2. SENKA

     Ged je zamišljao da će, kao šegrt velikog maga, odmah biti posvećen i u tajne i u upravljanje moćima. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi, mislio je; na njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta, i naučiće kao da se pretvori u šta god bude hteo. Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena, ili će, na putu ka Re Albi, preleteti preko planine na krilima orla.
     No, ništa ni nalik tome. Samo su lutali, najpre niz donje delove Doline, a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu, obilazeći planinu provodeći noći po malim zaseocima ili napolju, u divljini, poput siromašnih putujućih vrača, nadrimajstora, ili prosjaka. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. Ništa se nije događalo. Magov hrastov štap na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za pešačenje i ništa više. Prošla su tri dana, i još četiri dana, i još Ged nije čuo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu, niti ga je podučio makar i jednom imenu magijskom slovu-runi ili čaroliji.
     Iako veoma ćutljiv čovek, bio je tako blag u ophođenju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši, i stoga nakon još dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju. "Kada će moje šegrtovanje početi, gospodine?"
     "Već je počelo", odgovori mu Ogion.
     Nastade tišina, kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. Ali, onda, ipak reče: "Ali, još ništa nisam naučio!"
     "Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam", odvrati mag, hodajući i dalje svojim ujednačenim, dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. Bio je tamnoput, kao većina Gontijaca, bakrenosmeđe boje lica; sede kose, mršav i izdržljiv kao hrt, neumoran. Govorio je retko, jeo malo, spavao još manje. Imao je oštr vid i sluh, i na licu mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje.
     Ged ne odgovori. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu.
     "Hoćeš da se baviš vračanjem", ubrzo se opet oglasi Ogion, koračajući i dalje. "Iz tog bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. Sačekaj malo. Zrelost je strpljenje. A vladanje moćima je devetorostruko strpljenje. Koja je ova trva pored puta?"
     "Neven."
     "A ova?"
     "Ne znam."
     "Zovu je četvorolist." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa pored malog korova, tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. Onda ubra osušenu čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita. pošto Ogion više ništa nije kazao: "A čemu ona služi, Učitelju?"
     "Ne znam."
     Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci, dok su koračali dalje, i napokon je baci.
     "Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima, i to koren, list i cvet, izgled, miris i seme, tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime, pošto si prethodno upoznao njegovo biće: a to je više od onoga čemu služi. Na kraju krajeva, čemu ti služiš? Ili, ja? Da li planina Gont služi nečemu, ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola milje, pre nego što završi svoju misao. "Da bi mogao čuti, moraš ćutati."
     Dečak se namršti. Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. Ipak, uzdrža se od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan, kako bi Ogion konačno pristao da ga nečemu nauči. Jer, žudeo je da sazna, da stekne moć. Ali, sve češće je pomišljao da bi, možda, više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim vračem, i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume iza Visa, sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona. Jer, kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vrač-vremenaš, da ga mimoiđe oluja. U zemlji koja obiluje vračima, kao što su Gont ili Enlada, događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi, sve dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od kiše. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. Ged bi čučao u prokislom žbunju, mokar i namrgođen, i pitao se šta vredi imati moć, ako si suviše mudar da je upotrebiš, žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog vrača-vremenaša iz Doline, gde bi bar spavao u suvom. Ali, naglas ne izreče ni jednu takvu misao. Ni reč. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši.
     Idući tako bez zastajanja, pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi, Ogionov dom, kada su prvi veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradić na ivicama visokog stenja Overfela, a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. Iz njega se pogled pružao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta, i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena, i veoma daleko na zapad, preko pučine, nazirala su se plava brda Oraneje, najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva.
     Kuća velikog maga, iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta, sa kaminom i dimnjakom a ne sa običnim ognjištem, bila je, ipak, sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije, a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja za koze. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša, u kojoj je spavao Ged. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more, ali kapci su najčešće morali da budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu, slušajući kako napolju šušti kiša ili vetar, ili tiho pada sneg, učeći da piše i čita šest storina runa hardijskog jezika. Sa zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina, jer bez njih nikakvo mehaničko učenje basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. Hardijski jezik Arhipelaga, iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi, vodi poreklo od Prastarog govora, onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora počinje Runama, koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora.
     Još uvek se nisu događala nikakva čuda, niti čini. Zima je prošla isključivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada; a Ogion bi ušao u kuću, vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja koza, i otresavši sneg sa čizama, ćutke bi seo kraj vatre. I to magovo dugo ćutanje, puno osluškivanja, ispunilo bi sobu, i ispunilo Gedov um, sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da je zaboravio kako zvuče reči; a kad bi Ogion progovorio, to je bilo kao da je upravo tada, i po prvi put, on izumeo govor. Pa, ipak, reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko, već su se odnosile na obične stvari, hleb i vodu, vetar i spavanje.
     Kad je došlo proleće, živahno i sjajno, Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija, rekavši mu da može da se zadrži do mile volje, puštajući ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše, kroz šumu i preko mokrih, zelenih polja, obasjanih suncem. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak; ali, nije potpuno zaboravljao trave. Stalno ih je tražio pogledom dok se penjao, tumarao, gacao po vodi i istraživao, i uvek je nešto od njih donosio kući. Jednom je došao na livadu između dva potoka, gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju, i pošto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene, sledećeg dana se vratio na isto mesto. Neko, međutim, beše stigao pre njega, devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. On nije hteo da je oslovi, ali mu ona priđe i ljubazno ga pozdravi. "Znam te, ti si Jastreb, budući posvećenik našega maga. Volela bih da mi nešto ispričaš o vraćanju!"
     On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju; u početku se stideo, i izgledao tupavo, i jedva joj je odgovorio. Ali ona je nastavila da govori, otvoreno, bezbrižno i ljubazno, i to ga, malo po malo, oslobodi. Bila je visoka i njegovih godina, veoma bledolika, gotovo potpuno bele kože; u selu su pričali da joj je majka iz Oskila, ili neke takve strane zemlje. Ravna, dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad. Ged je smatrao da je veoma ružna, ali želeo je da bude ljubazan sa njom, da mu se ona divi, i ta želja rasla je dok su razovarali. Navela ga je da joj ispriča sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga, i slušala ga je sa izrazom čuđenja i divljenja, ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. Smesta ga je stavila na još jednu probu. "Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga.
     "Umem", odgovori Ged.
     Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo, i pozva jednu pticu po imenu. Došla je, ali nije htela da mu sleti na ruku; bez sumnje ju je odbijalo devojčino prisustvo. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim, prugastim krilima, a zatim opet uzletela, nošena vetrom.
     "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?"
     "Čarolija Prizivanja."
     "Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?"
     On pomisli da ga začikava tim pitanjem, jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. Ipak, nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. "Kad bih hteo, mogao bih", reče joj mirno.
     "Zar prizivanje duha nije veoma teško, krajnje opasno?"
     "Teško jeste. Opasno?" On sleže ramenima.
     Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje.
     "Umeš li da bacaš ljubavne čini?"
     "To nije nikakva mudrost."
     "U pravu si", prihvati ona, "to može svaka seoska vračara. A znaš li basme Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo, onako kako se priča da čarobnjaci rade?"
     Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva, i zato opet odgovori: "Kada bih hteo, mogao bih."
     Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće - u sokola, bika, vatru, drvo. On ju je odvraćao škrtim, dvosmislenim rečenicama, onako kao što bi radio njegov učitelj, ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče, kada je stala da mu se ulaguje; a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio. Oprostio se od nje, rekavši da ga mag, njegov učitelj, čeka da se vrati, i sutradan nije došao na livadu. Ali,otišao je sledećeg dana, ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još u cvetu. Ona ga je već čekala, i zajedno su, bosonogi, gacali po mokroj travi, berući teške, bele cvetove. Proletnje sunce je sijalo, a ona je s njim ćaskala veselo, kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela. Opet se raspitivala o vradžbinama, i slušala ga očiju široko razgoračenih od oduševljenja, tako da je neopazice počeo da se pravi važan. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja, i kad je odbio, dobacila mu je jedan neobičan pogled, sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši: "Da li se bojiš?"
     "Ne, ne bojim se."
     Prezrivo mu se nasmešila i dobacila: "Možda si ipak isuviše mlad."
     E, to već nije mogao da podnese. Nije ništa odgovorio, ali je rešio da joj se dokaže. Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu, ako želi, i oprostivši se od nje, vratio se kući pre svoga učitelja. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja, koje Ogion još nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu.
     Dok je čitao, s mukom odgonetajući rune i simbole, uhvati ga strah. Oči su mu bile kao prikovane, i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pročitao magijsku formulu do kraja.
     Tada, podigavši glavu, vide da se smrklo i da je u kući mrak.Čitao je sve vreme bez svetla, u mraku. Sada više nije mogao da razabere rune, kada je opet bacio pogled na knjigu. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu, prosto ga prikivajući za stolicu. Bilo mu je hladno. Osvrnuvši se, ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata; bezoblična, zgusnuta senka, tamnija od tame. Kao da je pokušavala da ga dohvati, da mu šapće, i da ga šapatom dozove, ali, nije mogao da razabere reči.
     Vrata se naglo i širom otvoriše. Uđe jedan čovek, okružen belim, plamtećim svetlom, ogroman, blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. Mrak i šaptanje smesta prestadoše i nekuda iščezoše.
     Strah je takođe prestao, ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut, jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion, veliki mag, okružen svetlošću, a hrastov štap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake.
     Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda, zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. A onda se okrete dečaku i reče: "Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?"
     "Nisam, učitelju", promrlja dečak, i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog čega.
     "Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice, Gospodareva žena, veštica?"
     Zaista, Ogion mu je to jednom spomenuo, ali Ged nije tada obratio pažnju, iako je do sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga.
     "Devojčica je i sama već upola veštica. Možda ju je baš njena majka poslala da razgovara s tobom. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. Sile kojima ona služi nisu one iste sile kojima ja služim: ne znam šta želi, ali znam da mi ne želi dobro. Gede, slušaj pažljivo. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću, onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. Uvek imaj ovo na umu: svakareč, svako delo koje pripadanašem zanatu, ima za posledicu ili dobro, ili zlo. Pre nego što izgovoriš neku reč, ili bilo šta učiniš, moraš biti svestan cene!"
     Ged uzviknu, sav posramljen: "Ali, kako sam mogao to da znam, kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom nisam još ništa uradio, ništa video..."
     "E, pa sad si video nešto", odgovori mag. "Ono u mraku, pored vrata, kad sam ja došao."
     Ged zaneme.
     Ogion kleče, naslaga drva na ognjište i zapali vatru, jer je u kući bilo hladno. A potom, još uvek klečeći, nastavi, svojim uobičajenim, mirnim tonom. "Gede, mladi moj sokole, nisi ni u kakvoj obavezi prema meni, niti si u mojoj službi. Nisi ti došao k meni, već ja k tebi. Još si veoma mlad da biraš, ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Ako želiš, poslaću te na ostrvo Rouk, gde se uči vrhunska magija. Ako se opredeliš za bilo koju veštinu, naučićeš je, jer tvoja urođena moć je velika. Veća čak i od tvog ponosa, nadam se. Rado ću te zadržati kraj sebe, jer ono što ja imam je upravo ono što tebi nedostaje, ali te neću zadržati protiv tvoje volje. A sad izaberi, Re Albi ili Rouk."
     Ged je stajao bez reči, rastrzana srca. Beše zavoleo tog čoveka, Ogiona, koji ga je izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva; zavoleo ga je, a da toga nije ni bio svestan, sve do sada. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo u tami, i žarko požele da ostane sa Ogionom, da zajedno s njim luta prašumom, dugo i daleko, učeći se ćutanju. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu, neugasive - želja za slavom, želja da uradi nešto. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuviše dugačak, uska staza kojom se sporo naredovalo; pružala mu se, međutim prilika da zaplovi širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru, da stigne na Ostrvo Mudrih, tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta, okružen čudesima.
     "Učitelju", reče on, "hoću na Rouk."
     I tako, nekoliko dana potom, u jedno sunčano proletnje jutro, Ogion koračaše pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela, petnaest milja do Velike luke Gonta. Tu, na kapiji kopna, između dva zmaja od drveta, stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. Poznavali su ga i ukazali mu počast po naređenju Gospodarevom, ali i po vlastitoj želji, jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa, koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku između Stražarnih stena. Čarobnjak se beše obratio planini Gont, umirujući je, i smirio padine Overfela koje su podrhtavale, onako kako se umiruje uplašena životinja. Ged je slušao neke priče o tome, i sada, začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče pred njegovim bezazlenim učiteljem, setio ih se. Gotovo sa strahom pogledao je naviše, u tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres; ali Ogionovo lice bilo je spokojno, kao i uvek.
     Spustili su se na dokove za pristajanje, gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. Mag mu objasni, i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. "A moći će i da ga uzmu kao vetronosca", dodade on, "ako zna taj posao. U posadi im nedostaje vrač-vremenaš."
     "On ima iskustva u prizivanju magle, ali ne i morskih vetrova", reče mag, blago spustivši ruku na Gedovo rame. "Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem, niti sa morskim vetrovima, Jastrebe; još uvek si ti kopneni pacov. Upravniče luke, kako se zove taj brod?"
     "Senka, iz Andrada, plovi za grad Hort, natovaren krznom i slonovačom. Odličan brod, Vaše gospodstvo, Ogione."
     Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda, ali, ipak, samo reče: "Neka bude. Jastrebe, predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. Neka ti vetar bude povoljan. Zbogom!"
     To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ged je stajao kao izgubljen, gledajući kako mu učitelj odlazi.
     "Hodi, momče", reče mu upravnik luke, i povede ga niz pristanište do mola gde su se vršile poslednje pripreme da Senka isplovi.
     Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja, u selu ispod okomitih stena koje su oduvek okrenute moru, može da se dogodi da dete odraste a da ne kroči nogom u čamac, ili ne zamoči prst u slanu vodu - ali, tako je. Čovek sa kopna, pa bio on zemljoradnik, kozar, pastir, lovac ili zanatlija, uvek na okean gleda kao na slano, nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog već je strana zemlja, a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala, nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad pučinom, ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda.
     I zato se Gedu, koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina, činilo da je luka Gont jezivo i čudesno mesto; velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište i dokovi i mola i ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo, i samo pristajalište gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke, ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima, sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla, dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima, a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi, sanduka, umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare, a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode, ribari istovarali svoj ulov a bačvari lupali, brodograditelji udarali čekićem, prodavci klinova pevali a vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila, i, iza svega toga, u pozadini - tihi, blistavi zaliv. Očiju, ušiju i uma sasvim pometenog, išao je za upravnikom luke do širokog doka gde je bila privezana Senka, i upravnik luke ga odvede do kapetana.
     Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk, zato što je mag to tražio; i upravnik luke mu ostavi dečaka. Kapetan Senke je bio krupan čovek, i debeo, u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija, onakvim kakve nose andradski trgovci. Nije ni pogledao Geda, već ga je samo upitao snažnim glasom: "Umeš li da menjaš vreme, momče?"
     "Umem".
     "Umeš li da dozivaš vetar po želji?"
     Morao je da prizna da ne ume, i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde neće biti nikome na putu i da tu ostane.
     Veslači počeše da pristižu na brod, jer trebalo je da isplove pre mraka, i plutaju osekom do zore. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao, ali Ged se ispe što je bolje umeo na umotani, uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi, i smestivši se tamo posmatraše one koji su prolazili. Veslaču su se jednim skokom peli na palubu, temeljni momci sa ogromnim mišicama, dok su nosači uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod teretom, a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga zapljuskivali, spreman da isplovi. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve, gledajući na kapetana, koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca, koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe, i Senka bi tako odvezana od doka, dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla podalje od obale. Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore, po petnaest sa svake strane. Veslači poviše svoja snažna pleća, dok je momčić pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. Brod je sada klizio s lakoćom, kao galeb nošen krilima umesto vesala, a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. Uplovili su u tišinu koja je vladala nad vodama zaliva, a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine, kao da visi nad morem. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima.
     Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi,kao Ged, iako svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno s njima, i ophodili su se prema njemu prijateljski,iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. Prozvali su ga Kozar, naravno, jer je bio poreklom sa Gonta, ali mu se nisu dalje podsmevali. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak, i brz da uzvrati bilo lepom rečju bilo pošalicom; i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi sve što i oni da se uči njihovom zanatu. To se dopalo i oficirima, jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike.
     I samoj posadi je bilo pomalo tesno, jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube, pretrpanoj ljudima, tovarom i brodskom opremom; ali, šta je Gedu značila udobnost? Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne, žute svetiljke Grada za krmom, i zaspao i probudio se sav oduševljen. Pred zoru je došla plima. Digli su sidro i tiho isplovili između naoružanih Stražarnih stena. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta, podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora.
     Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena, i sledećeg dana ugledaše ispred sebe Hevnor, ili Veliko ostrvo, srce i dušu čitavog Arhipelaga. Zelena brda Hevnora gledali su potom još tri dana, ploveći duž njegove istočne obale, ali nisu nigde pristajali. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno, i opet ugledao Veliku Luku Hevnora, središte sveta.
     Proveli su jednu noć u ušću Kembera, severne luke ostrva Vej, a sledeću kod gradića na ulazu u zaliv Felkvej, a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u moreuze Ebavnora. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući, sve vreme okruženi obalama sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova, velikih i malih, trgovačkih i prevozničkih, od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja, a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza, ostaviše Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva, Arka i Ilijena, punih kula i gradova koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim, a zatim kroz kišu i sve jači vetar stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk.
     Te noći, dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju, spustili su i jedro i katarku, i sutrašnji dan proveli veslajući. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo, ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i nije video ništa drugo. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad; znali su kuda idu, ali ne i i kroz kakve vode. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i Opasne Stene istočno od njega; neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko dkrenuli sa kursa, i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. Ali vetar je neprestano jačao, otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene, a oni su i dalje veslali na jugozapad, s vetrom u leđa. Vesla su skratili, jer ih je bilo krajnje teško vući; mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo, i Ged je veslao zajedno s njima, na smenu, onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda, jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. I tako su se mučili, okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra, dok ih je ledena kiša tukla u leđa, a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog srca.
     Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom, poslavši ga kapetanu na pramac. Kiša se cedila niz rub kapetanovog ogrtača, ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom parčencetu daske umesto palube i, gledajući odozgo na Geda, upita: "Umeš li da smiriš ovaj vetar, momče?"
     "Ne, gospodine."
     "Umeš li sa gvožđem?"
     To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku, odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno, a ne da pokazuje prema severu, kao što uvek čini. To je tajna veština Gospodara mora, i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna.
     "E pa, kad je tako," zaurla kapetan kroz vetar i kušu, "onda ćeš morati da nađeš neki brod koji će te vratiti na Rouk iz grada Horta. Rouk se, mora biti sada već nalazi zapadno od nas, i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. Moramo ići na jug."
     Gedu se to ne dopade, jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari, mesto gde su strance često otimali i prodavali u roblje u Južnom Prostranstvu. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem, žilavim andradskim momčićem, slušajući ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer obešen o motku na fari kako poskakuje i treperi - mala, izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane pomrčine. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada, kad god bi mu to dozvolilo teško, ritmično povlačenje vesla. U jednom času, kad se brod podigao na jednom visokom talasu, ugledao je iznad crne, zamagljene vode neku svetlost između oblaka, kao poslednji odblesak sunčevog zalaska; ali to svetlo nije bilo crveno već belo.
     Njegov suveslač ga ne beše primetio, ali on vikanjem obavesti ostale. Krmanoš se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova, i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao, ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. Tada Ged zamoli jednog dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi, i opet se poče probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more, zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!"
     "Nisam vidio nikakvo svetlo", zaurla kapetan u odgovor, ali još dok je bio u pola reči Ged ispruži ruku i pokaza mu ga, i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu, iznad uzavrelog i uznemirenog mora.
     Ne radi svog putnika, već da bi spasao brod od bure, kapetan odmah viknu krmanošu da usmeri brod na zapad, ka svetlosti. A dečaku reče: "Mališa, govoriš kao da si Gospodar mora, ali ako si nas naveo na pogrešan put po ovom vremenu, kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!"
     Sada, umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa, morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar, a to je bilo pogubno; talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga gurali južno od njegovog novog kursa, bacali ga tamo-amo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde, a veslačima je ostajalo da paze da im vesla, zbog naginjanja broda, ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju između klupa. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo, ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu, tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju. Najzad i vetar nešto oslabi, i svetlost ispred njih poče da se proširuje. Veslajući i dalje, odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu, i između dva zaveslaja već izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh, dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko, oblo i zeleno brdo, a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali ukotvljeni brodovi.
     Krmanoš, naslonjen na dugačku ručicu krme, okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?"
     "Samo ti drži kurs, tupavi glupane! Veslajte, vi beskičmeni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka, baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!"
     I tako, su uz udaranje bubnja, umorni uplovili u zaliv. Bilo je tako tiho da su mogli čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu; i samo veoma, veoma daleko, šištanje i prigušeno urlikanje oluje. Na milju udaljenosti od ostrva, u pravcu severa, istoka i juga, svuda unaokolo ležali su gusti oblaci. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se pale na čistom i mirnom nebu.

3. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE

     Ged je tu noć prespavao na Senci, i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova, koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik; visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih, uskih ulica. Ali Gedu je, svejedno, izgledao je kao veliki grad; i, ne znajući kuda da krene, zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku. Čovek se zagledao u njega, onako iskosa, a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita, onaj ko je glup, pita uzalud", i produži niz ulicu. Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg, sa tri strane oivičen kućama sa veoma kosim, visokim krovovima, a sa četvrte zidom jedne velike zgrade, na kome je nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća; ličila je na tvrđavu ili na zamak, sagrađen od ogromnih, sivih, kamenih blokova. Na trgu ispod nje bile su postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama, i ona mu odgovori: "Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je; ponekad ćeš ga naći tamo gde ga nema", i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje.
     U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged im priđe i snažno pokuca, i starcu koji mu otvori vrata reče: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta, Upravitelju škole na ovom ostrvu: Hoću da nađem Upravitelja, ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!"
     "Ovo je ta škola", odvrati mu ljubazno starac. "Ja sam vratar. Uđi, ako uzmogneš."
     Ged koraknu napred. Učinilo mu se da je prošao kroz vrata; ali, još uvek je stajao napolju, na pločniku.
     On koraknu još jednom, i opet se nađe napolju, stojeći pred vratima. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom.
     Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo, jer ovo mu je izgledalo kao još jedno podrugivanje. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja, onako kako ga je tetka davno još bila naučila; bila je to vrhunska među njenim vradžbinama, i on ju je dobro izveo. Ali, bila je to, ipak, samo obična veštičja čarolija, i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta.
     Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju, na pločniku. Napokon podiže pogled ka starcu koji je čekao unutra. "Ne mogu da uđem", priznade on preko volje, "ako mi ti ne pomogneš."
     "Kaži mi svoje ime", zatraži vratar.
     Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme; jer, čovek nikada ne izgovara glasno svoje ime, izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti.
     "Ja sam Ged", napokon izgovori. Zatim, koraknuvši, prođe kroz otvorena vrata. Ipak mu se učini, iako je iza njega sijala svetlost, da ga neka senka prati u stopu i da je ušla zajedno s njim.
     Takođe je video, kada se osvrnuo, da dovratak kroz koji je prošao nije bio od običnog drveta, kao što mu se pre toga činilo, već od jednog jedinog komada bele kosti, bez ugaonih i drugih spojeva; bio je isečen, kako je kasnije saznao, od jednog zuba Velikog Zmaja. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga, kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. A sa unutrašnje strane, na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo.
     "Dobro došao u ovu kuću, momče", reče mu vratar, i, ne prozborivši više nijednu reč, povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. Dvorište je delimično bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom, i tu je na suncu titrao vodoskok, na travnjaku ispod mladog drveća. Tu Ged malo počeknu. Stajao je nepomično a srce mu je tuklo kao ludo, jer, činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bića, i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena, već i od magije mnogo jače od kamena. Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca, koja je bila otvorena prema nebu. Iznenada primeti čoveka obučenog u belo, koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka.
     Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta. i toga časa Ged razumede šta ptica peva, i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka, i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarliao kroz lišće; učinilo mu se da je i on sam jedna reč. izgovorena pod sunčevim zracima.
     A onda taj trenutak prođe, i on i svet oko njega opet su bili kao i pre, ili skoro kao i pre. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga, pružajući mu Ogionovo pismo.
     Arhimag Nemerl, Upravitelj Rouka, bio je star čovek - kažu, najstariji čovek na svetu. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice, kada je proovorio pozdravljajući Geda dobrodošlicom. Kosa, brada i haljina bili su mu beli, i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva težina bili izbledeli na njemu, tako da je sad bio ssav izbeljen i trošan, poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. "Oči su mi ostarele, ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj", reče on drhtavim glasom. "Pročitaj mi to pismo, dečače."
     I tako Ged odgonetnu i glasno pročiota, napisano hardijskim runama, u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle, šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih čarobnjaka sa Gonta, ako vetar bude povoljan. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom, koje Ged još nije bio saznao, već Ogionovom runom, Zatvorena usta.
     "Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici, i zato nam budi dvostruko dobrodošao. Voleo sam malog Ogiona, kada je prvi put došao sa Gonta. A sada mi ispričaj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio, dečače."
     "Mirna plovidba, Vaše gospodarstvo, osim one jučerašnje oluje."
     "Kojim si brodom doputovao?"
     "Senkom, trgovačkim brodom iz Andrada."
     "Čijom si voljom dospeo ovamo?"
     "Mojom vlastitom."
     Arhimag oštro pogleda Geda, pa skrenu pogled, i poče da govori jezikom koji Ged nije razumeo, mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva. Ipak, u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica, i koje je šaputala voda iz vodoskoka. Nije bacao nikakve čini, ali u glasu mu se osećala takva moć da se Ged potpuno izbezumi, i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u čudnoj, ogromnoj pustinji, skoro sasvim sam, okružen senkama. A ipak je, sve vreme, bio u suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka.
     Ogromna crna ptica, gavran Oskila, priđe im preko kamenih ploča i trave, stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako, sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva belutka buljeći iskosa u Geda. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl, i stari čarobnjak prestade da mrmlja i nasmeši se. "idi, igraj se, dečko", završi on, kao da se obraća malom detetu. Ged opet kleče na jedno koleno pred njim. A kada je ustao, Arhimaga više nije bilo. Samo je gavran stajao gledajući ga, ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap.
     A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što je i došao.
     Ged se okrenu da izađe iz dvorišta, pitajući se kuda će. Ispod arkada mu priđe visoki mladić koji ga pozdravi veoma učtivo, uz laki naklon glavom. "Zovem se Džasper, sin Envita iz kraljevine Eolga, na ostrvu Hevnor. Danas ću vam biti na usluzi, da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša pitanja onoliko koliko uzmognem. A kako ću ja Vas zvati, Gospodine?"
     Gedu, seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i plemića, učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine", i tim klanjanjem i prenemaganjem. Odgovori mu, stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb."
     Onaj drugi sačeka malo, kao da se nada nekom učtivijem odgovoru, i pošto ga ne dobi, uspravi se i okrenu malo u stranu. Bio je dve i po godine stariji od Geda, veoma visok, i kretao se ukočeno i graciozno, zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača. Nosio je sivi ogrtač sa kapuljačom na leđima. Najpre je Geda odveo u garderobu, gde kao učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač, koji mu je odgovarao po veličini, i svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je izabrao, Džasper mu reče: "Sada si jedan od nas."
     Džasper je uvek govorio uz blagi smešak, što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza njegovih ljubaznih reči. "Odelo ne čini maga", mrgodno mu odvrati.
     "Zaista ne čini", složi se stariji dečak. "Ali, čuo sam da ponašanje čini čoveka... Gde ćemo sada?"
     "Gde god hoćeš. Ja ne poznajem kuću."
     Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja, pokazujući mui otvorena dvorišta i dvorane pod krovom, Sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s runama, veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola, i na gornjim spratovima, u kulama i u potkrovlju, male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci. Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli, sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj, već samo jdnu slamaricu u uglu. "Ovdje se živi veoma skromno", objasni mu Džasper. "Ali, mislim da ti to neće smetati."
     "Navikao sam." I odmah, pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i prezrivom mladiću, on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi, pre što si došao."
     Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči. "A šta bi ti mogao da znaš o tome na šta sam ja, sin Gospodara kraljevstva Eolga, navikao ili nisam navikao?" Ali reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su, samo: "Ovuda, molim."
     Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong, te siđoše da ručaju zajedno sa preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. Svako se služio sam, šaleći se sa kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i trpezarije, puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu ispod prozora, sedajući gde je ko hteo za Dugački sto. "Kažu", objasni Džasper Gedu, "da za ovim stolom uvek ima mesta, bez obzira koliko ih sedne za njega." I zaista, bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage, i za starije studente, čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom, i koji su sedeli tiho, po dvojica ili sami, ozbiljnih, zamišljenih lica, kao da imaju mnogo da razmišljaju. Džasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več, koji nije mnogo govorio, ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Ima je naglasak Istočnog Prostranstva, i bio veoma tamnoput, ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga, već crno-mrke. Bio je ružan i neuglađenih manira. Malo se požalio na hranu, kad je već bio pojeo, a onda reče, okrenuvši se Gedu: "Bar to nije opsena, kao mnoge stvari tu, oko nas; lepi ti se za rebra." Ged nije shvatio šta hoće da kaže, ali mu se momakdopade, i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim i posle obeda.
     Sišli su potom u grad, da Ged upozna i njegove ulice. Iako malobrojne i kratke, ulice Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima, tako da se lako moglo zalutati. Bio je to čudan grad, a čudni su mu bili i stanovnici, ribari, radnici i zanatlije kao i svuda; ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju, koje je neprestano učestvovala u životu Ostrva mudraca, da su i sami već upola postali čarobnjaci. Govorili su (kao što je Ged iskusio) u zagonetkama, i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh, već bi, znajući da su to samo đačke igrarije, mirno nastavio da popravlja cipele ili da seče ovčje meso, savršeno nezainteresovano.
     Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove, tri dečaka pređoše bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenuše na sever, među šume i livade. Staza se, krivudajući pela uz brdo. Prošli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo ležale debele senke, uprkos blistavom suncu. Nedaleko odatle s leva, nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza nikako nije stizala do njega, iako je svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu. Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drveća. Već, videći ga kako netremice zuri u tom pravcu, tiho reče: "To je Gaj Suštine. Mi, za sada, još ne možemo ući u njega..."
     Na vrelim, suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići. "Varnični korov", primeti Džasper. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo gorućeg Ilijena, kada je Eret-Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre." On dunu u osušenu čašicu jednog cveta, i oslobođebno semenje sunu u vazdugh, iskreći se na suncu kao varnica.
     Staza ih je dalje vodila i oko podnožja velikog zelenog brda, okruglog i bez drveća, brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. Na jednoj strmini Džasper odjednom stade. "Kod kuće, u Hevnoru, mnogo sam slušao o magiji Gotijaca, i to uvek samo pohvalno, tako da već odavno želim da je upozna. Evo, sad imamo jednog Gontijca; i stojimo na padini Okruglog brda Rouka, čiji koreni sežu do samog središta zemlje. Ovde sve vradžbine imaju snažno dejstvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova, Jastrebe. Pokaži nam svoj stil."
     Zbunjen i iznenađen, Ged ne reče ni reč.
     "Sačekaj, Džaspere", umeša se Več, jednostavno i otvoreno, kao i uvek. "Pusti ga da se malo odomaći."
     "Mora da poseduje ili moć ili iskustvo, jer ga vetar inače ne bi pustio. Zašto nam ih ne bi prikazao sada - svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako, Jastrebe?"
     "Imam i moć i iskustvo", reče Ged, "Pokaži mi na šta mislim?"
     "Na opsenarstvo, naravno - trikove, igre privida. Kao što je ovaj!"
     Uperivši prst, Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi; vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok, koji poteče niz brdo. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra; on pokuša da pije; bila je sveža. Ali, ipak, nije gasila žeđ, jer, bila je to samo opsena. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i nestade, a trava se, potpuno suva, i dalje lelujala na suncu. "Sada ti, Več", reče on uz hladnokrvni smešak.
     Več se počeša po glavi i napravi tupo lice, ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje, meseći je svojim crnim prstima i vajajući je, pritiskajući je i milujići: odjednom se grudva pretvori u malu životinjicu, nalik na bumbara ili maljavu muvu, koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade.
     Ged je samo blenuo, potpuno poražen. Šta je on imao da pokaže osim običnog, seljačkog veštičarenja, vradžbina kojima se okupljaju koze, leče čirevi, prenosi teret ili krpe lonci?
     "Ja ne izvodim nikakve trikove", reče on napokon. Veču je to bilo dovoljno i on zakorači da krenu dalje; ali, Džasper upita: "A zašto?"
     "Čarobnjaštvo nije igračka. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje", oholo odgovori Ged.
     "A zašto se njime bavite", raspitivao se dalje Džasper. "Zzog para?"
     "Ne!..." Međutim, nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. Džasper se samo nasmeja, ali ne bez blagonaklonosti, i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk.Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši, znajući da se poneo kao budala i okrivljujući Džaspera za to.
     Te noći, dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj ćeliji, u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk, čudna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počešeda ga pritiskaju. Oko njega mrak, u njemu strah. On odjednom požele da se sada nalazi ma gde, samo na na Rouku. Ali, Več mu zakuca na vrata, dok mu je nad glavom poigravala mala, plavičasta lopta avetinjske svetlosti - da mu osvetljava put, i zapita da li sme da uđe da malo popričaju. Raspitivao se o Gontu, a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima Istočnih Prostranstava odakle je on bio, o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp, Kop i Holp, Venvej i Vemiš, Ifiš, Kopiš i Sneg. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja, da bi pokazao Gedu kako leže, linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da svetlucaju na podu, kao da ih je crtao srevbrnim štapićem. Več je već tri godine bio u školi i uskoro je trebalo da postane Čarobnjak; više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije, kao što ni ptica ne opaža kako leti. Ali, posedovao je jadnu još veću veštinu, koja se ne može naučiti - ljubaznost. Te noći, i uvek od tada, nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo, onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća ravnom merom.
     Ali, Več je bio prijatelj i sa Džasparom, koji je od Geda napravio budalu još prvog dana na Okruglom brdu Rouka. Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi, a izgleda da nije zaboravljao ni Džasper, koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi osmeh. Ged nije trpeo da bude ponižavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. Stoga se zakleo da će kad-tad pokazati Džasperu i ostalima, među kojima je Džasper bio kao neki svojevrsni vođa, kolika je njegova moć. Jer nijedan od njih, i pored svih svojih veštih trikova, nije još spasao čarolijama neko selo. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu.
     I tako, grabreći samoga sebe, posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je dobijao, lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka, koje su nazivali Velikom devetoricom.
     Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije, učeći Podvige heroja i Pesme starostavne, počev od one najstarije, Stvaranje Eje. Zatim bi, sa još desetak drugih dečaka, vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća, kako da ovlada vetrovima i vremenom. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su u lakim čamcima u Zalivu Rouka, učeći se da pokreću kormilo rečima, da umiruju valove, da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar. To su veoma složene veštine, i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečka na jedru, kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom pravcu, ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zalim da po njemu manevrišu, ili da sva trojica dečaka, koliko ih je bilo u čamcu, dožive neočekivano kupanje, kada bi ih potopio ogromni, slučajno izazvani talas. Ali, bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu, drugim danima, kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu života svega što raste iz zemlje; a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama, žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja.
     Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke, i već posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega. Naročito su mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva, kao da se beše radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić, koji se uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao; i Ged ubrzo prestade da ga se plaši, počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu čaroliju, na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono što traži. Ali jednoga dana, stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu, Ged reče Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida: "Gospodine, sve te čarolije su manje-više iste; kad naučiš jednu, kao da si ih naučio sve. Čim prestane djestvo čini, nestaju opsene. Ako ja, recimo, ovaj kamičak pretvorim u dijamant..." i on to učini, jednom rečju i pokretom šake, "...šta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?"
     Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu, blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu. Stari majstor promrlja samo jednu reč - "Tolk"" - i umesto dragog kamena sada je tu bio samo običan kamičak, odlomljen sa neke stene. Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu. "Ovo je običan kamen. U istinskom govoru zove se Tolk", reče on, bacivši svoj blagi pogled na Geda. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk, komadić kopna na kome žive ljudi. Ono je to što je. Deo sveta. Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao dijamant - ili cvet, ili muva, ili oko, ili plamen..." Kamičak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika, onako kako ih je on imenovao, i napokon se opet pretvorio u kamen. "Ali, to je samo privid. Opsena obmanjuje samo čula; čini da čovek vidi, čuje i oseti da se ta stvar promenila. Ali, ona ne može da promeni samu stvar. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj, moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. A kad bi to učinio sinko, čak i ovako malom deliću sveta, promenio bi svet. Može i to da se uradi. Zaista može. To ume Veliki majstor Pretvaranja, i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu znanja. Ali. ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo, ni komad šljunka, ni trunku peska, a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. Svet je u ravnoteži, u Ravnotežju. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti ravnotežu sveta. Ta moć je opasna. Jedna od najopasnijih. Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu. Čim zapališ sveću, već si bacio senku..."
     On opet spusti pogled na komadić šljunka. "I kamen je dobra stvar, znaš", reče on, govoreći manje ozbiljno. "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata, tvrdo bi se provodili. Uživaj o opsenama, momče, i pusti kamen da i dalje ostane kamen." On se nasmeja, ali Ged se udalji, nezadovoljan. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije svoje tajne i uvek će, kao Ogion, početi da ti priča o ravnoteži, i o opasnosti, i o mraku. Ali pravi čarobnjak, onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske veštine Prizivanja i Pretvaranja, mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada, i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam stvara.
     U hodniku on srete Džaspera, koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe raščulo po školi, ali još više sa visine. "Nešto si mi natmuren, Jastrebe", upita on. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli ovoga puta?"
     Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom, Ged odgovori praveći se da ne primećuje njegov ironičan ton. "Smučilo mi se žongliranje", odvrati on, "smučili smu mi se tiopsenarski trikovi, koji mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. Sve ostalo je čista budalaština."
     "I budalaština može da postane opasna", primeti Džasper, "ako se nađe u rukama budale."
     Na to se Ged trže kao da je dobio šamar, i kroči prema Džasperu; ali stariji dečak se nasmeši, kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi, klimnu mu glavom onako ukočeno i graciozno kao i uvek, i udalji se.
     Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom, prepun gneva, Ged se zakle da će poraziti svog protivnika, ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva, već u ogledanju moći. Pokazaće in ko je on, i poniziće Džaspera. Neće više pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine, graciozno, prezrivo i s mržnjom.
     Ged, međutim, ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. Znao je samo zašto on mrzi Džaspera. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu porediti s Gedom, bilo u šali bilo u zbilji, i govorili su o njemu, neki sa odobravanjema neki besno. "On je rođeni veštac, nikada te neće pustiti da ga pobediš." Jedino ga Džasper nije ni hvalio ni izbegavao, već ga je samo gledao s visine, uz jedva primetan smešak. I zato je Džasper jedini bio njegov protivnik, koji mora biti izvrgnut javnom poniženju.
     Nije uviđao, ili nije hteo da uvidi, da je u tom rivalstvu, kojega se držao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa, ležalo nešto od one opasnosti, od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukoveština.
     Ali kada bes nije upravljao njime, dobro je znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom, ili sa ma kojim od starijih dečaka, i zato je nastavljao da radi i živi kao i obično. Pri kraju leta rad je malo propustio, tako da je bilo više vremena za zabavu: trke omađijanim čamcima po vodama luke,takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja, a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima, gde su i oni koji se kriju i oni koji ih traže bili nevidljivi, tako da su samo glasovi, smeh i dozivanje titrali između drveća, prateći i izvrdavajući brza, tinjava avetinjska svetla. A kada je došla jesen svi su, osveženi, opet prionili na posao, učeći nova magijska znanja. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu prošli za tren oka, puni uzbuđenja i čudesa.
     U zimu je već bilo sasvim drugačije. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk, na najseverniji rt,gde stoji Usamljena kula. Tu je, potpuno sam, živeo Veliki majstor Imenovanja, čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku - Kurremkarmerruk. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta, sivi su bili zimski oblaci nad pučinom, beskonačni nizovi, redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora Imenovanja. U najvišoj sobi Kule, Kurremkarmerruk je sedeo u sredini, među njima, ispisujući nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći, kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao čist. Tu je bilo hladno, polumračno i tiho; čulo se samo škripanje Majstorovog pera i po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva, rta, zaliva, moreuza, zatona, kanala, luke, plićaka, podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa, ostrvceta u Pelnijskom moru. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč, već bi samo, možda, proširio spisak; ili bi, ponekad, kazao: "Onaj ko želi da postane Gospodar mora, mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru."
     Ged bi ponekad uzdahnuo, ali se nikad nije požalio. Znao je da u tom prašnjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta, stvari i bića, leži ona moć koju je oduvek želeo, kao dragulj na dnu presahlog bunara. Jer, magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. To im je rekao Kurremkarmerruk, već prve noći koju behu proveli u Kuli; rekao im je to samo jedanput i nikad više, ali Ged je dobro upamtio njegove reči. "Mnogo je moćnih maga", rekao je, "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime jedne jedine stvari - jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. I nizovi još uvek nisu završeni. I neće ni biti, dok je sveta i veka. Slušajte, i biće vam jasno zašto. U ovom svetu pod suncem, i u onom drugom u kome nema sunca, mnogo je toga što nema veze sa čovekom i sa njegovim govorom, i postoje moći veće od naših. Ali magiju, pravu magiju, izvode samo ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja, ili Prastari jezik od koga on potiče.
     To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj, onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta, jezik naših pesama iz davnina, naših bajalica, čarolija i prizivanja. Njegove su reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. Penu na talasima zovemo suklen: ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika, suk, pero, i inien, more. Perje na moru, eto, to je pena. Ali, ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien; morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku, to jest essa. Svaka veštica zna po nekoliko reči tog Prastarog jezika, a čarobnjak zna mnogo više. Ali, ima ih još više, i neke sunastale tokom vekova; neke se sakrile, a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje, a neke ne zna niko na svetu; i nema čoveka koji može sve da ih nauči. Jer taj jezik je jezik bez kraja.
     Evo zašto. More se zove inien, dobro. Ali, ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem, takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska imena,inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". I, naravno, tu mu se značenje ne zaustavlja, jer ima bezbroj mora, zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. I zato, ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da umiri li podigne oluju na čitavom okeanu, njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč inien, već imena i imena svakog prostora, dela i delića mora u celom Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i još dalje, tamo gde prestaju imena. I tako, upravo ono što nam daje moć da izvodimo magiju, istovremeno stavlja i granice toj moći. Mag može da upravlja samo onim što mu je u blizini, čije ime zna tačno i potpuno. i dobro je što je tako. Da nije tako, zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se promeniti ne može, i Ravnotežje bi se narušilo. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na kojima živimo u stalnoj opasnosti, i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena."
     Ged je dugo razmišljao i tim rečima, i one su mu se duboko urezale u um. Ali veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli; i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si počeo". I, ništa više. Čarobnjaci uvek govore istinu, i tačno je bilo da je sva ta veština vladanja Imenima, koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana, bila tek početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim, jer on je učio najbrže; ali to mu je, ujedno, bila i jedina nagrada.
     I tako je, početkom zime, krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva, praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. Kad se smrklo, počela je da pada kiša. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe, jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. Stoga se sklonio pod veliko drvo, i ležeći pod njim, umotan u ogrtač, seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona, koji je sada možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta, i spava ispod ogolelih grana umesto krova, sa mlazevima kiše umesto zidova. I tu se Ged nasmeši, jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. Zaspao je spokojno, usred ledene tame ispunjene šapatom vode. Probudivši se u zoru, podigao je glavu; kiša je bila prestala; ugledao je, ušuškanu u naborima njegovog ogrtača, životinjicu koja je spavala, smotana u klupko, pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. Začudio se što je vidi, jer to je bila retka i čudna zverčica, zvana otak.
     Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga, Rouku, Ensmeru, Podiju i Vatortu. Male su i glatke, širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa svetlijim prugama, i velikih, blistavih očiju. Zubi su im opaki, a ćud krvoločna, i zato se ne mogu pripitomiti. Nemaju nikakav zov, ili krik; u stvari, nemaju glasa. Ged pomilova ovog otaka, i on se probudi i zevnu, pokazujući mali, smeđi jezik i bele zubiće; ali, nije se plašio. "Otak", prozbori Ged, i tada, setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u Kuli, pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Hoćeš li sa mnom?"
     Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku.
     Ged ga onda diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače, i otak tu ostade. Tokom dana bi povremeno skočio na zemlju i šmugnuo u šumu, ali bi mu se uvek vraćao, jednom čak sa šumskim mišem, kojega beše ulovio. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša, jer on posti, pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice. Te vlažne večeri, u sumrak, konačno je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad krovova Velikog zdanja; ušavši unutra, bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih majstora i sadrugova, okupljenih u vatrom osvetljenoj dvorani.
     Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući, jer druge kuće više nije ni imao da se u nju vrati. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica, i bio sam srećan kad mu je Več pošao u susret, da ga pozdravi, sa širokim osmehom na tamnom licu. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan. Več je te jeseni bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika i više nije bio šegrt, ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srdačni. Odmah su se upustili u razgovor, i Gedu se činilo da je tokom tog prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli.
     Otak mu je još uvek jahao na ramenu, ugnjezdivši se u nabore njegove kapuljače,kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima, praznično postavljenim u Dvorani sa ognjištem. Več se divio i čudio malenom storenju, i jednom čak ispruži ruku da ga pomiluje; ali, otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu. Več se glasno nasmeja. "Kažu, Jastrebe, da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom."
     "Kažu, takođe, da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca", umeša se Džasper, koji je sedeo Veču s druge strane. "Njegovo gospodstvo, Nemerl, ima gavrana, a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. Ali, još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!"
     Na to se svi zakikotaše, i Ged zajedno sa njima. Bila je to vesela noć i on se radovao što je u toplom i u veselju, proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. Ali, kao i sve drugo što je Džasper govorio, i ova šala mu je bila neprijatna.
     Gospodar ostrva O, koji i sam beše čuveni čarobnjak, bio im je te noći u gostima. Nekada je učio kod Arhimaga, i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Dugačku igru u leto. Bio je sa svojom gospom, vitkom i mladom, svetlom kao uglačani bakar, sa krunom od opala u crnoj kosi. Retko se dešavalo da neka žena sedi u dvorani Velikog zdanja, i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka, sa neodobravanjem. Ali, mladići su zurili u nju iz sve snage.
     "Za ovakvu damu", šapnu Več Gedu, "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradžbine..." On uzdahnu i nasmeja se.
     "Pa to je samo žena i ništa više", odovori Ged.
     "Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više", reče Več, "ali zbog nje je čitava Anlada bila sravnjena sazemljom, i poginuo je Mag-heroj Hevnora, i ostrvo Solea potonulo u more."
     "Bajke", odgovori Ged. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O, pitajući se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama.
     Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja, i svi zajedno otpevaše Zimsku obrednu pesmu. I tada, kad je za trenutak zavladalo zatišje, pre nego što će se svi dići od stola, Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu, za kojim su sedeli Arhimag, gosti i Veliki majstori, i oslovi Gospodaricu kostva O. Džasper od dečaka beše izrastao u mladića, visokog i lepog, sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom kopčom; jer, te godine je i on postao čarobnjak-pripravnik, a srebrna kopča je bila znak tog njegovog novog položaja. Gospođa se smešila, slušajući ga, a opali su blistali i zračili u njenoj kosi. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristankas, i Džasper u njenu čast izvede jednu opsenu. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane, a na svakoj grančici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka, po jedno sunce, jer to je bilo Drvo godine. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica, potpuno bela i sa repom kao snežni vihor, i zlatne jabuke potamneše i pretvoriše se u semenke, svaka u po jednu kapod kristala. One popadaše sa drveta uz zvuk nalik na kišu, i odjednom se javi prekrasan miomiris, a na drvetu, koje se njihalo, izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde.I tako opsena poče da bledi i napokon nestade. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva, i naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku. "Poći s nama, dođi da živiš s nama na O-toknu - sme li da pođe s nama, Gospodaru?" upita ona svog starog muža, kao mala devojčica. Ali Džasper uzvrati: "Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale, gospo, biće mi čast i zadovoljstvo da dođem, i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni sluga."
     I tako se on svima doade, izuzev Gedu. Ged se opštim pohvalama pridruži samo svojim glasom, ali ne i srcem. Ja bih mogao bolje, reče u sebi,izbezumljen od zavisti; i veče od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti.

4. OSLOBAĐANJE SENKE

     Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom, jer oni su, kao čarobnjaci-pripravnici, sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine, u koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. Ged je ostao u Velikom zdanju, učeći sve veštine koje znaju črobnjaci-pripravnici, oni koji izvode magiju, ali ne nose štap: prizivanje vetrova, menjanje vremena, pronalaženje i bacanje čini vezivanja, kao i sve što znaju vrači-kovači i vrači-pisci, pripovedači, pevači, svevidari i travari. Svake noći, sam u svojoj ćeliji za spavanje, sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sveće, proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje, koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. Sve te veštine učio je sa lakoćom, i među studentima je kružila priča da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji Rouka; stale su da cvetaju i bajke o otaku, za koga se govorilo da je prerušeni duh koji Gedu šapće u uho sve što treba da zna, a čak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže". Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče, i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu, svi su ga spremno sledili kad bi ga, u retkim prilikama, hvatala želja da se malo proveseli, i kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. Ali, uglavnom beše sav utonuo u rad, ponos i gnev, i držao se podalje od njih. Pošto Veča više nije bilo, on nije imao prijatelja među njima, i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potraži.
     Bilo mu je petnaest godina, bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju čarobnjaka i maga, onih koji nose štap; ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva, da je Veliki majstor Pretvaranja, i sam još mlad čovek, ubrzo počeo da ga podučava odvojeno od ostalih, i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja, i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih stvari koje je okružuju. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja, pogotovo kada čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo, i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. Malo po malo, privučen dečakovim sigurnim razumevanjem,mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim tajnama. Naučio ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja, i dao mu Knjigu stvaranja oblika, da je prouči. To je učinio bez znanja Arhimaga, i neoprezno, ali bez zle namere.
     Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja, ali ovaj je bio strog čovek, ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. On se nije bavio opsenama već pravom magijom - prizivanjem energije kao što su svetlost i toplota, i sile koja privlači magnet, i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu, oblik, boju, zvuk: istinskih sila, nastalih iz neizmernih, ogromnih energija vaseljene, koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima, ali on im je po prvi put pokazao zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno, jer prizvati takve zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. "Kiša na Rouku može značiti sušu na Oskilu", govorio im je on, "a tiho i vedro vreme u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu, ako ne znate dobro u šta se upuštate."
     Ali, retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih, i prizivanje Nevidljivog, magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga. Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama, ali Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko, tako da je Gedu postalo neprijatno i nije više progovorio ni reč.
     Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. Određene rune, na određenim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate, iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja, koje je nerado izgovarao. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi, na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata, koje pokušavaju da ga dohvate. Žurno bi potiskivao te misli i sećanja i nastavljao dalje. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom, govorio je sam sebi, bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. Što više bude učio, to će se manje plašiti, i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak, neće više morati ničega da se plaši, ničega na svetu.
     U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju, da proslavi Mesečevu noć i Dugu igru, koje su te godine padale jedna za drugom, kao jedna proslava koja traje dve večeri uzastopce, što se događa jedanput u pedeset dve godine. Prve noći, najkraće noći sa punim mesecom u godini, frule su bez prestanka svirale napolju, u poljima, a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama, i pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. Kada se u zoru rodilo sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret-Akbe, koji je govorio o tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva, Eje, preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava, dok se na kraju, na krajnjem Zapadnom Prostranstvu, na ulazu u Otvoreno more, nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom; njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora, ali njegov mač, postavljen na vrh najvišeg tornja u Hevnoru, i danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora. A kada pesma beše završena, poče Duga igra. Stanovnici grada, Veliki majstori, njihovi učenici i seljaci iz okoline, svi zajedno, i muško i žensko, uaigrali su kroz toplu prašinu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali, uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. Igrajući su krenuli pravo u more, obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun, i zvuci muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. A kada se prva svetlost ukaza na istoku, vratiše se na obale i puteve; ali bubnjevi su bili umukli i samo su još frule zavijale tiho i prodorno. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći: jedna ista igra, ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima.
     Kada je prošla Duga igra, ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan, i uveče se opet iskupili da se najedu i napiju. Jedna grupa mladića, šegrta i črobnjaka-pripravnika, iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja, da tamo održi svoju malu gozbu: Več, Džasper i Ged su bili među njima, i još šestorica ili sedmorica drugih, kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule, ker taj praznik beše izmamio napolje čaki samoga Kurremkermerruka. Svi su zajedno jeli, smejali se, i iz čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. Jedan je dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti; prelivale su se kao dijamanti i polovile polako, u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda n anebu; dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena, a kegle su im odskakale u stranu ili bežale kad bi im se kugla približila; i sve to vreme Več je, ukrštenih nogu kao da sedi, lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile. Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na zemlju, ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu, van domašaja, i mirno nastavio da sedu u vazduhu,smešeći se. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu, koja se pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju; i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo koščice i mrvice hleba, jer bi opsena prestajala da deluje. Ged takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu, ali pošto nije znao ključnu reč magijske formule, morao je da se održava mašući rukama kao krilima, i svu su umirali od smeha gledajući ga kako čas uzleće a čas pada, lepršajući rukama. Nastavljao je da se ludira iz čistog zadovoljstva i da zabavi društvo; smejao se i sam zajedno s njima, jer posle one dve duge noći ispunjene igranjem, mesečinom, muzikom i magijom, bio je sav opčinjen i razdragan, spreman na sve.
     Na kraju se meko spustio na noge, odmah pored Žaspera, a Džasper, koji se nijednom nije glasno nasmejao, samo se malo odmakao, rekavši: "Jastreb, koji ne ume da leti..."
     "Zar Džaspers nije isto što i jaspis, dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške, uz širok osmeh. "O, ti, blistavi dragulju među pripravnicima, o, ti, dijamante sa Hevnora, daj, zasvetlucaj nam malo!"
     Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca Džasperu oko glave. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost, Džasper se namršti, i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga. "Muka mi je od klinaca, galame i ludiranja", progunđa on.
     !Ako su ti potrebni tišina i turobnost", dodade jedan od mlađih dečaka, "tu ti je Kula, vrati se u nju."
     "A, šta ti zapravo želiš, Džaspere?" dobaci mu Ged.
     "Želim da budem u društvu sa sebi ravnima", odvrati Džasper. "Hodi, Veče. Neka se šegrti zabavljaju sa svojim igračkama."
     Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu. "Šta to pripravnici imaju, a šegrti nemaju?" zapita on. Govorio je mirno ali svi dečaci se odjednom ućutaše, jer u njegovom tonu, kao i u Džasperovom, uzajamna mržnja beše izbila jasno i oštro, kao mač naglo isukan iz korica.
     "Moć", odreza Džasper.
     "Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti, jedno po jedno."
     "Je li to izazov?"
     "Jeste,"
     Več se, međutim, žurno spusti na zemlju i stade između njih, ljutita lica. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadmećemo u magiji. Prestanite!"
     I Ged i Džasper su stajali ćutke, jer su i oni znali za taj zakon Rouka, a znali su i da Veča pokreće ljubav, a njih dvojicu mržnja. Ipak, bes im je bio samo osujećen, ali ne i stišan. Korakuvši malo u stranu, kao da se obraća samo Veču, Džasper reče, uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog štiti. Izgleda ljut. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze, šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?"
     "Žaspere", prosikta Ged, "otkud ti znaš šta ja znam?"
     Istoga časa, ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti, Ged, nestade, i nad njima stade da lebdi veliki soko, otvarajući svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak, i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje, mračno gledajući u Džaspera.
     Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne,ali i sada, slegnuvši ramenima, izgovorio je samo jednu reč: "Opsena."
     Ostali zažagoriše. "Nije to bila opsena", reče Več. "Zaista se pretvorio u sokola. A sada, dosta. Slušaj, Džaspere..."
     "Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika, kad Veliki majstor nije pazio. Pa., šta? Hajde, nastavi samo, čobanine. Volim da gledam kako se uplićeš u vlastitu zamku. Što više pokušavaš da bude meni ravan, tim više se vidi kakav si zapravo."
     Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu, sasvim tiho: "Jastrebe, budi čovek i prestani ti prvi... hajde sa mnom..."
     Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se, ali sve što reče bilo je: "Pričuvaj mi Hoega, hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka, koji mu je, kao i obično, sedeo na ramenu. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne, osim Geda,ali sada pređe kod Veča, i uspuzavši mu se uz ruku, šćućuri mu se na ramenu, ne skidajući blistave okice sa svog gospodara.
     "Tako." Ged se ponovo obrati Džasperu, mirno kao i maločas, "Čime ćeš pokušati da dokažeš da si bolji od mene, Džaspere?"
     "Ja to ne moram ničim da dokazujem, Čobanine. Ali, hoću. Daću ti priliku da ti dokažeš sebe. Zavist te izjeda kao crv jabuku. Hajde da isteramo tog crva. Jednom si se, na Okruglom brdu Rouku, hvalisao kako črobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade. A posle toga, ako mi se bude htelo, pokazaću ti malo prave magije."
     "Da, to bih voleo da vidim", odgovori Ged. Mlađi dečaci, navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede, posmatrali su ga, iznenađeni njegovom mirnoćom. Več ga nije gledao iznenađeno, već sa sve većimstrahom. On pokuša još jednom da se umeša, ali DŽasper mu dobaci: "Okani se, Veče, šta ćeš, dakle, učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam, Čobanine? Hoćeš li nam prikazati neku opsenu, plamenu kuglu, vradžbinu kojoj se koze leče od šuge?"
     "Šta bi ti hteo da ti pokažem, Džaspere?"
     Stariji momak sleže ramenima. "Baš me briga. Hajde, prizovi duh nekog pokojnika!"
     "Hoću."
     "Nećeš". Džasper ga je netremice gledao u oči, a bes iznenada poče da se probija kroz dotadašnji njegov prezir. "Nećeš. Ne možeš. Samo lupetaš i pupetaš..."
     "Kunem ti se u vlastito ime, hoću!"
     Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni.
     Otimajući se od Veča, koji pokuša da ga zadrži, Ged krupnim koracima pohita iz dvorišta, ne osvrćući se. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i popadaše. Džasper je još za trenutak oklevao, a onda krenu za Gedom. I ostali pohitaše za njima, tiho i bez reči, uplašeni i radoznali.
     Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći, pre izlaska meseca.Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa delovalo je teško, kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. Izašavši na jednu strminu, pomisliše kako korenje toga brda seže duboko, dublje od mora, sve do prastarog, nevidljivog, tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Zaustaviše se, napokon, na istočnoj padini. Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda, iznad njih. Nije se osećao ni dašak vetra.
     Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo, iznad ostalih, i okrenuvši se, progovori snažno i razgovetno. "Džaspere, čiji duh hoćeš da prizovem?"
     "Čiji god hoćeš. Nijedan ti se neće odazvati." Džasperov glas je malo podrhtavao, valjda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo: "Bojiš li se?"
     Nije, međutim, sačekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera. Sada, kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka, mržnja i bes behu prestali, i umesto njim mu se javi savršena sigurnost. Zašto bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova moć, te noći, na tome mračnom, začaranom mestu, veća nego ikada; ispunjavala ga je čitavog, sve dok nije stao d drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega, da je poslan, možda, samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto; da nije nikakav protivnik, već prosto oruđe za ispunjenje njegove; Gedove sudbine. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se proteže duboko dole, u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u međuprostoru, sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju.
     "Ne boj se", reče on, smešeći se. "Prizvaću duh jedne žene. Neka to bude Elfaran, lepotica iz Podviga Enlada."
     "Umrla je pre hiljadu godina, kosti joj leže duboko pod morej Eje, a možda nikada nije ni postojala."
     "Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged, još uvek sa blagim podsmehom, a onda, rekavši, "Gledajte u prostor između mojih ruku, " okrenu im leđa i ukipi se.
     Širokim, laganim pokretom raskrili obe ruke; bio je to gest dobrodošlice, kojim prizivanje počinje. A onda progovori.
     Još pre više od vde godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi, i nikada ih posle toga nije izgovorio. Tada ih je bio pročitao u mraku. Sada, u mraku, kao da ih je ponovo čitao, na stranici koja se pred njim otvorila u noći. Ali sada je razumevao ono što čita, izgovarajući polako reč po reč, i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima čini treba isplesti, glasom i pokretima tela i ruku.
     Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči, nepomično, i samo su pomalo drhtali; jer velike čini su počinjale da deluju. Ged je još uvek govorio tiho, ali izmenjenim glasom, sa prizvukom nekog dubokog pojanja, a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. Najzad, zaćuta. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. Potom pade ničice, raširenih ruku, kao da hoće da zagrli zemlju, a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno, nešto toliko teško da je drhtao od napora, pokušavajući da stane na noge. Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. A ako su zvezde i dalje sijale, niko ih više nije primećivao.
     Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana, uz siktanje i mrmljanje, a onda on glasno povika: "Elfaran!"
     I opet viknu to ime. "Elfaran!"
     Bezoblična, crna masa koju beše podigao raspuče se nadvoje. Polovine popadaše, a neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku - tinjava, obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris - ljudska prilika; neka visoka žena, okrenuta leđima, koja je gledala u njih preko ramena. Lice joj je bilo divno i tužno, i puno straha.
     Samo za tren beše zablistao taj duh. A onda mutni oval između Gedovih ruku postade sjajniji. Počeo jeda se širi i rasprostire, kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći, kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. I kroz taj sjajni, iskidani prorez, izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka, nešto hitro i jezivo, i baci se Gedu pravo u lice.
     Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe, Ged ispusti kratki, promukli krik. Maleni otak, koji sve to posmatraše sa Večevog ramena, životinjica koja nema glasa, kriknu takođe i skoči, kao da hoće da napadne.
     Ged se sruči na zemlju, boreći se i koprcajući se, dok se svetleći procep u tami ovoga sveta širio i dalje iznad njega. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše, a Džasler se povi do zemlje,skrivajući oči od užasne svetlosti. Samo Več polete ka svomprijatelju. I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda, razdirući mu telo. Bila je nalik na crnu zver, veličine malog deteta, iako se sve vreme nadimala i splašnjavala; i nije imala ni glave ni lica, već samo četiri šape sa kandžama, kojim aje grebala i razdirala. Več zajeca od užasa, a ipak ispruži ruke, pokušavajući da je otrgne od Geda. Ali pre nego što je i dotače ukoči se, ne mogavši da se pomakne.
     Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastaviše. Neki glas je govorio u blizini, kao što šapće lišće i žubori vodoskok.
     Zvezde opet zasjaše, i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se upravo pojavila. Rane na telu noći namah zaccceliše. Ravnoteža videla i tme opet je počivala, obnovljena i smirena. Zver-senka beše nestala. Ged je ležao na leđima, ruku raširenih kao da još uvek održava onaj gest dobrodošlice i poziva. Lice mu je bilo crno od krvi i na košulji su mu se videle velike, krvave mrlje. Maleni otak mu se šćućurio, drhteći pored ramena. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom: Arhimag Nemerl.
     Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je, nadnoseći se nad Gedove grudi. Dodirnuo ga je nežno, samo jedanput, na mesu gde je srce, i jedanput po usnama; i dok je Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji, i usne mu se razdvojiše, dok se borio da udahne vazduh. I tada stari Arhimag podiže svoj štap, stavi ga vrhom na zemlju, i oslovni se svom težinom na njega, oborene glave, kao da se jedva drži na nogama.
     Več oseti da opet može da se kreće. Bacivši pogled oko sebe,, ugleda da behu pristigli i drugi, Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti; i imali su načina da stignu za tren oka kada je to potrebno, iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. Sada već behu poslali po pomoć, i jedna grupa pođe s Arhimagom, a druga, Več među njima, odneše Geda u odaje Velikog majstora Travarstva.
     Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka.Ništase ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se povukla natrag, u svoje carstvo. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih, nevidljivih čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno, ali je, ipak, ostala negde u svetu. Negde, u svetu, ona se krila. Da je Ged te noći preminuo, ona bi možda potražila vrata koja je on otvorio, i pošla za njim u carstvo smrti, ili bi se neopazice vratila tamo odakle je došla,ma gde to bilo; na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. Ali, Ged je preživeo.
     Položili su ga u postelju u odaji za lečenje, i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu, vratu i ramenima. Bile su to duboke, rascepljene i opake rane. Crna krv u njima se nije zgrušavala, već je stalno izvirala, uprkos bajalicama i kruškovom lišću obloženom paučinom koje je bilo stavljeno na njih. Ged je ležao oslepeo i onemeo od vatruštine, kao štap u tinjajućem ognju, i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono što ga je sagorevalo.
     Nedaleko odatle, u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok, Arhimak je takođe ležao nepokretno, ali ohlađen, leden; na njemu su živele još samo oči, posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom, mesečinom obasjanom lišću. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga leče. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto između sebe, a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. On je ležao nepomično, a orlovski nos, visoko čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda, Nemerl beše iscrpio sve svoje moći, a zajedno s njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. Umirao je. Ali smrt velikog maga, koji je mnogo puta u životu hodio po sparušenim, strmim obroncima carstva smrti, nije obična stvar: jer, umirući, on ne hodi nasumice, već sigurno, jer on zna taj put. I kada Nemerl podiže pogled kroz krošnju drveta, oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore, ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde, koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje.
     Gavran Oskila, koji je bio njegov ljubimac trideset godina, beše nestao. Niko nije video kuda je otišao. "Poleteo je da mu prokrči put," reko je samo Veliki majstor Ustrojstva, dok su bdeli.
     Rodi se napokon dan, topao i vedar. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. Nije se čuo ni glasak, sve dok se, pred podne, nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije, jasno i prodorno.
     Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka, na jednom mestu ispod senovitog drveća Gaja Suštine. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim zidom tišine, da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali među magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. Izabrali su Genšera, sa ostrva Vej. I smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja, da doveze novog Arhimaga na Rouk. Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra, i brod smesta krenu, i nestade sa vidika.
     O svemu tome Ged nije pojma imao. Ležoa je pune četiri nedelje tog toplog leta, slep, gluv i nem, iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo, kao životinja. Najzad su spore veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje, tako da rane počeše da mu zaceljuju i groznica da mu opada. Kao da je, malo po malo, opet počeo da razaznaje glasove, iako sam, još nije progovorio. A onda, jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk, dečak je znao samo za tamu. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke, i zaplaka.
     Međutim, kada je zima nastupila, još uvek je samo mucao, a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je držao u odajama za lečenje, pokušavajući da vrati nekadašnju snagu njegovom telu i umu. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe, i posla ga da, pre svega, iskaže svoju poštu i pokornost Arhimagu Genšeru. Jer, on nije bio u stanju da se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na Rouk.
     Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima ležao bolestan, i sada, dok je prolazio mimo njih, pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar, lakog koraka i jak. Ali sada, osakaćen bolešću, hodao je polako i oklevajući, pognute glave, a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. Zaobilazio je one koji su ga znali, a i one koji nisu, i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. Tamo, gde je nekada on čekao Nemerla, sada je Genšer čekao njega.
     Poput nekadašnjeg Arhimaga, i ovaj novi je nosio beli ogrtač. Ali, kao i većina ljudi iz Istočnih Prostranstava, Genšer je bio crne puti, i pogled ispod debelih obrva bio mu je takođe mrk.
     Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. Gešner je neko vreme samo ćutao.
     "Znam šta si učinio", prozbori on najzad, "ali još ne znam šta si ti. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost."
     Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu. Još je sporo govorio. "Znači li to da treba da odem sa Rouka, Vaše gospodstvo?"
     "Da li ti želiš da odeš sa Rouka?"
     "Ne."
     "A šta želiš?"

    "Da ostanem. Da dalje učim. Da razvrgnem... zlo..."
     "Ni veliki Nemerl nije to mogao... Ne, ne želim da odeš sa Rouka. Jedina zaštita koju imaš su naši Veliki majstori, i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo, koje sprečavaju zlo da mu priđe. Ako sada odeš, ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te pronaći; ući će u tebe, i bićeš opsednut njome. Više nećeš biti čovek već gebet, telo bez duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj svetlosti. Moraš ostati ovde, sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš od nje - ako ikada uspeš. Čak i u ovom trenutku, ona te vreba. Jesi li je ugledao, od one noći?"
     "Jesam, u snovima, Vaše gospodstvo", nastavi Ged, nakon kraće pauze; a govorio je s mukom i posramljeno. "Vaše gospodstvo, Genšeru, ne znam šta je to bilo... ono što se odjednom pojavilo i zgrabilo me..."
     "To ne znam ni ja. Nema imena. Ti si rođenjem nasledio ogromnui moć, ali si je loše upotrebio, i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš, i nisi znao kako te sile utiču na Ravnotežje svetlosti i tame, života i smrti, dobra i zla. A podstakli su te na to ponos i mržnja. Zar nije sasvim prirodno što je sve to imalo uništavajuće posledice? Prizvao su duh umrlog, ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. Budući da je zlo, ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. Moć koju si morao da prizoveš, daje mu moć da vlada nad tobom: vi ste u sprezi. To je senka tvoje oholosti, senka tvog neznanja, tvoja vlastita senka. Ima li senka ime?"
     Ged je stajao, pun mučnine i rastrojen. "Kamo sreće da sam umro", reče napokon.
     "A ko si ti, da smeš da sudiš, ti - za koga je Nemerl žrtvovao sebe?... Dok si ovde, bezbedan si. Otići ćeš odavde, i nastavićeš da učiš. Kažu da si pametan. Samo nastavi. I to dobro. To je sada sve što možeš."
     I tu Genšer završi, i odjednom nestade; ali, takvi su magi. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu, a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga, misleći na Nemerla. Nekada, davno, u tom dvorištu, osetio je da je i sam reč, izgovorena pod sunčevom svetlošću.
     Ali sada je progovorila i tama. Bila je to reč koja se ne može poreći.
     Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli, koju su mu zadržali. Tamo je boravio sam. Kada bi gong zazvonio, pozivajući na večeru, izašao bi, ali retko bi razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom, niti bi ikada podigao lice da ga vide, čak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. I nakon dan-dva svi ga ostaviše na miru. A to je i želeo, jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi.
     I Več i Džasper behu odsutni, ali on ni ne upita gde su. Dečaci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali, zbog svih onih meseci koje je bio izgubio, i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. A nije se isticao ni među njima, jer su mu bajalice,čak i najprostije bajalice opsenarstva, teško i s mucanjem padale na jezik, a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli.
     U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog Majstora imenovanja. Taj zadatak, od kojeg je nekada strepeo,sada mu je pričinjavao zadovoljstvo, budući da je osećao potrebu za tišinom, i dugotrajnim učenjem bez bacanja čini, tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti izazvana da deluje.
     Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac, ogrnut smeđim putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem. Ged ustade na noge kada ugleda štap čarobnjaka.
     "Jastrebe..."
     Čuvši taj glas, Ged podiže pogled: pred njim je stajao Več,sav temeljan i četvrtast kao i uvek; doduše, bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo, ali osmeh na njemu nije se promenio. Na ramenu mu je čučala životinjica, crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih očiju.
     "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan, i sada mi je žao da se rastanem s njim. Ali mi je još teže da se rastanem od tebe, Jastrebe. Ali, moram kući. Hajde, Hoeže! Pređi kod svog pravog gospodara!" Več pomilova otaka i spusti ga na pod. Životinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i poče da se umiva suvim, smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Več se glasno nasmeja, ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši. Samo se sagnuo da sakrije lice, milujući otaka.
     "Mislio sam da mi više nikada nećeš doći, Veče", reče on.
     Nije mislio da mu prebacuje, ali Več se poče pravdati. "Nisam mogao da te posetim. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio; a odkako je počela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju, i sam kao u zatvoru. Nisam smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. Slušaj: kad i ti budeš jednom slobodan, dođi u Istočna Prostranstva. Čekaću te. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti, i rado primaju čarobnjake."
     "Slobodan..." promrlja Ged i sleže ramenima, uz jedva primetan osmeh.
     Več ga pogleda, ne onako kao nekada; sa istom ljubavlju, da ali, možda, sa ipak malo više čarobnjalke pronicljivosti. "Pa, nećeš zauvek ostati vezan za Rouk."
     "Pa, znaš... mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli, da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za izgubljenim imenima, kako ne bih... učinio još neko zlo, kad dobro već nisam..."
     "Možda", prekinu ga Več. "Ja nisam vidovit, ali pred tobom ne vidim sobe i knjige, već morsku pučinu, vatru i zmajeve, i kule mnogih gradova, i sve drugo što jedan soko može da vidi kad leti visoko i dleko."
     "A iza mene - šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče, tako da se, pod avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave, njegova senka pojavi i ispruži preko zida i poda. Ali, već u seledećem trenutku on okrenu lice u stranu, i promuca; "Ne, bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš."
     "Idem kući, da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. Bila je beba, kad sam otišao, a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje - kako je to brzo prošlo! A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde, na nekom od tih malih ostrva. O, tako bih rado ostao da još razgovaramo, ali ne mogu, noćaš mi kreće brod, a plima je već nadošla. Jastrebe, ako te ikada put nanese na Istok, dođi da me posetiš. I ako ti ikada u životu zatrebam, pošalji mi poruku, pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol."
     Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči.
     "Estariol", reče on, "moje ime je Ged."
     A onda se tiho oprostiše, i Več se okrenu, prođe kroz kameni hol i napusti Rouk.
     Ged je još malo osto nepomičan,kao neko ko je upravo primio veliki novost, pa sada mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati. Jer ono što mu je Več poklonio bilo je zaista veliko - dao mu je da sazna njegovo pravo ime.
     Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. Čovek može, kasnije u životu, da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu, ili ženi, ili prijatelju, ali i oni ga neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog, ko bi mogao da ga čuje. Pred svetom će ga, kao i sav taj svet, zvati imenom za svakodnevnu upotrebu, nadimkom - nekim imenom kao što je, recimo Jastreb, ili Več, što znači "grahorica", ili Ogion, što znači "šišarka". Kad i običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno poverenje, tim više će to morati da čini čarobnjak, jer on je opasniji, a takođe i izložen večoj opasnosti. Onajko zna nečije istinsko ime, taj praktično raspolaže životom toga čoveka i može da upravlja njime. Zato je Gedu, koji je bio izgubio veru u sebe, Več podario ono što samo najbolji prijatelj može da podari, dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja.
     Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi, ispustivši iz sebe, dok je bldela, plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče. Pomilovao je otaka, koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu. Veliko zdanje beše utihnulo. Ged se seti da je upravo to bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak, onoga dana kad mu je Ogion dao ime. Od tada su prošle četiri godine. Setio se ledenog planinskog potoka,kroz koji je prošao nag i bezimen. Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar, po kojima je nekada plivao; i sela Deset jova, ispod ogromne prašume koja se pela uz planinu; senki koje je jutarnje sunce bacalo preko prašnjave seoske ulice, vatre koja se u naletima razbuktavala pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova, upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u zimska popodneva, mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima, gde je vazduh bio težak od dima i vradžbina. Sve mu se to vratilo sada, ove noći kad je napunio sedamnaest godina. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet se spojiše u jedno. Najzad, nakon sveg tog gorkog, izgubljenog vremena, opet je znao ko je i gde se nalazi.
     Ali, kuda će morati da krene u godinama koje dolaze, to nije mogao da vidi; a i strepeo je da slučajno ne sazna.
     Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva, s otakom na ramenu kao i obično. Ovoga puta trebalo mu je tri dana, a ne dva, da stigne peške do Usamljene kule, i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog, šištećeg mora kod severnog rta. Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao, i isto onako hladno, kao što se sećao, i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici, ispisujući nizove imena. Samo je podigao pogled na Geda i rekao, bez pozdrava, kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju; onaj ko je umoran,taj nije ni pametan. Sutra možeš da otvoriš Knjigu Pothvta Stvralaca, i počni da učiš odatle nova imena."
     Kada je zima prošla, vratio se u Veliko zdanje. Tada je bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika, i Arhimag Genšer mu tada prihvati zakletvu na vernost. Nastavio je da studira Vrhunske veštine i magijske formule, prešavši sa opsenarstva na pravu magiju, učeći sve ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. Vremenom je izlečio one teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice, a i ruke su mu polako opet počele da bivaju sve veštije; ipak, nikada više nije onako brzo učio kao pre, jer ga strah beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. Ipak, nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja, koje su najopasnije od svih. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala, ili pobegla nekuda van ovoga sveta, jer više mu se nije javljala u snovima. Ali, u dubini srca je znao d se nada uludo.
     Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve što je mogao o bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu; Ali toga je bilo veoma malo. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano, niti se o njemu neposredno govorilo. U prastarim knjigama bi se tek i tamo našao poneki nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na senku-zver. Nije to bila ni avet umrlog čoveka, niti, pak, tvorevina neke od Prastarih sila zemlje, a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U Stvarima i pojavama zmajevskim, knjizi koju je Ged veoma pažljivo pročitao,nalazila se i jedna stara priča o nekom Gospodaru zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila, stene koja govori, a koja je ležala daleko u severnim zemljama. "Na zapovest Stene", pisalo je u knjizi, "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti, ali pošto su mu čarobnjačke moći omanule, željom Stene, zajedno sa duhom umrlog, došlo je ono što nije bilo prizvano, i ono ga je prožderalo iznutra, a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji, uništavajući ljude." Alu u knjizi nije pisalo šta je to bilo, niti kako se priča završila. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neživota, kako je kazao Arhimag; sa pete strane sveta, kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja; a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam." Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo,dok je ovaj bio bolestan. Bio je nabusit i ozbiljan, kao i uvek, ali Ged je sada video da u njemu ima milosrđa i mnogo ga je zavoleo. "Ne znam. Znam samo ovo: tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć, i to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu - tebe, i jedan jedini ljudski glas - tvoj. Ali šta to, opet, može da znači, nemam pojma. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. Moraćeš da otkriješ,jer inače ćeš umreti,ili će ti se desiti nešto još gore od smrti..." Govorio je tiho i oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda. "Kad si bio mlad, mislio si da je mag onaj ko može sve. I ja sam nekada tako mislio. i svi mi. Ali, u stvari, što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje, sve duža postaje životna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema više izbora, i radi isključivo ono što mora..."
     Kada je ovaj napunio osamnaest godina, Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. O onome što se uči u Gaju Suštine, ali da je magija već i samo to mesto. Drveće toga Gaja nekada se može videti, nekada ne može, i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Kažu da je i samo to drveće mudro. Kažu da Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam, neprestano, uči svoju vrhunsku magiju, i ako to drveće ikada izumre,umreće i njegovo znanje, i tada će se vode podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još u onim vremenima koja su postojala pre mitova,sve te zemlje na kojima žive ljudi i zmajevi.
     Ali sve to je samo rekla-kazala; čarobnjaci neće o tome da govore.
     Prolazili su meseci i meseci, i napokon, jednog prolećnog dana, Ged se vratio u Veliko zdanje, i nije više znao šta će mu bitisledeći zadatak. Na vratima kroz koja se ulazi na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca, koji ga je čekao na ulazu. U početku ga Gej nije prepoznao, a onda,kad je malo napregnuo sećanje, shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao, pre pet godina.
     Starac se smešio, pozdravljajući ga po imenu, a onda ga zapita: "Znaš li ko sam ja?"
     Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka, a da on zna smo za osmoricu, Velike majstore Vetroumeća, Rukoveština, Travarstva, Poezije, Pretvaranja, Prizivanja, Imenovanja, Ustrojstva.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga. Ali, u vreme kad se birao novi Arhimag, devet Velikih majstora je vršilo izbor.
     "Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije", reče Ged.
     "Tako je. Ti si, Gede, stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. Sada možeš steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". To reče starac, smešeći se, i ostde da čeka. Ged, takođe, ostade da čeka, bez reči.
     Znao je hiljadu načina, veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili čoveka, i naravno, ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku, jer bez nje se magija, večinom, nije ni mogla činiti. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog majstora, bilo je nešto sasvim drugo. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru, bolje čuvano od zmajeve pećine. Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače čini, lukavi izumi bi omanuli, ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag, a sila bi samo mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same.
     "Tesna je kapija koju čuvaš, Veliki majstore", najzad progovori Ged. "Mislim da ću morati da sednem tu, na livadi, i razmišljam, i pustim,sve dok ne omršavim toliko d se mogu provući kroz nju."
     "Kako hoćeš", smešeći se odgovori Čuvar Kapije.
     I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna, pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio, jer bilo je već uveliko proleće. Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja, a u podnožju brda, ulice Tvila se ispuniše tamom. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode, a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da, silom, lukavstvom ili vradžbinama, izmami ime Čuvara Kapije. I što se više udubljivao u misli, sve manje je uspevao da pronađe, među svim onim veštinama čarobnjaštva, neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako velikeog maga.
     Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama, sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u džepu. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je, a da još uvek ništa ne beše stavio u usta, vratima Zdanja i zakucao na njih. Čuvar kapije mu otvori.
     "Vaše gospodstvo", obrati mu se Ged, "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena, jer nisam dovoljno jak, a ne mogu je uzeti ni lukavstvom,jer nisam dovoljno mudar. Zato ću se zadovoljiti da ostanem tu gde sam, da učim da budem sluga, što god izaberete: sem ako mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje."
     "Pitaj."
     "Kako Vam je ime?"
     Čuvar Kapije se nasmeši, i kaza mu ga: i Ged, ponovivši ga, uđe u Veliko zdanje poslednji put.
     Kada je opet izašao, nosio je debeli tamnoplavi ogratač, dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se beše uputio, jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. Takođe je nosio i štap visok koliko i on sam, od tisovine, okovan bronzom. Čuvar Kapije mu požele srećan put, otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja, vrata od roga i slonovače, i on siđe ulicama Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim,jutarnjim vodama.

5. ZMAJ OD PENDORA

     Zapadno od Rouka,u skupini između dva velika kopna, Hoska i Esmera, pružalo se Devedeset ostrva. Najbliže Rouku je Serd, a najudaljenije je Sepiš, koje leži takoreći već u Pelnijskom moru; a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno,jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset, a ako brojite svaku hrid što se uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili; i tad bi nadošla plima i sve bi opet bilo drugačije. Noreuzi između ostrvca su veoma uski, i u njima nevelike plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca, dižu se visoko i spuštaju nisko, tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva, kad se voda spusti ostane samo jedno. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime, i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom, i ima mali čamac; domaćice za čas preveslaju preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom; torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. Sve saobraćajnice su od slane vode, i pregrađuju ih samo mreže, rzapete preko morskih rukavaca od jedne kuće do one preko puta, u koje se hvata sitna riba zvana iverak, od čijek ulja živi privreda Devedeset ostrva. Ima malo mostova i samo nekoliko većih grdova. Svako ostrvce je načičkano zemljoradničkim imanjemima i ribarskim kućicama, i deset od dvadeset takvih ostrvaca čine po jednu opštinu. Jedno od njih je bilo i Donji Torning, najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana, taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor,ostrvo okruženo zmajevima, a iza njega vode Zapadnog Prostranstva, puste i prazne
     Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. Uzdizala se na jednom brdašcetu, okružena poljima zelenog ječma, zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji je istovremeno bio i živa ograda tog poseda, i čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi, gajevi i bašte,čak i susedna ostrva sa svojim krovovima, poljima i brdima, a mnogobrojni blistavi kanali ikanalići vijugali su i preplitali se između njih vodeći ka moru. Kuća je bila krajnje skromna, bez prozora, sa podom od nabijene zemlje, ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. Ostrvljani Donjeg Torninga, puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka, izvinjavali su mu se što je kuća tako bedna. "Nemamo kamena za gradnju", objasnio je jedan. "Niko vam ovde nije bogat, ali niko i ne umire od gladi", dodao je drugi, dok je treći, utešno, zaključio: "Biće vam bar suvo, ako ništa drugo, jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba, Gospodine." Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. Iskreno je zahvalio opštinarima, i tako se njih osamnaestorica raziđoše, svako u svom čamcu i na svoje ostrvce, da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak, koji jedva da kaže koju reč, ali je kaže lepo i bez oholosti.
     Uostalom, i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi. Čarobnjaci koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove, u službu visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala. Ovi ribari u Donjem Torningu, da je situacija bila normalna,mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača, da im obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči,ako ustreba. Ali, odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja; devet malih zmajeva, pričalo se, sada je ležalo po svojim jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora, vukući svoje trbuhe sa krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. Pošto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane, kroz koju godinu će početi da izleću, kad budu odrasli i ogladneli. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska, ne spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama, ambari i sela. Zmajeva glad se budu dugo i polako, ali kad se probudi teško ju je utoliti. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju, i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan.
     "Tamo nećeš naći nikakve udobnosti", rekao je Arhimag Gedu, onoga dana kad ga je proizveo u čarobnjaka, "a ni slave, ni bogatstva, možda čak ni opasnosti. Prihvataš li?"
     "Prihvatam", odgovorio je Ged, i to ne samo iz poslušnosti. Posle one užasne noći na Okruglom brdu Rouka,želeo je da bude što dalje od slave i isticanja, baš onoliko koliko je pre toga žudio za njima. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogućeg iskušavanja svoje moći. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost,kad je čuo da se pominju zmajevi. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva; a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku, ili na dohvat magije Rouka, tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i priča; bili su nešto o čemu se peva, ali se ne viđa u životu. Ged sve što je znao o zmajevima beše naučio u školi, ali jedno je kad se o njima čita, a drugo kada se sretnu licem u lice. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju, te je žustro odgovorio: "Prihvatam."
     Arhimag Genšer je klimnuo glavom, ali pogled mu je bio zabrinut. "Kaži mi", upita ga on na rastanku, "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili, pak, jedva čekaš da odeš?"
     "I jedno i drugo, Vaše gospodstvo."
     Genšer opet klimnu glavom. "Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde, jer ovde si bezbedan", dodade on, jedva čujnim glasom. "Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe. Put ti je sav obavijen tamom. I na severu se vidi neka moć, nešto što želi da te uništi, ali šta je to i gde je, da li u tvojoj prošlosti ili na putu koji još leži pred tobom, to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. Kada su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni, smesta sam pomislio na tebe,jer mi se mesto učinilo bezbedno i nekako po strani, tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš snagu. Ali, nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto, niti kuda će te tvoj put odvesti. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako, u mrak..."
     Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. Tu je mirno živeo, i često bacao pogled na zapadno nebo, i držao načuljeno svoje čarobnjačko uho, da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. Ali, zmajeva nije bilo. Ged je lovio ribu u svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja, koje beše doneo sa sobom sa Rouka, sedeći na toplom, letnjem povetarcu ispod drveća, dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi miševe u gustoj trvi poprskanoj belim radama. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vrača-vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. Nikada mi ni na pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima, jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. No, i oni su mu se retko obraćali, ustežući se delom iz strhopoštovanja, delom stoga što je on bio čarobnjak sa Ostrva mudrih, a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke po licu. U njemu je,iako je bio sasvim mlad, oduvek bilo nečega zbog čega suse ljudi u njegovom prisustvu osećali nelagodno.
     Ipak je našao prijatelja, jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom ostrvu, u pravcu istoka. Zvao se Pečvari. Prvi put su se sreli na njegovom molu, gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu. Pečvari je podigao pogled na čarobnjaka,s osmehom na licu, i rekao: "Evo, tek što nisam završio jednomesečni posao. Vi biste ga obavili za tren oka, izrekavši samo jednu reč, zar ne, gospodine?"
     "Možda i bih", kazao je Ged, "ali bi, dakako, potonuo čim trepneš, ukoliko ne bih nastavio da održavam snagu vradžbine. Ali ako hoćeš..." Zastao je, odjednom, neodlučan.
     "Šta to, gospodine?"
     "Pa,vidiš, ovo ti je baš zgodan čamčić. Ništa mu ne fali.Ali, ako hoćeš, mogao bih da bacim na njega vezujuće čini, da uvek ostane neoštećen, ili čini za pronalaženje, da se lakše vrati kući s mora."
     Govorio je s ustezanjem, bojeći se da ne uvredi majstora,ali Pečvarijevo lice se ozari od sreće. "Taj čamičić prvimsvom sinu, gospodine,i kad biste ga vi tako uvračali, to bi bilo veoma ljubazno od vas, i prijateljski." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali.
     Posle toga su često radili zajedno. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce,a ua uzvrat je učio od Pečvarija kako se pravi čamac i kako se njime upravlja bez pomoći magije; jer, tu običnu, svakodnevnu veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin Ioet često su plovili po kanalima i lagunama, na jedra ili na vesla, ovakvim ili onakvim čamcem, sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar, a prijteljstvo između njega i Pečvarija se potpuno učvrstilo.
     U poznu jesen se rzboleo sinčić graditelja čamaca. Majka je poslala po vešticu sa ostrva Tesk, koja je bila poznta kao veštaisceliteljka, i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. Ali tada, usred jedne olujne noći, Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata, preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. Ged otrča zajedno s njim do obale, gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu, dok ne stigoše do kuće graditelja čamaca. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici, dok je majka ćutke klečala pored njega, a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu, najmoćniju koju je znala. "Vaše gospodstvo čarobnjače", šapnu ona Gedu, "mislim d dete ima crvenu groznicu i da će još noćas umreti."
     Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto, i ustuknu u magnovanju. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama,ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči bolesnog, ali umirućeg pusti na miru, da mu duh nesmetano ode.
     Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači, te glasno zakukala od očajanja. Ali Pečvri se saže k njoj, govoreći: "Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti, ženo. Ne kukaj, ne treba! Evo, došao je. On to može."
     Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega, Ged jednostavno nije imao snage da ih razočara. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud, i pomisli da se dete možda još može spasiti, samo kad bi mu oborio temperaturu. "Učiniću sve što mogu,Pečvari", reče on jednostavno.
     Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su, sveže napadalu,doneli s vrata, i poče da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. Ali čarolija nije delovala, i njemu se odjednom učini da mu dete umire tu,na rukama.
     Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe, on smesta posla svoj duh za duhom umirućeg deteta, da ga vrati. Pozva i dečaka po imenu; "Ioete"! Pošto mu se činilo da u svom unutrašnjemsluhu čuje slabački odaziv, on nastavi da prati dete, i pozva ga još jednom. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku mračnu padinu, niz obronak nekog ogromnog brda. Vladala je grobna tišina. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. A ipak je znao imena njihovih savzežđa: Snop, Vratnice, Okretač, Drvo. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze, koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom, jer dana nema. Predaleko beše zagazio za umirućim detetom.
     Sa tim saznanjem, odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. Bilo je teško vratiti se, krajnje teško.
     On se polako okrenu. Polako i mučno podiže nogu, da se opet popne natrag, uz brdo, a za njom i drugu. Korak po korak, svaki uz ogroman napor volje. I svaki korak je bio još teži od prethodnog.
     Zvezde se nisu kretale. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim, strmim tlom. U čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao, polako, penjući se. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. A s druge strane tog zida, licem u lice s njim, stajala je senka.
     Nije imala oblik ni čoveka ni životinje. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti, ali mu je šaputala, iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu rzabrati, i pružala se ka njemu,da ga dohvati. I ona je stajala s one strane gde su živi, a on s one gde su mrtvi.
     Moraće, dakle, ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi, ili da pređe zid i vrati se životu, tamo gde je to bezoblično, zlo stvorenje čekalo na njega.
     Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci, i on ga podiže visoko. I, kada je načinio taj pokret, kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. Kada je krenuo da preskoči preko niskog kamenog zida pravo ka senci, štap odjednom bljesnu belim zracima, a svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. On skoči, oseti kako je pao, i obnevide.
     Ali ono što su videli Pečvari, njegova žena i veštica, bilo je sledeće: mladi čarobnjak beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči, i još je jedan trenutak nepomično držao dete u rukama. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu, uspravio se na noge i ostao tako stojeći, bez reči, sa štapom u ruci. Odjednom je podigao štap visoko, i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom, kao da čarobnjak drži u ruci munju, i sve stvari u kući su odskočile na čudan, i izuzetno jasno uočljiv način, osvetljene tom trenutnom vatrom. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti, ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na zemljanom podu, pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete.
     Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. Njegova žena glasno zaplaka,a i on beše skroz izbezumljen. Ali vračara je po čuvenju znala ponešto o magiji i št se sve može desiti pravom čarobnjaku, i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem,iako je ležao potpuno hladan i beživotan, več koa da bolesnikom, ili čovekom koji se ukočio u zanosu. Odneli su ga kući, i ostavili jednu staricu na straži, da vidi da li je zaspao da se probudi, ili je zaspao zauvek.
     Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće, kao što je uvek činio kad su u kući ulazili nepoznati. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima,sve dok vatra nije počela da se gasi, a noć da bledi,ostavljajući staricu, kojoj je glava klimala,da drema pored ognjišta. Tek tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede, i prišao Gedu koji je ukočeno i nepomično ležao na postelji. Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama,dugo i strpljivo, svojim suvim, smeđim jezičkom poput listića. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i po slepoočnici, po ožiljcima izbrazdanom obrazu, i nežno po sklopljenim očima. I veoma, veoma polako, pod njegovim mekim dodirima, Ged stade da se budi. Probudio se, napokon, ne znajući gde je, ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu, a koje je, u stvari, bila svetlost dana koji se rađa. A onda mu se otak sklupčao na ramenu, kao i obično, i zaspao.
     Docnije, kad god bi se setio te noći, Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako ležao, izgubljena duha, da niko nije pokušao da ga na neki način pozove da se vrati. Spasila ga je samo nema, nagonska mudrost životinje, koja svog ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla, a ipak, u toj mudrosti Ged je video nešto srodno svojoj vlastitoj moći, nešto duboko kao što je čarobnjaštvo samo. Od tada pa do kraja života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića, nemuštih ili ne, a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti, bez reči, iz pogleda životinje, iz leta ptice, iz širokog, laganog ljuljanja krošnji drveća.
     Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju, i koji ni najveći mag ne može učiniti bez opasnosti po sebe. Alina povratku su ga čekali bol i strah. Bol zbog njegovog prijatelja Pečvarija, strah za samoga sebe. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa Rouka, i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost, tako da čak ni oči jednog maga nisu mogle da prodru do nje. Bila je to ta tama koja ga je čekala, neimenovano biće, biće koje nije pripadalo ovom svetu, senka koju je on sam oslobodio, ili, čak, stvorio. U duhu, kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. I najzad ga je tu i srela. Od sada će mu biti na tragu, želeći da mu se prikrade, da isisa iz njega sav život, da njegovo telo stavi na sebe.
     Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda, bez glave i lica. Činilo mu se kao da tumara oko zidova kuće, tražeći vrata. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. Budio se malaksao i sav leden, a ožiljci na licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga.
     Počelo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku, ili, čak, samo pomislio na nju, ščepao bi ga uvek isti, ledeni strah: osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć, ostavljajući ga glupim zabludelim. Tražio je da se nekako zaštiti, ali nije našao ništa: to storenje nije bilo od krvi i mesa, nije bilo živo, nije bilo ni duh, nije imalo ime, nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga koji mu on sam beše dao - bila je to užasna moć, van domašaja zakona sveta u kome postoji sunce. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao,i da će nastojati da preko njeg ostvari svoju volju, jer je bila njegovo stvorenje. Ali u kom obliku će doći, pošto još nije imalo nikakav svoj oblik, kako će doći, i kada će doći - to nije znao.
     Postavio je, stoga, vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve zaštitne bedeme kakve je umeo. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati, i on je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troši na takve odbrane. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera, i on se tako nađe između dva neprijatelja?
     Opet je imao jedan san, ali ovoga puta je senka bila unutra, u kući, pored vrata, pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. Probudio se, drhteći od užasa, i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom, osvetli svaki kutak; tako se najzad uverio da nigde nema senke. Zatim je ubacio nekoliko cepanica među užareni ugalj svoga ognjišta,i ostao da sedi i zuri u vatru,slušajući kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama; i dugo je tako razmišljao. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. Neće on dozvoliti da ovako bespomoćno sedi i čeka, zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice zatvaranja i zaštite. Ipak, nije mogao tek tako da pobegne iz zamke; jer, to bi značilo prekršiti obavezu prema ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se nije pojavio. Postojalo je, dakle, samo jedno jedino rešenje.
     Sutradan, u rano jutro, spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i čamce u Donjem Torningu, i pronašavši tamo Glavara ostrva, rekao mu: "Moram otputovati. U opasnosti sam, i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. Moram ići. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora, tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Ako se desi da ne uspem, značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde, kod nas; pa, mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije."
     Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. "Ali, Vaše gospodstvo, Jastrebe... tamo ima devet zmajeva!"
     "Kažu da su osam još mladunci."
     "Da, ali onaj jedan stari..."
     "Slušaj, ja moram da odem odavde i otići ću. Od tebe tražim samo dopuštenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva, ako budem uspeo."
     "Kako želite, Vaše gospodstvo", pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Svi koji su ih slušali pomisliše da je mladi čarobnjak ilo poludeo ili da ne zna u šta se upušta, i isprtiše ga tužnih lica, bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. Neki, čak, izokola nagovestiše da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more, i sve njih ostavio u sosu;a drugi, među njima i Pečvari, mislili su da je posle one noći prosto - skrenuo, i da sada traži smrt.
     Tokom poslednje četiri generacije, svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što dalje od ostrva Pendor. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji je tu živeo,jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva, a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari, trgovci robljem i kavgadžije, i stoga ih je mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. Zato niko nije poželeo da osveti Gospodara Pendora, nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku, i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz čeljusti, i sve stanovnike grada saterao, vrišteći,prvo u more. Tako je, nosvećen, Pendor bio prepušten zmaju - svi skeleti, kule, i dragulji, opljačkani od davno izginulih prinčeva sa obala Palna i Hoska.
     Sve je to Ged znao, a znao je i više do toga, jer je sve vreme od kako beše došao u Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima. Sada, dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada - ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja kojoj ga je bio naučio Pečvari, već kao pravi čarobnjak, sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs - pažljivo je osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. Žurilo mu se, i zato je upotrebio magijski vetar, jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega, nego od onoga što ga je čekalo ispred. Ali kako je dan odmicao, tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. Na kraju krajeva, u ovu pustolovinu se svojevoljno beše upustio; i što joj se više približavao, sve je sigurniji bio da će, bar ovog puta, bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine, biti najzad slobodan. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora, a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave, nošeni severnim vetrom. Hitao je na zapad, sa snažnim magijskim vetrom u jedrima, i najzad je ugledao stene Pendora, puste ulice grada, i razvaljene, polusrušene kule.
     Na ulazu u luku - plitak zaliv u obliku polumeseca - pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac, tako da se samo još blago ljuljuškao u mestu. A onda je pozvao zmaja: "Otimaču Pendora, iziđi i brani blago koje si napljačkao!"
     Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute obale; ali, zmajevi imaju oštar sluh. Ubrzo se jedan podiže, mašući krilima oštro i brzo, iz neke ruševine bez krova, negde u gradu, nalik na ogromnog, crnog slepog miša, sa prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima; napravivši široki polukrug da uhvati severni vetar, on silovito polete prema Gedu. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put ugleda tog stovra, koji je za njegov narod već bio mitološko biće, ali se, ipak, samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kaži Matorom da iziđe, ti leteći crve!"
     Jer, bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine, kada je ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja, koja su izgledala kao da su od kože, u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka, kao što zmajevi obično rade,i potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili, nalik na smrtonosne gmazove.
     Mladi zmaj, međutim, ništa ne odgovori. Nije spadao među krupnije; jedva da je dostezao dužinu od četrdesetak galija, i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke kože, razapete između prstastih kostiju. Nije još stigao da odraste, ni da stekne glas, a, takođe, ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva. Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom, zaljuljanom čamcu, otvarajući dugačke čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha, tako da je sve što je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove, pa da se sam od sebe stropošta u more, kao kamen. I sive vode se namah sklopiše nad njim.
     Dva zmaja, nalik na onog prvog, podigoše se sada iz podnožja najviše kule. Ali i oni navališe pravo na Geda, kao i onaj prvi, i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i udavi ih, a da, uz sve to, nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap.

    Sada, posle kraće pauze, trojica krenuše na njega sa ostrva.Jedan od njih bio je mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. Dvojica pođoše pravo prema njemu, uz suvo čegrtanje krljušti na krilima, a onaj veliki ga zaobiđe i priđe mu s leđa, hitro i nečujno, da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac. Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu, jer dvojica su dolazila sa severa a treći s juga. Istoga časa kada mu to postade jasno Gedzazva čini Pretvaranja, i dok je samo jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca, pretvoren u zmaja.
     Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kanđe, suprostavio se prvoj dvojici sučelice, sagorevši ih plamenom iz usta, a onda se okrenuo prema trećem, koji je bio veći od njega i takođe naoružan vatrom. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu, škljocali čeljustima, obrušavali se i opet uzdizali,dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima, užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. A onda se Ged iznenada vinu naviše, a onaj drugi u stopu za njim, malo niže do njega. U sred leta zmaj-Ged iznenada podiže oba krila, zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže, onako kako to čini soko, udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. Crna krila se izmešaše, lepetajući, i ogromne kapi crne, zmajevske krvi, stadoše da se slivaju u more. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti, nisko i povodeći se, do ostrva, gde se sakri, upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu.
     Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu,jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najeophodnije. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja, i bio je oprljen po glavi, ali to ga nije brinulo. Sačekao je tek toliko da mu se povrati dah, a onda opet povika: "Vidio samsamo šestoricu, a pričali su mi da vas ima devet: hajde, crvi, izlazite već jednom!"
     Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas, već su samo talasi glasno udarali o obalu. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako menja oblik, i da joj se na jednoj strani pravi izbočina, kao da joj izrasta ruka. Bojao se zmajske magije, jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju; ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila varka zmaja, već njegovih vlastitih očiju. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora, koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje.
     Kada je potpuno stao na noge, glava pokrivena krljuštima, ovenčana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule, a prednje šape sa kandžama su mu počivale na razrovanim ulicama grada. Krljušti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. Bio je mršav kao hrt i ogroman kao brdo. Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. Nema te pesme ili priče, koja čovekov um može da pripremi za ovaj prizor. Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u zamku; jer, zmaju se ne sme pogledati u oči.Skrenuo je, stoga, pogled sa zejtinjavog, zelenog oka koje ga je posmatralo, i podigao ispred sebe svoj štap, koji mu se sada učinio kao iver, kao grančica.
     "Imao sam osam sinova, buvo čarobnjačka", začu se moćni, prozukli zmajev glas."Petorica su mrtvi, a jedan je na izdisaju; dosta je bilo. Nećeš oteti blago od mene ako njih budeš ubijao."
     "Ne treba mi tvoje blago."
     Kroz zmajeve nozdrve, pišteći, podiže se žuti dim: tako se on smejao.
     "Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš, čarobnjačiću? Vredi ga videti."
     "Neću, zmaju." Zmajevi su bića vetra i vatre, i nerado se bore nad vodom. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva; ali ona mala traka morske vode između njega i ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću.
     S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale.
     "Ti si još veoma mlad čarobnjak", nastavi zmaj; "nisam znao da ljudi razvijaju svoju moć već u tim godinama." Govorio je, kao i Ged, Prastarim jezikom, jer to je jezik kojim još uvek govore zmajevi. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu, sa zmajevima nije tako. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće, da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe, i neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči-ogledala, od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi. Ged je često nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom, spreman da posumnja. Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno. "Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem, mali čarobnjače?"
     "Nisam, zmaju."
     "Pa, ipak bih mogao da ti pomognem. Uskoro će ti biti potrebna pomoć, protiv onoga što te lovi u tami."
     Ged ostade bez reči.
     "Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime."
     "Kad bih i ja znao kako se zove..." Ged se preseče.
     Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave,izlazeći iz nozdrva koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom.
     "Kada bi znao kako se zove, možda bi mogao da ga savladaš, zar ne, mali čarobnjače? A, možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime, kada ga budem video izbliza.A doći će nam blizu, samo ako malo počekaš tu, oko mog ostrva. Doći će, jer svuda ide za tobom. Ako nećeš da ti priđe moraš bežati, i bežati,i stalno bežati od njega. Ali, biće ti uvek za petama. Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?"
     Ged opet ostade bez reči. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu, nije mogao ni da nagađa, a, takođe, ni otkud bi zmaj znao ime senke. Arhimag mu beše rekao da ta senka nema imena. Ali zmajevi imaju svojumudrost, drugačiju; i stariji su od ljudskog roda. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna, i to su Gospodari zmajeva. Ged je, u stvri, bio siguran samo u jedno: čak i ako zmaj govori istinu, i ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke, i time mu omogući da ovlada njome - čak i u tom slučaju, čak i ako govori istinu, zmaj to čini isključivo zbog nekih svojih ciljeva.
     "Retko se događa", odgovori napokon mladić, "da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu."
     "Ali, često biva", odvrati zmaj, "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije."
     "Ali, ja nisam došao ovamo da se igram, niti da se sa mnom igraju. Došao sam da ti ponudim jednu pogodbu."
     Oštar kao mač, ali pet puta duži od najdužeg mača, zmajev rep se podiže u luku, kao rep škorpiona, iznad njegovih oklopljenih leđa, iznad kule. "Ja se ne pogađam", reče on suvo. "Ja uzimam. Šta mi ti možeš ponuditi, a da ti ja to ne mogu oduzeti, ako mi se svidi?"
     "Bezbednost. Tvoju bezbednost. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu od Pendora, i ja ti dajem reč da te neću napasti."
     Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk,kao da se negde daleko u planinama obrušilo kamenje. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. Uspravio se još više, onako ogroman, nadnoseći se nad razrušeni zamak. "Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?"
     "Tvojim imenom, Jevode."
     Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime,ali ga je izgovorio jasno i glasno. I, kada to ime odjeknu, stari zmaj kao da se ukoči. Prođe, tako, jedan minut, pa drugi; i onda se Ged, stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića, nasmeši. Sav svoj podvig i svoj život uložio je na jednu kartu, na pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku, pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda, i da ga je sa Oskila oterao čarobnjak Elt, onaj koji je bio vešt u imenovanju. I pretpostavka se pokazala tačnom.
     "Sada smo jednaki, Jevode. Ti imaš snagu; ja, tvoje ime. Hoćeš li sada da se nagodimo?"
     Još uvek zmaj nije odgovarao.
     Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu, gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi ležali razbacani po prašini, ciglama i ljudskim kostima; posmatrao je svoje crne, gušteraste potomke, kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena; dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. U međuvremenu, ostario je. Teško mu je padalo i da se pomeri,da se suoči sa ovim žutokljunim magom, tombedom od neprijatelja, i zato Jevod, stari zmaj, ustuknu kad ugleda njegov štap.
     "Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga", progovori on najzad, dom mu je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. "Najlepše; izaberi. A onda idi!"
     "Ne želim tvoje kamenje, Jevode!"
     "Pa, gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamenčiće... Znam šta hoćeš, čarobnjače. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost, jer znam ono što te može spasiti. Znam jednu stvar koja te može spasti. Tebe proganja nešto užasno. A ja znam kako se ona zove."
     Gedu poskoči srce, i on još čvršće stegnu svoj štap, stojeći nepomično kao i zmaj. U magnovanju se naglo, očajnički ponadao.
     Ali, nije bio došao da se pogađa zasvoj život. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više. On potisnu tu nadu i učini što je morao.
     "Nisam to od tebe tražio, Jevode."
     Kad god bi izgovorio zmajevo ime, kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj, nevidljivoj uzici, i sve mu je više i više pritezao oko vrata. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je počivao na njemu; gledao je čelične kandže, od kojih svaka beše dugačka kao čovječija ruka, kožu tvrdu kao kremen, i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla; ali uzica se polako i neumitno stezala, stezala.
     On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na Arhipelag."
     Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče: "Kunem se svojim imenom!"
     Nad ostrvom zavlada muk, i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu.
     Kada je opet podigao i pogledao, čarobnjaka više nije bilo, a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima, koja je hitala u pravcu bogatih, draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže, razlamajući kulu pokretima svoga tela, i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo, ni tada niti ikada kasnije, u pravcu Arhipelaga.

6. LOVINA

     Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa, Ged, okrenut istoku, oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce; nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu, protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bočan, ovozemaljski vetar, jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. Nije još tačno isplanirao ni šta će dalje. Mora bežati, kao što je zmaj rekao; ali, kuda? Na Rouk, pomisli, jer tamo je bar bio zaštićen, i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet.
     Ali, pre svega, mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je uradio. Kada se proneo glas da se vratio, samo pet dana nakon što je otišao, i oni u polovina stanovnika ostrvske opštine došli su, što veslajući što trčeći, da se okupe oko njega, da bulje u njega, da slušaju. Ispričao im je šta je bilo, ali jedan od njih upita: "Ali, ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on..."
     "Umukni", grubo ga prekide glavar ostrvske opštine, jer on je znao, kao, uostalom, i većina njih, da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno, da ponekad istinu prećuti, ali,ako je kaže, onda je zaista takva kakvom je on kaže. Jer, baš u tome i leži njegova moć. I tako su se oni najpre divili priči, a zatim, osetivši se oslobođenim od straha, stali da se vesele i proslavljaju. Još gušće su se zbili oko svog mladog čarobnjaka i zamolili ga da im još jednom ispriča svoju priču. Zatim je pristiglo još ostrvljana, pa su i oni opet tražili da je ponovi. Do večeri više nije morao da je ponavlja. Oni su to već mogli bolje od njega. Seoski pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine, i već su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga, već i po opštinama istočno i južno od njih. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa čamca na čamac, kružila je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno, zmajevi sa Pendora neće nikada doći!
     Te noći, te jedne jedine noći, Ged je bio srećan i miran. Nikakva senka nije mogla da muse približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali, kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice, mašući bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći, tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru.
     Sutradan se sreo sa Pečvarijem, koji mu reče: "Nisam znao da ste tako moćni. Vaše gospodstvo." U glasu mu se osećao strah, jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom; ali, osećao se i prekor. Ged nije spasao mališana, a mogao je da pobije zmajeve. Posle toga Ged opet, svom jačinom, oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor, a i sada su ga gonili da što pre ode sa Donjeg Torninga. I već sledećeg dana, iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog života, da ga hvale i da se njime hvale, napustio je kuću na brdu, nosećisa sobom samo knjige, štap i otka, koji mu je jahao na ramenu.
     Krenuo je čamcem na vesla, zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga, koji su se osećali počašćenim da mu budu veslači. I sve vreme, dok su veslali među plovilima kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva, ispod prozora i balkona kuća koje su se nadnosile nad vodu, mimo dokova Neša, kišovitih pašnjaka Dromgana, smrdljivih uljara Geta, sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Oni pored kojih su prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu, preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i ispriča im priču o sebi i zmajevima. Kada je najzad prispeo u Serd, kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. "Zadovoljstvo mi je, Vaše gospodstvo čarobnjače, i velika čast što ste izabrali baš moj brod."
     I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom; ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih pristaništa Serda i razvila jedra, istočni vetar silno udari u njih. Bilo je to neobično, jer zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja, i oni nastaviše da plove. Lađica je, kao većina trgovačkih i prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora, imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi, i ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar, a njen kapetan je bio vešt moreplovac, koji se ponosio svojim znanjem. I tako, povodeći se malo na sever, malo na jug, plovili su ka istoku. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom, koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi. "Vaše gospodstvo Jastrebe", obrati se kapetan mladiću, koga beše smestio pored sebe na počasno mesto na pramcu, iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz ogrtače do gole kože i priljubio im ih uz telo. "Vaše gospodstvo, Jastrebe, da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?"
     "Koliko smo udaljeni od Rouka?"
     "Više smo nego na pola puta. Ali, u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve."
     Ged se onda obrati vetru. Ovaj nešto popusti, i jedno vreme su lepo nastavili. Ali onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga, i, sučelivši se s njima, njihova lađa bi odbačena natrag na zapad. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu, i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu, gospodaru."
     Ged ga mrko pogleda, ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega, i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. Istoga časa, brod stade da seče talase pravo ka istoku, a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje. Ali, malo po malo, iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine, magijski vetar stade da jenjava, sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi, obešenog jedra, usred sveg onog kovitlanja oluje i kiše. A onda, uz prasak groma, buknu nalet vetra u suprotnom pravcu, i lađa poskoči i polete ka severu, poput prestrašene mačke.
     Ged ščepa motku na pramcu, jer brod je skoro ležao na boku, i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu, kapetane!"
     Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada, "Čarobnjak na brodu, ja najbolji moreplovac trgovačke flote, najbolji brod na kome sam ikada polovio - i još da se vratim?"
     A zatim, pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe, kao da joj krma beše uhvatio neki podvodni vir, i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more; i Ged mu reče: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda, već protiv mene."
     "Zar protiv tebe, čarobnjaka sa Rouka?"
     "Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka, kapetane?"
     "Da, njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. Ali, kakve to ima veze s tobom, ukrotitelju zmajeva?"
     "To znamo samo ja i moja senka", kratko odseče Ged, kao pravi čarobnjak; i više nije progovorio ni reč, dok su hitali natrag ka Serdu, uz umereni vetar i nebo koje se počelo razvedravati.
     U srcu je osećao neku težinu i strepnju, dok se opet uspinjao ka kopnu, po dokovima Serda. Zima se približavala i dani i već behui počeli da kraćaju, tako da se ubrzo smrklo. Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku; pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici ličio na zamku, te je stalno morao da sebe primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe, u ono što mu je, možda išlo za petama. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu, gde su trgovci i namernici jeli zajedno, za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština grada Serda, i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj, dugačkoj dvorani sa gredama na tavbanici; takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora, koja žive u izobilju i napretku.
     Sačuvao je parčence mesa od večere, i docnije, pored ognjišta, pokušao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače, u kojima je drhturio čitavog dana, i da pojede to parče, milujući ga i šapćući mu: "Hoeže, Hoeže, malecki moj, ćutljivi moj..." Ali, otak odbi da jede i zavuče mu se u džep, da se sakrije. Po tome, po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti, ali i samom izgledu senke u mračnim uglovima prostorije, znao je da mu je progonitelj negde u blizini.
     Niko ga tamo nije prepoznao; bili su to putnici sa druhih ostrva, koji još ne behu čuli Pesmu o Jastrebu. Niko od njih mu se nije obratio. Napokon je izabrao slamaricu i legao, ali svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici, okružen pospalim neznancima. Svu noć je pokušavao da izabere neki put, da napravi planove kako da krene, šta da uradi; ali, svi putevi, svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. Gde god bi krenuo, na putu bi mu se preprečila senka. Jedino ka Rouku je nije bilo; ali, on nije mogoa da stigne na Rouk, jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko.
     Ta stvar je bila bez tela, slepa za sunčevu svetlost, stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost, prostor i vreme. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta, i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla osvetliti; tako se, uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more, izvlači oblike iz senke, progoni snove u carstvo mraka". Ali, ako ta senka jednom sustigne Geda, iscrpiće mu svu moć, čak će mu oduzeti i telesnu masu, toplotu i život, i samu volju koja to telo pokreće.
     To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom, na kraju svakoga puta. I znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi; jer senka, koja je uvek u njegovoj blizini postajala jača, već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim moćima zlih ljudi - da mu pokaže lažne predznake, ili da mu se sama obrati, ušavši utelo nekog nepoznatog čoveka. Što se njega tiče, možda upravo sada, u jednom od tih ljudi, koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici u Prenoćištu za pomorce, baš noćas, vreba ona mračna stvar, našavši uporište u mračnoj duši, i tu sada čeka, motri na Geda i već se hrani, ovoga časa, njegovom slabošću, nesigurnošću i strahom.
     To je bilo nepodnošljivo. Mora se poveriti slučajnosti, i pobeći gde god ga puki slučaj odvede. Na prve, hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda, spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka; trebalo je da isplovi kad izađe sunce, na putu za Veliku luku Hevnora. Ged zamoli kapetana da ga poveze. Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. Rado su ga primili, i brod je krenuo već kroz jedan sat. Gedovo rasploženje se povrati u času kad se podigoše četrdeset dugačkih vesala, a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena muzika.
     Ali, još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru, niti kuda će dalje da beži. Sever je, najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. Najzad, zar i on sam nije bio poreklom sa severa; možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont, i možda će se opet susreti sa Ogionom. Ili će, možda, naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna Prostranstva, tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. Izuzev tako maglovitih ideja, u glavi nije imao ni jednu misao, i nije imao u planu nikakav određeni pravac. Samo da što pre pobegne...
     Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora, i uveče, sledećeg dana, bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali velikog ostrva Hosk, jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. Ged iziđe na obalu, jer je još bilo svetlo, i bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada.
     Orimi je bio star grad, sa temeljnim građevinama od kamena i cigle, okružen bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk, koji ne priznaju ničije zakone; stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave, a kuće trgovaca imale su kule i bedeme. Ali u Gedovim očima, dok je lutao ulicama grada, te ogromne građevine bile su poput paučine, iza koje su ležali praznina i tama; a ljudi koji su ga mimoilazili, idući za svojim poslom, ličili su mu ne na ljude, već na njihove bezglasne senke. Kad je sunce zašlo, vratio se na dokove, i čak i tu, pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u smiraj dana, i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi.
     "Kuda ste se uputili, Vaše gospodstvo, čarobnjače?"
     Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. Okrenuvši se, ugledao je čoveka u sivom, koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. Strančevo lice je bilo kapuljačom zaklonjeno od crvene svetlosti, ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči srele s njegovima. Ustuknuvši, on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i stranca.
     Čovek ga upita blagim glasom: "Čega se plašiš?"
     "Onoga što me prati."
     "A, tako? Ali, ja nisam tvoja senka."
     Ged je stajo ćutke. Znao je da taj čovek, ma ko da je, zaista nije bio ono čega se bojao; nije bio ni senka, ni duh, ni gebet. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom, zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave. A onda strnac zabaci svoju kapuljaču. Glava mu je bila čudna, kvrgava i ćelava; lice, sa dubokim borama. Iako mu se u glasu nije osećala starost, po izgledu je bio starodrevan.
     "Ne poznajem te", reče čovek u sivom, "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli. Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti, čak je postao i kralj. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. Ali, reći ću ti ovo: pođi na Dvor Terenona, ako ti treba mač za borbu protiv senki. Štap od tisovine ti neće pomoći."
     Ged je slušao, razdiran nadom i nevericom. Čarobnjak uvek brzonauči da u njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta, bilo da vode dobru ili zlu.
     "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?"
     "Na Oskilu."
     Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi, koji ga je gledao iskosa, nakrivivši glavu, okom nalik na uglačani kamenčić, i govorio; ali, reči je bio zaboravio.
     "Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk", oglasi se napokon Ged, proučavajući pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. U njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na vrača, čak i na čarobnjaka; a ipak, iako je razgovarao sa Gedom jasno i odrešito, delovao je nekako čudno pogruženo, kao bolesnik ili zatvorenik, ili rob.
     "Ti si sa Rouka", odgovori on. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog."
     "Šta si ti?"
     "Putnik; predstavnik jednog trgovca sa Oskila; ovde sam poslovno", izjavi u dahu čovek u sivom. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje, on mirno požele mladiću laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem, koja je vodila sa dokovima u grad.
     Ged se okrenu, ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne, i pogleda na sever. Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. Nastupio je sivi sumrak, a noć u stopu za njim.
     Naprasno se odlučivši, Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mrežu i slagao je u čamac, i pozdravi ga: "Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever - na Semel, ili na Enlade?"
     "Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. Možda će usput stati na Enladama."
     Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao prstom,galiji sa šesdeset vesala, duguljastoj i vitkoj poput zmije, sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim školjkama, kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno, i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih. Izgledala je kao opaka, brza lađa, i spremna da isplovi; posada se već bila ukrcala. Ged potraži kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil.
     "Čime ćeš platiti?"
     "Razumem se pomalo u vetrove."
     "I ja znam sve o vetroumeću. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?"
     U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga; pristao je da uzmesamo deset komada, iako su mu oni davali više. Sada ih ponudi Oskiljaninu, ali ovaj samo zavrte glavom. "Ovo nije kod nas u opticaju. Ako nemaš čime da mi platiš, nećemo te ukrcati."
     "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji."
     "A-ha, nedostaju nam dva čoveka. Ako je tako, nađi sebi mesto na klupi", odvrati kapetan i prestade da obraća pažnju na njega.
     I tako, pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu, Ged deset ljutih zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. Napustili su Orimi u cik zore, i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. Leva ruka mu je bila nešto slabija, zbog starih rana na rmenu, i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izvežban da bez kraja i konca povlači, i povlači, i povlači, dugalku motku vesla na galiji, uz neumitne otkucaje doboša. Radilo se za veslima dva do tri sata, a onda bi druga semna veslača preuzela njihova mesta na klupama, ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mišići ukrute, i već je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je još gore; ali od tada se privikao na teški posao, i dalje je bilo sasvim dobro.
     Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke, kad je prvi put putovao na Rouk. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgovačkom poduhvatu i radili za zajedničku korist, ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova, ili su unajmljivali ljude da im veslaju, plaćajući im malim zlatnicima. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. Ali, ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za prijateljstvo, kao, uostalom, ni zmajevima, koji ga takođe visoke cene. Pošto se pola posade sastojalo od kmetova, koji su bili silom naterani da rade, brodski oficiri su istovremeno bili i goniči robova, i to surovi. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su radili za platu ili prevoz; ali, u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne, ne može vladati neko prijateljstvo. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno, a nikada s njim. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila, koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim dijalektom; i bili su mrzovoljni, blede kože i dugačkih, obešenih brkova, sa masnom kosom. Kelub, crveni, bilo je ime koje su nadenuli Gedu. Znali su da je čarobnjak, ali mu nisu ukazivali nikakvo poštovanje, već, pre, nekakav oprezni prezir. A ni on nije bio naročito raspoložen da sklapa prijateljstva. Čak i okvako, na klupi, kao jedan od šezdeset veslača na brodu koji je leteo kroz pustu, sivu vodu, osećao se nekako ranjiv, bez odbrane. Kada bi uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava, iako premoren, stalno je nešto sanjao, budio se, pa zaspao ponovo i opet sanjao; bili su to ružni snovi kojih nije mogao da se seti kada se probudi, ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda, i oko ljudi na brodu, tako da je bio sumnjičav prema svakome.
     Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom, i jednog dana, dok je njegova veslačka smena ručala, jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob, ili verolomac, Kelube?"
     "Ni jedno ni drugo."
     "Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ, a?" podrugljivo nastavi taj čovek, po imenu Skiorh.
     "Ne."
     "Da li se ovo kučence bori za tebe?"
     "Otak", ubaci drugi čovek, koji je slušao. "Nije kuče, to je otak", i reče nešto na oskilskom, na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo, kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile, kao da ga je u magnovanju nešto promenilo, upotrebilo, ušlo u njega i sada iskosa, njegovim očimaposmatra Geda. Ali več u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice, i ono je izgledalo kao i uvek, tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica njegovog vlastitog straha, strepnja koja se odrazila u očima onog drugog. Ali te noći, dok su ležali u luci Esena, opet je sanjao, i u snu je video Skiorha. Posle toga je počeo tog čoveka da izbegava, što jeviše mogao, a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega, i više nisu izmenili nijednu reč.
     Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih, obavijene izmaglicom rane zime. Proveslali su mimo ulaza u more Eje, gde se nekada davno utopio Elfaran, a zatim pored Enlada. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila, Grada Slonovače, koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. Kad god su pristali u neku luku, posada je morala da ostane na brodu, i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila, na severoistočnom vetru, koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more, i dva dana nakon što su napustili Berilu uplovili su u luku Nešam, trgovački grad u Istočnom Oskilu.
     Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom, sivi grad, šćućuren iza dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime, koji su u stvari bili njegova luka, a u pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva Unutrašnjeg mora.
     Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar - zlato, srebro, nakit, svilu i tapiserije sa Juga, dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila - i slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put; sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže kuda se uputio, ali sada, na suvom i sam u nepoznatoj zemlji, morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se optarasi, govoreći mu da ne zna, ali Skiorh, koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi, dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. I ja ću tim putem."
     Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo, ali pošto nije znao ni jezik ni put, nije mogao da bira. Napokon, nije mnogo ni važno, pomislio je; on ionako nije došao po vlastitoj volji. Bio je naveden, a sada je vođen i dalje. On navuče kapuljaču na glavu, podiže štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo, ka snegom pokrivenim planinama. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu, i sakrio se u džep njegovog kratkog kožuha, koji je nosio ispod ogrtača, što je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. Brda su se protezala u vidu jednoličnih, valovitih pustara, dokle je oko dopiralo. Hodali su ćutke, a mukla zimska tišina vladala je zemljom.
     "Dokle ideš?" zapita Ged, pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje, a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu, navlačeći kapuljač. "Neću daleko", odreza Skiorh.
     Lice mu je bilo ružno, bledo, grubih crta i svirepog izraza, ali Ged se nije bojao nijednog čoveka, iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može odvesti. On klimnu glavom, i oni produžiše. Put im je bio kao ožiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. S vremena na vreme ukrštao sesa drugim stazama ili su se one račvale od njega. Sada, kada su brda u predvečerje sakrila dimove iz nešamskih kuća, nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu, ni od kuda dolaze. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. i kada su tako hodali nekoliko sati,Gedu se učinilo da je video, daleko u brdima na severozapadu, kuda kao da je vodio i njihov put, tanani obris na mračnom nebu, nalik na zub, beo. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video - kulu, drvo, ili bilo šta drugo - ništa jasnije nego ranije.
     "Idemo li onamo?" upita on, pokazujući prstom.
     Skiorh ne odgovori ni reč, već samo nastavi da korača krupnim koracima, umotan u svoj grubi ogrtač sa šiljatom, krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom.Ged je koračao pored njega. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka, kao i duboki zamor, od svih onih napornih dana i noći provedenih na brodu. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu, mračnu zemlju. Opreznost i pažnja mu popustiše. Koračao je kao u dugom, dugom snu, putem koji nikuda ne vodi.
     Otak mu se promeškolji u džepu, a neka slaba, nejasna strepnja takođe se probudi i poče da mu se kreće u umu. On najzad natera sebe da progovori. "Pada noć, a i sneg. Koliko još, Skiorše?"
     Poćutavši nekoliko trenutaka,onaj drugi odgovori,ne okrećući glavu. "Ne mnogo."
     Ali, nije to zazvučalo kao glas čoveka - već zveri, grube i bez usana, koja se muči da progovori.
     Ged stade. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem sumraku. Retke pahuljice promicale su oko njih, poigravajući. "Skiorše!" pozva on, i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Ispod šiljate kapuljače nije bilo lica.
     Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć, gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!"
     I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo, već ostade zarobljen u svom istinskom biću, i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. A nije mogao ni da prizove u pomoć bilo šta u ovoj stranoj zemlji, u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi mu se moglo odazvati. Stajo je tako potpuno sam, i između njega i njegovog dušmanina nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci.
     Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i ispruži ruke prema Gedu, pokušavajući da ga se dočepa. Bes, nastao iz užasa, ispuni Geda, koji zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči, uz fijuk, na onu kapuljaču koja je skrivala lice-senku. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro do zemlje, kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh,a onda se, uvijajući se i lepršajući rukavima i skutima, ponovo uspraviše. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i podseća na praznu ljusku, ili pramen pare u obliku čoveka, nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. I tako, trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom, ta senka raširi ruke i pođe na Geda, nastojeći da ga zgrabi, onako kako ga je bila ščepala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela, bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh, i ušla bi u Geda, proždirući ga i spolja i iznutra, sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. što joj je i bila jedina želja. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim, zadimljenim štapom, odbijajući je udarcima od sebe, a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i tinjao, i pekao mu ruku. On ustuknu jedan korak, a onda se naglo okrenu i potrča.
     Bežao je, a gebet ga je pratio u stopu, nemoćan d ga dostigne, ali ne zaostajući ni koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. Trčao je i trčao, kroz sumračne pustopoljine, gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. Gebet ga još jednom pozva po imenu, svojim promuklim, šištavim glasom, ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć, nije imao vlas nad snagom njegovog tela, i nije mogao da ga zaustavi. Ged je i dalje trčao.
     Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine, a vetar je raznosio sitni sneg po stazi, koju Ged više nije mogao da vidi. Bilo mu je tuklo u očima, dah mu goreo u grlu, više nije ni trčao već se povodio i teturao napred; a ipak, njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne, već mu je stalno bio za petama. Počeo je da mrmlja i da mu šapće nešto, dozivajući ga, i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu, tik ispod praga čujnosti; ali sada ga je čuo, i činilo se da mora da se preda, da mora da popusti, da mora da stane. No, ipak je i dalje s mukom odmicao, spotičući se uz dugačku, zamagljenu uzbrdicu. Učinilo mu se, za tren, da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti, i da ispred sebe čuje neki glas, negde odozgo, kako ga doziva: "Dođi! Dođi!"
     On pokuša da odgovori, ali nije imao glasa. Bleda svetlost je u međuvremenu postala jasnija,i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega; nije mogao da vidi zidove, ali video je kapiju. Ugledavši je, zastao je, a gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za bokove, pokušavajući da ga konačno zgrabi s leđa. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost, kroz vrata. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom, ali noge ga više nisu držale. Zatetura se, mašući rukama, pokušavajući da se uhvati za nešto, bilo šta. Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. On oseti kako pada, i oseti kako ga nešto pridržava u padu; ali um, potpuno iscrpljen, skliznu mu nekuda, u tamu.

7. SOKOLOV LET

     Ged se probudi i dugo ostade da leži, svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan, budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi, i da je divno što vidi blistavu prostranu, ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Osećao je kao da lebdi kroz tu svetlost, ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama. Najzad razabra da se nalazi u postelji, alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. Bila je postavljena na okvir sa četiri visoke, izrezbarene noge, a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni paperjem, i baš zato mu se učinilo da lebdi. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin, da ga zaštiti od promaje. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane, i Ged je mogao da vidi sobu, sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru, ogolelu i smeđu, sa belim mrljama snega tu i tamo, obasjanim slabim, zimskim suncem. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje, jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare.
     Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu, i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea, kao kralj. Na stolici pored postelje ležale su čizme od ševroa i ogrtač, postavljen krznom od pelavija, spremni da ih obuče. On ostade još malo da sedi, pomućena uma kao čovek koji je omađijan, a onda ustade i posegnu da štapom. Ali, štapa nije bilo.
     Desna ruka, iako namazana melemima i previjena, bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Tek tada oseti da ga ruka boli, i da je sav kao izlomljen.
     On opet malo postoja, ne mičući se. Onda prošapta, ne suviše glasno, i bez mnogo nade: "Hoeže... Hoeže..." Jer, nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca, nemušte dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. Da li je sve vreme bila uz njega sinoć, dok je bežao? I da li je to bilo sinoć, ile pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmešalo, gebet, gorući štap, trčanje, šaputanje, kapija. Ničega se više nije jasno sećao. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. On još jednom prošapta ime svog ljubimca, ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade, i oči mu se ispuniše suzama.
     Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. Drugo mu se umilno odazva, odmah pred vratima njegove sobe. Vrata iza njega se otvoriše, na drugoj strani sobe, i uđe neka žena. "Dobrodošao, Jastrebe", pozdravi ga ona, smešeći se.
     Bila je mlada i visoka, obučena u belo i ukrašena srebrom, i srebrna mreža koj je kao kruna ležala na kosi, koja je padala pravo niz ramena, kao crni vodopad.
     Ged se ukočeno pokloni.
     "Rekla bih da si me zaboravio."
     "Zaboravio vas, Gospo?"
     Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O, koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na Rouik. Bila je kao nežni, svetlucavi plamičak sveće, ali ova žena je bila poput blistavog punog meseca.
     "Tako sam i mislila", reče ona, smešeći se i dalje. "Ali, iako si zaboravan, budi pozdravljen kao stari prijatelj."
     "Gde sam ja?" upita Ged, još ukočen i teško izgovarajući reči. Bilo mu je teško da razgovara s njom, a bilo mu je teško i da skine pogled s nje. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobično,kamene ploče na kojima je stajao nepoznate, čak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano; kao da nije više bio on sam, onaj isti koji je nekada bio.
     "Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. Moj muž i gospodar, po imenu Benderesk, vladar je ove zemlje, koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever, sve do planinskog lanca Os, i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. A što se mene tiče, ovde u Oskilu me zovu Seret, što na njihovom jeziku znači Srebrna. A tebe su, znam, nekada zvali Jastreb, i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca."
     Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam šta sam. Nekada sam imao moć.Ali, sad sam je izgubio, čini mi se."
     "Ne! Nisi je izgubio, ili jesi samo privremeno, da bi ti se vratila desetostruko jača. Ovde si, prijatelju, bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. Ova kula je opasana moćnim zidovima, i nisu svi napravljeni od kamena. Ovde se možeš odmoriti i opet prikupiti snagu. Ovde, takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu, i štap koji ti u ruci neće sagoreti u pepeo. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. Hajde sa mnom, da ti pokažem naš posed."
     Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže, dirnut obećanjem koje se naslućivalo u samom njenom glasu. I on poslušno pođe za njom.
     Soba mu je zaista bila visoko u kuli, koja se poput oštrog zuba uzdizala na samom vrhu brda. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište, pa kroz raskošne odaje i dvorane, mimo visokoh prozora koji su gledali na sever, zapad, jug i istok, preko smeđih brda koja su se protezala, bez i jedne jedine kuće ili drveta, jednolično i oštro ocrtana, sve do sunčanog,zimskog neba. Jedino su daleko na severu neki mali, beli šiljci štrčali u plavetnilu, a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora.
     Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa; svi do jednog bili su bledunjavi, hladnokrvni Oskiljani. Ona je takođe imala belu kožu, ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski,čak, kako se Gedu činilo, sa naglaskom Gonta. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga muža, Bendereska, kralja Terenona. Tri puta stariji od nje, beo kao kost, tanak kao kost, mutnih očiju, kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno, zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. A posle toga kao da više nije imao šta da kaže; nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima, ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde; a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret.
     Ako je u tome bilo nečega čudnog, onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je obilovalo i to mesto, kao i sam njegov boravak u njemu. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Pukim slučajem je dospeo u ovu utvrđenu kulu,ali slučaj, ipak, kao da je bio isplanira; ili je dospeo po nekakvom planu, ali plan se odvijao kao slučajno. Krenuo je na sever; nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potraži pomoć; jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega; Skiorh ga je doveo. Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili, možda, nije ništa; da li su to on i njegov lovac, obojica, bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći, on idući za tim mamcem a senka idući za njim, i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo, jer senka, kao što reče Seret, nije imala pristup u Dvor Terenona. Nije oseetio nikakav nagoveštaj, niti opasnost, od njenog vrebajućeg prisustva, sve od kako se probudio u kuli. Ali šta ga je, onda, dovelo ovamo? Jer, ovo nije bilo mesto na koje se može slučajno natrapiti; iako su mu misli bile pomućene, toliko je mogao i sam da uvidi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta, a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Nešama, koji joj je bio najbliži grad. Niko nije dolazio u utvrđenje, niti je iko odlazio iz njega. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru.
     Kroz te prozore je gledao Ged,dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli, dan da danom, dosađujući se, s bolom u srcu i večito smrznut. U kuli je stalno vladala hladnoća, uprkos svim tepisima, tapiserijama, raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim ognjištima. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti, prodirala do srži, i nikako se nije dala otkloniti, jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem, kako je bio pobeđen, i kako je pobegao. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka, a u sredini namrštenog Arhimaga Genšera; a s njima su bili i Nemerl, i Ogion i vračara koja ga je naučila prvoj bajalici: svi su gledali u njega, a on je znao da je izigrao njihovo poverenje. Pokušao je da se odbrani, govoreći: "Da nisam pobegao, senka bi me zaposela; već je raspolagala svom Skiorhovom snagom, kao i delom moje, i nisam mogao da je nadjačam; znala je i moje ime. Pobegao sam. Gebet-čarobnjak bila bi stravična moć, usmjerena na zlo i uništavanje. Morao sam da pobegnem." Ali, niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu, nije mu odgovarao. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada, bez prestanka i oskudno, na zemlji ispod njegovih prozora, sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako raste u njemu, sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora.
     I tako je boravio sasvim sam mnogo dana, ophrvan mučninom. Kad bi silazio iz sobe bivao je ćutljiv i ukočen. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala, i u tom raskošnom, ukusno nameštenom, sređenom i čudnom Dvoru, osećao je u punoj meri da beše rođen i odrastao kao čobanin.
     Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam, a kada više nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada, Seret bi se često sastajala s njim u nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina, na nekom od nižih spratova kule, i tu bi sedeli i razgovarali. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti; često se smešila, ali se nikada nije glasno nasmejala; ali je ipak umela da razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. U njenom društvu bi prestajao da bude ukočen i da se stidi. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana, dugo i spokojno, natenane, malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret, kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli.
     Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama, izlazeći samo ujutro da prošeta gore-dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka, poput nekog starog vrača koji je prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za večeru ćutao je, podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu. Tada bi Ged osetio sažaljenje prema njoj. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu, kao bela ptičica kojoj su podsekli krila, kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. Kad bi ih gospodar zamka napustio, Ged je ostajao s njom, pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona pokušavala da razvedri njega.
     "Kakav je to dragi kamen po komese zove vaš zamak?" upitao je jednom, dok su sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima, u trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama.
     "Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven."
     "Nisam. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice."
     "Ah, taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. Hajdemo, hoćeš li da ga vidiš?"
     Nasmešila se, malo podrugljivo, malo ga začikavajući, kao da se i sma pomalo plaši, i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule, a onda još niže, niz stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju, koje nikada do tada ne beše vidio. Otključala ih je srebrnim ključem, gledajući pri tom naviše u Geda, s istim onim smeškom, kao da ga čika da uđe za njom.Iza vrata je bio kratak prolaz, a zatim još jedna vrata, koje je otključala zlatnim ključem, a iza njih, opte, treća vrata, koja je otključala pomoću jedne od Velikih reči za skidanje čini. Iza tih poslednjih vrata, u svetlosti njene sveće pred njima se ukaza mala prostorija, kao tamnička ćelija: pod, zidovi, tavanica, sve od neugačane stene, bez nameštaja, prazna.
     "Vidiš li ga?" upita Seret.
     Dok se Ged osvrtao po sobici, njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio popločan pod. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali - težak, bezobličan kamen iz kaldrme; ali on ipak oseti njegovu moć, kao da mu se glasno obratio. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća. To je bio kamen-temeljac kule. Bilo je to srce svega u njoj, i ono je bilo ledeno, strahovito ledeno: ničim se ta sobica ne bi mogla zagrejati. Bila je to zaista prastara stvar; jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. Nije odgovorio Seret ni da ni ne, već je samo stajao nepomično, i ona ubrzo, bacivši hitri, radoznali pogled na njegovo lice, ispruži ruku i pokaza mu ga "Evo, to je Terenon. Zar te čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u najdubljoj odaji naše riznice?"
     Ged ništa ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskušavala; ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen, čim može o njemu tako lako da priča. Nije ga dovoljno poznavala, i zato ga se nije bojala. "Kaži mi, kakve su njegove moći", upita on najzad.
     "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. Nastao je onda kad i sam svet, i trajaće do kraja sveta. Vreme za njega ne znači ništa. Ako na njega položiš ruku i postaviš mu neko pitanje, odgovoriće ti, već prema moći koja ju u tebi. Ima glas, ako umeš da ga čuješ. Govoriće ti o svemu što je bilo, što jeste i što će doći. Predskazao je i tvoj dolazak,dleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. Hoćeš li sada da mu postaviš neko pitanje?"
     "Neću."
     "Odgovoriće ti."
     "Nemam pitanje koje bih mu postavio."
     "Ja mogu da ti ga kažem",reče Seret, svojim blagim glasom. Pitaj ga kako da pobediš svog neprijatelja."
     Ged je stajao ćutke.
     "Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje; a on odgovori: "Da, bojim se."
     U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije, opasane zidom od vradžbine i kamena, i svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci, Seret ga pogleda opet, očima koje su blistale. "Jastrebe", reče ona, "ne, ne bojiš se."
     "Ali, neću da ovorim s tim duhom", odvrati Ged, i gledajući je pravo u oči, nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja, taj duh je zapečećen u steni, a stena zatvorena činima vezivanja i činima oslepljenja, i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima utvrđenja i pustinjom; ne zato što je dragocen, već zato što iz njega može da potekne veliko zlo. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. Ali ti, koja si mlada i dobrodušna, nikada ne smeš dotaći tu stvar, ne smeš je čak ni pogledati. Neće ti doneti dobra."
     "Već sam ga dodirivala. Već sam mu se obraćala, i slušala šta mi kaže. Nije mi naneo nikakvo zlo."
     Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze, sve dok nije dunula u sveću, pod svetlošću baklji na širokom stepeništu kule. Nisu mnogo govorili na rastanku.
     Te noći Ged je malo spavao. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku; tu pomisao je, šta više, potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala,slika Kamena na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća, blistavog i osenčenog, okrenutog k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen; da li je to bio izraz prezira ili bola. Kada je napokon legao da spava, svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led, i stalno se trzao iz sna u mraku, misleći na Kamen i na Sertine oči.
     Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera, osvetljenoj, ovoga puta, suncem na zalasku, gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja, sedeči za razbojem ili igrajući se raznih igara.On joj se obrati: "Gospodarice Seret, uvredio sam vas. Oprostite mi."
     "Ne", odgovori ona zamišljeno, pa ponovi: "Ne..." Naredi potom dvorkinjama da odu, i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. "Dragi goste, prijatelju moj", reče mu, "veoma si vidovit, ali možda ne vidiš sve što bi trebalo. Na Gontu, na Rouku, uče se vrhunska magijska znanja. Ali se ne uče sva magijska znanja. Ovo je Oskil, Gavranzemlja, ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski; magi ne upravljaju njome, a ni ne znaju mnogo o njoj. Ovde se događaju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga, i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja. Ono što ne znamo, u nama budi strah. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde, u Dvoru Terenona. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali, ne ti. Ti si se rodio sa moći da upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi. Zato se sada i nalaziš ovde."
     "Ne razumem."
     "Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Ja ću biti otvorena. Dođi, sedi tu pored mene."
     On se spusti pored nje u duboki, jastucima obloženi okvir prozora. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor, oblivajući ih bleštavilom bez topline; na pustarama ispod njih, koje su već tonule u senku, sinoćni sneg je ležao neotopljen, kao mutna bela skrama preko lica zemlje.
     Sada je govorila veoma tiho. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona, ali on ne može da ga upotrebi, ne može da ga natera da ga u svemu sluša. Ne mogu ni ja, ni sama ni zajedno s njim. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu moć. Ali, ti imaš i jedno i drugo."
     "Otkud to znaš:"
     "Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. Čekao je na tebe. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio,na onoga ko će vladati njime. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da učini ono što od njega traži, taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja, smrtnog ili sa drugog svet; vidovitost, znanje, bogatstvo, vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili ništa, tvoje je, samo ako ushtedneš."
     Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega, i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao, kao od zime. Ali nije bilo straha na njenom licu, već kao daje tražila pomoć od njega, mada isuviše ponosita da to i prizna. Ged je bio zaprepašćen. Dok je govorila, položila je svoju ruku na njegovu; dodor joj je bio lak, i počivala je,uzana i bleda, u njegovoj snažnoj,tamnoputoj šaci. On molećivo reče: "Seret! Nemam ja toliku moć kao što ti misliš - odbacio sam čak i onu koju sam imao. Ne mogu ti pomoći, nisam ti ni od kakve koristi. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo, i ako budemo raspolagali njima, delovaće pogubno. Zla sredstva, zli ciljevi. Ja nisam bio ovamo privučen, već doteran, i sila koja me je dognala radi mi o glavi. Ne mogu ti pomoći."
     "Onaj koji odbaci svoju moć, ponekad stiče moć koja je daleko veća", odgovori ona smešeći se,kao d su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija. "Ja možda bolje od tebe znam šta te je ovamo dovelo. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik,sluga Teranona. I sam je nekada bio čarobnjak, ali je odbacio svoj štap da bi postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. I ti si došao na Oskil, i u pustari si pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom; i jedva smo uspeli da te smasemo, jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili, i već je preuzelo mnogo tvoje snage... Samo senka može da pobedi senku. Samo tama može da pobedi tamu. Slušaj, Jastrebe! Šta ti je, dakle potrebno, da nadjačaš tu senku, koja vreba na tebe ispred ovih zidina."
     "Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam. Njeno ime."
     "Teranon, koji zna sva rođenja i smrti, i sva bića pre i posle msrti, nerođena i neumiruća, i osvetljeni i mračni svet, on će ti reći to ime."
     "A po koju cenu?"
     "Nema nikakve cene. Kažem ti da će te slušati, da će ti služiti kao rob."
     Potresen i rastrzan dvoumicom, nije joj ništa odgovorio. Sada mu je uzela ruku u obe svoje, gledajući ga pravo u lice. Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja, a i sam vazduh je postao nekako gust; ali njeno lice se sve više zarilo od oduševljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. Tiho je prošaptala: "Bićeš najmoćniji među ljudima, kraljevaćeš nad svima. Vladaćeš, a ja ću vladati zajedno s tobom..."
     Ged iznenada skoči, i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu odakle je mogao da vidi, tik iza ugla na zidu dugačke odaje,odmah uz vrata, starog gospodara Teranona, koji je tu stajao i prisluškivao, smejuljeći se po malo.
     Gedu se smesta razbistriše i vid i um, i on spusti pogled na Seret. "Jedino svetlost može da pobedi tamu", izgovori on, mucajući." ... Svetlost."
     I dok je još govorio,ugleda, jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je podarila videlo,kako je, u stvari, zaista bio privučen na to mesto, domamljen, kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili, i kako bi ga,kada bi ga se jednom dokopali, držali zatočenog. Spasli su ga od senke, ali samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre nego što postane rob Kamena. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju, tada bi oni pustili senku da uđe, jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. Da je samo jednom dodirnuo Kamen, ili mu se obratio, bio bi potpuno izgubljen. Ali, kao što senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i ščepa, tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede - ne sasvim. Gotovo se bio predao, ali ne sasvim. Nije prihvatio. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada dušom koja ne pristane na njega.
     Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali, koji su prihvatili, i gledao čas u jedno čas u drugo, dok Bendereks najzad nije prišao.
     "Rekao sam ti, Seret",suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi, "da će ti se izmigoljiti iz ruku. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. A i ti su budala, ženo sa Gonta, ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene, i da nas zarobiš svojom lepotom, i upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. Ali ja sam Gospodar Kamena, i ovako ja postupam sa nevernom ženom: Ekavroe ai oelvantar..." Bila je to bajalica Pretvaranja, i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili kučku ili blebetavu babuskeru. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole, izgovorivši pri tom samo jednu jedinu reč. I premda nije imao štap, i mada je bio u stranoj i zloj zemlji, kojom je vladala moć mračnih sila, njegova volja ipak nadjača. Benderesk ostade nepomičan, a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret, iako ništa više nije video.
     "Hodi", reče ona drhtavim glasom, "Jastrebe, hodi brzo, pre nego što prizove Sluge Kamena..."
     I kao da se u odjek začu nekakav šapat, koji stade brzo strujati kroz kulu, kroz njene kamene zidove i podove, suvi drhtavi šapat, kao da je sama zemlja progovorila.
     Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike, niz dugačko, spiralno stepenište. Izleteli su u dvorište, gde je poseldnji, srebrnasti odsjaj dana počivao nad utabanim, prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put, namrgođeni i postavljajući pitanja, kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. "Smrkava se, Gospo", reče jedan, a drugi dodade: "Ne možete izjahati u ovo doba."
     "Sklanjaj mi se sa puta, ološu jedan!" dreknu Seret, i progovori odesečnim oskilskim jezikom. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje, uvijajući se, a jedan od njih glasno kriknu od bola.
     "Ubacila ga je za ruku, ali on uspori. "Kakve si čini bacila na njih?"

    "Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž, umreće od toga. Brzo, poslušaj me. On će pustiti na nas Sluge Kamena, a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj. Brzo!"
     Ged nije razumevao šta mu govori, jer pred njegovim očima začarana kopija beše jasno vidljiva, kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. On provede Seret kroz njega, pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu, i zatim, izgovorivši reč Otvaranja, provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu.
     Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona, Seret se promeni. Na sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa, ali se toj lepoti pridružio nekakav svirepi, veštičiji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija, kći veštice sa Oskila, koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće, i poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. Ali, nije se više mnogo obazirao na to, jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline? svako čulo bilo mu je na oprezu, tragajući za onim dušmaninom, senkom, koja ga je čekala negde tu, ispred magijskih zidova. Možda je to još bio gebet, obučen u mrtvog Skiorha, ili se možda sama senka skriva u sve gušćoj tami, vrebajući na njega, da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim živim telom. Osećao je njenu blizinu, ali je nije video. Ali, dok je tako osmatrao, opazi nešto malo i crno, upola zatrpano snegom, samo nekoliko koraka od kapije. On se saže i nežno ga podiže obema rukama. Bio je to otak, čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene krvi, a telašce ukočeno, hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci.
     "Pretvori se u nešto! Pretvori se, oni nas sustižui!" vrisnu Seret, zgrabivši ga za ruku i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. Iz puškarnica u njenom prozemlju izlazile su, puzajući, neke crne prilike, i, razmahujući dugačkim krilima, polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova, upućujući se ka Gedu i Seret, koji su, nezaklonjeni, stajali na padini brda. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala.
     Gedovo srce stade da se nadima od gneva, surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih, ubilačkih stvorova koji se ga varali, hvatali u zamkui, lovili i proganjali. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret, a ona sama nakon brze i zadihane bajalice, smanji se i preobrazi u sivog galeba, i odlete. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu, krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. Tu travku on podiže u vazduh, i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom, travka poče da raste, da deblja? i kad je završio, u ruci mu se nalazio ogroman štap, štap, štap čarobnjaka. Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oboriše na njega, lepršajući krilima, po kojima je on mlatio svojim štapom? sijao je samo belom magijskom vatrom, koja ne sagoreva, već samo razgoni tminu.
     Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo: nakazna čudovišta, koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica, zmajeva i ljudi, odavno zaboravljena u osvetljenom svetu, ali sada ponovo prizvana prastarom, zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. Zaokupila su Geda, obrušavajući se na njega iz visina. Osećao je kako im kandže, nalik na srpove, šibaju vazduh oko njega, i pozli mu od njihovog mrtvačkog smrada. Žestoko im se odupirao i udarao po njima, odbijajući ih od sebe plamenim štapom, stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. A onda se sva ta bića iznenada, odjednom, uzdigoše u vazduh, kao gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu, i odletoše, ćutke, tako da im se čulo samo lepetanje krila, u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo, ali su, u stvari, leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao kroz vazduh. Nije bilo galeba koji mogao dugo da prednači toj ubitačnoj brzini.
     Hitro, kao što je jednom učinio na Rouku, Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba, kao što su ga zvali, već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela, kao misao. Poleteo je svojim prugastim, oštrim, snažnim krilima goneći progonitelje. Smračilo se, i zvezde su sve jasnije sijale između oblaka. Daleko pred sobom ugledao je crno jato, nepravilnog, kako se obrušava naniže, ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. Ispod te crne grudve ležalo je more, izbledelo u poslednjim, pepeljastim odsjajima dana. Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena, i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih, kao što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Ali, već su se bila dokopala svoga plena. Kljun jednoga ke bio krvava, a belo perje prilepljeno za kandže drugoga, i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora.
     A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda, naletajući na njega brzo i nevešto, ispruživši i razjapivši čelične kljunove. On, pak, uzdižući se u polukrugu iznad njih, ispusti krik sokola, krik prkosnog besa, a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru.
     Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu, krešteći, a zatim jedno po jedno počeše tromo da odleću natrag, ka kopnu, pa iznad pustare. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora, jer svaka je vezana za po jedno ostrvo, za određeno mesto, pećinu, ili kamen, ili vrelo. I tako se crne spodobe vratiše u zamak, u kome je Gospodar Teranona, Benderesk, možda zaplakako kad su se vratili, a možda se i smejao. Ali Ged je produžio dalje, na krilima sokola, ispunjen besom sokola, kao strela koja ne pada, kao nezaboravljena misao, preko Oskilskog mora, sve dalje na istok? kroz zimski vetar i noć.

     Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi, sa svojih jesenjih lutanja. Tokom godina postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. Novi gospodar Gonta, dole, u gradu, nije uspeo da iz njega iščupa ni jednu jedinu reč, iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ogion, koji je razgovarao sa paucima u mreži, i koga su videli kako učtivo pozderavlja pojedino drveće, nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva, koji je otišao nezadovoljan. Možda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti, jer čitavo to leto i jesen proveo je sasvim sam, gore u planini, i tek sada, uoči Sunčeve povratnice, vratio se na svoje domaće ognjište.
     Sledećeg jutra, nakon svog povratka, ustao je kasno, i želeći da popije šolju čaja od site, iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće. Po ivicama malog, uzburkanog vrela bio se nahvatao led, a po vlažnoj mahovini između kamenja popadali cvetići od inja. Dan je već uveliko bio odmakao, ali sunce još čitav sat neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront, od morske obale do planinskog vrha, bio je bez sunca, utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Dok je mag tako stajao iznad izvora, gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru, preko luke i u pravcu sivih morskih daljina, iznad njega se začu neko lepetanje krila. On podiže pogled i malo uzdigne ruku. Ogromni soko se spusti, snažno udarajući krilima i smesti mu se na ručni zglob. Držao se na njemu kao da je izvežbana, lovačka ptica, ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu, traku ili praporac. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo, zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje.
     "Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. "Pođi sa mnom..." I, još dok je govorio, soko ga pogleda pravo u oči, i Ogion za trenutak zaneme. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime", promrmlja on, a onda žurnim korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola na ruci. Tu ga namesti da stane iznad ognjišta, bliže toploti vatre, i ponudi mu vode. Ali soko ne htede da pije. Onda Ogio poče da baca čini, veoma polako, ispredajući magiju više rukama nego rečima. Kada je basma bila završena i istkana do kraja, on tiho reče: "Gede, ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. Sačekavši malo, on se naglo okrete, ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre, bezizrazna pogleda i tresući se celim telom.
     Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna, svile i srebra, ali svu izderanu i ukrućenu od morske soli; istajao je tako, ispijen i pognut, sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u ožiljcima.
     Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač, povede ga do sobice-niše u kojoj je njegov šegrt nekada spavao, i položi ga na slamaricu,pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. Nije mu rekao nijednu reč, jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora.
     Kad je bio mali Ogion je, kao i svi dečaci, mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo šta, čoveka ili životinju,dvro ili oblak, i da će tako moći da se igra hiljadama bića. Ali kad je postao čarobnjak shvatio je u čemu je opasnost te igre, u kojoj čovek može da izgubi vlastito biće, i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. Što duže čovek ostane u obliku koji nije njegov, to je veća opasnost da takav i ostane. Svaki čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja, koji je uživao da uzima na sebe oblik medveda, i činio to sve češće, sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se ugasio; i jednom je i ostao preobražen u medveda, i ubio svog vlastitog malog sina u šumi, pa su ga zato ulovili i smakli. I niko ne zna koliko sudelfina što skaču u vodama Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi, mudri ljudi, koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime, obuzeti radostima neumornog mora.
     Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa, i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke, da pobegne iz te hladne, prevrtljive zemlje, da se vrati kući. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom, i postali su zaista njegovi, a njegova želja da odleti postala je sokolovaželja. I tako je preleteo Enladu, sletivši samo jednomda se napije iz usamljenog šumskog vrela i smesta uzletivši ponovo,od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. Tako je preleteo ogromni morski zaliv, nazvanČeljusti Enlade, i nastavio sve dalje i dalje, na jugoistok, dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane, a brda Andrada još nejasnije ocrtavala s leva, a ispred njega ništa sem mora; sve dok najzad, daleko ispred njega, nije iz talasa počeo da raste jedan jedini, nepomični val, sve više i više - beli vrh Gonta. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu, sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima; i zaboravivši vlastite misli znao samo za ono za šta i soko zna: glad, vetar i pravac kojim leti.
     Sleteo je na prvo mesto. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu, gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka.
     Ćutao je, i bio nekako sav podivljao, kad se probudio. Ogion još ne beše progovorio ni reč sa njim, već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre, mrzovoljan baš kao ogromni, umorni, natmureni soko. Kada je pala noć, zaspao Je. Trećega jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag, zagledan u plamen, i rekao: "Učitelju..."
     "Dobro mi došao, dečko", odgovori Ogion.
     "Vratio sam ti se kakav sam i otišao - obična budala", nastavi mladić, a glas mu je bio promukao i dubok. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane ognjišta, njemu preko puta, i poče da kuvačaj za obojicu.
     Sneg je bio napadao,prvi te zime na nižim obroncima Gonta. Kapci na Ogionovim prozorima su bili čvrsto zamandaljeni, ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po krovu, i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. Dugo su proveli tako, sedeći kraj vatre, i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka, pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje, i kad je Ged završio, ostao je još dugo da sedi ćutke, utonuo u misli. Onda je ustao i stavio na sto hleb, sir i vino, pa su njih dvojica jeli. Kad su završili i soba bila raspremljena, Ogion progovori.
     "Gadne ožiljke nosiš, dečače", reče on.
     "Nisam dovoljno jak, ne mogu protiv te senke", odgovori Ged.
     Ogion zavrte glavom i opet poćuta izvesno vreme. Najzad ponovo progovori. "Čudno", reče on, "baš čudno. Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu, tamo na Oskilu. Imao si snage da se odupreš mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavić zmaju."
     "Na Oskilu sam imao sreće, a ne snagu", odvrati Ged, i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. "A što se tiče zmaja, njemu sam znao ime. Ali to zlo, ta senka koja me proganja,nema imena."
     "Sve ima svoje ime", napomenu Ogion, sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer - da su te zle sile, kao što je bila ona koju je oslobodio, bezimene. Zmaj od Pendora mu je, doduše, ponudio da mu otkrije ime senke, ali on nije mnogo polagao na tu ponudu, a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna.
     "Ako senka uopšte ima ime", reče on najzad, "sumnjam da će stati i kazati ga..."
     "Ne, to neće", odgovorio Ogion. "Ali, ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. A ipak ga je znala. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu, i to onim koje sam ti ga dao. Čudno, baš čudno..."
     On opet utonu u misli. Najzad, Ged prekide ćutanje. "Došao sam da tražim savet a ne utočište, Učitelju. Ne želim da senku navedem na tebe, a ona će se uskoro pojaviti, ako ostanem. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe..."
     "Ne; to je bilo samo njeno predskazanje, senka senke. Sada više ne bih mogao da je isteram. Sada to možeš samo ti."
     "Ali,ja sam bespomoćan pred njom. O, ima li gde neko mesto..." On umuknu još pre nego što je izgovorio svoje pitanje.
     "Nema mesta na kome bi bio nezbedan", nežno mu odgovorio Ogion. "I nikada se više nemoj pretvarati u nešto drugo, Gede. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće. Skoro je i uspela, kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola. Ne, zaista ne znam kuda treba da kreneš. Ali, nagađam šta bi trebalo da uradiš. I teško mi je da ti kažem."
     Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom, i Ogion napokon izgovori. "Moraš se okrenuti."
     "Okrenuti se?"
     "Ako nastaviš i dalje napred, ako i dalje budeš bežao, kud god utekneš naići ćeš na zlo i na opasnost, jer ono te goni pred sobom, ono bira za tebe put kojim ćeš ići. Moraš ti početi da biraš. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. Umesto da budeš lovina, postani ti lovac."
     Ged ostade bez reči.
     "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime", nastavi mag, "reke koja se spušta sa planine prema moru. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put, ali neće to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo, on mora postati bujica sama, i to čitavim vodotoko, od izvora do uvira u more. Vratio si se na Gont, i vratio si se meni, Gede. A sada se okreni, i potraži izvor, i ono što leži ispred tog izvora. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga."
     "Tu, Učitelju?" zapita Ged, a glas mu je bio ispunjen strahom. "Gde je to tu?"
     Ogion nije odgovorio.
     "Ako se okrenem", progovori Ged, pošto je opet proteklo izvesno vreme, "ako, kao što ti kažeš, od lovine postanem lovac, mislim da lov neće dugo trajati. Pa ona jedini i želi da se sretnemo licem u lice. I već je dvaput uspela u tome, i već me je dvaput pobedila."
     "Treći put je magijski", odvrati Ogion.
     Ged se ushoda po sobi gore-dole, od ognjištado vrata, od vrata do ognjišta. "A ako me potpuno pobedi", nastavi on, prepirući se možda sa Ogionom, a možda isa samim sobom, "preoteće moje znanje i moju moć, i iskoristiće ih. Za sada ona ugrožava samo mene. Ali ako uđe u mene i zaposedne me, preko mene će moći da učini ogromna zla."
     "Tako je. Ako te pobedi."
     "Ipak, ako opet pobegnem, ona će me sigurno opet pronaći... A svu svoju snagu trošim na bežanje." Ged je još malo hodao, a onda se naglo okrenu i, krenuvši pred maga,svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na Ostrvu mudraca, ali ti si mi jedini i istinski učitelj, Ogione." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke svečane radosti.
     "Dobro", reče Ogion. "Sada si to shvatio. Bolje ikad nego nikad, Ali, na kraju ćeš ti meni postati učitelj." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala, obesi nad nju čajnik da provri, i,navlačeći kožuh, izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. Pazi na čajnik, dečko."
     Kada se vratio, sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih čizama od jareće kože, držao je u ruci dugački, grubo otesani kolac od tisovine. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet, posle večere, ostao je da sedi radeći uz svetlost lampe, obrađujući kolac nožem, kameniom plavcem i bajalicama. Mnogo puta je rukama prevlačio preko drveta, kao da traži neki nedostatak. Često je, radeći, tiho pevušio, Ged ga je slušao, još premoren, i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj kolibi u selu Devet jova, da je napolju snežna noć a kolibaosvetljena vatrom,zagušljiva od mirisa trava i dima, i da mu um pliva, plusneno, dok sluša dugo, tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli, ili gubili,nekada davno, na dalekim ostrvima.
     "Evo", reče Ogion i pruži mu završen štap. "Arhimag ti jedao tisovinu,dobro je izabrao, i ja sam ostao pri njegovom izboru. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele, ali ovako je bolje. Laku noć, sinko."
     Kada je Ged, koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti, nemo krenuo ka svojoj sobici-niši, Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao, toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti: "Srećan ti let, sokole moj mladi!"
     U mrazovitu zoru, kad se Ogion probudio, Ged je već bio otišao. Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na način čarobnjaka,srebrnim runama na kamenu ognjišta, koje su izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao: "Učitelju, ja odoh u lov."

8. LOVAC

     Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore, i pre nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske čakšire, lanenu košulju i kožni kaputić, da ih obuče umesto onih gizdavih haljina sa Oskila, ali Gedje, zbog putovanja po zimi, ipak zadržao gospodski ogrtač, postavljen krznom pelavija. Tako zaogrnut, i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam, prošao je kroz gradsku kapiju, a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da uđe, prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu.
     Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na sever ili na zapad, u pravcu Enlade, Andrada, Oraneje. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme, tako blizu Sunčeve povratnice, a u Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena.
     Ponudili su mu da ruča, na bedemima Pomorskog esnafa; čarobnjak,naime, retko kada mora da traži ručak. Posedeo je malo u društvu nosača, brodskih dvodelja i vraća-vremenaša, uživajući u njihovim sporim,oskudnim razgovorima, u njihovom mumlavom gontijskom govoru. Žarko je želeo da ostane ovde, na Gontu, da se okane čarobnjačkog zanata i pustolovina, da zaboravi na moć i užase i živi u miru, kao običan čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. To mu je bila želja, ali volja mu je bila drugačija. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu, niti u gradu, nakon što je video da u luci neće naći nijedan brod. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo seoce severno od grada Gonta, i tu počeo da se raspituje kod ribara, dok se konačno nije javio jedan koji je imao čamac na prodaju.
     Ribar je bio strog i namršten starac. Njegov čamac, dvanaest stopa dugačak i građen na preklop, bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi, ali on ipak zatraži visoku cenu za njega: bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih opasnosti, za njega, za njegov čamac i njegovog sina. Jer, ribari sa Gonta se ne plaše ničega, čak ni čarobnjaka; samo mora.
     Ta bajalica obezbeđenja od mora, koju su visoko cenili u severnim delovima Arhipelaga, nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa; ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti,onda može da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. Ged je dobro i pošteno izveo bajalicu, radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana, ne izostavljajući ni najmanju sitnicu, spokojno i strpljivo, iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima, pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim, i kda i gde. Kada je bajalica bila završena i čini bačene, bio se već veoma umorio. Tu noć je prespavao u kolibi jednog ribara, u visećoj mreži od kitovih creva, i ustao u zoru, zaudarajući poput osušene haringe, i sišao na molo ispod Stene Katnort, gde je ležao njegov čamac.
     Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta, nečujno, počela da raste na njegovom dnu. Uskočivši u čamac, lako, poput mačke, Ged ispravi isušene daske i zarđale kuke, koristeći se i oruđem i vradžbinama, kao što je nekada radio sa Pečvarijem na Donjem Torningu. Seljaci se ćutke okupiše, ne baš suviše blizu, da posmatraju njegove vešte ruke i slušaju tiho pevanje. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja, sve dok čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. A onda je štap koji mu Ogion beše napravio podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju, a popreko, preko njega, postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. Sa te motke, odozgo naniže, istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro, četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. Zatim, stojeći pored katarke, Ged zazva blagi magijski vetar. Brodić krenu po vodi, okrećući se ka Stražarnim stenama, na izlazu iz zaliva. Kada zanemeli ribari ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru, nošen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila, ote im se uzvik divljenja, i ispratiše ga vikom i osmesima, trupkajući promrzlim nogama, na ledenom vetru koji je duvao obalom; i Ged, osvrnuvši se za trenutak,ugleda ih tamo, kako ga bodre, ispod mračne, izbrazdane gromade Stene Katnorta, iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima.
     Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene, gde onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje, vraćajući se istim putem kojim je i došao. Nije u tome bilo nikakvog plana, niti strategije, prosto je hteo da se vrati istim putem. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila, senka je možda skretala, a možda je i došla pravolinijski - ko je to mogao da zna? Ali, ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova, nikako nije mogla da promaši Geda, koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora, njoj u susret.
     Kad već mora da se sretne s njom, želeo je da to bude na morskoj pučini. Nije bio sasvim siguran zbog čega, ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. Iz mora su se javljale oluje i čudovišta, ali ne i zle sile: potiče od zemlje. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda, rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. Smrt je sušno mesto. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine, ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane, čak i prednosti. I kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila, mislio je, možda će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega, i da ga težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole, u tamnu morsku dubinu, iz koje se, tako držana, nikada više neće moći da uzdigne. I tako će na kraju, svojom smrću, uništiti i zlo koje je za života oslobodio.
     Jedrio je preko uzburkanog mora, nad kojim su nisko visili oblaci, lebdeći unaokolo kao ogromni velovi tuge. Sada više nije pokretao magijski vetar, već se koristio običnim, prirodnim vetrom, koji je oštro duvao sa severozapada; i dokle god je, šapnuvši s vremena na vreme samo jednu jedinu reč, uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne razvije, ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. Da se nije koristio tom magijom, ima bi velike muke da na onako uzburkanom moru održi kurs svom trošnom i naherenom brodiću. Putovao je, tako, oštro motreći na sve strane. Ribareva žena mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode, i posle nekoliko sati, kad je prvi put ugledao Greben Kembera, jedinog ostrvceta između Gonta i Oraneje, najeo se i napio, sećajući se za zahvalnošću ćitljive gontijske žene od koje beše dobio hranu. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca, skrećući sada već malo više na zapad, broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica. u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo se samo tiho škripanje brodića, i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. Nije bilo nijednog čamca da ga mimoiđe, ni ptice da proleti. Ništa se nije kretalo sem večito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom, oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada je, u obličju sokola, leteo na istok, istim putem kojim je sada išao na zapad; i tada je gledao pod sobom sivo more, isto kao što je sada, nad sobom, gledao sivo nebo.
     Kad je pogledao unaokolo, nije video ništa ispred sebe. ustao je, promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. "Hajde, dođi", promrlja, "dođi, šta čekaš, Senko?" Nije bilo odgovora; u crnoj magli i među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. Ipak je postojao sve više i više siguran da nije daleko od njega, sledeći na slepo svoj stari trag. I odjednom povika: "Evo me, ti sam ja, Ged, Jastreb, i prizivam svoju senku!"
     Brod zaškripa, talasi zažamoriše, vetar tiho zviznu u belom jedru. Prolazili su minuti. Ged je još čekao, ruke oslonjene na katarku od tisovine, pogleda netremice uprtog u kišicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem, dolazeći sa severa. I dalje su prolazili minuti. I tada, daleko nad vodom, pod kišom, ugleda senku kako muse približava.
     Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila, Skiorha, i sada ga više nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. Niti je imala ono obličje zveri, u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka, i koje ga je pratilo u snovima. Ali, sada je ipak imala određeno obličje, čak po danu. Proganjajući Gedai boreći se s njim na pustari,iscrpila je nešto moći iz njega, usisavši je u sebe; a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje, glasno i na dnevnoj svetlosti, dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost. u svakom slučaju sada je već donekle lilila na čoveka, iako nije bacala senku, pošto je senka bila ona sama. I tako mu se približavala preko mora, iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta, nejasna, loše uobličena prilika, koja je oprezno koračala po talasima. žmureći na vetru, dok je prilazila; a ledene kišne kapi su prolazile kroz nju.
     Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću, i pošto je on beše prizvao, Ged je ugleda pre nego ona njega. Prepoznao ju je, kao što bi ona prepoznala njega, među svim bićima, svim senkama.
     U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se bojao. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca, a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid; ali, ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža. Nije mogao da pogodi da li se kreće ili stoji. Sada je već i ona njega ugledala. Iako nije mislio ni na šta drugo sem na užas i straj od njenog dodira, ledenog, crnog bola kroz koji mu je oticao deo života, ipak je stajao nepomično i čekao je. Iznenada,on glasno prizva magijski vetar, i on dunu snažno i naglo u belo jedro, i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na vetru, tik iznad vode.
     U grobnoj tišini, lelujajući se, senka se okrenu i pobeže.
     Pojurila je uz vetar, u pravcu severa. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom; hitra senka suprostavila se magijskoj veštini, a kišna oluja oboma. I mladić povika iz sve snage, bodreći svoj čamac, jedro i vetar i talase pred sobom, kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled, i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa talasa, sve bliže i bliže onome što je bežalo.
     Sada se senka okrenula, praveći polukrug, i izgledajući istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija, manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom; krenula je u potpuno suprotnom pravcu, niz vetar, kao da beži u pravcu Gonta.
     Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac, i on poskoči iz vode kao delfin i samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. Plovio je još brže nego malopre, ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Po leđima i levom obrazu tukla ga je kiša, pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom, tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. Uskoro, čim je oluja postala malo jača,senka mu se sasvim izgubi iz vida. Ipak, Ged je bio siguran u njen trag, kao da prati trag neke životinje u snegu, a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu, on je raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru, a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove čamca, koji je pljuskao po vodi od silne brzine.
     Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac, i dan poče da se gasi. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao južno od Gonta, i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu, ili možda, čak i mimo njih, ka otvorenom Prostranstvu. Nije bio siguran, ali, nije ga ni bilo briga. Lovio je, jurio za plenom, a strah je bežao pred njim.
     Odjednom, ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Obični, ovozemaljski vetar počinjao je da slabi, a ledena susnežica,nošena olujom, beše ustupila mesto velikim, iskidanim oblacima hladne magle, koja je postajala sve gušća. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku, koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. On se obrati sa nekoliko reči vetru i jedru, okrenu krmu i polete za njom, iako je to opet postalo praćenje na slepo; magla se brzo zgušnjavala, ključajući i komešajući se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom, obmotavajući se ponovo svuda oko čamca, bezoblična belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. Ali, čim je progovorio prvu reč bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku, još s desnestrane u odnosu na njegov kurs, ali veoma blizu, i sporu. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica, ali je ipak imala ljudski oblik, iako izobličena i stalno se menjajući, baš kao senka nekog čoveka. Ged još jedanput naglo zaokrenu brod, misleći da je pregazio svog neprijatelja; ovaj nestade istog trenutka, ali Gedov brod nalete na zemlju, udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud, koji nije stigao da vidi, zbog magle. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu; ali, ipak se na vreme uhvatio za štap-katarku, pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. Bio je zaista ogroman, i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatimsilovito tresnuo natrag o stenu, kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu.
     Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. Nije se slomio, već je plovio po vodi uspravno, kao osušeno stablo. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi opet se vraćajući od plićaka, povukli sa sobom, tako da se našao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu, bar dok se talas opet ne vrati. Zaslepljen solju i zagušen vodom, borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. Malo postrani od stene nalazilo se parče peskovite obale, koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokušavao da otpliva u stranu, van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. Svom svojom snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ali, nikako da joj se približi. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore, a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela, iscrpljujući ga, tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. Beše već izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu, i više nije ni znao u kom pravcu gleda. Jedino su se vodene mase valjale oko njega, ispod njega, iznad njega, zaslepljujući ga, daveći ga, potapajući ga.
     Veliki talas, koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle, zgrabi ga, i pošto ga je jedno vreme kotrljao, izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak.
     Tu je ostao da leži. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. Manji talasi su ga čupkali, pokušavajući da ga opet niz pesak svuku u vodu, a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije poče da po njemu sipi ledena susnežica.
     Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da puže uz peskovitu obalu, što dalje od vode. Sada je već bila mrkla noć, ali on nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. S njom kao vodiljom, nastavio je da se batrga, malo po malo, ka peščanim dinama. Toliko je sav bio izudaran, izlomljen i smrznut, da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. A jednom ili dvaput učini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla, da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah; ali, nije podigao glavu da se uveri, već je i dalje puzao, i nakon izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje, i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba lice.
     Postojano kretanje mu, najzad, vrati malo toplote u telo, i kada se napokon uspuzao među dine, gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snežni, uspeo je da stane na noge. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap, jer je svuda oko njega bilo mračno kao u rogu; potom produži, poštapajući se, spotičući se i zastajući, otprilike još pola milje dublje u kopno. i tada, na uzvišici jedne dine, ponovo začu more, opet glasnije, ali ne iza sebe, već ispred, to su se dine počele spuštati ka drugoj obali. nije se, dakle, nalazio na ostrvu, već na običnom grebenu, komadaću peska sred ogromnog okeana.
     Bio je isuviše iscrpljen, da bi pao u očajanje, ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao, izbezumljen, oslonjen na štap, čitavu večnost. onda se s mukom okrenuo na levo, tako da bar okrene leđa vetru, ako ništa drugo; i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku dinu, tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom travom, da makar zakloni glavu. i kada je podigao svetleći štap, da bolje vidi šta se nalazi pred njim, ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid, mokar od kiše.
     Bila je to klibica, ili staja, malecka i nevešto sklepana, kao da je beše sagradilo dete. Ged zakuca štapom na niska vrata, ali ostadoše zatvorena. Ged ih odgurnu i uđe, presamićujući se gotovo na dvoje, da bi prošao kroz njih. Nije mogao da se uspravi ni kada se našao unutra. U ognjištu je tinjao ugalj, i pri tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele kose, koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid, i još nešto, nije mogao da pogodi da li muško ili žensko, koje je virilo, drhteći, iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža, na podu.
     "Neću vam ništa", prošaputa Ged.
     Oni mu ništa ne odgovoriše. On ih malo bolje zagleda, jedno, pa drugo. Oči su im bile beslovesne od užasa. Kada je spustio svoj štap, ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri glavu, cvileći. Ged svuče svoj ogrtač,sav otežao od vode i leda, skinu se nag i zguri pored ognjišta. "Dajte mi nešto da se umotam", zatraži im. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala čitavo telo. Ako su ga i čuli, nijedno od staraca mu ne odgovori. On ispružiruku i uze neštosa gomile, koja je valjda bilaležaj - nešto što je pre mnogo godina možda bilo kozja koža, ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masnoće. Ono što je bilo skriveno u krpama zaječa od straha, ali Ged ne obrati pažnju. Istrljavši se dobro i osušivši telo, on im se obrati šapatom: "Imate li drva? Hajde,stari, podloži malo. Muka mu je naterala da vam dođem, neću vam učiniti ništa nažao."
     Starac se ni ne pokrenu; posmatrao ga je sav obamro od straha.
     "Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade, a onda zapita: "Kargad?"
     Na to starac odmah klimnu glavom, samo jedanput, kao tužna stara lutka na konopcima. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku, njihov razgovor bi okončan pre no što je, zapravo i započeo... Pronašao je gomilicu drveta, naslaganog pored jednog zida,sam založio vatru,a onda mimikom zatražio vode, jer mu je bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao, a uz to je i sav goreo od žeđi. Oprezno, i dalje gledajući u stranu, starac mu pokaza prstom na veliku školku,u kojoj su se nalazili komadići dimljene ribe. i tako, sedeći ukrštenih nogu pored vatre, Ged se napi vode i pojede malo ribe; a onda,čim povrati malo snage i sposobnostida misli, zainteresova se gde se nalazi. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada,. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima, istočno od Gonta, ali još uvek zapadno od Karego-Ata. Čudno da je na ovako malo i zabačenom mestu, na običnom peščanom sprudu, uopšte bilo ljudi; možda su bili prognanici; ali, bio je isuviše umoran da bi i dalje o tome lupao glavu.
     Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo, i čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila, on se umota u njega i ispruži pored ognjišta. "Spavajte, jadnici", dobaci on svojim ćutljivim domaćinima, pa položi glavu na peščani pod i zaspa.
     Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu, jer prvog jutra, kad se probudio, boleo ga je svaki mišić; imao je groznicu i bilo mu je muka. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. Kada se drugog jutra probudio, još jebio ukočen i sve ga je bolelo,ali se bolje osećao. Opet se obukao u svoju odeću,ukrućenu od soli, jer nije bilo dovoljno vode da je opere, i, izašavši u vetrovito, oblačno jutro, stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila.
     Bio je to stenovit i kamenit sprud, na najširem mestu otprileke milju širok, i nešto malo duži od toga, sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo, niti žbun; ništa osim povijene morske trave. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u peščanimdinama, i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami, okruženi potpunom pustinjom od mora. Kolibica je bila sagrađena, ili, bolje rečeno, skrpljena, od naplavljenih grana i dasaka. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica, u blizini kolibice, hranili su se ribom i morskim plodovima,svežim ili osušenim, i algama koje su rasle po stenju. Dronjave životinjske kože u kolibi, mala zaliha igala i udica od kosti, i upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza, kao što je Ged u početku mislio, već od pegave foke; i zaista, ovo je baš bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. Ali, niko drugi sem nji. Starci se nisu bojali Geda zato što su mislili da je duh, ili zato što je čarobnjak,već prosto zato što je bio čovek. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bića.
     Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. kad god bi mu se učinilo da mu se Ged dovoljno približio da ga može dotaći, otšepesao bi u stranu, namršteno piljeći u njega preko ramena i zamršene, prljabobele brade. u početku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret; ali dok je ležao u grozničavom polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči, žmureću u njega čudnim, beživotnim, a ipak čežnjivim pogledom; i posle nekog vremena donela mu je malo vode. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku,ona se toliko prepala da je ispustila, prosuvši svu vodu,a onda se zaplakala, i obrisala oči dugačkom, prosedom kosom.
     Sada ga je posmatrala doj je radio na obali, praveći novi čamac od ostataka starog, što ih je more nanelo na suvo, upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu, kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca, jer nije imao dovoljno pravog drveta, i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom čarolijom. Ipak, starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega, istim onim žudnim pogledom. Kada je prošlo neko vreme, udaljila se, i ubrzo se vratila sa poklonom: šakom dagnji koje je sakupila na stenama. Ged ih je pojeo onakve kave mu ih je davala, još vlažne od morske vode i sirove, i zahvalio joj se. Pošto je, izgleda,tako prikupila hrabrosti, ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama, ovoga puta zavežljejem, umotanim u neku staru tkaninu. Stidljivo, ne skidajući pogled s njegovog lica, ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra.
     Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata,sve izvezena morskim biserima, umrljanu solju, požutela od godina. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao; dvostruka strela Božanske Braće Kargada, iznad koje je stajala kraljevska kruna.
     Starica, naborana, prljava, odevena u nezgrapno sašivene fokine kože, pokaza prstom na svilenu haljinicu, zatim na sebe i nasmeši se; slatkim smeškom, bez ikakvog značenja, kao beba. Iz nekog skrivenog džepića, ušivenog na suknjici haljine, ona izvadi nešto majušno i pruži ga Gedu. Bio je to potamneli komadić metala, možda parče nekakvog polomljenog nakita, polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati, ali mu na pokretima pokaza da ga uzme; i nije se smirila sve dok ga nije uzeo; onda klimnu glavom i opet se nasmeši; darivala ga je. Ali, haljinicu je opet pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvarčicu.
     Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom pažnjom, jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva; neki tiranin ili otimač prestola, koji se bojao da prolije kraljevsku krv, beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata, pa ako prežive - prežive. Dečak mora da je imao osam ili deset godina, a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba,odevena u haljinicu od svile i bisera; i preživili su, i ostali da žive, tako zajedno, četrdeset godina, pedeset godina, potpuno sami na steni usred okeana, princ i prinzeca carstva Samoće.
     Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek kada ga je, godinama kasnije, traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda, i do grobnice Atuana.
     Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim, tihim izlaskom sunca. Bio je to dan Sunčeve povratnice, najkraći dan u godini. Njegov brodić od drveta i magije, otpadaka i čarolija, bio je spreman da isplovi. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje, Gonta, Spivija ili Torikla; ostaviće ih, čak, ako tako žele, i na nekoj usamljenoj obali Karego-Ata, iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo bezbednosti čoveku sa Arhipelaga, koji bi se usudio da uplovi u njih. Ali oni odbiše da napuste svoje pusto ostrvo. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i tihe reči; starac je, međutim, razumeo, i odbio. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile još samo na detinje traume, pune krvi, divova i vrštanja; Ged mu je to jasno video na licu, dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom.
     I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara, i pošto staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva, i pošto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao, učinio je za njih ono što je mogao i bacio čini na taj slankasti, nepouzdani izvor vode. Boda je smesta stala da navire kroz pesak, bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora na Gontu, i nikada više nije presušila. Zahvaljujući tome, to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina sada je uneto u kartu i ima svoje ime; mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. Ali kolibice više nema, i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo.
     Ostali su skriveni u kolibici, kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog, južnog kraja ostrva. Pustio je da zemaljski vetar, koji je ravnomerno duvao sa severa, nadme njegovo jedro od magijskog tkanja, i brzo se udaljio preko mora.
     Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično, jer, kao što je Ged dobro znao, on je tu bio lovac koji nije znao ni šta lovi, ni gde bi to, u čitavom Zemljomorju, moglo tog časa biti. Mora loviti po instinktu, na slepo, na sreću, kao što je i ono njega lovilo. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke, baš kao što su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac, a ne onaj koga love. Jer, kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene, mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama; ali, nije iskoristila tu priliku. Prevarila ga je i smesta pobegla, ne usudivši se da se opet suoči s njim. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne može da se hrani njegovom moći dokle god on bude okrenut protiv nje. Mora, dakle, i dlje biti protiv nje, goniti je, premda joj se trag već zameo u širokom moru, a on se nije mogao upravljati ni po čemu, sem po nadi da će mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sreću, i po nekom nejasnom predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka.
     Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke, nejasne obrise nekog velikog kopna, koje mora da je bilo Karego-At. Bio je tačno na morskim saobraćajnicama tog varvarskog naroda. Napregnuto je osmatrao, ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju; i sećao se, doj je jedrio kroz večernje rumenilo, onoga jutra u selu Deset jova, dok je još bio dečak, ratnika sa perjanicoma, vatre, magle. I dok je mislio na taj dan, odjednom mu puknu pred očima, uz strahoviti mir u srcu, da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom, da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovlači iz njegove vlastite prošlosti, i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt.
     Zadržao je kurs ka jugoistoku, i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko istočne ivice sveta. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom,dok su im se vrhovi blistali održavajući jasnu, rumenu svetlost sa zapada. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu, kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva koji se mogao setiti,jer te se pesme pevaju na praznik Sunčeve povratnice. Glas mu je bio jasan, ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog prostranstva. Noć je stigla veoma brzo, a s njom i zimske zvezde.
     Nije ni trenuo te najduže noći u godini, posmatrajući zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne; i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu, preko nevidljivog mora. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme, i odmah se trzao. Čamac kojim je plovio nije, u stvari, bio nikakav čamac, već nešto polu-vradžbina polu drveni otpaci i naplavine, koje bi se, raspale i raštrkale po vodi, kao i sve druge male naplavine. Jedro, takođe, budući da je bilo istkano od vetra i magije, ne bi dugo izdržalo ako on zaspi, već bi se samo pretvorilo u dašak vetra. Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne, ali kada se primene na tako malo opipljive materije, kao što su bili ti komadići drveta, moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja i podstiče; eto, zato nije smeo da zaspi. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina,ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja, a on je već naučio da ceni Ogionove savete. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu, a duga noć je sporo proticala,dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad čitavim morem.
     Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno, ali je sporo nepredovao k njemu. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. On podiže malo magijskog vetra u svoja jedra, tek toliko da ga dotera do kopna. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah, parališući užas, koji ga je navodio da se okrene, da pobegne. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači - široke, ravne tragove medveđih stopala iznad kojih se vide otisci kandži, koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz šumskog gustiša. Jer, sada je bio sasvim blizu; osećao je to.
     Bilo je to neobično kopno, koje se sve više uzdizalo nad vodom, onako kako mu se približavao. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac, izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova, možda čak i više ostrva, između kojih je more teklo uzanim kanalima. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku, ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutrašnja mora. Ali on se sada nalazio izvan tog područja, u Istočnom Prostranstvu, i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. Ali, nije mnogo ni lupao glavu o tome. Jer, pred njim je ležao strah; vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i padine ostrva, dok je on išao pravo k njemu.
     Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad njegovog broda, a pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu, poput pahuljica i lupkala, o jedro, dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz, u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva, uzana koliko za dužinu dve galije postavljene popreko. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko strmih obala. Nije bilo peščanih žala, jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu, koja je bila tamnija zbog njihove senke. Nije bilo vetra, nije se čuo ni jedan jedini šum.
     Senka ga je, jednom, prevarom namamila u pustare Oskila; zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasuče na stenje; hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći put? Da li je on to doterao nju ovamo, ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Znao je samo da ga raspinje strah, i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što beše naumio: uloviti zlo, progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Krmanio je brodom veoma oprezno, motreći ispred sebe, iza sebe, uz stene, niz stene, s obeju strana. Sunce novog dana beše mu ostalo iza leđa, osvetljavajući otvoreno more. Ovde je sve bilo u mraku. Otvor kojim je ušao u moreuz, sada, kada se osvrnuo za sobom, bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao korenu planina iz kojeg behu iznikle, dok je vodenastaza postajala sve uža. Ošto je motrio ispred sebe, u mračni prorez, i levo i desno, uz ogromne, pećinama izbušene i lavinama obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. Sve je mirovalo, kao zaleđeno. Sada se već približavao kraju morskog kanala, na kome se uzdizala visoka, izbrazdana, beličasta kamena gromada, o koju se poslednji talasići malaksalo lupkali, svedeni na širinu običnog potočića. Obrušeno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe. Klopka: mračna klopkapod korenovima neme planine, i on se našao u njoj. Ništa se nije micalo ni ispred njega, ni iznad njega. Sve se ukočilo, kao mrtvo. Više nije mogao dalje.