnjaka, prodorno i jasno je blistala večernjača.
     "Ona nije naša, i nikada nije ni bila, od kada su došli i kazali nam da će morati da postane Sveštenica na Grobnicama. Kako to ne možeš da svatiš?" Čovek je govorio hrapavim glasom, od žalosti i ogorčenja. "Imaš četvero drugih. Oni će ostati s nama, a ovo neće. I zato prestani da se vezuješ za nju. Pusti je, neka ide!"
     "Kad dođe vreme", odgovori žena, "pustiću je da ide." Zatim se sagnu da dočeka u naručje dete koje je dolazilo trčeći, sevajući malim, belim, bosim stopalima preko blatnjavog tla, zagrli ga i podiže da ga ponese. Dok se okretala da uđe u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu, koja je bila crna; ali njena kosa, u treperavoj svetlosti vatre, bila je plava kao lan.
     Čovek beše ostao da stoji napolju; njegova stopala su takođe bila bosa i hladna na kaljavom tlu, dok se vedro prolećno nebo nad njim polako smrkavalo. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom, tupim, teškim, ljutitim bolom, koji nikada neće moći d izrazi jer će mu nedostajati reči. Napokon sleže ramenima, i poše za svojom ženom u sobu osvetljenu svetlošću vatre, koja je odzvanjala od dečjih glasića.

1. PROGUTANA

     Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. U mukloj tišini koje je potom nastala čuli su se samo odjeci mnoštva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboša, tiho, u ritmu sporih otkucaja srca. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane, provaljene otvore između stubova, gde se behu urušili čitavi delovi zida i krovne konstrukcije, sijali su kosi zraci još slabašnog sunca. Bio je tek jedn sat nakon sunčevog izlaska. Vazduh je bio nepomičan i hladan. Suvo lišće raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima između mermernih podnih ploča bilo je oivičeno injem i pucketalo je, kad god se očešalo o duge crne rize sveštenica.
     Stupile su, u koloni po četiri, niz ogromnu dvoranu između dva reda džinovskih stubova. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. Nije se čuo ni glas, i nije bilo ni posmatrača. Baklje koje su nosile devojčice obučene u crno zračile su srvenilom kad bi se našle upolumraku između dva oštro oivičena mlza sunčeve svetlosti. Napolju, na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu, stajali su muškarci, stražari, trubači, dobošari; kroz velike vratnice prošle su samo žene, u crnim rizama do zemlje i sa navučenim kapuljačama, koračajući polako u redu po četiri, ka praznom prestolu.
     A onda naiđoše dve, obe visoke i zlokobne u svojoj crnini; jedna mršava i ukrućena,a druga debela, koja se gegala dok hoda. Između njih koračala je devojčica otprilike šest godina stara. Nosila je belu, platnenu košuljicu bez ikakvih ukrasa. Glava, ruke i noge su joj bili goli, i bila je bosa. Izgledala je neverovatno majušna. U podnožju stepenica koje su vodile ka prestolu, gde su ih ostale sada čekale postrojene u crne redove, dve žene se zaustaviše i ovlaš gurnuše dete napred.
     Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivičen ogromnim tamnim zavesama, koje su se spuštale iz mraka što je vladao podsamim krovom; da li su to zaista bile zavese, ili samo malo gušće senke, nije se pogledom moglo utvrditi. Sam presto bio je crn i na njemu su, na osloncima za ruke i leđa, mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata, i bio je ogroman. Čovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak; po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude.Bio je prazan. Ničega nije bilo na njemu, sem senki.
     Potpuno samo, dete se pope preko četiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim žilicama. Bili su toliko široki i visoki da je devojčica morla na svaki od njih da stane sa obe nožice, pre nego što će krenuti uz sledeći. Na srednjem stepeniku, tačno u sredini i ispred prestola, stajao je ogroman, grubo otesan komad drveta, izdubljen na vrhu u šupljinu, kao posuda. Dete kleče na oba kolena i stavi glavicu preko te šupljine, okrenuvši je malo u stranu. I ostde da kleči, nepomično.
     Jedna prilika u belom, vunenom ogrtaču pritegnutom pojasom u struku iskorači iz mraka s desne strane prestola i džinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. Čovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez reči ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu mačem, držeči ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Doboš umuknu.
     Kada je zamahnuta oštrica stigla do svoje najviše tačke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nežnim rukama zaustavi zamahnutu ruku čoveka koji je prinosio žrtvu. Oštro sečivo mača zablista, trepereći, ukočeno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoše kao zamrznuti u jednom položaju - nepomičnog deteta čijaduga crna kosica beše razdeljena da bi se otkrio beli vrat.
     A onda, u mukloj tišini, dve prilike se rzdvojiše i pojuriše nazad uz stepenice, iščeznuvši u mraku iza ogromnog prestola. Jedna sveštenica iskoči i prosu pehar sa nekom tečnošću na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje.
     Dete ustade i pažljivo siđe niz četiri stepenika. Kada se opet našla u podnožju, dve visoke sveštenice joj obukoše crnu rizu sa kapuljačom i ogrtač, pa je zatim okrenuše opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu.
     "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devojčicu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih što se rađaju zauvek neimenovani. Neka prime njen život i sve godine njenog života do smrti,koja im takođe pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!"
     Ostali glasovi, prodorni i oštri kao trube, odgovoriše: "Progutana je! Progutana je!"
     Devojčica je stajal podignute glave, da bi ispod kapuljače mogla da vidi presto.Dragulji usađeni u ogromne naslone za ruke, koji su se završavali šapama sa kandžama, i u naslon za leđa, bili su zamućeni od prašine, a na izrezbarenom leđnom naslonu mogle su se videti paučina i beličaste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najviša stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona klečala, nikada ne behu prešla stopala smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj prašine da su ličili na nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim žilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kročila ljudska noga - već koliko godina? Koliko stoleća?
     "Progutana je! Progutana je!"
     Začuše se opet otsečeni udarci doboša, ovoga puta u nešto bržem ritmu.
     Ćuteći, tako da se čulo samo šuštanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice nečijih džinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Među sveštenicima, i sada sva u crnom kao i one, koračala je devojčica, svečano i polako stavljajući bose nožice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih ploča. I čak ni kada je sunčev zrak, koji se koso probijao kroz obrušeni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled.
     Stražari širom raskriliše ogromne vratnice i crna povorka iziđe na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljujući sjelo, ploveći nad istočnim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom žutom svetlošću, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, niže na nizbrdici, još su bile obavijene ljubičastom senkom, izuzev Hrama Božanske Braće, koji je ležao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; sveže pozlaćeni krov mu je snažno odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka sveštenica, četiri po četiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, koračajući, tiho su počele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a reč koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da beše izgubila svoje značenje, kao zaboravljeni putokaz koji još stoji iako puta više nema. Izgovarale su, pojući, tu praznu reč uvek iznova, sve vreme samo nju. Čitav taj dan, posvećen Preobražaju Sveštenice, bio je ispunjen tihim pojanjem ženskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom.
     Devojčicu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je ošišali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sirćetom, dok je klečala okrenuta zapadu; u trećoj je morala da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu ploču od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tužbalicu za mrtvima. Ni ona ni sveštenice nisu ni jele ni pile čitavog dana. A kada je zašla zvezda večernjača, devojčicu smestiše da legne gola između dve ovčije kože u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u kući koja je godinama stajala zaključana, i bila otključana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio težak i ustajao, nekako mrtav i zagušljiv. Žena je bez reči ostavi tamo u mraku.
     Ležala je potpuno nepomična, tačno onako kako su je ostvili. Oči su joj bile širom otvorene. Dugo je ostala u tom položaju.
     Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjajući svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila jača od svica. A onda se začu prozukli šapat: "Hej Tenar, jesi li tu?"
     Dete ne odgovori.
     Nečija glva se promoli kroz vrata, čudna glava, bez ijedne dlake, kao oljušteni krompir, i iste takve žućkaste boje. Oči su takođe biole nalik na krompirova okca, crne i sićušne. Nos je delovao patuljasto, između dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su ličila na prorez bez usta. Devojčica je nepomično ibezizražajno posmatrala to lice. Oči su joj bile širom otvorene i nisu se kretale.
     "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao ženski,ali nije pripadao ženi. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljujućeg dana; a, kako je moj mali medenjak?"
     "Ja više nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledajući u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne.
     "Nisi", prošapta on, nakon kraće pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..."
     Ona je ćutala.
     "Bio je ovo težak dan za moju malecku", ponovi čovek, premeštajući se s noge na nogu, dok je slabačka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, žutoj šaci.
     "U ovoj Kući ne smeš da budeš, Manane."
     "Da. Da, znam. Ne smem da kročim u ovu kuću. Pa, dobro, laku noć, malecka... Laku noć."
     Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima ćelije polako nestade. Devojčica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da leži na leđima, pogleda uprtog u tamu.

2. ZID OKO MESTA

     Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; čak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske večeri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sunčevog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjištu istom tom jasnom, žutom svetlošću. Zajedno s tim mislima obuzela bi je isećanja kako ju je neko nosio na rukama, što je bilo veoma čudno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i sećanja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sunčevog zalaska i vatre. To je bilo sve čega se još sećala.
     Naravno, znala je više nego što je mogla da se seti, jer su joj bili ispričali celu priču. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put počela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha", otišla je svom staratelju, Čuvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispričaj mi kako ste baš mene izabrali, Manane."
     "O, malecka, pa ti već sve to znaš."
     I znala je; visoka sveštenica strogog glasa, po imenu Tar, pričala joj je sve dok nije naučila napamet svaku reč, i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Sveštenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i očišćenja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodređene Sveštenice i Čuvari Grobnica krenu na put preko pustinje i zađu među gradove i sela Autana, tražeći i raspitujući se. Tragaju za ženskim detetom koje se rodilo one noći kada je Sveštenica umrla. Kada ga nađu, počnu da čekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Sveštenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podučavaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vraćaju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Sveštenica Večna Samororoditeljica."
     To je bilo sve, od reči do reči, što joj Tar beše kazala, i ona se nikada nije usudila da zatraži makar ijednu reč više. Mršava sveštenica nije bila ni svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i živela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i čak bi mu naređivala: "A, sad mi ispričaj kako se baš mene izabrali!" I on bi joj pričao, uvek iznova.
     "Otišli smo odavde na sever i zapad, trećeg dana mesečevog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je trećega dana prošđloga meseca. I najpre smo otišli u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kažu da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, što se mene tiče, više je nego veliki; ta, im bar deset stotina kuća u Tenahbahu! Pa smo onda otišli u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devojčicu koja se rodila trećega mesečevog dana mesec dana ranije; neki su imali mušku decu,ali dečaci nisu za to... I tako smo ušli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvučao bi nekako čudno pri ovimrečima, a očice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi ućutao, a potom nastavio. I tako smo pronašli sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam čak i lagali; 'O, da, naša devojčica se sasvim digurno rodila trećega mesećevog dana!' Jer, siromasi, znaš, često žele da se otarase ženske dece. A ima i tako velikih bednika koji žive po usamljenim kolibama u bespućima dubodolina, da čak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kažu koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je išlo veoma sporo. Napokon smo pronašli jedno žensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak kuća, u dolini voćnjaka zapadno od Entata. Bilo je staro već osam meseci - eto, toliko dugo je trajalo naše raspitivanje. Ali, bilo je rođeno one noći kada je umrla Svešrtenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi miševi pećinu! Otac joj je bio siromašan. Njegovao je jabuke u voćnjaku jednog bogataša i nije imao ništa sem jedne koze i petero dece. Čak ni kuća u kojoj su živeli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i već po načinu na koji su sveštenicie posmatrale bebu i razgovarale međusobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronašle Samorođenu. A moglo se to videti i po majci. Samo je držala bebu i nije progovorila ni reči. I tako, kad smo opet došli sledećeg dana - gle! bebica svetlih očiju ležala je u kolevci od ispletene trske plačući i vrišteći, a po čitavom telu je bila osuta pečatima i svrabom od groznice, a majka je kukala još glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veštičije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest takođe zvali veštičijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika sveštenica Bogokralja, prišla je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj život baš nešto naročito; ali, ko je lud da uđe u kuću gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pečate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da će nas prevariti i uspeti da zadrži dete!" Manan se zakikota od sveg srca; žuto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen muž istukao, jer se bojao gneva sveštenica. Ubrzo smo se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navraćao u selo okruženo jabučjim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prošlo pet godina, a onda su Tar i Kosil krenule na put, zajedno sa stražarima Hrama i vojnicima sa crvenim šlemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih štiti na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Sveštenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?"
     "Ja", odgovori Arha, upirući pogled u daljinu kao da želi da vidi nešto što ne može, što joj već beše izmaklo iz vidnog polja.
     Jednom je, pak, zapitala: "Šta je... majka uradila, kad su došli da joj odnesu dete?"
     Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa sveštenicama na tom završnom putovanju.
     A ona nije mogla dase seti. Ali, zašto bi se i sećala? Prošlo je, sve je to otišlo u nepovrat. Došla je tu gde mora da bude. Na čitavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana.
     Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devojčicama između četiri i četrnaest godina. Ali, već tada Manon beše izdvojen od ostalih Deset Čuvara da služi samo njoj, a njena postelja bila je smeštena u maloj niši i tako delimično odvojena od dugačke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devojčice tiho kikotale i šaputale pre nego što zaspe, i zevajući uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u sobi koja će joj pripadati do kraja života. Ta kuća je bila njena, bila je dom Jedine Sveštenice, i niko nije smeo da uđe bez njene dozvole. Dok je još bila sasvim mala, uživala je da čuje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kaže: "Možete ući." I smetalo joj je što su dve Velike Sveštenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja.
     Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devojčice u Mestu Grobnica provodile su vreme na časovima i vežbanjima. Nisu se nikad igrale. Učile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posvećene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Božanske braće, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha učila obrede Bezimenih, a njima ju je podučavala jedna jedina osoba, Tar, Velika Sveštenica Božanske Braće. Sat ili nešto više vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, učeći sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. Učile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i žanju i pripremaju hranu koju su stalno jele - sočivo, heljdu, koju su mlele krupno za kašu ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med.
     Najviše su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemičku od heljde za ručak i provele čitav dan sedeći na suncu, na nekom suvljem mestašcu u ševaru, posmatrajući kako zelena voda polako teče i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduševljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja će se potom trzati na obali i ugušiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije: "Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je služila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa žena, još mlada, ali oštra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, inače vas nikada više nije izvodila na pecanje; a to je značilo da nikad više niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presušili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu žegu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti što brže možeš uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je išlo lako, ali onda su kante počinjale da bivaju sve teže i teže, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena šipka, i sunčeva svetlost je nemilice blještala po sasušenoj stazi, i svaki korak je postajao sve teži i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu svežinu hladovitog zadnjeg dvorišta Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite još jedanput, i još jedanput, i još jedanput.
     U ograđenom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve četiri zemlje Kargadskog Carstva - živelo je oko dve stotine duša i postojale su mnoge građevine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, kuća u kojoj su stanovali evnusi čuvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za stražare i kolibe mnogobrojnih robova, skladišta i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spečenih bregova na zapadu, gde nije raslo ništa osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. Čak i sa velike udaljenosti, iz istočnih ravnica, ako se pogleda malo naviše, mogao se videti zlatni krov hrama Božanske braće kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadić liskuna u steni.
     Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskošniji, i stolećima mlađi, bio je hram Bogokralja nešto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa šareno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, uglačano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima šuma, i dovučeno na mišicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek što bi putnik koji prilazi sa istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uoči gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i načet zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama buđi i zaravnjenom, urušenom kupolom.
     Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgrađen bez maltera i napola srušen na mnogo mesta.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa štrčalo je iz zemlje poput džinovskih prstiju. Kad bi jednom pao na njih, pogled bi im se stalno vraćao. Stajali su tamo puni značenja, a ipak se ni po čemu nije moglo videti šta znače. Bilo ih je devet. Jedan je stajao uspravno, ostali manje ili više nagnuti, dok dvojica behu pala. Bili su obrasli zelenim i narandžastim lišajevima, kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje, svi sem jednoga, koji je bio potpuno go i crn, sijajući mutnim sjajem uglačanog kamena. Bio je gladak na dodir, ali na onim drugima, ispod lišajeva, mogli su se videti urezani znaci i oblici, ili, bar, napipati rukom, ako se nisu međusobno razaznavali. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. Stajali su tu, govorilo se, još iz vremena prvih ljudi, još kad je bilo stvoreno Zemljomorje. Bili su pobodeni na to mesto još kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. Bili su mnogo, mnogo starijui od svetlosti. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego što je nastao svet u kome žive ljudska bića, onih što nemaju imena, i ona koja im je služila takođe nije imala ime.
     Nije često zalazila među njih, a niko sem nje nije krošio na tlo na kome su oni stajali, na vrhu brda iza Prestone Dvorane, između nje i kamenog zida. Dva puta godišnje, u vreme prvog punog meseca pre prolećne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila žrtva, i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane noseći veliku mesinganu posudu, punu kozje krvi koja se još pušila; nju je morala da izlije, pola u podnožje uspravnog crnog kamena, a pola preko jednog od palih kamenova koji su već bili utonuli u šljunkovito tle, potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu.
     Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala između Kamenova, pokušavajući da razabere nejasne izbočine i urezane linije, koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti; ili bi sela i posmatrala planine na zapadu, a potom spuštala pogled na krovove i zidove Mesta, gledajući prvo jutarnje komešanje oko Velikog Zdanja i stražarskih kasarni, i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispašu u blizini reke. Među Kamenovima se ništa nije ni radilo ni dešavalo. Odlazila je tamo samo zato što je jedina ona to smela, zato što je tu bila sama. Bilo je to sumorno mesto. Čak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladnoća. Ponekad bi vetar malo zahujao između dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom, kao da razmenjuju neke tajne. Ali, tajni nije bilo.
     Od zida Grobnica počinjao je drugi, nešto niži kameni zid, koji je u dugačkom, nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto, a potom se protezao dalje, na sever, u pravcu reke. Nije toliko štitio samo Mesto, koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su boravile sveštenice i čuvari, a na drugoj stanovi za stražu i robove koji su obrađivali zemlju, čuvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida, sem što su ponekad, prilikom izuzento svetih obreda, stražari, njihovi dobošari i trubači prisustvovali litijama sveštenica; ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. Osim njih, nijedan drugi muškarac nije smeo da kroči u unutrašnje dvorište Mesta. Ranije je bilo hodočasnika, kraljevi i poglavice. Četiri Zemlje dolazili su tu da učestvuju u obredima; prvi Bogokralj, pre jednog i po stoleća, bio je došao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. Ali, čak ni on nije smeo da zađe među Kamenove; čak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruživao Mesto.
     Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti, stavljajući vrhove stopala među pukotine na spojevima kamenih blokova. Jednog popodneva, pred kraj proleća, Progutana i devojčica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. Obe su bile stare dvanaest godina. Trebalo je da budu u tkačici Velikog zdanja, u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju; trebalo je da budu za velikim razbojma, zauzete radom na jednoličnim, crnim vunenim nitima, tkajući crnu tkaninu za rize sveštenica. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvorištu, a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devojčicu nizbrdo ka zidu, tamo gde ih nisu više mogli videti iz Velikog zdanja. Sada su sedele na vrhu zida, deset stopa iznad tla, okrenute licem prema spoljnoj strani i mlatarujući bosim nožicama, posmatrajući ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu.
     "Volela bih da vidim more", reče Pent.
     "Zašto?" upita Arha, žvaćući gorku stabljiku mlečike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu. Pustara je upravo bila precvetala. Svi oni majušni pustinjski cvetovi, žuti, ružičasti i beli, što su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje, koje se u obliku sićušnog paperja i padobrana razvejalo, belo kao pepeo, rasipajući svoje povijene, izvanredno prilagođene resice. Tlo ispod jabukovog drveća u voćnjaku bilo je prekriveno nanosima plavičastobele i ružičaste boje. Krošnje su bile zelene, i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. Sve ostalo, od jedne do druge linije obzorja, imalo je onu dosadnu, mrku boju pustinje, izuzev planina koje su bile prelivene blagim, plavičastosrebrenim odsjajem od prvih pupoljaka kadulje u cvetu.
     "Oh, ne znam zašto. Prosto, volela bih da vidim nešto drugo, nešto što se razlikuje. Ovde je uvek sve isto. Ništa se ne događa."
     "Sve što se bilo gde događa ima svoj početak ovde", pouči je Arha.
     "Dobro, znam... Ali ipak, volela bih da bar nešto od toga vidim kad se događa!"
     Pent se nasmeja. Bila je to meka, opuštena i spokojna curica. Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Znaš, kad sam bila mala živela sam pored mora. Naše selo je bilo tik iza peščanih dina, i ponekad smo odlazili da se igramo na plaži. Sećam se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas, daleko na pučini. Brodovi su ličili na zmajeve sa crvenim krilima. Neki su zaista i imali vratove, sa zmajskim glavama. Prošli su pored Aruana, ali to nisu bili kargijski brodovi. Poticali su sa zapada, iz Unutrašnjih ostrva, kako nam je objasnio naš poglavica. Svi iz sela behu izašli na obalu da ih posmatraju. Mislim da su se bojali da će skrenuti i pristati kod nas. Ali, oni su samo prošli, i niko nije znao kuda idu. Možda da ratuju u Karego-Atu. Ali, ipak, zamisli, bili su to brodovi koji su zaista došli sa ostrva čarobnjaka, gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace čini na tebe za tren oka."
     "Ne na mene", oštro se obrecnu Arha. "Ja ih ne bi pogledala. Oni su zli, prokleti čarobnjaci. Kako su smeli da prođu tako blizu Svete Zemlje?"
     "Dobro, nadam se da će ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove. Ali, ipak bih volela da opet vidim more. Kad se povuče plima u baricama su ostajali mali oktopodi, i kad vikneš 'Ba!' odmah bi pobeleli... Hej, evo matorog Manana, traži te."
     Arhin čuvar i sluga polako im je prolazio sa unutrašnje strane zida. Zastajao bi s vremena na vreme da iščupa iz zemlje divlji praziluk, dok je u drugog ruci već držao jedan poveći, oklembešeni svežanj, a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe sićušnim, mutnim smeđim očima. Bio se ugojio od starosti, a žuta koža bez ijedne dlačice sijala mu je na suncu.
     "Spusti se malo niže, ovde, na mušku stranu", prodornim i siktavim glasom reče Arha, i obe devojčice spuznuše vešto i okretno, kao dva mala guštera, niz spoljnu stranu zida, tako da su se držale na njemu tik ispod gornje ivice, nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutrašnje strane. Osluškivale su Mananove teške korake, dok je prolazio mimo njih.
     "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha, tiho kao što vetrić šapuće kroz travke.
     Teški koraci zastadoše. "Ehej", začu se nesigurni glas, "Malecka? Arha?"
     Tišina.
     Manan produži.
     "Ujaaa! Krompir-lice!"
     "Uja, krompir-trbuh!" prošapta i Pent, imitirajući Arhu, a onda se zaceni, pokušavajući da preseče kikotanje.
     "Ima li koga?"
     Tišina.
     "O, dobro, dobro, neka vam bude", uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoše da se udaljavaju. Kada je zašao za padinu, devojčice se opet iskobeljaše na vrh zida. Pent se beše zarumenela od napora i kikotanja, ali Arha je bila besna.
     "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!"
     "Šta će drugo", razložno odvrati Pent, "to mu je posao - da brine o tebi."
     "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polu-muškarci, ti neka ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!"
     Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..."
     "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!"
     Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polumuškarci, ti neka me ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!"
     Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..."
     "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu da mi zapovedaju!"
     Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom, nejasnom, ogromnom obzorju.
     "Nema još mnogo, pa ćeš i ti izdavati naređenja, znaš", reče ona napokon, tiho i mirno. "Još dve godine i više nećemo biti deca. Imaćemo četrnaest godina. Ja ću otići u hram Bogokralja i za mene će otprilike sve ostati kako i jeste. Ali ti ćeš tada zaista postati Velika Sveštenica. Čak će i Kosil i Tar morati da te slušaju."
     Progutana ništa ne odgovori. Lice joj je bilo tvrdo, a u očima ispod crnih obrva video joj se bledi, svetlucavi odsjaj neba.
     "Moramo da se vratimo", reče Pent.
     "Ne."
     "Ali, učiteljica tkanja će nas prijaviti kod Tar. A uskoro će i Devet pojanja."
     "Ja ostajem ovde, a ti ostaješ sa mnom."
     "Tebe neće kazniti, ali mene hoće", usprotivi se Pent, na svoj pitomi način. Arha, međutim, ništa ne odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ovčjih klepetuša i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa.
     Devet pojanja se već skoro bilo završilo kad su se devojčice vratile. Mevet ih je, međutim, videla kako sede na "Muškom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Sveštenici Bogokralja.
     Kosil je imala težak korak i mračno lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devojčicama, rekavši im da pođu za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Sveštenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena.
     "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent.
     Išibala je devojčicu svežnjem trske, koja je malo zasecala u kožu. Pent je to podnela strpljivo, plačući bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tkačnicu bez večere, pri čemu je, jo, morala da posti i sledećeg dana. "Ako te još jednom uhvatimo da si se pela na Muški zid", upozori je Kosil, "proći ćeš mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo nežno. Pent samo promuca: "Da", i pobeže, trzajući se po malo kad bi joj teška tkanina odeće povredila brazgotine na leđima.
     Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra šibanje. Sada je posmatrala Kosil kako čisti trske na kamdžiji.
     "Ne pristoji se da te vide kako se pentraš i jurcaš unaokolo sa drugim devojčicama", reče joj Tar. "Ti si Arha."
     Ona je samo stajala, namrgođena, i nije odgovarala.
     "Bolje ti je da radiš samo ono što treba da radiš. Ti si Arha."
     Samo za trenutak devojčica podiže oči i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mržnje i besa da se čovek mogao slediti. Ali, mršava sveštenica ničim ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro šapatom: "Ti jesi Arha. To i ništa drugo. Sve je progutano.
     "Sve je progutano", ponovi devojčica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila šest godina.
     Tar malo sagnu glavu; isto učini i Kosil, dok je sklanjala kamdžiju. Devojčica nije pognula glavu, već se samo poslušno okrenula i izašla.
     Kada je večera koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tišini u uzanoj, mračnoj trpezariji, kada su bile otpevane večernje himne i svete reči bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio završen. Devojčice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacajući kockice ili štapiće dokle god je gorelo noćno svetlo, a potom da se sašaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, međutim, uputi preko dvorišta i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake noći.
     Blago i slatko je mirisao noćni povetarac. Gusto posejane, sujale su prolećne zvezde, kao bokori belih rada na prolećnim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devojčica se nije sećala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo.
     "Hej, malecka!"
     "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnodušno.
     Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o ćelu.
     "Jesu li te kaznili?"
     "Mene ne smeju kazniti."
     "Ne smeju... Tako je..."
     "Ne smeju me kazniti. Ne usuđuju se."
     Stajao je tako, sa opuštenim velikim rukama, bezboličan i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suviše kratke za njega.
     "Ne smeju me ni dotaći. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u plač.
     Ogromne, spremne šake se podigoše i privukoše je, nežno je pridržavajući, gladeći je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." Čula je kako u dubokoj šupljini njegovih grudi nešto prozuklo mrmlja i ona se grčevito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presušiše, ali se i dalje držala Manona, kao da ne može da stane na noge.
     "Sirota mala", prošapta on, i podigavši dete ponese je do ulaza u kuću u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag.
     "Je li ti sad dobro, malecka?"
     Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i uđe u mračnu kuću.

3. ZATVORENICI

     Kosilini koraci su odlučno i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se sveštenica pokloni, dodirnuvši jednim klolenom pod, opet se poveća kad se ispravi u punoj visini.
     "Gospodarice?"
     "Milim, Kosil?"
     "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam činila sve do sada. Ako blagoizvoliš, sada je vreme da ti saznaš, vidiš i preuzmeš na sebe te stvari, kojih se u ovom životu još nisi setila."
     Devojčica je sedela u svojoj sobi bez prozora, tobože meditirajući, a u stvari ne radeći ništa i gotovo ni na šta ne misleći. Ukočeni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz određeni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?"
     "Nećemo još u Lavirint. Ali, moraćemo da prođemo kroz Podgrobnicu."
     U Kosilinom glasu osećalo se nešto što je moglo biti strah, a možda i glumljenjeni strah, s namerom da uplaši Arhu. Devojčica ustade bez žurbe i reče ravnodušno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila tešku priliku Bogokraljeve sveštenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad ću videti svoje carstvo!
     Imala je petnaest godina. Prošlo je već bilo više od godinu dana od kako je prešla u ženstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina sveštenica Grobnica Atuana; beše ona što je iznad svih velikih sveštenica zemalja Kargada, ona kojoj čak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, čak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obraćali sa ceremonijalnom učtivošću. Ali, ništa se drugo nije izmenilo. Ništa se nije dogodilo. Kada su se završili obredi njenog posvećenja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake noći morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godišnje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla čitava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da znači da će sve godine njenog života proteći na isti način?
     Čamotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za gušu. Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Moraće da govori, mislila je, poludeće ako bude ćutala. Pričala je o tome Mananu. Bila je isuviše gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostrožnost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih žena; ali Manan je bio niko i ništa, samo obični stari, verni vo; njemu je smela da ispriča šta hoće. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor.
     "Nekada davno," rekao je, "znaš malecka, pre nego što su se naše četiri zemlje spojile u jednu carevinu, pre nego što je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prinčeva i poglvica. Stalno su se svađali. I dolazili su ovamo da te svađe razreše. Ovako je to bilo: dolazili su iz naše zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, čak i iz Hur-at-Hura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali šta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im šta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Sveštenici-Kraljevi zavladali su čitavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima več četiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve četiri zemlje, napravivši od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada može da smiri sve razularene poglavice i sam presuđuje kada se posvađaju. A pošto je i sam bog, znaš, ne mora više često da se obraća Bezimenima".
     Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki značaj, tu u pustinji, ispod večnih i uvek istih Kamenova, i živelo se onako kako se živelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Moć Bogokralja je daleko manja od moći onih kojima ja služim", izgovori ona napokon mršteći obrve.
     "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme reći, medenko mali. Niti njegovoj sveštenici."
     I uhvativši svetlucanje njegovog malog, smeđeg oka, ona se namah seti Kosil, Velike sveštenice Bogokralja, od koje se plašila još od kako beše došla u Mesto; i shvati šta je hteo da kaže.
     "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje dužnosti i ne obožavaju više Grobnice onako kako bi trebalo. Niko više ne dolazi."
     "Pa, on šalje zatvorenike da se prinesu na žrtvu. To nije zanemario. A ni darove koji pripadaju Bezimenima."
     "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kreči, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ružino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obrušena kupola, u zidovima joj se gnjezde miševi, sove i slepi miševi.. . Ali, svejedno, ona će nadživeti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu došli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje će biti i onda kad njih više ne bude. Ona je središte svega što postoji."
     "Ona je središte svega što postoji."
     "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Još neće da me tamo odvedu, primoravaju me da čekam i čekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mračan grad, ispod brda. Pun zlata, i mačeva negdašnjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tišine."
     Govorila je kao u zanosu, kao da beše pala u trans. Manan je ćutke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izražavalo mnogo više od stalne tuge, ispunjene pažnjom; sada je bilo još tužnije nego obično. "Da, a ti si gospodarica svega toga", reče on. "Tišine, i mraka."
     "Jesam. Ali, nisu hteli ništa da mi pokažu, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali čak ni gde se sve može ući u podzemlje; samo ponekad promrse po koju reč. Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zašto me drže tako da moram večito da čekam i čekam?"
     "Još si mlada. A, može biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plaše, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo područje. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih."
     Arha ne odgovori, ali oči joj sevnuše. Manan joj je opet prikazao stvari u drugačijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i čvrste, da nije mogla ni zamisliti da se one nečega plaše. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila čiji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da uđu u mračna mesta, da ne budu pojedene.
     Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i počela da se penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduševila. Ma gde je odveli, ma šta joj pokazali, neće se uplašiti. Ona će znati šta da radi.
     Malo zaostajući za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dužnosti moje gospodarice, kao što i sama zna, jeste žrtvovanje određenih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgrešili pred našim gospodom. Bogokraljem."
     "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha.
     "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je još dete, preuzima ru dužnost. Ali moja gospodarica više nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati naš gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata."
     "Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zašto je ne znam ništa o tome?"
     "Zatvorenici se dovode po noći, i tajno, na način koji od davnina nalažu obredi Grobnica. Moja gospodarica će sada proći na taj put, ako krene stazom koja vodi duž zida."
     Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruživao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagrađen od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio teži od čoveka, a največi su bili veliki kao zaprežna kola. Iako neotesani, bili su pažljivo naslagani i uklopljeni tako da čvrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimično se zid beše obrušio i kamenje je ležalo u bezobličnoj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stoleća vrelih pustinjskih dna i ledenih noći, hiljadugodišnjim, neprimetnim pomeranjem samih brda.
     "Ovaj Zid oko Grobnica može se sa lakoćom preći", reče Arha, dok su hodale ispod njega.
     "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil.
     "Imamo dovoljno ljudi da ga čuvaju."
     "To su samo robovi. Njima se ne može verovati."
     "Može, ako ih zaplašimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kroči na posvećeno zemljište u krugu zida."
     "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato što nije znala odgovor. Ona ga sama, još davno, beše kazala Arhi da ga zapamti.
     "Odsecanje glave ispred Prestola."
     "Da li moja gospodarica želi da se postavi straža na Zid Grobnica?"
     "Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene dugačkim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne želi nijednog roba da protraći na čuvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada došao ovamo? Takođe, nije bilo mnogo izgleda da će neko dolutati, slučajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude primećen; i sigurno neće stići ni blizu Grobnicama. Ali straža je bila počast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Moraće da posluša Arhu.
     "Tu smo," začu se njen ledeni glas.
     Arha se zaustavi. Često je šetala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kamičak, trn i čičak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri puta više od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sušnu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnožju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala ništa što već pre toga nije videla.
     "Ispod crvenih stena, gospodarice."
     Nekoliko metara niz padinu, jedna uzvišica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda. Kada je sišla do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podseća na nekakve grube vratnice, visoke četiri stope.
     "Šta moda se se uradi?"
     Još davno je bila naučila da je na svetim mestima uzalud pokušavati da otovriš vrata ako ne znaš kako se otvaraju.
     "Moja gospodarica ima sve ključeve mračnih mesta.2
     Od kako je prošla kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bodež i trinaest ključeva, neki dugački i teški, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i raširila ključeve. "Ovaj", reče Kosil, pokazujući prstom; a onda položi svoj debeli kažiprst na rupicu između dve crvene, ispupčene kamene površine.
     Ključ, dugačka gvozdena šipka sa dva ukrašena jezička, uđe u otvor. Arha ga oberučke okrenu u levo, jer je bio težak za rukovanje, ali okrenu se glatko.
     "Sada?"
     "Zajedno..."
     Zajedno su počele da guraju neravnu kamenu površinu sa leve strane ključaonice. Teško, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivičen deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mračno kao u rogu.
     Arha se sagnu i uđe.
     Kosil, debela žena i debelo obučena, jedva se provukla kroz uzani otvor. Čim je ušla, oslonila se leđima na vrata i, naprežući se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomrčina je bila potpuna. Ni zračka svetlosti. Činilo se da mrak, poput vlažnog filca, pritiska otvorene oči.
     Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivši nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni četiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva.
     "Jesi li ponela svetiljku?"
     Šaputala je, kao što svi rade u mraku.
     "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih leđa. I Kosil je govorila tišim glasom, ali uz neki čudan prizvuk, kao da se smeši. Kosil se nikada nije smešila. Arhino srce poskoči; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito reče, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, neću se plašiti!
     Ali glasno nije rekla ni reč. Krenula je napred; postojao je samo jedan mogući put. Ulazio je u brdo i vodio naniže.
     Kosil ju je pratila u stopu, teško dišući; haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju.
     Iznenada se krov podiže: Arha je sada mogla da se uspravi, i kada je ispružila ruke, više nije napipala zidove. Vazduh koji je bio zagušljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom, a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. Komadić šljunka, o koji joj se okliznu noga u sandali, sudari se s drugim šljunkom i taj jedva čijni šum probudi odjek, mnogo odjeka, tihih, udaljenih, još daljih. Pećina mora da se prostirala do ogromnih daljina, i u sisinu i u širinu, a ipak nije bila prazna: nešto u njenoj tmini, površine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja, prelamali su odjek u hiljade komadića.
     "Ovde mora da smo već ispod Kamenova", prošapta devojka, a šapat joj odlete u šuplju tminu i razli se u niti zvuka, tanane poput paučine, koje su još dugo odzvanjale u uhu.
     "Tako je. Ovo je Podgrobnica. Produži. Ne mogu da se zadržavam na ovom mestu. Drži se zida sa leve strane. Prođi pored tri otvora."
     "Idući put ću poneti baklju", reče Arha, upravljajući se po zidu, koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju, čudeći se neobičnim oblicima u steni, šipljinama, ispupčenjima, negde hrapavim poput čipke,negde, pak, glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu. Možda je čitava pećina bila delo vajara iz prastarih vremena?
     "Ovde je svetlost zabranjena." Kosilin šapat zazvuča oštro. Ali, i pre nego što je Kosil izgovorila te reči, Arha je znala da je tako. Jer ovo je bila domovina tame, najdublje središte noći.
     Prsti joj tri puta pređoše preko otvora u složenom, stenovitom crnilu. Četvrti put je pipajući potražila visinu i širinu otovra, i ušla. Kosil je išla za njom.
     U tom podzemnom hodniku, koji se opet blago peo naviše, prošli su pored jednog otvora na levom zidu, a potom, na mestu gde se tunel račvao, krenuvši desnim krilom: sve to samo pipajući, u mraku i savršenoj tišini podzemlja. Kada se kreće na taj način, čovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruženih ruku da bi dodirivao oba bočna tunela, jer inače bi se moglo dogoditi da mu promakne neki otvor koji treba da ubroji, ili da ne primeti da se tunel račva. Snalaženje je bilo moguće isključivo pipanjem; čovek ne vidi put, ali ga drži u rukama.
     "Je li ovo Lavirint?"
     "Nije. To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola."
     "A gde je ulaz u lavirint?"
     Arhi se beše dopala ova igra po mraku; htela je da počne da rešava neki teži zadatak.
     "Na drugom otovru pored kojeg smo prošli, kad smo ulazili u Podgorbnicu. Sada potraži rukom vrata s desne strane, drvena vrata, možda smo ih već mimoišli..."
     Arha začu kako Kosil nevešto barata rukama po zidu, kako joj se dlanovi taru o stenu. Ona je kamen dodirivala tek ovlaš, samo vrhovima prstiju, i začas je osetila pod njima glatko drveno dugmence. Pritisnula ga je, i vrata su se sa lakoćom otovoril, uz blago škripanje. Zastala je za trenutak, zaslepljena svetlošću.
     Ušli su u široku, nisku prostoriju, sa zidovima od otesanih kamenih ploča i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Prostorija je zaudarala od dima, koji nije imao ozlaza. Arha zasui i oči počeše da je peku.
     "Gde su zatvorenici?"
     "Tamo."
     Tek tada je shvatila da su tri hrpe nečega na drugoj strani sobe, u stvari, bili ljudi.
     "Vrata nisu zaključana. Zar nema stražara?"
     "Nisu potrebni."
     Zakoračila je u sobu, oklevajući, žmureći kroz sumaglicu od dima. Zatvorenici su oba članka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. Kad bi neko od njih hteo da legne, jedna ruka mi je morala ostati podignuta, viseći sa veriga. Kose i brade su im bile prljave i zamršene kao žbun koji im je, zajedno sa drugim senkama, skrivao lice. Jedan je ležao, napola ispružen, ostala dvojica su sedela ili ćutala. Bili su potpuno goli. Tela su im zaudarala još jače od dima.
     Jedan od njih kao da je gledao u Arhu; učinilo joj se da vidi svetlucanje njegovih očiju, ali nije bila sigurna. Ostali se nisu ni pomerili, niti podigli glavu.
     Ona se okrenu u stranu. "To više nisu ljudska bića", reče namršteno.
     "Nikada nisu ni bili. To su demoni, zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje života našega Bogokralja!" Kosiline oči su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje.
     Arha ponovo pogleda u zatvorenike, zaplašena i zainteresovna. "Kako može čovek napasti božanstvo? Kako je to moguće? Ti: Kako si se usudio da napadneš boga živoga?"
     Onaj čovek je i dalje zurio u nju kroz žbun crne kose, ali ne reče ni reč.
     "Odsekli su im jezik, pre nego što su ih poslali iz Ababata", objasni joj Kosil. "Nemoj im se obraćati, gospodarice. Oni su kužni. Tvoji su, ali ne zato da im se obraćaš,niti da ih gledaš, niti da misliš na njih. Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima."
     "Kako ih treba prineti na žrtvu?"
     Arha više nije gledala u zatvorenike. Beše se okrenula licem prema Kosil, crpeći snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. Osećala je malu vrtoglavicu, a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povraćanje, ali je, ipak, na izgled govorila i mislila savršeno mirno.
     "Sveštenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori, a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji, i ona je ta koja treba da bira. Ima mnogo načina.
     "Onda neka im kapetan garde, Gobar, odseče glave. I neka im se krv izlije pred Presto."
     "Kao da se žrtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva što ima tako malo mašte. Nije znala šta da kaže. Kosil nastavi. "Osim toga, Gobar je muško. Nijedan muškarac ne sme ući u Mračna Mesta Grobnica, pa. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i uđe, ne sme izaći..."
     "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?"
     "Čuvari koji služe u mom hramu, Dabi i Uahto; oni su evnusi i smeju da uđu ovamo kad to zahteva služenje Bezimenima, baš koja i ja. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida, a ja i čuvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike, ona u crvenim stenama. Tako se oduvek radilo. Hranu i vodu im spuštaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola."
     Arha pogleda naviše i ugleda, pored lanca na kome je visila baklja, drveni kvadrat ugrađen u kamen tavanice. Bio je isuviše mali da se čovek provuče kroz njega, ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi tačno nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. Brzo je skrenula pogled.
     "Onda neka im više ne daju hrane i vode. I neka puste da se baklja ugasi."
     Kosil je pokloni. "A šta ćemo s telima, kad poumiru?"
     "Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pećini kroz koju smo prošli, u Podgrobnici", reče devojka, a govorila je sve brže i sve tanjim glasom. "Moraju to učiniti u mraku. Moji Gospodri će pojesti tela."
     "Biće učinjeno."
     "Je li tako dobro, Kosil?"
     "Dobro je, gospodarice."
     "Onda, hajdemo odavde", reče Arha, skoro krešteći. Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata, što dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. Sad joj se činilo da je tamo nekako slatko i mirno kao noć bez zvezda, tiho, bez mučnih prizora, svetlosti, bez života. Ona zaroni u tu čistu pomrčinu, žureći kroz nju kao plivač kroz vodu. Kosila je takođe hitala iza nje, zaostajući sve više, dahćući, spotičući se. Ne zaostajući ni za trenutak Arha ponovi isti put propuštajući sve otvore koje treba i ulazeći u one u koje treba; projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se, presamićena, kroz poslednji dugački tunel do zatvorenog ulaza u steni. Tu čučnu i pipajući potraži dugački ključ na prstenu koji joj je visio sa pojasa. Našla ga je, ali nije mogla da pronađe klujučaonicu. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tračak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle. Prstima je grčevito pipala po steni, tražeći bravu, šip ili kvbaku i nije nalazila ništa. Gde mora da stavi ključ? Kako da izađe?"
     "Gospodarice!"
     Kosilin glas, pojačan odjecima, šištao je i bubnjao iza nje.
     "Gospodarice, vrata se ne mogu otvoriti iznutra. Nema izlaza. Nema povratka."
     Arha je i dalje čučala uz stenu. Bez reči.
     "Arha!"
     "Tu sam."
     "Hodi!"
     Ona joj priđe, puzajući na rukama i kolenima, kroz prolaz, poput psa, sve do Kosilinij sukanja.
     "Nadesno. Požuri! Ja ne smem dugo da se zadržavam. ovo nije moje mesto. Pođi za mnom!"
     Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. Pošle su napred, prateći neobično izrezbaren desni zid pećine i išle tako dosta dugo, a zatim naviše, podzemnim hodnicima, stepenicama. Devojka se čvrsto držala za ženinu haljinu, zatvorenih očiju.
     Uskoro se pojavi zračak svetla, crven kroz proreze očnih kapaka. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima, i nije otvorila oči. Ali vazduh je mirisao sladunjavo, bio je suv i vonjao je na vlažnu zemlju, i taj miris joj je bio poznat i noge su joj išle po stepenštu, strmom skoro kao lestvice. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Provukla je kroz njega, prateći Kosil. Vodio je u sobu koju je dobro znala, malu kamenu ćeliju gde je ležalo nekoliko kamenih i gvozdenih škrinja, jedan od mnogobrojnih sobičaka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata ćelije.
     "Ona druga, Vrata za zatvorenike, vode samu u tunel. Kroz njih se ne može izaći. Ovo je jedini izlaz. Ako postoji neki drugi, ja za njega ne znam, a ne zna ni Tar. Moraćeš sama da ga zapamtiš, ukoliko postoji. Ali, sumnjam." Kosil je i dalje govorila tihim glasom, i pomalo kivno. Debelo lice ispod crne kapuljače bilo joj je bledo i svo orošeno znojem.
     "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza."
     "Reći ću ti ih. Jednom drugom prilikom. Moraćeš da ih zapamtiš. idući put ja više neću poći s tobom. To nije moje mesto. Moraćeš sama."
     Devojka klimnu glavom. Podigla je pogled ka licu starije žene i pomislila kako čudno izleda, sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj, a ipak pobedosnosno, kao da se Kosil naslađuje njenom slabošću.
     "Posle toga ći ići sama", ponovi Arha, a onda, pokušavši da se okrene i ode os Kosil, oseti kako joj kolena popuštaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. Onesvešćena se složila u malu, crnu gomilicu pred noge sveštenice.
     "Naučićeš", reče Kosil, i dalje teško dišući, stojeći nepomično. "Već ćeš naučiti."

4. SNOVI I PRIČE

     Arha se nekoliko dana nije dobro osećala. Lečili su je od groznice. Ležala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja, pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Osećala se malaksalo i glupo. Stalno su je opsedale jedne iste misli. Stidela se što se onesvestila. nijedan stražar nije bio postavljen na Zid Grobnice, ali, posle svega, nikada se više ne bi usudila da to zatraži od Kosil. Nije više želela da vidi Kosil; nikada. Zato što se stidela pred njom, jer se onesvestila.
     Tu, pod sunčevom svetlošću, često je krojila planove kako će se ponašati kada idući put bude ušla u mračna mesta ispod brda. Mnogo puta je, takođe, razmišljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja će tražiti za sledeću grupu zatvorenika; nešto manje jednostavno, nešto što bi bilo više u skladu sa obredima Praznog Prestola.
     Svake noći se budila, vrišteći u pomrčini. "Još su živi! Još umiru!"
     Mnogo je sanjala. Sanjala je kako mora da skuva hranu, ogromne kotlove pune ukusne kaše, i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. Sanjala je kako mora da nosi ogroman krčak pun vode, ogroman, mesingani krčag, kroz mrak, nekome ko je žedan. Ali, nikako nije uspevala da stigne do te osobe. Budila se, i sama žedna, ali nije odlazila da se napije. Ležala je budna u postelji, otvorenih očiju, u sobi bez prozora.
     Jednog jutra Pent dođe da je poseti. Arha je sa trema posmatrala kako se približava Malom zdanju, sa bezbrižnim, rasejanim izrazom lica, kao da je slučajno tuda naišla. Da Arha nije progovorila, ona se ne bi popela uz stepenice. Ali Arha se osećala usamljenom, i progovorila je.
     Pent se duboko pokloni, onako kako treba da uradi svako ko se približi Sveštenici Grobnica, a onda se skljoka na stepenište ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se; zajapurila bi se u licu od svakog, i najmanjeg napora, a i sada je bila sva zajapurena od hodanja.
     "Čula sam da si bolesna. Sačuvbala sm ti malo jabuka." Iznenada, odnekud iz svoje pozamašne crne haljine izvuče mrežu od trske u kojoj se nalazio šest ili osam savršenih, žutih jabuka. Sada je i ona već bila posvećena u službi Bogokralja; ali još nije bila sveštenica, i još je išla na časove i radila sve poslove kao i pripravnice. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke, i ja sam sklonila one najbolje. One koje su zaista dobre uvek odu na sušenje. Naravno, tako se najbolje održe, ali nekako mi se uvek čini da je to šteta. Zar nisu lepe?"
     Arha opipa svilenkastu, bledozlatnu koru jabuke, razgleda tanke grančice na kojima su još slabašno stajali mrki listići. "Lepe su."
     "Uzmi jednu", ponudi je Pent.
     "Neću sada. Uzmi ti."
     Pent učtivo izabra najmanju i smaza je u desetak sočnih, veštih, meraklijskih zalogaja.
     "Ceo dan bih mogla da jedem", reče ona. "Nikada mi nije dosta. Radije bih bila kuvarica, a ne sveštenica. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe, s kožom kao kremen, a osim toga, mogla bih na kraju i da oližem šerpe... Oh, jesi li čula za Munit? Trebalo je da izglača one mesingane ibrike u kojima se čuva ružino ulje, znaš, one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. I mislila je da treba da ih očisti i iznutra, pa je ugurala ruku i jedan, prethodno je obmotavši krpom, znaš, i onda više nije mogla da je izvadi. Pokušavala je iz sve snage, tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u članku, znaš, tako da se na kraju zaista zaglavila. A onda je stala da juri kroz spavaonice, urlajući: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada već toliko ogluveo da je pomislio da je požar, te je počeo da krešti iz sve snage na ostale čuvare da spasavaju pripavnice. A Uahto je upravo muzao koze, pa je istrčao iz tora da vidi šta se događa, i ostavio otvorena vrata, i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorište i naletele na Pantija i čuvare i male devojčice, a za njima i Munit, vitlajući onim mesingalnim ibrikom na ruci i histerična, i svi su tako jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izišla iz hrama. I ona je upitala: 'Šta je sad? Šta je to sad?'
     Pentino lepuškasto, okruglo lice, zadobi izraz odbojnog prezira, ni nalik na Kosilin izraz, a ipak, odnekud toliko nalik na Kosil, da se Arha zagrcnu od skoro uplašenog smeha.
     "'Šta je sad? Šta se to događa?'" rekla je Kosil. A onda ... a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stražnjicu..." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na oči. "A onda je M-Munit tresnula kozu i-ibrikom..."
     Obe devojke su se previjale i grčile od smeha, držeći se za kolena i ljuljukajući se gore-dole, gušeći se.
     "A Kosil se okrenula i upitala: 'Šta je sad ovo? Šta je sad ovo?' i to ... i to kozi..." Kraj priče se utopi u kikotanje. Pent na kraju obrisa oči i nos, i rasejano zagrize u novu jabuku.
     Od sinog smeha Arha se osećala malaksalo. Pošto se smirila, ona upita: "Kako si ti uopšte dospela ovamo, Pent?"
     "Oh, bila sm šesto žensko dete u porodici, i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. I tako, kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. To je bilo u Osavi. Međutim, verovatno su tamo imali isuviše pripravnica, jer su me ubrzo potom poslali ovamo. Ili su možda mislili da će od mene biti izuzetno dobra sveštenica, ili nešto slično. Ali, tu su pogrešili!" Pent zagrize jabuku sa veselim, mangupskim izrazom lica.
     "Ti radije ne bi bila sveštenica?"
     "Radije ne bih! Bego šta! Radije bih se udala za svinjara i živela u jarku. Radije bih bilo šta drugo nego da provedem život ovako, živa sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko živ ne dolazi! Ali, nema vajde da želim bilo šta, jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. Ali se od srca nadam da ću u sledećem životu biti igračica u Avabahu! Jer to ću, vla, i zaslužiti."
     Arha ju je netremice posmatrala odozgo, mračnim pogledom. Nije moga da razume. Činilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent, da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je, debeljuškasta i sočna i puna života, baš kao jedna od njenih prekrasnih zlaćanih jabuka.
     "Zar ti Hram baš ništa ne znači?" upita je, prilično strogo.
     Pent, koja je uvek bila ponizna i plašljiva, ovoga puta ni ne trepnu. "Oh, znam da za tebe tvoji Gospodari znače veoma mnogo", odgovori joj tako ravnodušno, da se Arha prenerazi. "To u krajnjoj liniji ima smisla, zato što si ti u njihovoj službi jedina i istaknuta. Nisi tek tako posvećena, ti si rođena kao predodređena. A vidi mene. Treba li i ja da osećam toliko mnogo strahopoštovanja i tako dalje prema Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo čovek, pa makar i živeo u Avabatu, u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove. Sada mu je oko pedeset godina i ćelav je. Možeš to videti na svim njegovim kipovima. I kladim se da mora da seče nokte na nogama, kao i svi mi. Dobro, savršeno mi je jasno da je on još i bog. Ali, da ti pravo kažem, mislim da će postati daleko božanskiji kad bude umro."
     Arha se slagala sa Pent, jer je u potaji i sama počela da smatra samozvane Božanske Careve Kargada skorojevićima, ležnim bogovima koji pokušavaju da uzurpiraju ono bogoštovanje koje se ukazuje istinskim i večnim Silama. Ali u Pentinim rečima bilo je još nečeg, nečeg s čim se nije slagala, što joj je do tada bilo potpuno nepoznato i što ju je plašilo. Nikada pre toga nije bila svesna koliko se ljudi međusobno razlikuju, i kako različito gledaju na život. Osećala se kao da je prvi put u životu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu, kako joj lebdi pred prozorom, ogromna i puna ljudi, savršeno nepoznat svet u kome bogovi nisu ništa značili. Uplašila ju je i čvrstina Pentinog neverovanja. Tako uplašena, krenula je u napad.
     "Imaš pravo. Moji Gospodari su mrtvi već dugo, dugo vremena; i nikada nisu ni bili ljudi... Znaš, Pent, ja bih mogla da te pozovem u službu Grobnicama." Govorila je ljubazno, kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor.
     Pentini rumeni obrazi odjednom pobeleše.
     "Da", odgovori ona, "mogla bi. Ali ja... ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba."
     "Zašto?"
     "Bojim se mraka." tiho odogovori Pent.
     Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodaštavanje, ali je bila u sebi zadovoljna. Dokazala je ono što je htela. Pent ne mora da veruje u bogove, ali ipak se boji bezimenih sila mraka - kao i svi smrtnici.
     "Naravno, neću to uraditi ako ti ne želiš", obodri je Arha.
     Zavlada dugo ćutanje.
     "Sve više ličiš na Tar", ponovo progovori Pent, onako tiho i sanjalački kako je samo ona umela. "Na svu sreću, ne počinješ da ličiš na Kosil! Ali, tako si jaka. Volela bih da sam i ja takva. Ja samo volim da jedem..."
     "Samo nastavi", reče Arha, nadmoćno i zabavljajući se, i Pent polako pojede i treću jabuku, sve do koštica.
     Nekoliko dana kasnije, zahtevi beskonačnih obreda Mesta nagnaše Arhu da izađe iz svoje usamljenosti. Jedna koza beše ojarila dva jareta blizanca u nevreme, i trebalo ih je prineti na žrtvu Božanskoj Braći Blizancima, kao što je običaj nalagao; bio je to važan obred, kome je morala prisustvovati i Prvosveštenica. A potom je došla mlada, i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola. Arha je udisala narkotična isparenja trava koje su gorele u širokim, bronzanim činijama ispred Prestola, i igrala, potpuno sama i odevena u crno. Igrala je u čast nevidljivih duhova umrlih i još nerođenih, i dok je igrala duhovi ispuniše vazduh oko nje, prateći zaokrete i uvijanja njenih nogu, i spore, sigurne pokrete ruku. Pevala je reči pesama koje nijedan čovek nije razumeo, koje i ona sama beše naučila slog po slog, još davno, od Tar. Hor sveštenica, nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda ogromnih stubova, kao odjek je ponavljao za njom nepoznate reči, i ogromna, polusrušena prostorija bila je ispunjena žamorom glasova, kao da horde duhova poju zajedno s njom, ponavljajući reč po reč.

     Bogokralj iz Avabta više nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto, i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su već odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pećini ispod Kamenova.
     Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pećinu. Mora se vratiti: Sveštenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje područje, da ga dobro upozna.
     Nije joj bilo lako da prvi put prođe kroz kapak, ali je ipak bilo mnogo lakše nego što je zamišljala. Tako se dobro bila pripremila za to, toliko je bila čvrsto rešila da će ići sama i održati prisustvo duha, da je bila gotovo zbunjena kada se napokon našla tamo i otkrila da nema čega da se plaši. Grobovi su bili tu, ali ona nije mogla da ih vidi; nije mogla ništa da vidi. Bilo je potpuno mračno; bilo je tiho. I ništa više.
     Počela je da odlazi tamo svakog dana, uvek ulazeći kroz kapak u sobici iza Prestola, sve dok nije dobro naučila ceo krug pećine, s njegovim čudnim, izrezbarenim zidovima - onako dobro kako se samo može upoznati ono što se ne vidi. Nikada se nije odvajala od zidova, jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo, u mraku, izgubiti put, i tako, kad bi najzad nasumice opet pogodila zid, više ne bi znala gde je. Jer, kao što je još prvi put naučila, dole, u mraku, najvažnije je da čovek zna kraj kojih je otvora i skretanja prošao i na koje još treba da naiđe. To se mora raditi brojanjem, jer pod rukom su svi delovi jednaki. Arha je imala izvežbano pamćenje, i nije joj bilo nimalo teško da savlada tu neobičnu veštinu orijentacije dodirom i brojanjem, a ne vidom i razumom. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice, onaj manji lavirint koji je ležao ispod Prestone Dvorane i tačno ispod vrha brda. Ali, postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila; drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni, onaj iz kojeg ne bi više nikada pronašla izlaz ako bi slučajno pogrešila i ušla u njega misleći da je jedan od onih koje poznaje. Žudnja da uđe u njega, da upozna i Lavirint, postepeno je sve više rasla, ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve što može o njemu gore na površini.
     Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba ići i koje proći da bi se stiglo do njih. Ta upustva je govorila Arhi, ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikaže, bilo crtanjem u prašini ili pokretima ruke u vazduhu; a ona sam ih nikada nije primetila, nikada nije ušla u Lavirint. Ali, kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo poćutala, a zatim izrecitovala upustva koja je još odavno, napamet naučila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba preći, toliko i toliko skrenuti ulevo, i tako dalje i tako dalje. I sve je to Arha naučila napamet, baš kao i Tar pre nje, često već pri prvom slušanju. Noću, dok je ležala budna u postelji, ponavljala bi ta upustva u sebi, pokušavajući da zamisli mesta, prostorije, zaokrete.
     Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint, koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu, i, čak, i pod određenim kamenovima napolju. Mreža tunela i katakombi prostirala se ispod čitavog Mesta i čak i izvan njegovih zidina; milje i milje tunela tamo dole, u tami. I niko osim nje, dve Velike sveštenice, i njihovih specijalnih slugu, evnuha Manana, Uahtoa i Dabija, nije znao da taj splet postoji i da, u stvari, hodaju po njemu. Neodređene glasine o tome su kružile među ostalima; svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pećine ili podzemne sobe. Ali niko nije bio baš toliko radoznao da sazna nešto više o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilištima. Nekako kao da su osećali da je bolje da što manje znaju. Arha je, naravno, bila veoma radoznala, i znajući da postoje otvori iz kojih se može gledati u Lavirint, tražila ih je; ali, bili su tako dobro skriveni, u pločama podova ili u pustinjskom tlu, da nikada nije uspela nijedan da pronađe, sve dok joj Tar nije pokazala.
     Jedne noći, u rano proleće, uzela je fenjer sa neupaljenom svećom i sišla s njim, prošavši kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni.
     Tako, u mraku, prešla je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz, a onda je prošla kroz neka vrata, napipavši gvozdeni dovratak ugrađen u stenu; to je, do sada, bila najdalja tačka njenih podzemnih istraživanja. Prošavši kroz Gvozdena vrata, dugo je išla kroz tunel, i kada je napokon počeo da skreće udesno, upalila je sveću i pogledala oko sebe. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. Više se nije nalazila u Podgrobnici. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo, ali, zato, možda i strašnije. Nalazila se u Lavirintu.
     Stajala je u malom krugu svetlosti sveće, okružena hrapavim, golim bočnim zidovima, zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. Vazduh je bio ustajao. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami.
     Svi su tuneli bili isti; ukrštali su se i ponovo se ukrštali. Pažljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze, recitujući u sebi upustva koja je naučila od Tar, iako ih je savršeno znala i bez toga. Jer, ne bi valjalo da se izgubi u Lavirintu. Da je bila u Podgrobnici, ili u nekom od kratkih prolaza oko nje, mogle bi je pronaći Kosil ili Tar, a i Manan bi mogao da je potraži, jer ga je već nekoliko puta povela dole sa sobom. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kročilo; samo ona. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni došli u Podgrobnicu i pokušali da je vikanjem dozovu, a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. Zamišljala je kako bi slušala mnoštvo odjeka njihovih glasova, koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz, i kako bi pokušala da se upravlja po njima, pa bi se, pošto već ionako beše zalutala, izgubila još više. Tako je živo zamislila tu situaciju da za časak zastade, jer joj se učinilo da čuje kako je neko doziva izdaleka. Naravno, ničega nije bilo. I ona neće zalutati. Dobro je pazila, a osim toga, ovo je njeno mesto, njeno područje. Sile mraka, Bezimeni, vodiće njene korake ovde, isto onako kao što bi zaveli naa pogrešan put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da uđe u Lavirint koji pripada Grobnicama.
     Nije zašla daleko u njega taj prvi put, ali ipak dovoljno daleko da u njoj snažno naraste ono čudno, gorko, a ipak prijatno osećanje potpune ubeđenosti da je sama i nezavisna, koje ju je potom, mnogo puta, dovelo, i svaki put sve dalje. Tako je stigla i do Oslikane sobe, i do šest puteva, i prešla dugački Spoljni tunel i ušla čak i u čudni i zamršeni splet koji je vodio do Sobe s kostima.
     "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar, a stroga, mršava sveštenica je odgovorila: "Gospodarice,ne znam. Niko to ne zna".
     "Zašto je napravljen?"
     "Da bi se sakrilo blago Grobnica, i da bi se kaznili oni koji pokušaju da pokradu to blago."
     "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega. Šta se nalazi u Lavirintu?"
     "Daleko veće i starije blago. Da li bi htela da ga vidiš?"
     "Da."
     "Niko sem tebe ne sme da uđe u Riznicu Grobnica. Svoje sluge možeš povesti u Lavirint, ali ne i u Riznicu. Čak i kad bi Manan ušao u nju, probudio bi se gnev tame; on ne bi živ izišao iz Lavirinta. Na to mesto moraš uvek ići sama. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. Sama si mi rekla put, pre petnaest godina, na smrti, da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla kad se vratiš. Mogu ti reći kojim putem treba da kreneš kroz Lavirint, kada prođeš kroz Oslikanu sobu; a ključ riznice je ovaj srebrni, na tvom prstenu, sa drškom u obliku zmaja. Ali, moraćeš da ideš sama."
     "Kaži mi put."
     I Tar joj je rekla, i ona je zapamtila, kao što je uvek pamtila sve što ju joj kazali. Ali, nije otišla da vidi Veliko blago Grobnica. Zadržalo ju je neko osećanje da joj volja još nije dovoljno jaka, niti znanje dovoljno veliko. Ili je, možda, želela da zadrži nešto u rezervi, nešto što će se s radošću iščekivati, čime će pridodati malo raskoši tim beskonačnim, mračnim tunelima koji se uvek završavaju zidom ili prazninom, prašnjavom ćelijom. Sačekaće još malo, pre nego što vidi svoje blago.
     Uostalom, zar ga nije već videla?
     Još se osećala nekako čudno kad bi joj Tar ili Kosil pričale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego što je umrla. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga časa kada je njeno staro telo umrlo; i to ne samo jednom, pre petnaest godina, već i pre pedeset godina, i pre toga, i još pre toga, i pre mnogo godina, i pre više stotina godina, i pre još više generacija, sve do samog početka vremena, kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi, i kad je Prva sveštenica Bezimenih živela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. Sve je to jedno, svi ti životi i njen sadašnji. Ona je bila Prva sveštenica. Sva ljudska bića se iznova rađaju u drugom vidu, jedino ona, Arha uvek se rađa ista. Već stotinama puta je učila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe.
     Ponekad bi joj se činilo d se priseća. Mračna mesta ispod brda su joj bila nekako poznata,kao da nisu samo njeno područje već i njen dom. Kad je udisala narkotična isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca, u glavi joj je bilo nekako lako, a telo kao da više nije bilo njeno; tada je igrala kroz stoleća, bosonoga i u crnoj rizi, i znala je da ta igra večito traje.
     A ipak se uvek osećala nekako čudno kad bi Tar rekla: "Pre nego što si umrla, kazala si mi..."

     Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi što su dolazili da opljačkaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to pošlo za rukom?" Pomisao na pljačkaše ju je uzbuđivala, ali joj je izgledala malo verovatna. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodočasnici su se pojavljivali veoma retko, još ređe nego zatvorenici. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova Četiri Zemlje, ili bi došla grupica ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. I to je bilo sve. Niko nije nailazio slučajno, ili da trguje, ili da obiđe znamenitosti, ili da krade; niko nikada nije dolazio, sem po naređenju. Arha čak nije znala ni koliko je udaljen najbliži grad, dvadeset milja ili više; a najbliži grad je bio malo mesto. Njihovo Mesto su štitili kroz pustinju koja ga je okruživala, mislila je Arha, imao je izgleda da prođe neprimećen koliko i crna ovca u polu pod snegom.
     Bila je sa Tar i Kosil, s kojima je sada provodila mnogo više vremena, kad god nije boravila u Malom Zdanju ili sama u podzemlju. Napolju je vladala olujna, hladna aprilska noć. Sedele su pored vatrice založene kaduljom na ognjištu u sobi iza hrama Bogokralja, u Kosilinoj sobi. Ispred vrata, u predssoblju, Manan i Dabi su igrali mikado, bacajući svežanj štapića i pokušavajući da ih što više nahvataju na podmetnutu nadlanicu. Manan i Arha su ponekad još igrali tu igru, kad ih niko ne bi video, u unutrašnjem dvorištu Malog zdanja. Čegrtanje popadalih štapića, promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza, tiho pucketanje vatre - bilo je sve što se mglo čuti kada bi tri sveštenice ućutale. Svuda unaokolo, iza zidova, prosirala se gluva tišina pustinjske noći. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kiše.
     "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da opljačkaju grobnice, ali niko nije uspeo", reče Tar. Tako ćutljiva, volela je d s vremena na vreme ispriča poneku priču, i često bi to činila tako da izleda kao deo Arhinog školovanj. Večeras je izgledalo da će iz nje moći da se izmami jedna od njih.
     "Kako su se samo usudili?"
     "h, takvi se usuđuju", umeša se Kosil. "Bili su to čarobnjaci, vešci iz Unutrašnjih Zemalja. To se dešavalo pre nego što su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada; tada još nismo bili ovako jaki. Ti vešci su obično stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana, da opljačkaju priobalne gradove i opustoše seoska imanja; dospevali su čak i do svetog grada Avabata. Pričali su da dolaze da ubijaju zmajeve, ali suostajali da opljačkaju gradove i hramove."
     "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje mačeve", nastavi Tar, "i da bacaju svoje bezbožne čini. Jedan od njih, moćni veštac i gospodar zmajeva, najveći od svih njih, ovde je loše prošao. Bilo je to davno, veoma davno, ali priča se još uvek pamti, i to ne samo tu, kod nas. Veštac se zvao Eret-Akbe, i bio je i kralj i čarobnjak tamona Zapadu. Došao je u naše zemlje, i u Avabatu se pridružio izvesnim pobunjenim kargadskim plemićima, i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim sveštenikom Središnjeg hrama Božanske Braće. Dugo su se borili, čovekova crna magija protiv munje bogova, i hram su pretvorili u prah. Na kraju je Veliki sveštenik prelomio vešcu njegov čarobni štap, prepolovio mu amajliju u kojoj je ležala njegova moć i pobedio ga. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i nastavio da beži preko Zemljomorja, do krajnjih granica na zapadu; i tu ga je ubio jedan zmaj, jer više nije imao moći. i od toga dana sila i moć zemalja Unutrašnjeg Kopna stalno su u opadanju. Onaj Veliki sveštenik,se zvao Intatin, i bio je prvi iz kuće Tarba, te loze iz koje, posle Karego-Ata, a preko njih i Bogokraljevi Kargada. i tako, od vremena Intatina, sila i moć zemalja Kargada stalno su u porastu. Oni koji su dolazili da pljačkaju Grobnice bili su takođe vešci, i stalno su pokušavali i pokušavali da se domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Ali ona je još tu, ovde, gde ju je Veliki sveštenik poslao na čuvanje. Zajedno s njihovim kostima..." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu.
     "Jedna polovina je tu", ispravi je Kosil.
     "A druga se zauvek izgubila."
     "Kako to, izgubila?" upita Arha.
     "Onu polovinu koja mu se našla u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica, gde treba zauvek da bude čuvana. Druga polovina je ostala u ruci vešca, ali on ju je, pre nego što je pobegao, dao jednom sitnom vladaocu, jednom od pobunjenika, po imenu Toreg od Hapana. Ne znam zašto je tako postupio."
     "Da bi izazvao sukob, da Toreg počne da se pravi važan", opet se umeša Kosil. "I uspeo je. Toregovi potomci su se opet pobunili, za vlade kuće Tarba; i opet su se digli na oružje protiv prvog Bogokralja, odbijajući da ga priznaju i za kralja i za boga. Bili su prokletog, ukletog porekla. Ali, svi su sada već mrtvi."
     Tar klimnu glavom. "Otac našeg sadašnjeg Bogokralja, Gospodar-Koji-Se-Podigao, istrebio je porodicu Hapana i porušio sve njihove dvorce. Dok se to dešavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni čuvali još od vremena Eret-Akbe i Intatina. Niko ne zna šta se s njom desilo. A sve se to događalo pre jednog ljudskog veka."
     "Bez sumnje su je bacili u đubre", reče Kosil. "Kažu da uopšte nije izgledala kao nešto vredno, ta čuvena amajlija, Prsten Eret-Akbe. Neka je prokleta i ona i sve što dolazi od tog veštačkog naroda!" Kosil pljunu u vatru.
     "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar.
     Mršava žena zavrte glavom. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da uđe, osim Jedine sveštenice. Možda je upravo ona najveće os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam. Rekla bih da jeste. Već stolećima zemlje Unutrašnjeg kopna šalju lopove i čarobnjake ne bi li se opet domogle, i oni prolaze pored otvorenih kovčega krcatih zlatom, tražeći uvek samo tu jednu stvar. Prošlo je već mnogo vremena od kako su živeli Eret-Akbe i Intatin, a priča se još pamti i prepričava, i ovde i na Zapadu. Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. Malo je takvih koje ostaju dragocene, i malo je priča koje se pamte. "
     Arha se malo zamisli, pa reče: "Oni što su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. Zar ne znaju kakve su moći Bezimenih?"
     "Ne znaju", odvrati Kosil, svojim ledenim glasom. "Oni nemaju bogova. Bave se magijom i zamišljaju da su oni sami bogovi. Ali, nisu. Kad umru, ne rađaju se ponovo. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti, a njihove aveti još malo zavijaju i cvile na vetru,dok ih vetar ne oduva. Oni nemaju besmrtnu dušu."
     "Ali, kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha, goreći od radoznalosti. Bila je zaboravila da jednim beše rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutrašnjeg kopna. "Kako oni to rade? Šta je ta magija?"
     "Obično trikovi, prevare, opsene", odreza Kosil.
     "Ali, i nešto više od toga", ispravi je Tar, "ukoliko u pričama ima iole istine. Čarobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utišaju vetrove, i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to žele. Tu se svi slažu i sve su priče u tom pogledu iste. Zato su oni veliki moreplovci; umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra, i tako brode gde im je volja, a umeju i da utišaju oluje na moru. Priča se da takođe uemeju da stvore svetlost kad ime je volja, a i mrak; da obično kamenje pretvore u dijamante, i olovo u zlato; da umeju da sagrade ogromne palate ili čitav grad u tren oka, bar prividno; da mogu da se pretvore u medvede, ribe, zmajeve, u šta god im se prohte."
     "Ja u to ne verujem", ponovo će Kosil. "Da su opasni, lukavi i prevaranti, namazani svim mastima - to, da. Ali, kažu da čarobnjak izgubi svoju moć kad mu uzmeš njegov drveni štap. Verovatno da su na tom štapu ispisane zle rune."
     Tar opet zavrte glavom. "Nose štap. To je tačno, ali on je samo oruđe moći koju imaju u sebi."
     "Ali otkud im ta moć?" upita Arha. "Odakle?"
     "Lagarije", sevnu Kosil.
     "Reči", objasni Tar. "Tako mi je ispričao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog čarobnjaka iz zemalja Unutrašnjeg kopna, Maga, kako ga oni zovu. Zaboravili su ga prilikom jednog pljačkaškog pohoda po Zapadu. Pokazao im je osušenu granu i rekao joj jednu reč. I gle! grana se rascvetala. Izgovorio je još jednu reč, i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke. Izgovorio je još jednu reč, i štap, cvetovi, jabuke - sve je to nestalo, a zajedno sa njima i čarobnjak. Na ciglo jednu reč je nestao onako kako nestaju duga, kao treptaj oka, bez traga; i više ga nikad nisu pronašli na tom ostrvu. Je li to bila obična opsena?"
     "Budalu je lako prevariti", bila je uporna Kosil.
     Tar ućuta, izbegavajući prepirku; ali Arha se nerado odvajala od te teme. "Kako izgledaju čarobnjaci?" upita ona, "jesu li zaista crni po čitavom telu i imaju bele oči?"
     "Crni su i zli. Nikada nisam videla nijednog od njih", zadovoljno izjavi Kosil, promeškoljivši svoju telesinu na niskom tronošcu i šireći šake u pravcu vatre.
     "Neka ih Božanski Blizanici drže što dalje od nas", promrlja Tar.
     "Nikada se više neće vratiti ovamo", izjavi Kosil. A vatra zapucketa i kiša zabubnja po krovu, i negde napolju, u polumračnom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu, polovinu."