http://www.hanksville.org/NAresources/

Ovo je jedan odličan site

pripovest o Branweni - govori o medjusobnom sklapanju brakova i ratu izmedju kraljevskih kuca Walesa i Irske.

Bendigeidfran je imao svoj dvor u Harlechu u Walesu, i tamo su s njim zivela njegova braca Manawydan, Nisien i Efnisien, kad jednoga dana ugledase kako im se priblizava 13 brodova koji su pripadali irskome kralju Matholwchu. Kralj je dosao zatraziti ruku Bendigeidfranove sestre Branwen. Bendigeidfran sazove vece i oni pristadose na taj brak, kad smutljivac Efnisien pronadje Matholwchove konje i osakati ih zato sto je Bendigeidfran pristao na sestrino vencanje protiv njegove volje. Ljutit zbog uvrede, Matholwch htede otici, ali ga Bendigeidfran umiri nadomestivsi mu konje i jos mu dade zlata i srebra i carobni kotao koji vraca mrtve ratnike ponovno u zivot, iako nakon toga ostaju nemi.
Matholwch odvede Branwen u Irsku gdje im se rodi sin Gwern. Uprkos svemu, Irci su se zeleli osvetiti za uvredu nanesenu Matholwchu u Walesu, pa su Branwen poterali da radi u kuhinji, i stavili su zabranu na odvijanje prometa izmedju Irske i Walesa, tako da te novosti nisu do njih mogle dopreti. Branwen prevlada tu teskocu poslavsi bratu pismo koje je svezala ptici za nogu. Velsani skupise svoju vojsku i zaplovise prema Irskoj. Zbog svog visokog rasta, Bendigeidfran je gazio preko mora izmedju brodova. Irci se povukose iza Shannone i unistise most, ali Velsani predjose reku preko Bendigeidfranova tela i tako prisilise branitelje na pregovor.
Tada Irci sagradise Bendigeidfranu kucu - dosad ni u jednu nije stao - i sakrise svoje ljude obesene u vrece na svakom od stotinu stupova kuce. Ali Efnisien posumnja u izdaju i, otkrivsi ih, svima smrska glavu. Tada se obe vojske utabore radi pregovora i irsko kraljevstvo bi povereno Gwernu. Na to Efnisien baci Gwerna u vatru i dve strane zaratise.
Irci zapale vatru ispod kotla ponovnog rodjenja i bace u njega svoje mrtve da ih ozive. Videvsi to, Efnisien se baci medju mrtva tela u kotao, protegne se i kotao pukne. Velsani su dobili bitku, ali po uzasnu cenu. Prezivelo je svega sedmorica ljudi i Branwen.
Sam Bendigeidfran bio je smrtno ranjen i naredio je da mu se odsece glava i odnese na Belu planinu u London, gde je treba pokopati s licem okrenutim prema Francuskoj. Po povratku, Branwen se osvrne prema natrag i pogleda Irsku, te umre slomljena srca.
Preostala sedmorica provela su sedam godina svetkujuci u Harlechu, a potom se zadrzase u Pembrokeu osamdeset godina u blazenom zaboravu. Ali kada Heilyn, Gwynov sin, otvori vrata koja su gledala prema Cornwallu, oni se prisetise svojih rodjaka i vlastite nesrece. Vise nisu imali mira, pa podjose u London i zakopase glavu.
U Irskoj je pet trudnih zena bilo ostavljeno u nekom podrumu. One su rodile petoricu sinova, a kad su odrasli, svaki se sjedinio s majkom drugoga. Potom medju sobom podelise i zavladase zemljom. Tako se tumaci poreklo pet irskih provincija.

Evo jedna pricica iz vikinskog doba, a govori o kosmosu i haosu..


U pocetku sve sto je postojalo bese velika otvorena praznina zvana Ginnungagap. Na jugu je bilo toplo podrucje Muspell, a na severu hladno podrucje Niflheim...Muspel je ispunjen vatrom i toplinom, Niflheim ledom, mrazom i snegom. Zivot se javlja na mestu na kojem se vrucina juga susrece sa hladnocom severa u liku diva Ymira i krave Authumle koja je svojim mlekom othranila diva. Krava se hranila slanim ledenim kockama, a iz jednog bloka koji je liznula, pojavio se covek imenom Buri, i jedan od njegovih unuka je veliki bog Odin.
Odin je imao dvojicu brace. Nakon nekog vremena, ubili su diva Ymira. Njegovo su telo odneli u sredinu Ginnungagapa. Od njega su stvorili svet. Ymirova krv postala je more i jezera, njegovo meso zemlja, od kosti su nastale planine, a od zuba i vilica stijene. Od lobanje stvoritelji sacinise Nebo koje na sve cetiri strane drzi po jedan patuljak. Od iskri i plamena u Muspellu nastala je zeravica koja je postavljena u srediste Ginnungagapa umesto zvezda i planeta. Ymirov je mozak poskocio u Nebo i nastali su oblaci, a obrve su sacinile utvrde grada Midgarda unutar kojih su mogli ziveti ljudi.
Jednoga dana, Odin i njegova braca setali su duz morske obale. Prosli su pokraj dva drveta, Jasena i Brijesta. Od njih stvorise coveka i zenu podarivsi im duh i zivot, razumnost i moc kretanja, govora, sluha i vida. Bogovi ih odvedose da zive u Midgardu. Tada i sami sebi sagradise utvrdu koju nazvase Asgard. Izvan Midgarda i Asgarda i nadalje je bilo hladno podrucje Zemlje divova, ili Jotunheima, kao vecna pretnja svetu koji su stvorili bogovi.

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.”
Ovim jednostavnim rečima poglavica Sijetl, koji je živeo početkom 19. veka na severozapadnoj obali Tihog okeana, pokušao je da objasni razliku između verovanja severnoameričkih Indijanaca i hrišćanskih doseljenika. Starosedeoci Severne Amerike gajili su duboko poštovanje prema prirodi i svoj su život vodili u savršenom skladu s njenim zakonima. Sa zahvalnošću, bez nadmenosti, svojstvene današnjem čoveku, uzimali su od Majke Zemlje samo onoliko koliko im je potrebno trudeći se da ni na koji način ne naruše prirodnu ravnotežu. Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti nesmotreno da uništava biljni i životinjski svet. Srasli s netaknutom prirodom, negovali su životnu filozofiju koja ničim nije dovodila u pitanje njeno trajanje i opstanak u najčistijem obliku.
Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene”. To je bilo doba kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Ljudi i životinje ne razlikuju se mnogo po svojim osobinama i često su obdareni natprirodnim moćima. Takve legende osnovni su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji je bdeo nad njim i pomagao mu u teškim trenucima. Taj duh uzimao je obličje neke životinje s tajanstvenim sposobnostima zadužene da vodi svog izabranika kroz sve opasnosti do konačne pobede i junačkih podviga. Nekada su mladi Indijanci napuštali svoje pleme na neodređeno vreme i odlazili u šumu u potrazi za svojim zaštitnikom. Tamo bi u samoći, u surovim uslovima divljine, tragali za nekim znakom ne bi li prepoznali neku životinju kao svog čuvara. Poglavica Sijetl još kao dečak shvatio je da je morski galeb otelotvorenje duha koji ga je štitio čitavog života.
Indijanci su usmenim putem, s kolena na koleno, prenosili svoje mitove. Svako pleme imalo je svoje pripovedače koji su bili cenjeni i uvažavani. Neki od njih bili su nadaleko poznati, te su često putovali od sela do sela. Njihov je zadatak bio da sačuvaju plemenske legende od zaborava. Oni su imali sposobnost da vešto oponašaju junake priča kroz izražajnu mimiku i podražavanje životinjskih glasova. Pripovedali bi uz logorske vatre, na otvorenom, deci koja su ih pomno slušala. Igra vatre i senki pod zvezdanim nebom pojačavala je utisak magijskog i natprirodnog.
Deca su s velikom pažnjom slušala priče o životinjama iz svog okruženja, o nastanku mnogih prirodnih pojava i o doživljajima svojih hrabrih predaka. Pripovedač je od slušalaca tražio da, s vremena na vreme, potvrde svoju pažnju izgovarajući glasno „Ah Mo!”. Kada bi „Ah Mo” iz dečijih usta utihnulo, pripovedanje je bilo završeno, a deca bi odlazila na spavanje.



Dani i noći

(legenda naroda Kititas)


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.



Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.



Zašto detlić ima crvene grudi

(legenda naroda Skvomiš)
Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra.
Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela.
Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi.
Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi n